Autor: dr Aleksandra Kolaković
Krajem septembra 2020. godine, u vreme novog skoka broja obolelih od koronavirusa u Francuskoj i bogatih spoljnopolitičkih aktivnosti francuskog predsednika Emanuela Makrona, a pre terorističkog napada u predgrađu Pariza, jedna od aktuelnih tema u francuskom društvu bila je peticija da se Artur Rembo i Pol Verlen ponovo sahrane u Panteonu. Javni apel doveo je do podele mišljenja, što nas je povelo ka istraživanju ne samo stavova savremenog francuskog društva, već i nasleđa stvaralaštva i života dva pesnika, koji su svojim delima uticali na generacije stvaralaca ne samo u Francuskoj. Takođe, jedno od ključnih pitanja jeste i značaj mauzoleja – Panteona u francuskoj javnosti? Kako se u savremenom francuskom društvu doživljava Panteon – simbol države, identiteta i najvažnijih vrednosti francuske republike – slobode, pravde i jednakosti?
Na početku ovog eseja, na osnovu gore navedenog, nameću se dve grupe pitanja. U prvoj je u središtu interesovanja Panteon. Pokušaćemo da u nekoliko rečenica objasnimo o kakvom tipu građevine je reč i koju simboliku je stekao tokom francuske bogate i burne istorije. Druga grupa pitanja zahteva odgovore na pitanja o ličnostima i stvaralaštvu Artura Remboa i Pola Verlena. Na osnovu ovoga bićemo bliže cilju da razumemo značaj i važnost apela koji je aktuelan u Francuskoj u jesen 2020. godine.
Kako je izgrađen Panteon? Monumentalna građevina smeštena je u Latinskoj četvrti u Parizu i imala je prvobitnu religioznu namenu. Crkva je počela da se gradi 1755. godine po zavetu koji je radi svog ozdravljenja dao kralj Luj XV. Na mestu izgradnje je nekada bio srednjovekovni zapušteni manastir, na čijim temeljima je tada ugledni graditelj Žak Žerman Suflo osmislio crkvu, čiji su temelji postavljeni 1758. godine. Radovi su tekli sporo jer je fond francuskog kralja bio ispražnjen. Od 1780. godine gradnju je nakon smrti Sufloa preuzeo njegov učenik Žan Batist Rondoleu. Deset godina kasnije – 1790. godine, u doba revolucionarnih previranja završena je gradnja crkve zaštitnici Pariza. Crkva je u osnovi u obliku krsta i ogromnih dimenzija (dužina 110m, širina 84m i visina 83m). Masivni trem nose stubovi u korintskom stilu, dok je ogromna kupola izgrađena od kamena i prekrivena olovnim oblogama.
Iako je Panteon imao religioznu namenu, ipak je nakon smrti Onora Gabrijela Reketija, francuskog državnika čuvenog po oratorskim sposobnostima, došlo do predloga da ova građevina promeni namenu. Narodna skupština, koja je postala centar moći, je odlučila da umesto crkve izvrši prenamenu jedne od najvelelepnijih građevina tadašnjeg Pariza. Novom republikanskom režimu nije bilo dovoljno da je Panteon mesto posvećeno zaštitnici Pariza, već se smatralo da je potrebno da postane „sveto mesto“ republike i njenih građana. Predlog je bio da Panteon postane mauzolej za sahranu zaslužnih građana – najuglednijih ličnosti koje su svojim delom ušli pod svodove francuske istorije. Prva ličnost koja je sahranjena u Panteonu bio je Riketi (4. aprila 1791. godine). Od tada je u Panteonu, na čijem ulazu stoji natpis AUX GRANDS HOMMES LA PATRIE RECONNAISSANTE, počivaju Volter, Žan Žak Ruso, Viktor Igo, Luj Braj, Pjer i Marija Kiri, kao i druge lučnosti koje su ostvarile najviše domete pre svega u oblasti kulture i nauke, odnosno, ostavile neizbrisiv trag u istoriji ne samo Francuske, već i sveta.
Ko su bili Artur Rembo i Pol Verlen? Opšta kultura će nam sugerisati da su veliki francuski pesnici. Nešto bolji poznavaoci francuske kulture znaće i da je reč o dva pesnika koji su kao mladići bili ljubavnici i čija veza je bila najblaže rečeno neobična za drugu polovinu 19. veka. Dva pesnika su započeli burnu ljubavnu vezu kada je Rembo imao 17 godina, a Verlen je zbog ove ljubavi ostavio ženu i dete. Ipak, njihova veza završila se tragično i skandalozno već 1873. godine. Tada je Verlen u naletu strasti pucao u Remboa, nakon čega je proveo tri godine u zatvoru. Potpisnici peticije koja se pojavila u Francuskoj ističe da su bili „najveći pesnici“ i „francuski Oskar Vajld“, odnosno da na osnovu njihovih dela zaslužuju da počivaju u mauzoleju pored Voltera, Žan-Žaka Rusoa, Emila Zole, Aleksandra Dime i Marije Kiri. Ove jeseni u francuskoj štampi ponovo je aktuelno pisati njihove biografije, ukazivati na domete njihovog stvaralaštva i iznositi detalje o njihovom intimnom odnosu.
Pol Verlen (Paul Verlaine) je rođen 1844. godine u Mecu, gde je započeo svoje obrazovanje. Verlen je živeo skromno, kao većina opštinskih činovnika. Bio je oženjen i otac jednog deteta. Ulaskom u literarni salon markiza Rikarda ušao je u krug parnasovaca. Na književnoj pozornici se pojavio zbirkom pesama „Saturnijske pesme“ kao čist parnasovac. Ubrzo, Verlen je izrazio svoj manifest simbolizma. Poezija melodičnog izraza, suptilni lirizam, potresne lične ispovesti i tezom „muzika pre svega“, kojom je razvio nove teorijske okvire moderne poetike. Verlenova pesma „Pesničko umeće“ (L’art poetique, 1874) smatra se Manifestom simbolizma, a u istoriju književnosti ušao je i kao prvi koji je upotrebljavao izraz „ukleti pesnici“. Neka od danas najpoznatijih Verlenovih dela nastala su u periodu dok je živeo sa Remboom. U Londonu gde su pokušali da pronađu svoj mir, daleko od sredine koja ih nije razumela nastala je Verlenova „Romansa bez reči“.
Artur Rembo (Arthur Rimbaud) rođen je u Šarlvilu (Ardenska oblast, severoistočna Francuska) 1854. godine, gde je odrastao u porodici srednje klase. Rembo je odrastao pod snažnim uticajem majke, stroge katolkinje, koja je do devete godine bila i njegova učiteljica. Majka je ostala prisutna u obrazovanju – pratila je Artura i njegovog brata do škole, zahtevala da se uči i po sto stihova na latinskom, uz surove kazne i ukidanje obroka ako bi se pojavile greške. Rembo je ipak u školi protestovao protiv učenja latinskog i osuđivao klasično obrazovanje. Zabeleženo je i da su ga školski drugovi zbog protivrečnih stavova nazivali „malim licemerom“. Majka je prepoznala potencijal svog sina za uspešno školovanje i unajmila je jednog učitelja, koji je uspeo da zainteresuje Remboa za latinski i grčki jezik, francusku književnost i da piše poeziju (na francuskom i latinskom jeziku). Prva Remboova pesma bila je „Novogodišnji poklon siročadi“ (Les Etrennes des orphelines) (1870), a ubrzo je nastala i čuvena pesma „Ofelija“. Težak period za Remboa bio je Francusko-pruski rat, kada je klonuo duhom, pobegao u Pariz, gde je uhapšen i proveo u zatvoru nedelju dana. Ovo je i period kada Rembo doživljava transformaciju. Postao je neuredan, pušta kosu, krade knjige, odaje se alkoholu i ističe kako je u sebi prepoznao pesnika. Tada su se pojavile glasine i da se pridružio Pariskoj komuni o kojoj je napisao i pesmu (L’orgie parisienne). Rembo je u potrazi za inspiracijom i novim izazovima proputovao tri kontinenta. Bio je predstavnik pokreta dekadencije, a Viktor Igo ga je nazvao „dete Šekspir“ jer je svoja najpoznatija dela stvorio u kasnim tinejdžerskim godinama. Od smrti (1891. godine) njegovo stvaralaštvo uticalo je na umetnike, književnike i različite stvaraoce u svim epohama.
Na nagovor prijatelja šesnaestogodišnji Rembo je poslao dva pisma tada već vodećem pesniku simbolisti Polu Verlenu koja su sadržala nekoliko njegovih pesama i tako je započela afera koja je potresala kuloare francuskih salona. Već afirmisani pesnik je bio oduševljen stihovima Remboa i pozvao ga je da ga poseti u Parizu. Ubrzo su započeli kratku i burnu aferu, živeći u siromaštvu i potpunoj osudi tadašnje konzervativne javnosti. Ipak, zajedno su putovali u potrazi za srećom i mirom. Nezadovoljan vezom i ponašanjem Remboa krajem juna 1873. Verlen se vratio iz Londona u Pariz. U želji da se pomire, Verlen, koji se već bio odao alkoholu, predložio je susret u Briselu. Susret je prerastao u sukob u kome je Verlen u stanju besa i alkohola u Remboa ispalio dva hica iz revolvera. Rembo, koji je bio ranjen u levi ručni zglob, nije podigao tužbu protiv Verlena, već su se rastali na železničkoj stanici u Briselu. Ipak, policija je zbog tužbi koje je Verlenova žena podnela počela da ispituje i ovaj slučaj. Pol Vereln, „princ pesnika“ bio je optužen za pokušaj ubistva i protivprirodni blud. Kako je bio i aktivni učesnik Pariske komune, sve okolnosti su bile protiv njega. Verlen je osuđen na dve godine zatvora. Nakon ovog perioda Verlen je u Šarlvilu završio jedno od svojih najuticajnijih dela „Boravak u paklu“ (Une Saison en Enfer). Rembo se odrekao pisanja, a bio je i dobrovoljac holandske kolonijalne armije u nameri da poseti Javu. Pre ove avanture susreo se sa Verlenom u Štutgartu 1875. godine. Bio je to poslednji susret sa Verlenom, koji je izašao iz zatvora i postao vernik – katolik. Rembo je živeo i radio kao nadzornik kamenoloma na Kipru, a od 1880. godine i kao službenik u trgovačkoj agenciji u Abisiniju, sve dok mu nije amputirana noga u Marselju i dijagnostifikovan rak. Mišljenja su da iako metak nije naudio životu Remboa ipak jeste promenio njegov život. Nikada više nije pisao poeziju i ostala je legenda o dečaku pesničkom geniju. Iako je 1881. godine Verlen objavio novu knjigu pesama „Mudrost“, koja mu je donela slavu vodio je težak, većinom usamljenički život, ušao u sukob sa majkom koju je udario i proveo mesec dana u zatvoru, provodio dane u kafanama i bolnicama. Rembo je preminuo 10. novembra 1891. godine, dok je Verlen živeo u Parizu povučeno do 1896. godine.
U Francuskoj javnosti pojava peticije o sahrani Verlena i Remboa u Panteonu, koju je do sada potpisalo preko 5000 najuglednijih ličnosti, među kojima je i Rozalin Bašlo, ministarka kulture, kao i još deset bivših ministara, uglednih umetnika, pesnika, novinara i naučnika, dovelo je do oprečnih mišljenja i tumačenja ovog čina. Rembo je sahranjen u Ardenima, dok Verlen počiva na groblju smeštenom na obodu pariskog prstena. Potpisnici peticije naglašavaju da mesta na kojima počivaju nisu dostojna njihovog genija. Ističe se da je reč o „dva glavna pesnika našeg (francuskog, primedba A.K.) jezika“, kao i da su oni svojim delima obogatili „naše nasleđe svojim genijem“, a stoga bi, kaže se u peticiji, „bilo pošteno da danas proslavimo njihovo sećanje tako što ćemo ih okupiti u Panteonu, zajedno sa drugim velikim književnim figurama“. Za odnos javnosti prema ovoj peticiji od posebne je važnosti što su njeni pokretači istakli da su Rembo i Verlen „simboli različitosti“ i da su „morali da podnesu neumoljivu homofobiju svog vremena“.
Protivnici predloga da Rembo i Verlen budu sahranjeni u Panteonu ističu da su pesnici zapravo „okrenuli leđa društvu“ kao zaljubljenici u svoju slobodu. Pokrenuta je i kontra-peticija koja poziva da se ne upada u zamku „političke korektnosti“ i da dva pesnika ostanu da počivaju na mestima gde su i sahranjeni. Udruženje „Prijatelji Remboa“, koje okuplja pesnike i poštovaoce dela slavnog pesnika, protiv je ideje koja je naišla na veliki broj pristalica. Potomci Remboa su, takođe, protiv zajedničke sahrane dva pesnika. Jedna od njih je iznela kao argument činjenicu da „Rembo nije započeo svoj život sa Verlenom i nije ga završio sa njim“, odnosno da je njihovo zajedništvo „tek nekoliko godina njegove mladosti“. U javnosti i na društvenim mrežama čak se osporavaju pobude onih koji su inicijatori, ističući da se koristi delo pesnika za „kulturno otimanje moći u 21. veku“.
Ministarka Bašlo je posebno naglasila višestruki značaj zajedničke sahrane u Panteonu, pri čemu je jasno istakla i političke motive. Ona veruje kako je strast koja je ujedinila dva pesnika zaključuje da zajedno uđu u Panteon, pri čemu naglašava da bi „okupljanje ova dva pesnika i ljubavnika u Panteonu imalo značaj koji nije samo istorijski i književni već i od velike važnosti danas“. Sa jedne strane je pitanje da li i kako Francuska poštuje svoje najveće pesnike, ali i važno političko i društveno pitanje poštovanja ljudskih prava i sloboda. Dva pesnika, koja su preživela homofobiju za potpisnike peticije su „simboli različitosti“ i stoga dodatno zaslužuju mesto među slavnima. Panteonizacija ili stvaranje novih „heroja“ u Francuskoj očigledna je potreba 21. veka, kao i nove francuske potrage za identitetom nacije i osvajanjem sloboda. Potpisnici peticije zajedničku sahranu pesnika u Panteonu doživljavaju i kao postizanje pravde. Činjenica je da su Rembo i Verlen sigurno među najpoštovanijim francuskim pesnicima, koji su nadahnjivali književnu i pesničku maštu generacija stvaralaca, kao i da među 75 sahranjenih u Panteonu nema ličnosti koje su obeležile polje poezije (Viktor Igo je sahranjen zbog političke misli i delatnosti). Stoga, u javnosti dominiraju i književni i moralni argumenti. Ističe se doprinos književnosti i poeziji, nedostojna mesta sahrane velikih stvaralaca i homofobni progon koji je Verlen pre svega podneo. Ipak, postoje i mišljenja da se ovakvi presedani ne mogu praviti, kao i da je potrebno odvojiti delo od privatnog života ličnosti. Protivnici peticije naglašavaju da i pored primera „pozitivnih“ presedana u prošlosti, koji su od nesumnjivog značaja, kada su donete odluke o sahranjivanju žena, boraca za prava žena i žrtava holokausta pod svodovima Panteona, nije dobro i da Rembo i Verlen počivaju zajedno na mestu koje je simbol Francuske. Politička dimenzija predloga peticije čini da je pred Emanuelom Makoronom, koji kao predsednika Francuske donosi konačnu odluku, veoma kompleksan zadatak. Odluka može biti važna ne samo za utemeljenje vrednost Republike, kao i za novi okvir negovanja kolektivnog sećanja u Francuskoj, već i bitna karika u predsedničkoj trci u okviru izbora 2022. godine.
Ostavi komentar