Аутор: др Александра Колаковић, виша научна сарадница
Институт за политичке студије
Након израелског напада на Иран француско министарство спољних послова је објавило саопштење 13. јуна 2025. године у коме очекивано изражава забринутост због ескалације и позива све актере да се уздрже од „поступака који би могли да дестабилизују читав регион” и да решења траже дипломатским средствима. У ранијем периоду Француска је изражавала забринутост због убрзаног развоја иранског нуклеарног програма оценивши да представља озбиљну претњу по безбедност, као и да се спроводи у супротности са међународним обавезама Ирана. Ово је и одређујућа позиција Француске према догађајима на Блиском истоку у комплексним догађајима јуна 2025. године.
Француска остаје на позицији наглашавања своје улоге арбитра. Такође, за Француску у њеној блискоисточној политици, на основу изјава дипломата и државника, важне координате су и одлуке резолуције у Савету гувернера Међународне агенције за атомску енергију (МААЕ), након објављивања извештаја генералног директора те агенције. Како би се јасније сагледала француска политика на Блиском Истоку у периоду израелског напада на Иран, мора се имати у виду и њена координација са партнерима. Француско министарство спољних послова је види као алатку како би се смирила ситуација, остварила регионална стабилност и безбедност Израела. У овом светлу се посматрају разговори, а потом и заједничка изјава министара спољних послова Француске, Немачке, Уједињеног Краљевства, као и високог представника Европске уније. Они су разговарали телефоном и са иранским министром, 16. јуна 2025. године, поводом актуелног сукоба између Ирана и Израела. Поред очекиваних позива на мир и повратак на дипломатски пут, као и подсећања на посвећеност регионалној безбедности, изнова су „потврдили право Израела да штити своју безбедност и своје становништво, у складу са међународним правом”. Дугогодишња опасност која се назире из развоја иранског нуклеарног програма и кршења иранских обавеза у вези са гаранцијама, очекивано опредељују позиције Француске и њених партнера и у овим првим изјавама и позиву Ирану да се врати преговорима и не повлачи из Уговора о неширењу нуклеарног програма. Ово се види и кроз разговоре вођене 20. јуна 2025. године у Женеви. Понавља се осуда кршења одредби Заједничког свеобухватног плана акције и позив за проналазак преговарачког решења које би обезбедило да Иран никада не добије, нити стекне нуклеарно оружје. У односу на прво оглашавање поздрављени су и напори САД, као и активности Међународне агенције за атомску енергију (МААЕ).
Француска спољнополитичка реторика, а синхронизовано са наративима у медијима током јуна 2025. године одражавају све већи ниво забринутости поводом ескалације конфликта у региону. Француски председник Емануел Макрон је 18. јуна изјавио да „Ирански нуклеарни програм мора бити предмет потпуне транспарентности” и да „Француска подржава право Израела на безбедност, али не и ескалацију која угрожава цивиле и регионалну стабилност”. Потом је у обраћању путем друштвених мрежа 21. јуна објавио да Француска у сарадњи са САД инсистира на увођењу нових санкција против иранских ентитета који учествују у производњи беспилотних летелица и балистичких ракета.
Након вести о нападима које су Сједињене Америчке Државе извеле током ноћи на три локације повезане са иранским нуклеарним програмом, 22. јуна, Француска је изнова позвала све стране да избегну ескалацију конфликта. У званичном саопштењу Министарства спољних послова наглашено је да се Француска противила да Иран дође у посед нуклеарног оружја, али да није учествовала у нападима, нити у њиховом планирању, као и да трајно решење конфликта на Блиском истоку у контексту Ирана, види искључиво у преговорима у оквиру Уговора о неширењу нуклеарног оружја. Стога је два дана касније објава Доналда Трампа, председника САД, о прекиду ватре између Израела и Ирана, очекивано поздрављена од стране Француске. Емануел Макрон је на самиту НАТО-а у Хагу (24. јуна), позвао Иран да хитно приступи преговорима како би се предупредила даља дестабилизација односа са Израелом и истакао да „потреба за дипломатским каналима никад није била већа”. Додао је и да ће Француска „бити јасна у осуди сваког нарушавања међународног права, ма са које стране долазило”. Стога су очекиване осуде претњи које су упућене Рафаелу Гросију, генералном директору Међународне агенције за атомску енергију (МААЕ) и позивања да Иран обезбеди безбедност особљу Агенције у Ирану и спроведе своје међународне обавезе у оквиру Општег споразума о гаранцијама.
Дипломатско решење, које се као једина опција помиње у Паризу, одговор је на безбедносне изазове које носи ирански нуклеарни програм за регион и читав свет. Баланс између „моралне обавезе” и реалполитике који Француска настоји да пронађе често је и на мети процена стручњака за међународне односе, као и критика, посебно политичких противника и јавности. Емануел Макрон настоји да као и у већини случајева до сада када ескалирају супротстављени интереси и отворени проблеми у свету, реагује уравнотежено, али и одлучно. Жан-Луп Самаан из Института за међународне односе оцењује да „Француска тренутно делује као невољни медијатор, притиснута између Вашингтона и Брисела. Њена неутралност делује површно јер није праћена конкретним предлозима. Израел нас види као пасивног партнера, док нас Иран сматра делом западне коалиције. Без конкретних дипломатских канала – губимо утицај и код једних и код других”. Дени Бошар, бивши амбасадор у Јордану, у перцепцији свеукупне политике Француске на Блиском истоку, дакле не само јуна 2025. године, сматра да је проблем што Француска нема јасну стратегију према Блиском истоку од 2011. године. Иако је по његовом мишљењу „одржала вредности као што су дводржавно решење и хуманитарна заштита, не постоји геополитичка доследност. Напад Израела је показао да су наше реакције споре, реактивне и често интерно контрадикторне”. У стручним круговима и јавности Француска и Блиски исток се посматрају као потреба да се француске дипломатске акције убрзају, добију јаснију структуру и предлоге мировног решења са роковима и циљевима.
Стални страх да Француска не остане у сенци догађаја и дипломатије других држава, а посебно Немачке и Велике Британије, због Макронове реторике која је моћна, али понекад и контрадикторна, а на терену ограничених домета у тежњама за конструисање француске политике према Блиском истоку долази до изражаја. Као једна од потреба француске дипломатије у будућности у контексту Блиског истока, помиње се и дефинисање црвених линија не само према Ирану, већ и савезницима, при чему се посебно мисли на Израел. Сукоб у Гази је утицао и утиче на унутрашњи политички живот Француске, стога је ескалација сукоба са Ираном такође битна. Ставови које износе француски медији, аналитичари и политичари у јавности, поред ових формалних дипломатских изјава и декларација, веома значајно и потенцијално могу бити важни и у контексту изборне 2027. године. Спољнополитички успеси увек су били битни за Макрона јер су амортизовали проблеме у унутрашњем политичком спектру. Иако он неће бити кандидат 2027. године, ипак став Француске према догађајима и проблемима на Блиском истоку јуна 2025. године, могу се одразити на прегруписавања и кандидатуре које долазе из центристичких и традиционалних десних и левих партија Француске.
Остави коментар