Аутор: мср Маријана Јелисавчић Карановић, књижевни критичар
5. ФАУСТ – велика љубав, која је доживела трагичну судбину
Гетеов Мефистофел најдетаљније је осликан демон у литератури: он је истовремено и заточеник и краљ пакла, симболични носилац зла. У његовом имену открива се његова природа: mephir у преводу значи рушилац, кваритељ, а tophel – лажљивац. Он је онај који разара, онај који је одговоран за несрећу. Када му Бог допусти да искуша његовог слугу Фауста, он у томе види прилику да однесе победу над добрим, јер има моћ да залуди човека и привуче га обећањима.
Фауст је био на ивици да попије отров, али појава Мефистофела га спашава, нудећи му могућност да обоји свој обесмишљени живот новим сазнањима. Уз договор да ће служити Мефистофела на оном свету у замену да он служи Фауста на овом, доктор заправо продаје своју душу. Узрок је жеља за сазнањем, око које су филозофи и раније водили многе расправе: од Сократа, чија најпознатија изјава јесте како зна да ништа не зна, преко Хегела, који је веровао у могућност сазнања апсолутне истине на ступњу апсолутног духа и софиста, који су тврдили да је човек мера свих ствари, до Томе Аквинског, схоластичког филозофа који је Бога као творца света који је све створио ни из чега, посматрао као личност.
Фауст жели да оде неколико корака даље, и да уз помоћ нечисте силе упије то сазнање које му је и поред највиших школа остало ускраћено. На том путу он се подмлађује, заљубљује и губи љубав. Његова настојања резултују смртима оних који су се на том путу нашли: смрћу девојке коју је заволео и свих чланова њене породице. Оно о чему он није мислио, препустивши се осећањима, јесте осуда друштва, које не прихвата одступање од норме. У таквом, патријархалном друштву, позиција жене јасно је одређена: она мора бити узорна и избегавати све ситуације које би је могле компромитовати. Слушајући глас свог пратиоца ђаволског рода, он не размишља о могућим последицама: придобија најпре пажњу, а потом наклоност малолетне Грете, обасипајући је скупим поклонима (које је прибавио ђаво лично), ласкањима и љубављу. Свему томе помогле су и лажи које је смислио Мефистофел, како би себе и Фауста што боље инфилтрирао у Мартино и Гретино друштво (лажи о Мартином мртвом мужу). Фауст жели љубав, а Мефистофел му подстиче и распламсава пожуду.
Њих двојица константно су у сукобима у којима побеђује Мефистофел. Он успева да зло под маском доброг понуди Фаусту. Води га по вештичијим скуповима и оргијама, уводећи га у свој мрачни свет. У тренуцима који су за Грету били најужаснији, он га склања из града како не би дошло до кршења договора, и како се у Фаусту не би пробудила коначна љубав, која би оделила њих двојицу. У стаклу које би требало да крије средство за успављивање Гретине смрти налази се смртоносна материја, а касније и Гретин брат Валентин бива убијен, и он као и мајка постаје жртва неконтролисаног зла, у којем ће Грета видети своју кривицу. Њен тежак живот пре упознавања Фауста претворио се у грозну судбину, на њена плећа ће се сручити сви грехови, како њени тако и Фаустови. „Маргарета у Фаусту је најиндивидуалније и најконкретније женско лице, што га свјетска литература познаје“ (Шамшаловић 2010: 231). Њеном смрћу паклу се плаћа данак за све лепо што јој се десило, јер је било учињено под покровитељством нечисте силе. На самом крају, глас од Бога јој јавља да су молитве услишене и да је спасена од огња на оном свету. Она се покајала и пристала на смрт, иако је имала могућност да побегне, али на тај начин би се и она придружила Фаустовој судбини на оном свету, запечаћеном капљицом крви којом је потписао уговор са Ђаволом.
Гетеу испрва није било јасно шта жели да уради са својим главним ликом:
„Од епохалне важности је скица Lessinga (изашла 1786), који је Фауста хтио спасти, тј. по њему истраживалац истине може посрнути, али не смије постати жртвом пакла. – Први део Goetheova Фауста, изашао 1808, већ садржи пролог на небу, из којега слиједи, да Фауст неће пропасти. Чим се пјесник одлучио, да Фауста спасе, постала је и Gretchen-трагедија само епизодом у Фаустову животу, па стога га у Другом дијелу трагедије води Мефистофелес на царски двор, затим се Фауст жени са лијепом Јеленом, а напокон добива од цара морем поплављене крајеве, те као колонизатор дјелује на ухар човјечанства. […] Тај алтруистички рад га спасава, тако да Мефистофелес губи свако право на његову душу, коју анђели узносе на небо“ (Шамшаловић 2010: 230–231).
Ако се посматра на том макроплану, Мефистофелови покушаји да Фауста отргне од раја и Бога, нису успели. Међутим, крај првог дела приказује Фауста као човека који је у апсолутној ђаволовој власти, заточен жељом да свој живот унапреди кроз сазнања која су му измицала и који је за то спреман да плати душом. Осим душе, у игри се нашао и добитак који је изгубио, а то је велика љубав, која је доживела трагичну судбину. Гетеова трагедија покреће многа питања која су била актуелна у његовом времену, исто колико и данас, и стога је јасно зашто се и данас људи заносе овим делом, изнова га екранизујући и постављајући на даске које живот значе. Смештајући га у садашњицу, они нам показују колико је Гете био велики и модеран, омиљен међу писцима, способан да наслути шта је оно што привлачи читаоце и гледаоце, терајући их да се позабаве Фаустом у себи.
Гете, Јохан Волфганг (2010), Фауст, препевао Милан Савић, Београд: Српска књижевна задруга.
Трифуњагић, Даница (2016), Фигура демона у епском песништву српског предромантизма, Нови Сад: Филозофски факултет.
Šamšalović, Gustav (2010), „O Goetheovu ’Faustu’“ u: Faust, Beograd: Srpska književna zadruga, 227–231.
Интернет извори:
http://www.politika.rs/scc/clanak/247965/Faust-je-nadahnuo-genijalne-Tesline-ideje
http://www.snp.org.rs/enciklopedija/?p=2896
http://www.imdb.com/title/tt0114814/?ref_=nv_sr_1
Остави коментар