Аутор: мср Маријана Јелисавчић Карановић, књижевни критичар
4. ФАУСТ – „Предата злим дусима и немилостивом човечанству које суди“
Гретин и Фаустов однос је у знаку љубави, али она је девојка из простих слојева друштва, која мањак знања у односу на Фауста надокнађује неизмерном љубављу. И сама се чуди шта је то на њој што га је привукло. Она је, такође, једини прави противник Мефистофела. Њена судбина могла би прерасти у самосталну трагедију девојке заробљене у строге породичне, религиозне и сеоске законе. Када „згреши“ с Фаустом, наћи ће се готово на стубу срама. Саму себе препознаје у судбини девојке Варварице, о којој прича при сусрету са другарицом – као и та девојка, и она је прекршила норму коју је друштво прописало. И она је осећања и своје жеље ставила испред очекивања других.
„Величала сам себе што сам чиста –
а сада сам и ја таква иста!
Алʼ све што ме је на то гонило,
ах, добро беше, драго беше толико!“ (Гете 2010: 173).
Осим телесног греха, она је зачела ван брака, због чега је се њен народ најоштрије одрекао. Брат ће је на самрти проклети, након што је претходно хвалио, мислећи да је „дика целог рода“ (Гете 2010: 178):
„Знај, Грето моја, млада си ти,
и доста паметна још ниси […]
Курва си ти, што јесте; јесте,
па нек је тако баш […]
И кад те је њих десет имало,
град цели имаће те ускоро“ (Гете 2010: 181–182).
Он предосећа да ће доћи дан кад ће се сви ваљани грађани држати по страни и гледајући на њу као да је кужна. Назива је блудницом и куне, истичући да, све и да јој Бог дâ опрост, он је куне да за живота остане проклета, јер кад није бранила свој образ, боље није ни заслужила. Чини се да га то боли више од самртничких рана. У овим тешким речима он сакрива кривицу коју и сâм осећа што је није боље сачувао, јер и његова смрт је само последица чији узрок лежи у Гретином одавању греху.
У сцени која се дешава у катедрали, она и сама осећа шта јој се спрема: хор пева химну о дану гнева, а зао дух јој шапуће како се сви правоверни и преображени склањају од ње. Грету притиска у грудима, тешко јој је, и сама осећа тежину своје непромишљености слепог праћења осећања и слатких речи Фаустових. Све што ће се десити након тога, откривамо у назнакама Мефистофелове и Фаустове свађе, када се врате у град. Гете изоставља описивање Гретине судбине и шиканирања од стране народа, да би читаоцу дао другу слику – слику Валпургине ноћи.
Валпургина, односно првомајска ноћ, посвећена је светитељици Валпурги која је била заштитница католичке цркве, чија се успомена прославља првог маја. Она је била заштитница од враџбина и вештица. Са својом браћом дошла је из Енглеске у Немачку, где је као опатица једног манастира умрла 780. године. Сасвим пригодно, догађаји који су се збили ове ноћи на планини Херц, резултат су интеракције магијске скупине. Фауст и Мефистофел певају да су успели ући међу чаролије и снове. Сотона склања Фауста из града како Гретина несрећа не би утицала на његове одлуке и делања и да не би угрозила њихов пакт. У овој шаради учествују вештице свих врста и склоности, а најопаснија међу њима јесте Адамова апокрифна и прва жена, Лилит, која је заокупила Фаустову пажњу преузимајући лик Грете. Мефистофел га упозорава да је то само опсена, а на почетку романа он сâм показује како демони имају добру моћ метаморфозе, којом могу да залуде човека.
Када у „мутном дану“ открије шта се у међувремену дешавало са Гретом, Фауст ће се у свађалачком тону обратити Мефистофелу:
„У беди! Очајна! Кукавно дуго лутала по земљу, и сада затворена! Као злочинца вргоше у тамницу на страшне муке бајно, несрећно створење! […] Издајнички, ниски Душе, и то си од мене крио! […] Затворена! Предата злим дусима и немилостивом човечанству које суди! А мене међутим уљуљкујеш бљутавим разонодама, кријеш од мене њен све већи јад, и пушташ је да пропада беспомоћно“ (Гете 2010: 212)
Нечастиви у њој види само једну од многих које су на такав начин скончале. На такве речи Фауст се још више разјари и назове га чудовиштем и псетом, али Мефистофел га упозорава да се Фауст наметнуо њему, а не обратно. Провоцира га коментарима, и питањима зашто је улазио у савез кад не може у њему до краја ни да остане. То Фауста освести да за своју вољену потражи помоћ од силе која је њеном паду помогла.
Готово је и пре него што мисија спасаваља започне: око губилишта на пољу већ се скупио збор вештица. Грета је у дубокој неурачунљивости, не може чак ни да разлучи стварност од маште. Њене речи осликавају неповезане мисли. Свесна је да страда због лепоте и заблуде. Жели да подоји дете за које јој је речено да га је убила. Из њених речи сазнајемо да јој ни мајка више није међу живима: она је виновник несреће која је задесила њене најмилије, њену породицу:
„Убила сам своју мајку,
утопила сам своје дете.
Не беше ли дато мени и теби?“ (Гете 2010: 221)
Зна и да су је људи пуни зла спевали, што је једно од главних обележја вароши: свако ко на било који начин, како Десанка Максимовић у збирци Тражим помиловање каже, иступа из реда свакодневног, буде спеван на своју срамоту и на радост публике која ће у свакој прилици певати о томе (нпр. на томе се и темеље заплет и расплет Сремчевог дела Зона Замфирова). Она на Фаустовим рукама види крв, и он је крив за њену несрећу, мада то нигде не каже (говори једино „Иначе, чинила сам теби све“ (Гете 2010: 224)). Само га заклиње да пази на гробове њене породице, и да и њу сахрани поред. Иако има могућност, неће да бежи, зна да за њу наде нема, не вреди јој бежати јер њу вребају. И потуцање по туђини би је докрајчило, а зна да би на крају допала у руке властима. Она је потребна народу како би доказао своју победу над грехом и упозорио шта се дешава са људима који се понашају као она, људима који крше норме друштвено прихватљивог живота. Дан који је требало да јој осване као свадбени, на крају ће јој бити последњи. У њој се и даље преламају јава и сећања која је подсећају на оно за шта је одговорна, и то је још више храбри да Фауста тера од себе.
Напослетку, Грета говори Фаусту да је од њега хвата ужас и окреће се молитвама, док он нестаје са Мефистофелом. Овако се завршава први део трагедије о Фаусту, трагедије која је у себи обухватила многа „народна празноверја и припроста пучка приказивања“ (Шамшаловић 2010: 22) која је Гете објединио у једно од највећих дела светске литературе.
Гете, Јохан Волфганг (2010), Фауст, препевао Милан Савић, Београд: Српска књижевна задруга.
Трифуњагић, Даница (2016), Фигура демона у епском песништву српског предромантизма, Нови Сад: Филозофски факултет.
Šamšalović, Gustav (2010), „O Goetheovu ’Faustu’“ u: Faust, Beograd: Srpska književna zadruga, 227–231.
Интернет извори:
http://www.politika.rs/scc/clanak/247965/Faust-je-nadahnuo-genijalne-Tesline-ideje
http://www.snp.org.rs/enciklopedija/?p=2896
http://www.imdb.com/title/tt0114814/?ref_=nv_sr_1
Остави коментар