Autor: msr Srđan Graovac, istoričar
Uprkos svemu, do sredine tridesetih godina, Musolinijeva spoljna politika bila je usmerena u pravcu razvijanja korisnih i prijateljskih odnosa sa državama pobednicama iz Prvog svetskog rata, Britanijom i Francuskom, naravno uz povremeno zahlađivanje za koje je uglavnom on bio odgovoran zbog agresivnih saveza i akcija protiv balkanskih i sredozemnih država nastalih ili ojačanih uz pomoć zapadnih sila posle Velikog rata. Sredinom tridesetih godina doći će do velikog zastoja u spoljnoj politici i to prema Nemačkoj, zemlji o kojoj nije imao visoko mišljenje do tada, što će se pokazati kao Dučeov životni promašaj, zbog kojeg će na kraju izgubiti i vlast, ali i život. Upravo zbog ovog saveza će u petoj decenij XX veka fašizam početi da „peva svoju labudovu pesmu“.
Može se reći da je savez sa Nemačkom bio „grobar fašističke ere u Italiji“. Kako je do njega uopšte došlo? Italijanski fašizam je tokom dvadesetih godina održavao brojne kontakte sa desničarskim elementima severno od Alpa. Za te kontakte najviše su bili zainteresovani nacional-socijalisti predvođeni Adolfom Hitlerom, koji su smatrali da im fašizam, itekako može pomoći u njihovom osvajanju vlasti u Nemačkoj. U drugoj polovini dvadesetih i tokom tridesetih godina XX veka, Italija će snažno, ali i manje-više spontano, početi da menja kurs svoje diplomatije, pa i celokupne politike i to u korist saradnje sa Nemačkom. Taj zaokret bi se mogao jednostano objasniti iz nekoliko uglova i zbog nekoliko pitanja, ili još konkretnije zbog tri zemlje: Jugoslavije, Albanije i Etiopije. Od dolaska na vlast Musolini je počeo propagirati ideju da je mir iz 1918. godine bio poraz za Italiju i njene nacionalne interese, pa je krajem dvadesetih godina revizija Versajskog ugovora postala središnja tema italijanske spoljne politike. U praksi je to značilo da se Italija postavlja nasuprot Britaniji i Francuskoj, čiji je interes naprotiv, bio u tome da brane mirovno rešenje iz Versaja i stabilnost Evrope. Ono što je, jednom zauvek, odvojilo fašističku Italiju od Britanije i Francuske i usmerilo je ka nacističkoj Nemačkoj jeste Etiopski rat. To je bio prvi veći rat koji je vodio Musolini i situacija u kojoj su se najviše mogle uočiti konture i razmere fašističke ideologije.
Od dolaska na vlast Dučeu je bio potreban neki rat i on je to stalno isticao, kako bi snaga fašizma dobila svoju konačnu potvrdu, jer prema njegovim rečima jedino rat oplemenjuje čoveka i državu i, iznad svega, jača naciju. Nije više bilo dovoljno samo puko hvalisanje i beskrajne parade histeričnih crnokošuljaša po italijanskim gradovima, trgovima i ulicama, bilo je vreme za akciju, a Duče je „bacio oko na Abisiniju“. Etiopija je bilo prostrano carstvo, uz Liberiju, bio jedini nezavisni prostor na afričkom kontinentu, smešteno između italijanske Somalije i Eritreje na jugoistoku i severoistoku, i od britanskih poseda na severozapadu i zapadu (Sudan) i jugu (Kenija). Ostale teritorije Afrike bile su delovi kolonijalnih carstava i zajednica evropskih sila i država. Godine 1928. Italija je potpisala sporazum o prijateljstvu sa Etiopijom. Međutim, za Dučea je ovaj sporazum, kao i mnogi drugi, bio samo mrtvo slovo na papiru i na njega je gledao kao na fazu u potpunom ekonomskom, a kasnije i u političkom, potčinjavanju Etiopije. Etiopski car Hajle Selasije uvideo je prave namere Italije i okrenuo je spoljnopolitički kurs svoje zemlje prema demokratskom zapadu. Još od 1929. godine počeli su manji oružani okršaji na italijansko-etiopskoj granici koje su provocirali Italijani, da bi stvarne pripreme za rat počele u leto 1934. godine. Namera Musolinija je bila da do kraja 1935. godine stvori Italijansko carstvo i na taj način parira zapadnoevropskim silama u rešavanju kolonijalnih pitanja. Agresija je započela 3. oktobra 1935. godine, bez objave rata. Međutim, „munjeviti rat“ kakav je planirao Duče, uskoro se pretvorio u dugotrajnu i iscrpljujuću borbu po obe strane. Borbe su se, uporedo sa diplomatski propalim pokušajima za uspostavljanjem mira, nastavile sve do maja 1936. godine, kada je jedna predstraža italijanske vojske osvojila Adis Abebu, posle čega je objavljeno „da je Italija dobila najveći kolonijalni rat koji istorija pamti“. Osim zaslepljujuće i zaglušujuće ekspolozije koja je u njegovom uhu odzvanjala od reči pobeda, Musolini nije mogao da čuje i vidi da je osvajanje tog udaljenog carstva samo za sebe značilo prilično malo bez pacifikacije te zemlje (do koje nije došlo) i bez sredstava za njegovu obnovu. Ali ni tada, a ni kasnije on nije shvatao da će etiopska avantura presušiti ionako iscrpljenu državnu blagajnu, a takođe oslobiti položaj Italije prema Nemačkoj i zapadnim zemljama. Versajske saveznice iz Lige naroda okrenule su mu leđa i opet je on bio jedini krivac. Nakon agresije na Etiopiju i uz neadekvatnu osudu iste, na predlog Ujedinjenog Kraljevstva, Liga naroda je Italiji uvela ekonomsko-trgovinski i vojni embargo. Napokon, neki Dučeovi strani simpatizeri su ga napustili kad su videli da iza propagandne fasade stoji samo zločinac, diktator i agresor. Sa druge strane, on je teškom mukom mogao da održi italijansku vlast u Etiopiji.
Ali vratimo se međunarodnim aspektima italijanske politike, izazvanim ovim ratom. Dok je cela avantura za Musolinija predstavljala stvar prestiža i pubertetskog nadmetanja u snazi sa drugim silama, ona je u evropsku politiku unela nove komplikacije i novo pregrupisavanje odnosa uspostavljenih nakon Velikog rata. Prvi susret Hitlera i Musolinija odigrao se u junu 1934. godine u Veneciji, na poziv Dučea. Musolini je ocenio da je to bio adekvatan trenutak za susret dva diktatora, jer je Hitler već godinu i po bio Firer Trećeg rajha. Duče nije bio impresioniran Firerom, što se može videti uvidom u dnevnik grofa Đana, koji je prisustvovao dočeku Firera, iako još nije bio ministar inostranih poslova. Kada je Firer, u svojoj mrkoj kabanici, pošto je padala kiša, izašao iz aviona, na aerodromu, Musolini je, u svojoj maršalskoj uniformi, kroz zube promrljao Ćanu: „Non mi piace! (Ne sviđa mi se)“. Zatim su otpočeli bilateralni kurtoazni razgovori dvojice licera, sa puno uzdržanosti i učtivosti, koji su se završili međusobnim pohvalama totalnih režima u zemljama kojima su vladali. Posle četvorosatnih razgovora „u četiri oka“, bez prevodioca, Musolini je samo rekao Ćanu: „Neki brbljivi monah“. Firer ga nije oduševio. Kasnije je pričao da je „Hitler bio poput gramofona koji neprestano svira jednu te istu ploču“. Rekao je da je nacistički vođa ideolog a ne realista i da nikako nije čovek velike fizičke stabilnosti i ratničkog držanja. Ono što je pouzdano utvđeno je da je Hitler govorio gotovo svo vreme tokom susreta sa velikim uzbuđenjem, i da su mu se često u očima pojavljivale suze, a da je u jednom trenutku predložio da njih dvojica treba zajednički da napadnu Francusku. Duče je, inače, bio nesiguran u ličnom razgovorim, tako da se u diplomatskim pitanjima više oslanjao na suptilnija i zakulisna umeća, pa je teatralnom odećom i isticanjem svoje ličnosti u prvi plan pokušavao da ostavi utisak. Iako je Hitler bio oduševljen Musolinijem, zaključivši da ga Duče tretira kao sebi ravnog, ni on, a ni drugi prisutni Nemci nisu bili posebno impresionirani učinkom fašizma i samom tom ideologijom. Susret u Veneciji, međutim, još nije značio i zbližavanje dve zemlje i dva lidera. Musolini se snažno opirao ideji anšlusa Austrije i dobio je potvrdu Hitlera da do njega neće dođi. Ipak, u julu iste godine nacisti su ubili austrijskog kancelara Dolfusa, italijanskog saveznika, i to u trenutku kada je Dolfusova supruga bila gošća Musolinija, koji ju je i obavestio o ubistvu i pokušaju puča u Austriji. Ovi događaji su, nadalje, sprečili saradnju fašističke Italije i nacističke Nemačke, tako da je u aprilu 1935. godine došlo do potpisivanja pakta tzv. Saveza iz Streze između Italije, Francuske i Britanije. Međutim, etiopski rat oktobra 1935. godine i sankcije prema Italiji okrenule su Musolinija prema „severnom diktatoru“. Da su same sankcije strogo primenjivane, verovatno, bi primorale Musolinija da odustane od rata, s tim što bi to bila jasna poruka svim diktatorima da se ratna huškanja ne isplate. Na Dučeovu sreću, svet nije bio spreman da se suoči sa opštim ratom zbog Etiopije. Sankcije nisu obuhvatale embargo na uvoz nafte i drugih strateških sirovina i proizvoda koje su egzistencijalno i vojno potrebne Italiji. One su se uglavnom ograničile na potrepštine i materijalna i energetska sredstva koja Italija već poseduje u dovoljnim količinama i bila je u stanju da ih proizvede. Sankcije su samo dale Musoliniju sjajnu priliku da pozove na okupljanje nacionalna osećanja Italijana protiv „agresije“ 52 države sveta. Kao što je sam kasnije priznao, upravo mu je nametanje embarga omogućilo da „skrši poslednje ostatke otpora fašizmu u Italiji“, da stvori Carstvo i oduševi naciju za borbu u svrhu njegove odbrane. Propaganda je sad imala laku i istovremeno popularnu metu kada je opisivala zapadne demokratije kao dekadentne i nesposobne da se nose sa snagom fašističke Italije. Duče je govorio da Britaniju treba uništiti kao Kartaginu. I zaista, sankcije su omogućile da Musolini postane popularan kao nikada do tada i svi slojevi italijanskog društva u velikoj meri, od intelektualne elite i aristokratije, preko finansijsko-industrijske buržoazije, crkve pa sve do običnog puka su u zapadnim demokratijama videli nazadne i posrnule „starce zaštitnike“ divljih hordi crnaca, koje su se postavile nasuprot najumnije nacije, zaštitnice evropskog duha i tradicije koja ima civilizacijsku ulogu da prenese taj isti duh u sve delove sveta i to na čelu sa najvećim vođom i državnikom svih vremena – Dučeom. U novembru 1936. godine Duče je objavio postojanje Osovine Rim-Berlin, a 1937. godine je pristupio Antikominterna paktu sa Nemačkom i Japanom, da bi potom izašao iz Lige naroda.
Dvadeset drugog maja 1939. godine u Berlinu su ministri inostranih poslova Galeaco Ćano i Joahim fon Ribentrop potpisali Čelični pakt dve zemlje. Musolini je verovao je da će pakt savršeno poslužiti propagandnim potrebama, pa čak i to da će se zapadne zemlje uplašiti novog saveza kada uvide da se „dva najmoćnija naroda Evrope povezuju radi rata i mira“. U sve je verovao, osim u to da se ovim paktom uvukao u nezavidnu diplomatsku i vojnu situaciju, koja zemlju može odvući u rat. Ni poverljivi izveštaji italijanskih agenata i špijuna iz Berlina, koji su nedvosmisleno govorili o pripremama za invaziju Poljske, nisu ga mogli osvestiti, jer im prosto nikada nije verovao, niti poklanjao naročito pažnju. Prestojeći događaji će mu pokazati koliko je pogrešio.
Kraj Dučevog spokojstva direktno je vezan za potpisivanje sovjetsko–nemačkog pakta o nenapadanju 23. avgusta 1939. godine. Vreme pre ovog događaja on je mogao ubrojiti u najsrećnije trenutke svoje vladavine. Svima je bilo jasno da su na pomolu tragični i nemerljivo značajni događaji vezani za ratne aktivnosti koji će zahtevati konačno pozicioniranje Italije prema Nemačkoj, ali i prema zemljama Zapada, a Italija za sve te događaje nije bila spremna. Do septembra ona je uspela da izvrši nešto više od 1/3 predviđenih ratnih priprema. Što se tiče spremnosti vazduhoplovnih i pomorskih snaga tu je Italija imala dovoljno ratnih aparata, naročito na moru. U vazduhu je apsolutno zaostajala za Nemačkom i Britanijom, ali je, ipak, raspolagala sa 1000 ratnih aviona. Ubrzo pošto je izbio rat u Evropi, general Rodolfo Gracijani je Dučeu predao izveštaj koji je otkrivao da glavnina italijanske vojske ne raspolaže sa više od 10 divizija, potpuno spremnih za borbu, dok je 35 ostalih bilo „skrpljeno, proređeno i loše opremljeno“. Neki od vojnika ovih divizija nisu imali ni lično naoružanje, pa i pored Musolinijevog hvalisanja da on vojsku može mobilisati u 5 do 12 ukoliko bi Nemci tražili da se to učini u 12, poražavajuće činjenice su ga strašno demantovale. Ipak, sa početkom rata, zajedno sa Velikim fašističkim većem, odlučio je da Italija treba da ostane neutralna, i ova odluka bi verovatno bila jedna od najispravnijih i najrazumnijih da je do kraja ostao pri njoj.
IZVORI I LITERATURA
Ludvig, Emil, Musolini, razgovori, Narodno delo, Beograd, 1984.
Mek Smit, Denis, Musolinijevo Rimsko Carstvo, Globus, Zagreb, 1980.
Hibert, Kristofer, Musolini, uspon i pad fašizma, Alfa, Zagreb, 1977.
Popov, Čedomir, Politički frontovi u Drugom svetskom ratu, Matica srpska, Novi
Sad, 1995.
PRIPREMIO: msr Srđan Graovac, istoričar
IZVORI I LITERATURA
Ludvig, Emil, Musolini, razgovori, Narodno delo, Beograd, 1984.
Mek Smit, Denis, Musolinijevo Rimsko Carstvo, Globus, Zagreb, 1980.
Hibert, Kristofer, Musolini, uspon i pad fašizma, Alfa, Zagreb, 1977.
Popov, Čedomir, Politički frontovi u Drugom svetskom ratu, Matica srpska, Novi
Sad, 1995.
PRIPREMIO: msr Srđan Graovac, istoričar
IZVORI I LITERATURA
Ludvig, Emil, Musolini, razgovori, Narodno delo, Beograd, 1984.
Mek Smit, Denis, Musolinijevo Rimsko Carstvo, Globus, Zagreb, 1980.
Hibert, Kristofer, Musolini, uspon i pad fašizma, Alfa, Zagreb, 1977.
Popov, Čedomir, Politički frontovi u Drugom svetskom ratu, Matica srpska, Novi Sad, 1995.
Ostavi komentar