Аутор: мср Маријана Јелисавчић Карановић, књижевни критичар
Још један слој овој конструкцији додаје податак из садржаја романа да је „Историју сатова“ са енглеског превео Давид Албахари. Појављивање стварног писца у улози преводиоца фикционалног документа посебно је ефикасан облик преласка границе између стварности и фикције. Ако Ћулаби као аутор нема ванкњижевни идентитет, Албахари га има; његово стварно име, постављено на место на којем у књизи уобичајено очекујемо поуздан паратекстуални податак, посредно потврђује постојање текста који је наводно превео. Басара за мистификацију користи и оне делове књиге којима читалац по правилу приступа са већим поверењем него самом фикционалном приповедању – садржај, напомене, податке о преводиоцима и пореклу текстова. Покзује се да разлика између докумената потписаних историјски познатим именима и оних чији су аутори фикционални није разлика између „веродостојних“ и „неверодостојних“ текстова, више је реч о различитим стратегијама производње веродостојности. Док Фројд, Конан Дојл или Балтрушаитис у текст уносе ауторитет сопствених имена, Ковалски, Ћулаби и други тај ауторитет морају стећи унутар романа – посредством преписке са стварним личностима, укрштања биографија, прецизних датума и места, институционалних оквира, преводилачких напомена и узајамног потврђивања докумената. У оба случаја резултат је исти: фикционална историја добија облик архиве чија уверљивост почива мање на истинитости појединачног исказа, а више на сложености веза које га окружују.
Списи Саве Ђаконова и Афанасија Тимофејевича Дармолатова настављају да проширују фикционалну историју еванђеоских бициклиста, описујући њихове даље активности и припреме за оно што ће Л. Лоенце назвати „Пројектом Велике Луднице“. И овде Басара задржава поступак којим се служио у ранијим деловима романа: текст Саве Ђаконова није сачуван у целини, јер је његов завршетак уништен. Фрагментарност документа поново функционише као знак његове привидне материјалне историје. Документ није само текст који читалац чита већ предмет који је, пре него што је доспео до њега, наводно постојао у времену, био изложен пропадању и сачуван само делимично. Басара симулира један од основних проблема рада са старом грађом, показујући како се прошлост не реконструише из целовитих сведочанстава, већ из њихових остатака.
Међу личностима чије се постојање у роману најдоследније ствара посредством таквих расутих трагова посебно место припада Јозефу Ковалском. Ако се у претходним документима његов идентитет успостављао преко породичних веза, преписке и контаката са историјским личностима, његова биографија тај поступак доводи готово до крајње тачке. Значајно је већ то што је биографски текст потписан иницијалима самог аутора романа. Басара поново преузима улогу приређивача, биографа и истраживача који сабира податке о личности чије се постојање представља као независно од његовог књижевног стварања. Ковалски више није само јунак о којем други говоре већ личност којој се реконструишу живот, стваралаштво, интелектуални рад, породичне везе и историјска познанства. Биографија га представља истовремено као песника, романописца, мислиоца и својеврсног пророка. Приписује му се збирка песама Опис ничега, рад на роману Крст над Багдадом и брошура О дисконтинуитету историје, за коју се тврди да је предвидела пад Трећег рајха. Његова пророчка способност додатно се поткрепљује тврдњом да је предвидео Хитлеров долазак и саветовао пријатеље Јевреје да напусте Немачку. Басара се не задовољава тиме да фикционалној личности додели име и биографију, већ јој ствара и библиографију. Наслови непостојећих дела функционишу као трагови једног ширег опуса који наводно постоји изван граница текста који читалац има пред собом, а фикционални свет намерно оставља утисак да је већи од самог романа: Фама нам не доноси све што је Ковалски написао, већ само податке о делима која би, према логици приређивачке фикције, могла постојати негде другде.
Још снажније средство његовог смештања у историју представља мрежа познанстава која му се приписује. Ковалски се доводи у везу са Стаљином, Фројдом, Црњанским, Васићем и Петровићем, од којих ће неки касније бити наведени и међу тајним припадницима реда. Овим поступком фикционална биографија паразитира на историјским биографијама стварних личности, јер се Ковалски умеће у већ постојећу прошлост и смешта у празнине између познатих чињеница, а историјске личности функционишу као својеврсне координате помоћу којих се одређује његово место у времену. Што је више додирних тачака између његовог живота и препознатљиве историје XX века, то се снажније производи привид да је реч о заборављеној или прећутаној, а не измишљеној личности.
Басара ипак не оставља његов књижевни рад на нивоу биографске тврдње. Као потврду наведеног стваралаштва роман читаоцу нуди и саме Ковалскове песничке и прозне текстове, чиме се примењује поступак који је карактеристичан за читаву Фаму: једна тврдња добија потврду у другом документу. Ако биографија каже да је Ковалски био писац, његово стваралаштво се затим прилаже као материјални доказ те тврдње. Биографски податак и наводни примарни извор међусобно се потврђују, стварајући привид документарно реконструисаног књижевног живота. У прозном тексту Ковалског та мрежа постаје још гушћа. Он наводи одломак писма свог оца Витолда, који сведочи о разбијању сатова у Лондону – истом догађају који је у тексту приписаном Конану Дојлу представљен као Шерлокова неразрешена мистерија. Поред очевог писма, појављују се и делови записника из истражног поступка вођеног против Витолда, као и његова писма папи и другим личностима из јавног живота. Један догађај више није потврђен само једним сведочењем: о њему постоје књижевни запис, приватно писмо и институционални, судски документ. Басара симулира ситуацију у којој различити типови извора, настали у различитим околностима и са различитим функцијама, упућују на исти догађај.
На примеру Витолда и Јозефа Ковалског можда се најјасније види да Басара не конструише само појединачне псеудодокументе, него читав псеудоархив. Приватна преписка, биографија, књижевна дела, судски записници и текстови других аутора међусобно се укрштају као да је реч о различитим изворима на основу којих истраживач реконструише једну стварну биографију, а исти податак не понавља се механички, већ се осветљава из различитих перспектива. Разноврсност извора производи снажнији ефекат аутентичности од онога који би могла да оствари једна, ма колико подробно написана биографија. Текстуалним сведочанствима придружују се и визуелни прилози, који представљају посебно важно средство Басарине документарне мистификације. Фотографије, скице, мапе, цртежи и факсимили у роману нису само илустрације, већ претендују да се прикажу као материјални докази. Нарочито је значајно што се на фотографијама појављују и историјски познате личности, попут Бертранда Расела, и фикционални јунаци, попут Јозефа Ковалског. Њиховим смештањем у исту визуелну раван укида се разлика која постоји у ванкњижевној стварности: и један и други пред читаоцем имају лице, фотографски траг и наизглед једнак степен материјалне присутности.
Фотографија поседује другачију убедљивост од писаног сведочанства. Док се истинитост текста може доводити у питање због непоузданости његовог аутора, фотографија се у конвенционалном читању документа лакше прихвата као траг онога што се у неком тренутку нашло пред објективом. Басара користи такво очекивање читаоца. Постављајући фотографије фикционалних личности уз фотографије историјски постојећих, он не доказује њихово постојање, већ симулира визуелни доказ постојања. На исти начин делују мапе, архитектонске скице и цртежи, који фикционалном простору дају димензије, односе и материјални облик који је могуће посматрати.
ЛИТЕРАТУРА
Басара 1988 – Светислав Басара. Фама о бициклистима. Београд: Просвета.
Владушић 2007 – Слободан Владушић. „Између постмодерне и романтизма (или: како говорити у своје име)“ у: На промаји. Зрењанин: Агора, 53–67.
Остави коментар