Аутор: мср Маријана Јелисавчић Карановић, књижевни критичар
Повезаност докумената представља један од најважнијих поступака мистификације у Фами о бициклистима. Басара не захтева од читаоца да поверује једном сведоку, већ производи читав систем сведочења у којем се документи међусобно цитирају, допуњују и потврђују, а личности прелазе из једног текста у други. Појединачни документ може бити фантастичан, апсурдан или очигледно фикционалан, али његовим укључивањем у ширу мрежу референци настаје привид историјског континуитета. Веродостојност Фаме не почива толико на уверљивости онога што је испричано колико на структури потврђивања: Басара симулира начин на који се знање о прошлости успоставља упоређивањем и повезивањем различитих извора, а затим тај механизам примењује на историју која је од почетка фикционална.
Посебан вид аутентификације фикционалног документа Басара остварује увођењем историјских личности чији су професионални и интелектуални идентитети довољно препознатљиви да читалац има одређена очекивања и у погледу начина на који би њихови текстови могли изгледати. Такав је „Случај Ернеста М.“, приписан Зигмунду Фројду. Веза овог документа са претходним деловима романа успоставља се већ идентитетом пацијента: Ернест је син Рајнара Мајера, једног од проналазача и умножавалаца Квинсдејловог рукописа. И овај се документ од самог почетка укључује у већ успостављену мрежу личности и сведочанстава, па оно што би могло функционисати као самостална прича постаје још један прилог привидној архиви реда бициклиста.
У „Случају Ернеста М.“ Фројд описује пример „повлачења субјекта у свет сна као и расцеп личности који је из тога произашао“ (Басара 1988: 67). Веродостојност овог текста не заснива се само на томе што је потписан именом историјски постојећег и читаоцу препознатљивог психоаналитичара. Басара настоји да опонаша и тип дискурса који се са Фројдовим именом може повезати. Случај је представљен као предмет стручног посматрања и тумачења, а понашање пацијента преводи се на језик психолошке анализе. Стручна терминологија и аналитички тон текста требало би да створе утисак да пред читаоцем није приповедање о фикционалном јунаку, већ забележен случај из професионалне праксе психоаналитичара.
Овај поступак наставља се у Фројдовој преписци са Ернестовом мајком, у којој се пацијентово понашање и даље посматра, објашњава и дијагностикује, а нарочито у преписци Фројда и Шандора Ференција. Увођењем Ференција, такође историјске личности и Фројдовог савременика и колеге, Басара добија могућност да симулира комуникацију двају стручњака. Привид аутентичности више не произлази само из имена потписаног испод документа већ из односа између личности које су постојале у ванкњижевној стварности и дискурса који одговара њиховим професионалним улогама. Фикционални Ернест М. бива смештен у простор стварне историје психоанализе тако што о њему расправљају личности чије историјско постојање није спорно, језиком који опонаша њихову професионалну комуникацију. Овакав поступак показује да у Фами о бициклистима стил документа функционише као својеврсни доказ његовог порекла. Као што је архаизовани језик ранијих списа требало да сугерише њихову старину, тако психоаналитички дискурс треба да потврди Фројдово фикционално ауторство. Басара не опонаша само различите врсте докумената него и различите типове говора: историјски, библијски, стручни, епистоларни, а њихово смењивање омогућава да Фама делује као збирка текстова различитог порекла, а не као производ једног ауторског гласа.
Још сложенији однос документа, сведочанства и истине успоставља се у тексту литванског песника Јургиса Балтрушаитиса, који носи исти наслов као Басарин роман – „Фама о бициклистима“. Подударање наслова није без значаја: унутар Фаме о бициклистима појављује се још једна „Фама о бициклистима“, текст који претендује да говори о истом предмету о којем сведочи и роман у целини. Тиме се поново преиспитује однос између извора и текста који тај извор садржи, и Басарин роман постаје својеврсна збирка различитих верзија приче о реду, од којих ниједна нема коначни ауторитет.
Балтрушаитис већ на почетку наглашава оскудност поузданих података о мистичном реду и упућује на „Базелски пергамент“ као једини опипљив документ о његовом постојању. Међутим, у тренутку када се појављује нешто што би могло имати статус материјалног доказа, његова аутентичност доводи се у питање: пергамент би, како се наводи, врло лако могао бити фалсификат. Овде Басара нарочито јасно показује парадокс на којем почива документарност читавог романа. Документ се уводи зато што би требало да потврди постојање реда, али се истовремено у сам текст уграђује сумња у његову поузданост. Читалац добија доказ, а одмах потом и разлог да тај доказ оспори.
Још је значајније што сумња није ограничена на читаоца, већ постоји и међу самим фикционалним истраживачима историје бициклиста. Херберт Мајер заступа тезу да ред уопште не постоји, док се насупрот њему појављује ауторитет Карла Густава Јунга, који о реду пише и самим тим посредно потврђује његово постојање, чиме Басара симулира не само архиву него и расправу о тумачењу архивске грађе. Документи више не говоре једногласно: они се међусобно потврђују, али и оспоравају. Један извор проглашава други непоузданим, један аутор негира оно што други прихвата, па се пред читаоцем ствара привид истраживачког проблема о којем различити ауторитети заузимају различите ставове. То је значајан корак у Басариној мистификацији. Једногласна сведочанства о реду могла би деловати исувише уређено и самим тим неуверљиво. Неслагање извора, насупрот томе, подражава стварне проблеме историографског истраживања, у којем доступна грађа није нужно потпуна, поуздана нити међусобно сагласна. Сумња у документ, парадоксално, може да допринесе уверљивости читаве конструкције – зато што се унутар романа расправља о томе да ли је „Базелски пергамент“ аутентичан, ствара се утисак да постоји предмет чију је аутентичност уопште могуће испитивати.
Проблем недостатка извора додатно се објашњава тврдњом да су сами еванђеоски бициклисти немарни према сопственој писаној баштини. Њихово најзначајније дело, „Теологија и бициклизам“, нико није видео у интегралном облику: текст је расут, а припадници реда читају само његове појединачне делове. Одсуство документа престаје да буде доказ против постојања реда и постаје једна од особина његове историје, а Басара унапред обезбеђује објашњење за празнине у фикционалној архиви. Оно што би могло да оспори историјску конструкцију – недостатак извора – преображава се у још један податак о природи саме организације.
У роману се успоставља занимљив парадокс: и постојање документа и његово непостојање могу функционисати као потврда исте приче. Ако документ постоји, он сведочи о реду; ако је изгубљен или фрагментаран, његов нестанак објашњава се немаром, тајновитошћу или историјским околностима; ако делује непоуздано, његова аутентичност постаје предмет расправе. Фикционални систем непрестано ствара сопствена објашњења за могуће приговоре и тиме подражава механизме којима се успоставља и проверава историјско знање.
И сам „Базелски пергамент“ истовремено ствара и нарушава утисак аутентичности. Балтрушаитис га, упркос његовој беспрекорној изради, сматра неозбиљним због садржаја, међу којим се издваја исказ Великог Мајстора: „Где су краве свеци, бицикли рђају“ (Басара 1988: 84). Међутим, ни овај бизарни исказ не остаје изолован. У истом контексту помиње се Дарамсала, град који се већ појавио у „Повести о ђаволским двоколицама“, где га мајордом Гросман бележи у последњим речима госпара Енгеранда. Један наизглед неозбиљан документ садржи детаљ који се подудара са податком из другог, временски и ауторски удаљеног извора. Басара поново активира механизам унакрсног потврђивања: сумња у један документ ублажава се његовом везом са другим.
У Балтрушаитисовом тексту наставља се и игра са материјалном доступношћу докумената. Захваљујући Бранку Кукићу, у чијем се поседу налази један од списа, Балтрушаитис добија могућност да прикаже прекинути рукопис који се приписује једном од Великих Мајстора. Поново је реч о нецеловитом документу чија фрагментарност, уместо да у потпуности поништи његову доказну вредност, производи утисак старине, реткости и случајне сачуваности. Посебно је значајно што је Бранко Кукић стварна личност, писац и оснивач часописа Градац, чиме се фикционална историја реда још једном везује за препознатљиву културну стварност. Његово име не остаје ограничено на овај документ: Басара му се обраћа и као писац-приређивач, захваљујући му на факсимилу писма Ковалског, док се у предговору каснијег издања романа захваљује и на помоћи његове библиотеке. Прелажење истог имена из фикционалног документа у паратекст романа додатно отежава јасно разграничење књижевне игре и ванкњижевне стварности.
Балтрушаитисов текст проширује фикционалну архиву новим списима и новим верзијама историје: рукописом о завери архитеката, записом о метку који је промашио Франца Фердинанда и Стаљиновом трансценденталном биографијом. Историјски догађаји и личности тиме се све дубље укључују у тајну историју реда бициклиста. Басара не мења само појединачне чињенице него иза познате историје постепено конструише једну другу, скривену историју која претендује да објасни оно што званични историјски наратив не бележи. Због тога Балтрушаитисов текст представља једно од места на којима се најјасније види да документ у Фами о бициклистима нема једноставну функцију потврђивања истине. Басара најпре производи документ, затим доводи у питање његову аутентичност, потом му придружује друге изворе који га делимично потврђују, а истовремено оставља довољно противречности да коначна верификација остане немогућа. Веродостојност и сумња у овом роману нису супротстављени поступци, јер њихово непрестано смењивање производи мистификацију. Читалац није суочен са избором између истине и лажи, већ са архивом у којој се граница између њих непрестано успоставља и изнова поништава.
ЛИТЕРАТУРА
Басара 1988 – Светислав Басара. Фама о бициклистима. Београд: Просвета.
Владушић 2007 – Слободан Владушић. „Између постмодерне и романтизма (или: како говорити у своје име)“ у: На промаји. Зрењанин: Агора, 53–67.
Остави коментар