EVROSKEPTICIZAM U SRBIJI

EVROSKEPTICIZAM U SRBIJI

Autor: dr Jelena Todorović Lazić

Budući da evroskepticizam nije vezan za bilo kakvu specifičnu ideologiju, teško ga je razdvojiti od mnogih oblika kritičkog odnosa prema Evropskoj uniji. Gde se zaustavlja evroskepticizam, a gde počinje legitimna kritika koju građani ili grupe mogu izraziti prema određenoj meri ili politici? Evroskepticizam se često smatra monolitnim, jedinstvenim politikološkim fenomenom. To, međutim, predstavlja ozbiljnu zabludu: evroskepticizam je heterogen i dinamičan fenomen, koji se može uočiti kako među političkim partijama, tako i među biračima, pa se tako može više govoriti o njemu kao o neuhvatljivom politikološkom i sociološkom fenomenu. Potreban je sveobuhvatan, interdisciplinaran pristup kako bi se prodrlo u srž ovog fenomena.

Termin evroskepticizam se kontekstualno koristi od sredine osamdesetih godina prošlog veka i sam početak se može pratiti kroz novinske članke britanske štampe. NJegova upotreba je bila sve češća naročito kroz debate oko ratifikacije Mastrihtskog sporazuma tokom devedesetih godina 20. veka. To je doprinelo da ovaj fenomen preuzme različita značenja. Brojni autori tvrde da značenje evroskepticizma mora biti shvaćeno u odnosu na različite nacionalne i političke tradicije i raznovrsna iskustva evropskih integracija.

Pol Tagart (Paul Taggart) ponudio je jednu od prvobitnih definicija evroskepticizma u kojoj ovaj složen fenomen definiše dosta sveobuhvatno kao „termin koji izražava ideju logičnog i kvalifikovanog protivljenja procesu evropskih integracija uključujući pri tom i potpuno otvoreno protivljenje koje ne počiva na kvalifikovanim argumentima“.

Nešto kasnije Tagart je sam shvatio da je definicija dosta neodređena i opšta pa je pokušao da je „popravi“. Zajedno sa Zerbiakom (Aleks Szczerbiak), uveo je tipologiju po kojoj postoje dve vrste evroskepticizma – meki i tvrdi – (soft and hard). Tvrdi evroskepticizam se može uočiti tamo gde postoji principijelna opozicija prema EU i evropskim integracijama i stoga se može videti kod stranaka (ali ne samo kod političkih partija već i kod građana, medija, nevladinih organizacija) koje misle da bi njihove države trebalo da se povuku iz članstva ili čija se politika prema EU, jednako protivi aktuelnom projektu evropskih integracija. Kako se i može videti iz definicije, ona uključuje i odbijanje članstva u Evropskoj uniji. Meki evroskepticizam postoji tamo gde nema principijelnog prigovora na evropsku integraciju ili članstvo u EU, ali kada zabrinutost u jednoj (ili nekolicini) oblasti dovodi do izražavanja kvalifikovane opozicije prema EU ili tamo gde postoji osećaj da je „nacionalni interes“ trenutno u suprotnosti sa putanjom EU. Za ovu kategoriju evroskepticizma se može reći da je specifičan fenomen koji zavisi od određenih pitanja u datom vremenu i određene faze procesa integracije (protivljenje zajedničkoj valuti, protivljenje ugovornim revizijama, protivljenje Ustavu, protivljenje određenim pitanjima poljoprivredne politike, nuklearna energija, itd.). Ovako posmatrano, meki evroskepticizam je neka vrsta „reformističkog“ evroskepticizma, koji u osnovi podržava postojanje i opstanak Evropske unije.

Evroskepticizam je počeo da se pojavljuje kao važno područje istraživanja u društvenim naukama. NJegova popularnost je počela da raste naročito nakon odbacivanja referenduma EU (u Francuskoj i Holandiji 2005. godine), uspona evroskeptičnih političkih partija na nacionalnim izborima, ali i na izborima za Evropski parlament (2014. godina) i stalnog trenda opadanja podrške javnosti za EU u većini država članica što nam pokazuju istraživanja javnog mnjenja Eurobarometra koja se rade dva puta godišnje od 1973. godine.

Literatura o evroskepticizmu postaje obimnija u periodu nakon usvajanja Mastrihta. Ovaj fenomen postojao je još od ranih faza evropske integracije ali je vremenom doživeo preobražaj u pogledu dometa (široka rasprostranjenost) i karaktera (višedimenzionalanost). Tako možemo govoriti o tri faze u razvoju evroskepticizma. U prvom periodu, evroskepticizam je pretežno (ali ne isključivo) prisutan kod nacionalnih elita. Druga faza počinje sa teškoćama u ratifikaciji Mastrihtskog ugovora. One su pokrenule intenzivno razmišljanje o budućnosti evropskih integracija ali su istovremeno i aktuelizovane rasprave o jazu između evropskih institucija i građana. Porast kritičkog diskursa o Evropskoj uniji tokom 2000-ih, ukazuje na to da iako u početku shvaćen kao efemerni fenomen, evroskepticizam je postao sastavni deo procesa evropskih integracija. Treća i najnovija faza evroskepticizma poklapa se sa izbijanjem finansijske i migrantske krize. Obe krize predstavljaju katalizator snažnih oblika evroskepticizma u Britaniji i drugde po Evropi. Danas se može govoriti o tome da nacionalni interesi – više nego ikad  ranije u istoriji evropskih integracija imaju prioritet nad evropskom solidarnošću, naravno pod pretpostavkom da solidarnost uopšte postoji. Ne treba zaboraviti ni evroskepticizam koji je nastao kao rezultat vremenski dugotrajnog procesa proširenja i javlja se kod država koje su postale članice 2004. i kasnije, kao i kod onih koje još uvek nisu postale članice, među kojima je i Srbija.

REZULTATI ISTRAŽIVANJA^[1]

Koristićemo rezultate Istraživanja javnog mnjenja Instituta za političke studije kako bismo videli da li evroskepticizam postoji u Srbiji i u kom obliku.

Tabela 1: Da li ste za učlanjenje Srbije u EU?

Izvor: Istraživanja 2015., 2016., 2017/1, 2017/2 godine

Tabela 1 daje nam odgovor na pitanje šta građani Srbije misle o članstvu Srbije u Evropskoj uniji. Ono što je odmah uočljivo je da podrška ne prelazi 50 procenata. To znači da kada bi u ovom trenutku bio raspisan referendum o članstvu, građani Srbije ne bi izglasali članstvo u EU. Ovaj pokazatelj nam govori u prilog teze da evroskepticizam u Srbiji nesumnjivo postoji. Posebno je zanimljivo što je broj negativnih glasova veći od 40 procenata, a najupečatljiviji podatak je taj što je 2015. i 2016. godine procenat negativnih glasova bio veći od procenta u korist članstva u EU. Sve to zajedno govori o izrazito prisutnom trendu evroskepticizma u Srbiji.

Tabela 2: Ocena postupaka Evropske unije

Izvor: Istraživanja 2015., 2016., 2017/1, 2017/2

Na prethodne tvrdnje nadovezuje se i Tabela 2 u kojoj se vide odgovori na pitanje kako građani ocenjuju postupke Evropske unije prema Srbiji. Negativne ocene dominiraju, sa tim što se procenat veoma negativnih stavova smanjio u odnosu na 2015. godinu i to značajno (31.2 naspram 19.6) dok je procenat veoma pozitivnih stavova porastao samo za 1.5%. Ukupno veoma negativni i pretežno negativni (kategorija 2) nadvladavaju pozitivne (veoma pozitivno zajedno sa kategorijom 4 –pretežno pozitivno).

Tabela 3: Mišljenje građana o EU

Izvor:Istraživanja 2016., 2017/1, 2017/2

Slično kao i tabela 2, tabela 3 donosi nam slične rezultate kao odgovor na pitanje kakvo je mišljenje građana Srbije o Evropskoj uniji. Veoma nepovoljno i pretežno nepovoljno mišljenje se izdvaja na prvi pogled  i u ukupnom zbiru daleko prevazilazi veoma povoljno i pretežno povoljno mišljenje (38.3 naspram 27.1 2017/2 dok je 2015. godine ta razlika bila još ubedljivija 46.5 naspram 27.6).

Tabela 4: Da li mislite da tokom pregovora o članstvu u EU, Srbija treba da ispuni sve postavljene uslove?

Izvor: Istraživanja 2016., 2017/1

Tabela 4 nudi nam jedno od mogućih obrazloženja negativnih stavova iz prethodnih tabela kroz odgovore na pitanje da li mislite da tokom pregovora o članstvu u EU, Srbija treba da ispuni sve postavljene uslove. Preko 60 procenata građana Srbije smatra da Srbija ne treba da ispuni sve uslove.

Tabela 5: Da li Srbija treba da prizna Kosovo da bi bila primljena u EU?

Izvor: Istraživanje 2017/2

Tabela 5 nosi nam jedan od vodećih razloga za evroskeptične stavove građana Srbije a to je pitanje Kosova i Metohije. Na pitanje da li Srbija treba da prizna Kosovo da bi bila primljena u EU, 64.8% građana Srbije smatra da ne treba.

Ne samo pomenuta istraživanja koje je sproveo Institut za političke studije, već i zvanična istraživanja koje sprovodi Ministarstvo za evropske integracije, pokazuju nam da ljudi u Srbiji nisu naklonjeni prema članstvu u EU. Takav trend je primećen u većini zemalja kandidata u njihovom pregovaračkom procesu. Nedostatak podrške izazvali su mnogi faktori, ali najizraženiji su: zahtevne i skupe reforme koje se moraju sprovesti, nedostatak informacija o EU, razočarenje socio-ekonomskim standardima i trenutnim stanjem u zemlji i slično. Izvori evroskepticizma variraju od zemlje do zemlje (unutar i izvan EU, koja faza integracije je u toku), od partije do partije (radikalna levica, konzervativna desnica, radikalna desnica).Evroskepticizam u Srbiji ima mnogobrojne uzroke. Prvi i osnovni uklapa se evroskepticizam izazvan pretpristupnom strategijom. U slučaju Srbije, ovaj dobro poznati oblik ima neke modifikacije koje mu upravo kroje novo ruho.

Samit EU koji je održan u Solunu 2003. godine u literaturi se često označava kao prekretnica u odnosu regiona „Zapadnog Balkana“ i Evropske unije budući da je tada ovaj region dobio čvrsta obećanja o doglednoj evropskoj perspektivi kroz Proces stabilizacije i pridruživanja. Međutim, početni entuzijazam koji je usledio, istopio se tokom narednih godina jer se nisu ostvarila očekivanja većine zemalja regiona (izuzimajući Hrvatsku koja je 2013. postala članica Evropske unije).  Iako je za mnoge od njih evropska perspektiva i dalje na dugačkom štapu, politika proširenja se može iz nekih uglova posmatrano, oceniti kao uspešna imajući u vidu da je perspektiva članstva koju je Solunski proces najavio, poslužila u određenoj meri kao katalizator postkonfliktne stabilizacije u regionu. Za političke lidere i javnost u regionu, danas često obećanja data na Solunskom samitu pre 15 godina imaju, ipak, simbolički značaj s obzirom na to da se proširenje ne nalazi na listi prioriteta Brisela u narednim godinama.

Građani Srbije poslednjih godina daju manju podršku evropskim integracijama, ona često ne prelazi 50 procenata. Razlozi za to su mnogobrojni. Iz Brisela stižu dvosmislene poruke. Nakon 2009. godine kada je podrška integracijama iznosila 73 odsto i kada je ovolikom entuzijazmu i optimizmu doprinelo ukidanje viza – podrška je narednih godina strmoglavo opadala. Najnovije istraživanje javnog mnjenja, koje je tokom decembra sprovelo Ministarstvo za evropske integracije, pokazuje da bi ulazak u EU na potencijalnom referendumu podržalo 52 odsto građana, 24 odsto bi glasalo protiv, 12 odsto ne bi glasalo uopšte, a 12 odsto ne zna odgovor; to ipak nije najniži nivo podrške, jer je ona u pojedinim trenucima iznosila i 41 odsto (jun 2016, decembar 2012). U prilog ovom preokretu u stavovima govori i argument Slobodana Antonića koji tvrdi da se transformacija dogodila 2011. godine i to najpre u medijskim krugovima u Srbiji navodeći eksplicitno autore njihove tekstove kao i medije u kojima su oni objavljeni.  Pre toga, prema mišljenju Antonića, gotovo svi mediji u Srbiji su ispoljavali izrazito evroentuzijastične stavove.

Evropske integracije traju već 17 godina i pretvorile su se u kilometarsku trku kojoj cilj još uvek nije tako blizu. Vremenom se tema članstva u EU izlizala kao predizborna tema jer nije bilo konkretnih rezultata u smislu opipljivih koristi koje bi građani Srbije mogli da osete usled približavanja Uniji – „početna odluka da se podrži proces integracije, donosi se kao rezultat manje ili više racionalne kalkulacije o prednostima integracije a ne kao rezultat ‘evropejstva’“. Potencijalno članstvo u EU građani Srbije često doživljavaju kao čitav niz ultimatuma pa je očigledniji štap u poređenju sa šargarepom. „Ono što značajno produbljuje skepticizam kod država u procesu pristupanja jeste sam proces koji je prilično dug i koji ne izgleda onako kako bi građani želeli, a to je da bude partnerski“. Nedovoljna podrška u Srbiji povezana je i sa doživljajem procesa i kriza koje se odvijaju unutar same EU: finansijska, kriza evra, migrantska, kriza identiteta, Bregzit. Politički lideri u Srbiji ističu da je članstvo u EU strateški cilj, međutim, istovremeno se Unija osuđuje zbog njenih stavova prema Kosova, ali i zbog NATO intervencije. Unutrašnji problemi i turbulencije unutar „briselske Evrope“ se često mogu pronaći u medijima. Iako na prvi pogled deluje da je zbog svega navedenog tema EU izgubila važnost kod birača, građani Srbije i dalje glasaju za partije koje su, makar deklarativno, zagovornici evropskih integracija. Poruke koje dolaze iz Brisela doživljavaju se kao stalno uslovljavanje, ponižavanje Srbije, ugrožavanje njenog identiteta. Uzrok negativnih stavova o EU je i to što su građani ili loše informisani ili uopšte nisu informisani.

Evroskepticizam u Srbiji ima neke originalne osobenosti o kojima su pisali mnogi domaći autori, pri čemu treba izdvojiti zaključke do kojih je došao sociolog Slobodan Antonić u svojim tekstovima „O `debriselizaciji` birača: evroskepticizam u javnom mnjenju Srbije“ kao i „Euroscepticism in Serbia“. Zaključci se odnose na nesrazmeran odnos između domaće literature bogate evroskeptičnom argumentacijom, porasta evroskeptičnih stavova kod građana sa jedne strane i nedovoljno ispoljene evroskeptične orijentacije kod vladajućih političkih partija u domaćem Parlamentu i Vladi. Političke partije u Srbiji sve do 2011. godine ustručavale su se od javnog ispoljavanja evroskeptičnih stavova, kao da ih je bilo stid da naglas kažu da ne podržavaju euforičnu ideju o poželjnom članstvu u Evropskoj uniji. Demokratska stranka Srbije (DSS) i Srpska radikalna stranka (SRS) prve su jasno ispoljile da ne podržavaju članstvo Srbije u EU. Ono što je interesantno, te dve partije, zajedno sa Dverima, danas predstavljaju dominantne evroskeptične partije u Srbiji ali one ne učestvuju u Vladi na republičkom nivou niti su u njoj učestvovale od 2011. godine na ovamo (neke čak i ranije, a neke poput Dveri su kasnije i formirane). Tu dolazimo do paradoksa da su partije koje su poslednjih godina na vlasti u Srbiji presudno evroentuzijasti ili makar deklarativno tvrde da Evropa nema alternativu, dok njihovi birači naginju evroskepticizmu na osnovu svih pomenutih istraživanja (i onim koje sprovode Ministarstvo za evropske integracije i Eurobarometar, ali i ova istraživanja koja sprovodi Institut za političke studije).

Nije slučaj Srbije jedinstven u pogledu očigledne transformacije stavova od evroentuzijazma ka evroskepticizmu, u gotovo svim državama Centralne i Istočne Evrope koje su prošle čekaonicu za članstvo u EU bile su prisutne ove transformacije. Međutim, treba pomenuti primer Poljske u kojoj je situacija bila suštinski obrnuta nego u Srbiji. Većina političkih partija su od samog početka integracija ispoljavale izražene evroskeptične stavove (Samoobrona i Liga poljskih familija, ali u određenoj meri i Seljačka stranka i Građanska inicijativa, kasnije su se pridružile i neke druge poput trenutno vladajuće Prava i pravde). Entuzijazam poljskih građana u početku je bio nizak i u skladu sa evroskepticizmom političkih partija ali raste poslednjih godina (u periodu 2016-2018. godine konstantno oko 50% Poljaka ima pozitivnu sliku o EU i tako se nalazi u vrhu među pozitivnim stavovima građana EU). Zaključak je da entuzijazam građana više nije u skladu sa većinskim, evroskeptičnim stavovima političkih partija. Upravo je to ono što je dijametralno suprotno u odnosu na Srbiju gde partije ispoljavaju entuzijazam, a građani skepticizam.

Jedan od paradoksa evroskepticizma jeste taj što veoma često on nije zasnovan na političkim i/ili ekonomskim činjenicama i ocenama, već na neznanju. Na osnovu nedostatka znanja ili razumevanja, on se brzo širi i pažljivo ga neguju mejnstrim mediji koji podsećaju ljude na lošu sliku o EU.  Gledajući podatke iz ankete Eurobarometra iz 2015. godine, 42% je izjavilo da ne razumeju kako EU funkcioniše. Ako ne razumete kako EU funkcioniše, da li ste u stanju da kritički procenite informacije koje se daju putem medija? Gledajući od 2010. godine evroskepticizam se povećao ne samo u tradicionalno skeptičnim zemljama, poput Danske i Velike Britanije, već i u zemljama osnivačima, kao što su Francuska i Nemačka. Sam skepticizam nije toliko loš. U nekim situacijama, evroskepticizam se može smatrati „zdravom kritikom“. Nažalost, u ovom trenutku veliki deo skepticizma više je kritika koja nije konstruktivna jer ne predlaže moguće kompromise.

Evroskepticizam se prvi put pojavio 1985. godine u britanskim novinama. Moglo bi se reći da je od tada, u različitim oblicima, poput tvrdog ili mekog evroskepticizma, ekonomskog ili političkog, postao stalna komponenta političkog pejzaža EU. To je zaista složen fenomen. Sa svakom novom fazom u razvoju Evropske unije, odnosno ranije Evropskih zajednica, menja se glavni fokus evroskepticizma – od napada na ideju evropskog građanstva do suprotstavljanja zajedničkoj valuti i imigracionoj politici, pa čak i do kritike celokupne ideje evropskih integracija i njene neizvesne budućnosti, kao što je poslednjih godina slučaj. Treba napomenuti da potpuni nestanak Evropske unije više nije opcija, pa čak i najtvrdokorniji evroskeptici osećaju da je neizbežan neki minimalan oblik integracije. Dilema ostaje da li EU treba da bude „sve bliže unija“ ili da se vrati u prvobitno stanje kao zona slobodne trgovine sa minimalnim nadnacionalnim nadležnostima. Nacionalizam, kulturni, politički i ekonomski razlozi predstavljaju glavni izvor nepoverenja i oklevanja prema EU.

Fenomen evroskepticizma nosi izvesnu kontradiktornost jer u sebi objedinjuje dva glavna pitanja: da li je evroskepticizam sastavni deo procesa integracije ili on predstavlja polaznu tačku za dezintegraciju EU? Odgovor na ovo pitanje zavisi od ugla iz koga se posmatra. Nijedan odgovor nije pogrešan. Nesumnjivo je i sastavni deo i put u dezintegraciju čemu svedoči Bregzit. Treba istaći da se doživljaj i interpretacija fenomena razlikuje iz vizure država članica i država kandidata, u prvom slučaju evroskepticizam je povezan sa istorijskim razvojem EU, u drugom slučaju evroskepticizam kod kandidata je daleko složeniji. U zemljama u tranziciji koje su skoro postale članice (ili su trenutno u procesu pregovaranja poput Srbije), problem nije nastao postojanjem jedne ili dve političke partije koje se suprotstavljaju ulazu u EU, već negovanjem tzv. „popularnog“ evroskepticizma. Države kandidati treba da stvore institucionalnu strukturu za pregovore kako bi uskladili nacionalno zakonodavstvo sa evropskim i tek nakon završetka pregovora, građani će doneti konačnu odluku za ili protiv ulaska na referendumu. Naglašeno nezadovoljstvo ljudi situacijom u zemlji i pritisak EU na ubrzanje skupih reformi predstavlja dodatni element neizvesnosti oko ulaska u EU. Važno je uzeti u obzir sve izvore evroskepticizma kako bi uticalo na racionalnu percepciju EU, što je moguće samo uz kontinuirano širenje informacija o funkcionisanju EU, kao i značaja nametnutih reformi. Ali i Evropska unija bi trebalo da se trudi da popravi sliku u medijima i da štap zameni šargarepom ukoliko ne želi da jednog dana među budućim članicama ne dobije nove evroskeptike poput Čeha, Hrvata i Poljaka. Takođe, čini se da stav da Evropa nema alternativu upravo vodi nastanku novih skeptika, naročito u slučaju Srbije.

[1] Istraživanja je sproveo Institut za političke studije, Beograd, terensko istraživanje u vidu upitnika, na stratifikovanom uzorku na celokupnoj teritoriji  Srbije, bez Kosova i Metohije. 2015. Istraživanje je vršeno u periodu od 16. do 26. novembra, na uzorku 1272 ispitanika, 2016. u periodu od 20. do 30. novembra, na uzorku 1272, 2017/1 u periodu od 25. maja do 5. juna na uzorku 1272, i 2017/2 od 20. do 30. novembra na uzorku 1474 ispitanika.