Autor: dr Nebojša Kuzmanović
Kompleksnost ove teme u značajnoj meri uslovljava i mogućnost kritičke analize koja je fokusirana na sagledavanje pojedinih aspekata evroskepticizma u kontekstu društveno-političke scene u Srbiji u poslednjih dvadesetak godina. Uzimajući u obzir čitav niz različitih konstelacija koje određuju pojedine specifičnosti srpskog političkog imaginarijuma kao celine, odmah na početku ovog teksta potrebno je ukazati na idejnu i konceptualnu distinkciju između evroskepticizma i diskursa antizapadnjaštva. Takođe, kako bi se u daljem tekstu izbegle konfuznosti oko upotreba različitih termina, ali i njihovih sadržajnih značenja, neophodno je približnije označiti šta zapravo predstavlja evroskepticizam.
Zaobilazeći problematiku oko etimologije i razvoja pojma, treba istaći da sam termin evroskepticizam izvorno proističe iz britanske političke prakse, pri čemu je inicijalno prvi put upotrebljen u časopisu The Times u novembru 1985. godine u kontekstu protivljenja uključivanja Velike Britanije u zajedničko evropsko tržište (Todorović, 2010). Evroskepticizam je dakle, tokom druge polovine osamdesetih godina XX veka bio praktično limitiran na britanski politički korpus, da bi kasnije, od početka devedesetih godina XX veka postepeno postajao sve prisutniji na političkim i partijskim scenama država članica, ali i zemalja koje su prolazile i koje prolaze kroz procese tzv. pridruživanja EU. U okviru britanske političke prakse nastanak evroskepticizma zapravo treba sagledavati u kontekstu znatno širih i kompleksnijih društvenih, istorijskih i političkih okolnosti koje ukazuju na tradicionalno jaču vezanost Velike Britanije za SAD, nego za države kontinentalne Evrope. Širenje ovog diskursa izvan britanskog konteksta svakako je u izvesnoj meri izmenio i dopunio sadržaj termina. Dok se u britanskom kontekstu evroskepticizam označava kao nepoverenje u evropske institucije, koje proizilazi iz osobenosti britanskog ekonomskog i političkog okruženja, u evropskom političkom diskursu evroskepticizam postaje primetniji od ugovora iz Mastrihta 1992. godine (Todorović, 2010), od kada se uočava sve frekventnije u okviru pojedinačnih nacionalnih političkih debata.
Svakako, njegovo značenje u određenom smislu varira u zavisnosti od konkretne države. Evroskepticizam predstavlja dinamičnu kategoriju, te stoga i njegove karakteristike treba percipirati u kontekstu različitih političkih tradicija i različitih specifikuma evropskih integracija konkretno analizirane države. Takođe, pored toga, prilikom analiza korpusa ideja koje se direktno i indirektno vezuju uz njega, neophodno je sagledati čitav niz drugih odnosa u konkretnom kontekstu, pri čemu se posebno moraju sagledati osobenosti evroskepticizma političkih partija tj. (uslovno) „političkih elita” i ostalih građana (Todorović, 2010).
Ujedno, pored prethodno navedenog treba ukazati i na distinkciju između termina kao što su evroskepticizam, evropragmatizam, evrofobija, a u kontekstu Srbije i antizapadnjaštvo, koje predstavlja sasvim drugačiju vrstu diskursa, te stoga tvrdnje da evroskepticizam predstavlja imanentnu formu antizapadnjaštva u Srbiji nisu validno utemeljene (Diković, 2012).
Danas postoje različite definicije evroskepticizma koje variraju u zavisnosti od autora. Prvi ga je definisao 1998. godine Pol Tagart (Taggart, 1998), a značajne definicije su ponudili Lubers i Šepers (2005), kao i Kopecki i Mad (2002). Takođe, među značajnije autore koji su ponudili sopstvenu definiciju i tipologiju evroskepticizma ubraja se i Kris Flud koji – između ostalog – umesto termina evroskepticizam predlaže termin EU-skepticizam kao činjenično konciznije određen, budući da se on ne odnosi na Evropu u civilizacijskom smislu, već isključivo na EU kao političku i ekonomsku zajednicu (Flood, 2002). Pored prethodno pomenutih, značajna je i definicija evroskepticizma koju je ponudio Aleks Zerbiak, koji se u suštini nalazi na sličnim pozicijama kao i Pol Tagart (Taggart and Szczerbiak, 2004). Bez tendencije da ovom prilikom navodimo različite definicije evroskepticizma (Todorović, 2010; Diković i Novaković, 2012), treba istaći da svi navedeni autori zapravo iznose sopstvene interne tipološke podele evroskepticizma, kao i njemu komplementarnih i sličnih termina poput evropragmatizma i evrofobije.
Kada se govori o evroskepticizmu u kontekstu aktuelne političke i partijske scene u Srbiji, mora se obratiti pažnja na često izjednačavanje termina evroskepticizma sa evrofobijom, ili sa širim nizom različitih antizapadnjačkih tendencija. Izjednačavanje antizapadnjaštva sa evroskepticizmom svakako je neutemeljeno, a nastanak ovakve tendencije treba tražiti u specifičnostima društvene i političke situacije u Srbiji tokom više od protekle tri decenije, iako same ideje antizapadnjaštva imaju kontinuitet od njihovog nastanka u XIX veku. Antizapadne ideje su nastale u kontekstu procesa srpske nacionalne emancipacije, tj. procesa vezanih za formiranje srpskog nacionalnog identiteta i to pre svega u kontekstu programa i delovanja Ujedinjene omladine srpske (Diković, 2012). Svakako, ideje i ideologiju ovog pokreta – iz kojeg su kasnije stasali različito orijentisani politički akteri – treba posmatrati kroz širu prizmu, budući da je antizapadnjaštvo predstavljalo samo jedan njegov deo, dok je sam pokret propagirao razne druge, često međusobno suprotstavljene ideje i ideologije (Diković, 2012; Skerlić, 1906), između ostalih i panslavizam.
Posmatrano u celini, antizapadnjaštvo u Srbiji predstavlja dogmatski stav koji proističe iz različitih emotivno određenih predstava o Evropi, te kao takvo nipošto ne može biti poistovećeno sa evroskepticizmom, bez obzira na aktuelne nivoe identifikovanja pojedinih političkih subjekata. Dakle, iako se evroskepticizam i antizapadnjaštvo u Srbiji veoma često percipiraju kao sinonimi, ovakvo shvatanje je u suštini pogrešno. Svakako, postoji čitav niz preplitanja između ova dva diskursa, ali između njih takođe postoji jasno vidljiva distinkcija (Diković, 2012). U tom smislu, u kontekstu savremene političke i partijske scene u Srbiji antizapadne tendencije su mnogo bliže evrofobiji, nego evroskepticizmu.
Uzimajući u obzir sve prethodno navedeno, treba ukazati i na pojedine aspekte evroskepticizma na trenutnoj političkoj sceni Srbije. Autori koji su se bavili ovom problematikom u poslednjih nekoliko godina, zaključno sa periodom neposredno pre parlamentarnih i predsedničkih izbora 2012., argumentovano su ukazali da evroskepticizam među političkim subjektima zapravo do tog trenutka nije ni postojao (Diković, 2012; Diković i Novaković, 2012). Kao jedini izuzetak navedena je politika DSS-a do 2008. godine, koju ovi autori ocenjuju kao evroskepticizam, da bi nakon prelaska ove stranke u opoziciju njena politika postala evrofobična (Diković i Novaković, 2012:71). U klasifikaciji pozicija političkih partija u Srbiji na osnovu specifikacije koju su ponudili Kopecki i Mud (2002), a delimično i Flud (2002), Novaković i Diković su na osnovu političke situacije pre izbora 2012. godine predložili sledeću podelu najuticajnijih partija u Srbiji: Politika SNS označena je kao evropragmatična, pri čemu je navedeno kako ona u sebi ukršta evrofobične i evrooptimističke elemente, DSS, SRS, Dveri i niz desničarskih organizacija označeni su kao evrofobici, dok su LDP, DS i SPS ocenjeni kao evroentuzijasti (Diković i Novaković, 2012:70).
Prethodno predložena podela, izvedena na osnovu tadašnje situacije u kontekstu partijske scene u Srbiji, bila je dobro argumentovana. Ipak, treba ukazati na pojedine promene koje su se desile nakon izbora 2012. godine, kao i nakon parlamentarnih izbora održanih marta 2013. godine. Prateći okvir ponuđene klasifikacije, na osnovu trenutne situacije moglo bi se govoriti o pojedinim promenama politike SNS-a. Nakon dolaska ove stranke na vlast 2012. godine, ona se od evropragmatizma dodatno približila odlikama svojstvenim evroentuzijastima, da bi se na temelju izborne kampanje 2013. godine moglo govoriti o njenom evroentuzijastičkom pravcu. Ovakva opredeljenost predstavljala je i opštu karakteristiku SNS-a, koja se posebno manifestovala nakon ubedljive pobede ove stranke na vanrednim parlamentarnim izborima 2013. godine.
Tokom 2013. godine časopis Nova srpska politička misao sproveo je terensko istraživanje iz kojeg je među građanima Srbije vidljiv pad evroentuzijazma i porast evroskepticizma. Slobodan Antonić navodi: „Videćemo da se u razdoblju 2007–2013. evroskepticizam gotovo udvostručio (sa 21 na 39 posto), jednako kao i neodlučnost (sa 7 na 15 posto), dok je pak evroentuzijazam zabeležio pad sa 72 na 46 posto”. Povodom stava glasača SNS-a o ovoj temi, Antonić kaže: „Ako pogledamo kako se danas odnose pristalice SNS prema EU, videćemo da su oni podeljeni: 42 posto je za ulazak u EU, 45 posto protiv i 13 posto su neodlučni. Ali, ranije nije bio takav odnos. U decembru 2011. odnos protivnika i pristalica učlanjenja u EU među naprednjačkim glasačima bio je 56 posto protiv, 27 posto za (17 posto neodlučni). To je davalo srazmeru među naprednjacima od 2: 1 u korist evroskeptika […] Jedino što se, dakle, može zaključiti jeste da se, bar kada je reč o EU, deo SNS glasača ’preumio’ i počeo da podržava ulazak Srbije u EU. A zasluge za to se mogu pripisati prvenstveno novom lideru naprednjaka i svakako najpopularnijem srpskom političaru – Aleksandru Vučiću”.[1] U poslednjih nekoliko godina, a posebno u vreme pandemije korona virusom, primetno je da se SNS od evroentuzijazma vraća ka evropragmatizmu, ali i da se okreće ka evroskepticizmu.
Nakon izbora održanih 2012. godine došlo je do stvaranja nekoliko novih političkih subjekata u Srbiji, od kojih se većina novonastalih stranaka i pokreta opredelila za evroentuzijastički kurs. Ovakav pravac i pozicije koje su nove stranke zauzele treba između ostalog tražiti i u činjenici što je većina ovih političkih subjekata zapravo nastala izdvajanjem iz DS-a. Ipak, kod pojedinih političkih subjekta, koji su nastali nakon izbora 2012. godine, uočava se i drugačiji pravac koji nije evroentuzijastički. U tom kontekstu, pomenućemo i političku organizaciju Treća Srbija, čija bi se politika mogla okarakterisati najbliže kao evroskepticizam sa elementima evropragmatizma, čija je glavna ideja – ideja suverenizma i koncept Evrope nacija.
Kada je reč o evroskepticizmu prisutnom među građanima, odnosno van konteksta delovanja političkih stranaka u Srbiji, on svakako postoji, ali za sada ne postoji veliki broj istraživanja vezanih za ovu temu. Istraživanja o broju evroprotivnika, pored ostalih, sprovode Kancelarija za evropske integracije (Todorović, 2010), Centar za međunarodnu javnu politiku, Građanske inicijative i IPSOS. Ovde ćemo navesti rezultate njihovih istraživanja koji mogu biti veoma indikativni. Centar za međunarodnu javnu politiku sproveo je 2017. godine istraživanje među studentima Beogradskog univerziteta o spoljnoj politici Srbije. Već tada je bilo vidljivo da je porast evroskepticizma evidentan. Na pitanje: „Ukoliko biste danas glasali o članstvu Srbije u EU Vaš odgovor bi bio?” – dobijeni su sledeći podaci:
„Ukoliko bi se referendum o članstvu Srbije u EU održao sutra, istraživanje je pokazalo da bi čak 39,7% anketiranih studenata izričito bilo protiv ulaska Srbije u EU i da bi na referendumu glasali negativno, dok bi 28,9% studenata podržalo ulazak Srbije u EU. Ovome treba dodati i veliki procenat onih koji nisu sigurni ili ne znaju kako bi se opredelili u ovom trenutku po tom pitanju, a kojih je 22,4%. I na kraju, 8,3% studenata ne bi izašlo na glasanje ovog tipa. Najveća podrška ulasku Srbije u EU je među studentima medicinskih nauka – 34,4%, dok je najveće protivljenje među studentima društveno humanističkih nauka – 42,3%. Podrška među studentima osetno je manja nego biračkog tela u celini ako se rezultati uporede sa poslednjim istraživanjem javnog mnjenja koje je sprovela Kancelarija za evropske integracije Vlade Republike Srbije. Prema istraživanju iz decembra 2016. podrška ulasku Srbije u EU bila je 47%, dok je protiv 29% svih građana.” [2]
Ispitivanje o stavovima mladih srpskih srednjoškolaca prema društvu 2019. sproveli su istraživački tim Građanskih inicijativa i marketinška agencija IPSOS. Došli su do sledećih podataka: učenici srednjih škola, koji pohađaju predmet Građansko vaspitanje, nisu posebno zainteresovani za politička zbivanja i u većoj meri su evroskeptici. To se vidi iz istraživanja „Punoletstvo i zrelost građanskog vaspitanja: evaluacija efekata”. Predmet istraživanja je bila analiza statusa i evaluacija efekata predmeta Građansko vaspitanje koje je uvedeno u škole 2001. godine.
Istraživači su zaključili sledeće: „Mladi su, najzad, u dobroj meri evroskeptici. Manjina mladih smatra da je ulazak Srbije u EU bitna stvar, dok se teško mogu izdvojiti neke, za mlade, nesporne dobre strane tog procesa, osim unapređenja odnosa sa drugim državama (49%), povećanja kvaliteta obrazovanja (42%) i stepena zaposlenosti (44%). Strah od velikih kompanija (44%) i inostranog kapitala/vlasništva u nacionalnim bogatstvima (40%) jesu aspekti priključenja EU koji najčešće brinu mlade.
Na pitanje: Koliko je po tvom mišljenju za Srbiju važno da postane članica Evropske unije, učenici su dali sledeće odgovore: nimalo 25%; malo 14%; osrednje 35%; mnogo 15%; vrlo mnogo 11%”.[3]
Ako su srpski srednjoškolci i studenti u velikoj meri evroskeptici, šta tek onda reći za radnike ili penzionere, koji su bili najveće žrtve tranzicije, koja je sprovedena u najvećoj meri prema zahtevima Evropske unije.
Pored toga, broj evroskeptika u Srbiji, tačnije broj građana koji se protive ulasku Srbije u EU – a koji u zavisnosti od konkretne klasifikacije pojedinih autora mogu biti evroskeptici, evrofobi, evroprotivnici ili evropesimisti – neprekidno varira i zavisi prvenstveno od aktuelne političke, društvene i ekonomske situacije, kao i od različitih dnevnopolitičkih dešavanja. Pored toga, broj osoba koje se protive ulasku Srbije u EU često je uslovljen samom koncepcijom, kao i metodologijom istraživanja.
Evroskepticizam kao specifična vrsta društvenog fenomena ne može se u potpunosti koncizno odrediti na opštem nivou, s obzirom na to da njegovo značenje u određenim segmentima varira u zavisnosti od konkretnog političkog, društvenog, prostornog, čak i vremenskog konteksta. Pored toga, kao što je navedeno, evroskepticizam nije univerzalno definisan, već u zavisnosti od konkretnih autora on ima različita tumačenja, pri čemu autori koji se analitički bave ovom problematikom često predlažu dodatne interne klasifikacije različitih formi i tipova evroskepticizma (Todorović, 2010).
Na kraju ovog kratkog pregleda koji ne pretenduje ka široj i kompleksnoj analizi ove problematike, već teži ukazivanju na osnovne aspekte vezane za karakteristike evroskepticizma u kontekstu aktuelne političko-partijske scene u Srbiji, treba istaći da evroskepticizam kao specifična vrsta relacionog fenomena u suštinskom smislu ne sadrži vrednosnu konotaciju, već se njegova pozitivna ili negativna atribucija određuje kontekstualno, pa ga zato nezavisno od ličnog ubeđenja treba na taj način i percipirati.
Literatura:
- Diković, Jovana. 2012. „U tradiciji ideja – evroskepticizam u Srbiji – diskurs antizapadnjaštva”. Glasnik Etnografskog instituta SANU 60 (2).
- Diković, Jovana i Novaković, Aleksandar. 2012. „Evroskepticizam – nedostajuća karika političkog života Srbije”. Srpska politička misao (3).
- Flood, Christopher 2002. „Euroscepticism: A Problematic Concept“. UACES 32nd Annual Conference and 7th Research Conference, Queen’s University Belfast, 2–4 September 2002.
- Skerlić, Jovan. 1906. „Omladina i njena književnost” (1848–1871), „Izučavanja o nacionalnom i književnom romantizmu kod Srba”. Beograd: Štampano u Državnoj štampariji Kraljevine Srbije.
- Taggart, Paul 1998. ”A touchstone of dissent: Euroscepticism in contemporary Western European party systems”. European Journal of Political Research 1 (33).
- Taggart, Paul and Aleks Szczerbiak 2004. ”Contemporary Euroscepticism in the party systems of the European Union candidate states of Central and Eastern Europe”. European Journal of Political Research 43.
- Todorović, Jelena. 2010. „Evroskepticizam u zemljama Evropske unije”. Srpska politička misao (3).
[1] http://www.nspm.rs/kolumne-slobodana-antonica/vucic-kao-stabilizator-evroentuzijazma.html
[2] http://cmjp.rs/wp-content/uploads/2017/07/Rezultati-istrazivanja-Stavovi-studenata-Univerziteta-u- Beogradu-o-spoljnoj-politici-Srbije.pdf
[3] https://www.gradjanske.org/wp-content/uploads/2019/03/GV-GLAVNI-NALAZI.pdf
Ostavi komentar