Autor: Lazar Slepčev, politički analitičar
Ovaj tekst ima za cilj da u kratkim crtama pruži jedan zaokružen uvid u problematiku lične vlasti u novom veku, dakle, temu kojom smo se bavili tokom nekoliko proteklih meseci, te da kroz jedan uporedni pristup, na jednom mestu rasvetli sličnosti i razlike koje su krasile evropski apsolutizam novog veka u pojedinim evropskim državama. Prikaz i poređenja ćemo vršiti analizom tri oblasti, tj. faktora koji krucijalno utiču na formiranje političkog sistema i političkih principa u jednoj zemlji. Pre svih, bavićemo se uticajem geografskog položaja zemlje, ili onim što savremeni politički diskurs zove geopolitičkim faktorom. Ekonomski koncept biće sledeći faktor našeg razmatranja, dok će verska slika, kao jedan od ključnih faktora novog veka biti treće polje naše analize.
No, pre nego što se upustimo u samu analizu, neophodno je radi boljeg razumevanja pojma apsolutizma napraviti kratak osvrt, kako na duh epohe u kojoj se pojavljuje, tako i na određenje samog pojma.
Dakle, epoha evropskog apsolutizma nastaje kao produkt jednog živog istorijskog dinamizma nastalog na razvalinama srednjeg veka. Princip stare srednjevekovne monarhije je ispunio svoju svrhu, idejna i duhovna statičnost je samo cementirala nepodnošljivo stanje istorijskog tapkanja u mestu. Stalnim ratovima i velikom epidemijom kolere, sve malobrojnije evropsko stanovništvo tragalo je za nekim novim oblikom društvenosti. Evropski zapad je sve teže podnosio dogmatsku i finansijsku stegu Vatikana, oličenu u nepodnošljivim poreskim nametima i brutalnostima inkvizicije.
Sve ove okolnosti su uticale da na evropskom tlu otpočne jedan proces novog istorijskog dinamizma, oličen pre svega na temeljima ljudske slobode i njenog zaposedanja.
Humanistički pokreti po Evropi, te renesansa, prvi su trijumfi slobode na evropskom zapadu. Reformacijski pokret s početka 16. veka i vatikanski odgovor kroz proces kontrareformacije dodatno dinamizuju duh vremena. Pojava protestantizma donosi i novi oblik ekonomskih odnosa, zasnovanih na principu roba-novac. Gradovi se uvećavaju i postaju sve značajniji društveni faktor. Trgovina postaje najdominantnija grana ekonomije. Jačanjem gradova dolazi do stvaranja novih staleža, pre svih građanskog, čime se ozbiljno narušava stara srednjevekovna staleška struktura. Otkriće novih svetova i želja za njihovom kolonizacijom, pokreće jačanje pomorstva u mnogim evropskim zemljama. U osvajanje i pljačku resursa „novog sveta“, pre svih kreću Španija, Portugalija, Holandija i Engleska. Kolonizuju se Zapadna Indija, (tadašnji naziv za današnju Ameriku), Afrika, te Kina i Indija na istoku. Pomorstvo i trgovina evropsku ekonomiju izvlače iz sopstvenog dvorišta i podižu je na globalni nivo. Uporedo sa ekonomskim kretanjima, javlja se i potreba za promenom dosadašnjeg koncepta vlasti i novim oblikom društvenih odnosa. Filozofska učenja, pre svih Makijavelija i Bodena, u prvi plan iznose zahtev za razdvajanjem crkvene i svetovne vlasti.
Dakle, u novostvorenom okviru, nastalom spletom navedenih faktora, na tlu Evrope niče jedan novi oblik vlasti, apsolutna monarhija. Ovaj oblik vlasti nastaje u državama sa velikom teritorijom i relativno brojnim stanovništvom. Uslovljen je dakle prvenstveno ekonomskim činiocima, i ključne karakteristike su mu: novi koncept vojske (stalna i stajaća), novi međunarodni odnosi, opadanje značaja zemljoradnje, sistemsko ubiranje poreza, ubrzana industrijalizacija te ekspanzivna i kolonijalna politika prema spolja.
Kada je reč o određenju samoga pojma, zanimljivo je da se pojam apsolutizam u političkoj teoriji i filozofiji pojavljuje u velikoj meri posle same epohe koju određuje i definiše. Naime, apsolutizam punu naučnoteorijsku legitimaciju stiče u 19. veku i to kao pojam kojim se definiše model vlasti u Evropi na prelazu iz srednjevekovlja u novi vek. U najopštijem smislu, apsolutizam se određuje kao novovekovna autokratska monarhija u kojoj je autoritet vladara apsolutan i nezavisan od staleške i narodne kontrole. Određenije govoreći, reč je o naročitom obliku centralističke monarhije na prelazu iz feudalizma u kapitalizam. Motornu snagu evropskog apsolutizma predstavlja prosvetiteljski pokret pod čijim uticajem nastaje i model prosvećenog apsolutizma. Reč je o jednoj paradoksalnoj situaciji u kojoj prosvetiteljstvo, iako u svojoj osnovi ateističko, pokušava da očuva monarhiju prilagođavajući je duhu novog vremena. Doduše, ni samo prosvetiteljstvo se nije ispoljavalo svugde na istovetan način.
U Francuskoj, ono je bilo izrazito ateističko i racionalističko, u Engleskoj dominantno empirijsko, dok je u germanskim zemljama imalo filozofsko-etički karakter.
Određenje vremenskog perioda i trajanja epohe apsolutizma takođe su predmet spora. Rana istraživanja period apsolutističke epohe određuju u periodu od Vestfalskog mira 1648. do Francuske revolucije 1789. godine. Kasnija istraživanja uzimaju u obzir razlike među zemljama u kojima se pojavio apsolutizam, te uviđaju da nastanak i trajanje apsolutizma zavise, kako od geostrateškog položaja, tako i od društvenoekonomskih, kulturnih, verskih i drugih faktora. Apsolutizam se, dakle nije pojavio u svim zemljama u isto vreme, niti je svugde okončan u istom istorijskom periodu.
Prema ovim tumačenjima, apsolutizam je u Španiji trajao do 16. veka, u Engleskoj do 17. veka, dok je u Francuskoj okončan Revolucijom iz 1789.godine. U Pruskoj, apsolutizam se proteže do kasnog 19. veka, dok u Rusiji biva ukinut tek u 20. veku, boljševičkom revolucijom.
Polazna tačka naše analize, biće upravo faktori koji su određivali oblike u kojima se apsolutizam ispoljavao u pojedinim zemljama.
Geografski položaj (geopolitički faktor)
Geografski položaj na kome se neka zemlja nalazi, polazna je tačka za kreiranje strategije te zemlje po svim bitnim pitanjima. Mesto na mapi, te neposredno i daljnje okruženje, određuju kakvu će strategiju neka zemlja imati u prvom redu po pitanju odbrane i ekonomije, a kasnije i u svim drugim bitnim oblastima. Od načina strateškog pozicioniranja, u mnogome zavisi i uspešnost, ali i sam opstanak neke države. Tako je bilo oduvek, pa i u epohi koja je predmet naše analize.
Španija toga doba prva koristi izuzetno dobar položaj na kom se nalazi. Povremena ratna opasnost i sukobi kojima je Španija bila izložena sa zapada, nisu sprečili Špance da se okrenu pomorstvu. Izlaz na otvorena mora i okeane, omogućio je Španiji da tokom 15. i 16. veka postane dominantna pomorska sila. Španci su agresivno krenuli u kolonizaciju novog sveta, te besomučnu pljačku resursa i bogatstava novootkrivenih teritorija. Međutim, okrenutost Španaca agresivnom nametanju katoličanstva i pokrštavanju, te njihova nespremnost da svoju ekonomiju usklade sa principima sve dominantnijeg kapitalizma, učinili su da Španija vrlo brzo počne igrati perifernu ulogu na mapi tadašnjeg sveta.
Francuska je imala dobar položaj. Činjenica da preseca evropski kontinent po vertikali, izlezeći tako i na sever i na mediteran, omogućilo je Francuzima da se pozicioniraju kao neka vrsta balansa između Španije na zapadu i Germanskog faktora na istoku. Pri tome, Francuska je bila najmnogoljudnija zemlja zapada sa oko 16 miliona stanovnika početkom 17. veka. Uz velika ulaganja u vojnu silu i pomorstvo, može se slobodno reći da je Francuska bila najmoćnija evropska država novog veka.
Okruženost morem sa svih strana, omogućila je Engleskoj savršen geostrateški položaj. Bez velike opterećenosti ratnom opasnošću spolja, Englezi su mogli da se posvete mirnom i nesmetanom razvoju. Ubrzanim razvojem pomorstva i trgovine, uključuju se u kolonizaciju novog sveta, šireći svoj uticaj i na istoku i na zapadu.
Geografski skrajnute od glavnih novovekovnih tokova i trendova, germanske zemlje nisu predstavljale ozbiljnog takmaca evropskom zapadu. Za razliku od Austrije koja je imala solidan regionalni uticaj, Nemačka do ujedinjenja pod Bizmarkom nije ni postojala kao realan međunarodni subjekat.
Geografski položaj Rusije je kako izuzetan tako i prepun izazova. Naime, država ogromne teritorije koja se pri tome prostire na dva kontinenta, u bezbednosnom pogledu je veoma zahtevna i skupa. Dužina državne granice Rusiju dovodi i u poziciju suseda velikog broja, često neprijateljskih država, nacija, religija i kultura. Upravo potreba za golim očuvanjem države i identiteta, učinili su da Rusija u mnogome zaostane za vodećim trendovima novovekovne Evrope.
Ekonomski činioci
Kada je reč o ekonomiji, novo doba je iznedrilo i novi, kapitalistički koncept ekonomije. Opšti je stav da su zemlje koje su prošle kroz proces verske reformacije mnogo lakše prihvatale kapitalistički sistem, te da su se u novonastalim okolnostima mnogo lakše i bolje snašle.
Uprkos moćnoj floti i osvajanju velikog dela novog sveta, Španci su koncept svoje ekonomije postavili takoreći isključivo na pljačkaškom principu. Opljačkani resursi su dovlačeni u Španiju bez želje da se u vidu kapitala dalje ulažu u obrt i oplodnju. Čak su i svoje kolonije davali na upravu Holanđanima, dok su kao prioritet sprovodili pokrštavanje stanovništva u osvojenim državama. Može se slobodno reći da se u ekonomskom smislu Španija najlošije snašla.
Za Francuze, ekonomija je bila neka vrsta državnog projekta. Prionulo se ubrzanom formiranju institucija, centralizovana je državna uprava, tako da je Francuska već u 17. veku imala stabilne državne ustanove. Uveden je ozbiljan poreski sistem, čime je obezbeđeno stabilno finansiranje budžeta. Budžet se u najvećoj meri koristio za jačanje vojske i flote, kako bi Francuska mogla da sprovodi ekspanzivnu politiku i na kopnu i na moru. Kao što smo već napomenuli, reč je o najozbiljnijoj evropskoj državi novog veka.
Na krilima liberalnih ekonomskih teorija, Englezi resurse novog sveta i trgovinu sa njim uvek posmatraju kao neku vrstu obrta. Kombinacijom ekonomske i vojne moći u širenju interesa, Englezi iz novovekovne ekspanzije izlaze kao najveći profiteri, stvarajući „carstvo u kome sunce nikad ne zalazi“.
Germanske zemlje, opterećene unutrašnjim suprotnostima, uglavnom su bile samoizolovane od novog trenda svetske ekonomije. Uprkos marljivosti, tradicionalnoj disciplini i posvećenosti radu i sticanju, Nemce nije krasio onaj „špekulativni momenat“, koji je Englezima omogućio imperijalni bum. Jedino je Austrija kao „mikro kolonizator“ Srednje Evrope crpela određenu ekonomsku korist.
Opterećena sukobima iznutra i spolja, Rusija dugo tavori kao seljačko, predmoderno feudalno društvo. Ekonomska modernizacija stiže kasno, tek pred kraj 19. veka, te apsolutizam u Rusiji i najduže opstojava.
Religijski faktor
Kao što se da primetiti, verski momenat je u velikoj meri određivao sudbinu država i na mnogim drugim poljima delovanja.
Verski fanatizam koštao je Španiju ekonomskog zaostajanja. Svu svoju vojnu i ekonomsku moć Španci su koristili za širenje katoličanstva. Bilo da je reč o progonima muslimana i Jevreja na tlu same Španije, bilo pokatoličavanju novog sveta. Opsednutost verskim misionarstvom Španiju je koštala i ekonomske i strateške pozicije na mapi sveta.
U Francuskoj je katoličanstvo imalo ogroman uticaj, ali je pokazivalo i fleksibilnost prema prosvetiteljskom racionalizmu u državnim poslovima. Revolucija je označila i pucanje kompromisa ova dva principa.
Dominacija nacionalne, Anglikanske crkve, kod Engleza jača svest o posebnosti, slobodi od Vatikana, individuaciji ali i samoživosti. Možda nigde kao kod Engleza verski faktor nije toliko uticao na razvoj ekonomskog, liberalnog koncepta.
Nemce je dugo pratila tragična opterećenost unutrašnjim verskim sukobima katolika i protestanata (Tridesetogodišnji rat 1618−1648), sa milionskim žrtvama na obe strane. Rezultat takvog verskog balansa kod Nemaca je uspostavljanje jedne konzervativne i militantne svesti, sa izraženim kultom vojske.
Rusija baštini uticaj pravoslavlja i vizantijskog nasleđa. Mit o Moskvi kao „Trećem Rimu“ služi kao oruđe očuvanja nacionalne samosvesti.
Verski šaroliko i često neprijateljsko okruženje utvrdili su kod Rusa svest o pravoslavlju kao sastavnom delu nacionalnog bića.
Dakle, sve do sada rečeno ukazuje da je evropski apsolutizam poredak koji je na jedan sasvim prirodan način odigrao ulogu istorijske tranzicije između srednjevekovne i građanske epohe. Ovaj tekst postavio je sebi za cilj da uz one opšte karakteristike modela ukaže i na sve one faktore koji su doprineli da se u svakoj državi apsolutizam pojavi, raste i nestane upravo vođen specifičnim karakteristikama te države.
Ostavi komentar