Evolucija DISKO KULTURE (klabinga) u Novom Sadu

20/12/2016

Evolucija DISKO KULTURE (klabinga) u Novom Sadu

 

Autor: Dejan Jovičić

Nakon Drugog svetskog rata, u drugoj polovini dvadesetog veka, dolazi do ekspanzije masovnih medija i industrije zabave. Posle velikih nedaća, pojavljuje se optimizam, želja da se život posmatra sa lepše strane. Ljudi imaju potrebu za provodom, a ubrzano raste broj konzumenata zabavnih sadržaja, kao i migracija stanovnika iz sela u gradove. Upravo takvi procesi dešavaju se i u ondašnjoj Jugoslaviji, sa malim zakašnjenjem u odnosu na razvijene zemlje. Najpre stanovnici većih gradova, a potom i manjih mesta, počinju da se interesuju za dešavanja u savremenoj, popularnoj, masovnoj kulturi. Na radio-talasima (ispočetka stranim, potom i domaćim) slušaju se emisije koje se bave modernim muzičkim formama, a nešto kasnije se pojavljuju i ljudi koji simbolizuju takvo stanje – radijski disk-džokeji. Kao u većini svetskih gradova, i u Novom Sadu radio-voditelji okušavaju se i u andergraund kulturi. U klubovima oni oponašaju stil rada iz medijskih kuća. Po mnogo čemu, pa i kad je reč o supkulturalnoj sceni, Novi Sad je često imao avangardnu poziciju unutar države. Andergraund kultura brzo je prihvatala duh modernog doba. Tako je Novi Sad u samom vrhu gradova bivše SFRJ koji su sredinom 60-ih dobili klupsku scenu. Disko-kultura u vojvođanskoj prestonici počinje zvanično 1967. godine i do danas je evoluirala u svakom pogledu. Uloga i način rada disk-džokeja kao nosioca programa tokom godina doživljava promene. Tehnologija, ozvučenje, rasveta, uređaji, nosači zvučnog zapisa, kao i sam sadržaj emitovanja, bitno se razlikuju u svakoj dekadi. Modni stilovi, frizure, pa i tajming korišćenja sadržaja, izlazaka (klabinga) takođe su evoluirali u skladu sa duhom vremena. Disko-kultura je u pozitivnom kontekstu donela podsticaj da se oseti radost pokreta, plesa i vedrina koje pomažu da se prevaziđu problemi svakodnevnice. S druge strane, pomogla je u emancipaciji ženskih sloboda i seksualnosti, a ukazala je i na hedonizam, kao mogućni životni stil. Poslednjih godina, jedan deo svetske muzičke scene okrenuo se retro-zvuku – disko-žanru (soul, fanky), kao inspiraciji, pa beležimo povratak ove forme kroz takozvani – nju disko.
Šta je disko?
Diskoteka, disko-klub, noćni klub, termini su koji se koriste za ugostiteljske objekte u kojima postoji dens podijum, a predviđen je za ples, igru. Reč „diskoteka“ ima francuske korene i označava najpre kolekciju ploča. Tokom nacističke okupacije 40-ih godina prošlog veka, u Francuskoj su kao oblik otpora organizovana okupljanja, koja su bila zabranjena. Na tim skupovima slušao se džez i bluz sa gramofona, a „diskoteka“ je bila tajna šifra i simbol bunta, uglavnom Parižana. Kasnije se ova reč proširila i postala je opšteprihvaćena za sva mesta gde se slušala muzika sa ploča, gramofona, uz koju se veselilo i plesalo. Dakle, diskoteke, disko-klubovi pojavljuju se u svetu već početkom 50-ih godina, a muzika koja dominira uglavnom je džez. Disk-džokeji počinju da puštaju muziku sa ploča i to sa dva gramofona, tako da se ne pravi pauza između pesama. Počinje da se „midža“ program. Prvi disk-džokeji zapravo su bili ljudi iz radio-stanica, a u klubovima su imali direktan kontakt sa publikom. Kako je u masovnoj kulturi tokom 50-ih džez potisnut rokenrolom, tako su disk-džokeji u radio-emisijama, a potom i u klubovima, sve više „vrteli“ novi žanr.
Novosadski počeci
U našu zemlju (bivša SFRJ) sve to stiže sa malim zakašnjenjem. Domaće radio-stanice (u NS – emisija „Randevu sa muzikom“) bave se najpre džezom, a kasnije i rok muzikom. Tokom 60-ih, rokenrol postaje popularan u našem gradu, pa je sve više emisija koje se bave tom tematikom. Polako se naziru disk-džokeji koji će stvarati i klupsku istoriju Novog Sada. Miroslav Mića Jokić počinje svoju radijsku karijeru 1965. godine, a ubrzo se okušava i u „živim“ nastupima. Prema njegovom sećanju, prvi disko-klub u gradu otvoren je 1967. godine i zvao se „Piping Tomb“. Ovaj podatak je (autoru teksta) svojevremeno potvrdila i muzička urednica Kulturnog centra Vesna Kaćanski, prilikom organizovanja tribine o evoluciji klubova i stausa disk-džokeja u našem gradu. U analima ove renomirane institucije (KCNS) zabeleženo je da je Mica Jokić prvi „zavrteo“ ploče u pomenutoj diskoteci, koja se nalazila na istom mestu gde je sadašnji Kulturni centar. Tada je carovala rok muzika, a Bitlsi i Stonsi su bili obavezno na repertoaru. Prema sećanju ove gradske legende, među najvećim hitovima u „Piping Tombu“ je pesma „She loves you“ Liverpulskih buba. Zvučna oprema u klubu merila se u vatima, a rasveta je podrazumevala i ručno farbane sijalice. Iako nije odobravana od strane roditelja i pripadnika starije populacije, pojavljuje se i duga kosa kao deo bunta i andergraund imidža ondašnjih momaka i devojaka.
Sedamdesete godine u svetu
Disko-era (razdoblje u popularnoj, masovnoj kulturi) nastaje početkom 70-ih u Americi, na tragu fanka, soula, pa i džeza. Taktovi su četvoročetvrtinski, kompozicije postaju duže, a naglasak je na plesu, pokretu. Disko-eru kao muzičku odrednicu (sa kojom se često izjednačava disko-kultura) pokrenula je američka gej potkultura, Afroamerikanci, kao i pripadnici latino grupacija (heteroseksualci). Svima je zajednički imenitelj – ljubav prema ritmu, plesu i pokretu. Disko-muzika u užem smislu reči, ili Disko-era, obuhvata period od jedne decenije i traje do prvih godina dekade 80-ih. U našu zemlju ovaj trend uvezen je bez posebnog predznanja o sociološkom aspektu te muzičke forme. Disko je kod nas prihvaćen kao moderni kulturološki obrazac, a potpuno je ignorisana početna gej inicijacija. S druge strane, tokom evolucije ovog žanra, promoviše se ženska seksualnost i sloboda u ponašanju lepšeg pola. S vremenom, žene u pesmama iz disko-ere postaju samosvesne, one biraju i počinju da nameću igre osvajanja. Takav stil ponašanja prihvaćen je kod nas i postoji još uvek. Mediji u tadašnjoj SFRJ nisu blagonaklono gledali na disko-kulturu. Ipak, suština je da se hedonistički i pomalo raskalašni, često seksualno obojen pristup životu (koji je jedno od glavnih obeležja disko-kulture), nije uklapao u ideal socijalističkog viđenja – vrednog i smernog radnika. Utoliko je konzumentima klabing bio izuzetan način da se pobegne od uniformnosti i sivila komunističke svakodnevice.
Sedamdesete godine u Novom Sadu
Početkom dekade kod nas je rok muzika dominantna u klubovima, a hipi pokret je i u Novom Sadu našao svoje sledbenike. Sluša se i igra uz rok , ali je ikonografija hipija sve prisutnija. U „Studiu M“ se otvara „Disko Grom“, gde (tada vec poznati) Mića Jokić zabavlja mnogobrojnu publiku. Po ploče je u tom periodu putovao i u London, a trend je bio da po uzoru na radio-emisiju najavljuje pesme. Oprema je ovog puta nešto ozbiljnija nego u početnim pokušajima, a zvučnici su dosezali 200 vati. U prvoj polovini 70-ih u Novom Sadu izlasci su počinjali oko 19 časova, a završavali su se do 22 ili 23 sata. Postojao je i „sentiš” blok, prilika da se u „stiskavcu“ momak i devojka bolje upoznaju. U ostalom programu đuskao je svako za sebe. Starije generacije nisu to odobravale, jer se u njihovo vreme ples odvijao isključivo sa partnerom. Pod uticajem svetskih pomeranja, koje je prouzrokovala hipi ideologija i mladi Novosađani prihvatali su slobodu u ljubavi i ponašanju, a razbijale su se i dotadašnje predrasude. U drugoj polovini dekade otvara se diskoteka „Dandy” (oko 1977), postoji i klub „Mašinac“ na FTN-u, a imućniji sugrađani rado odlaze u disko-klub u Čortanovce. „Čorta“ tada predstavlja najelitnije mesto za izlaske, a vodi ga učenik Miće Jokića – Bora Vučurević. Bora je takođe i radio-voditelj, koji utorkom patentira novi „Randevu sa muzikom“, koji ima prefiks „disko“. Dugu karijeru putujućeg di-džeja otvorio je tada i Miroslav Nedić Bili, koji je bio institucija za sebe, a češće je gostovao na raznim mestima nego što se vezivao za određeni lokal.
Osamdesete
Početak decenije je u znaku rok muzike u medijima, a pank se u Novom Sadu odomaćio. Muzičke emisije na radiju i televiziji se uglavnom bave ovim formama, a slična je situacija i u prodavnicama ploča. Disko-muzika je na marginama opšteg toka, ali zato, sve češće, dominira u andergraund prostorima tj. klubovima. Zanimljivo je da su u početku mnogi diskaći otvoreni upravo u podzemnim (podrumskim) prostorijama, pa je i termin andergraund prilično adekvatan.
Tokom ove dekade sve je više klubova u gradu, a kafići koji se masovno otvaraju, polako i stidljivo preuzimaju organizaciju žurki, plesnih događanja. Diskoteke su i dalje dominantne za dugotrajan provod i mesto su okupljanja „celog grada“. Novi Sad raste, a i andergraund kultura se uvećava. Disko-klubovi se polarizuju po raznim osnovama, ali su i dalje važno mesto za zabavu i socijalizaciju. Ozvučenje i rasveta su na još većem nivou. Uzor su zapadni standardi, koji postaju sve dostižniji. Ranih 80-ih otvaraju se nove diskoteke koje će uticati na dalje tokove disko-kulture u Novom Sadu. Zanimljivo je da su prostorno „izašle“ iz podrumskog okruženja. Najpre „Đavu“ (Belvi) pokreće Bora Vučurević i forsira „black saund”, po kojem će ovaj klub ostati upamćen. Ubrzo je u ponudi noćnog života grada zasijala nova zvezda – restoteka „Točak“, koja je predstavljala novinu u prostornom smislu (restoran i diskoteka na jednom mestu). U oba kluba bilo je mnogo poznatih gostiju iz regiona, a ponekad su i svetske zvezde viđene u „tami novosadskih disko-klubova“. „Točak“ je za razliku od „Đave“ forsirao lakše note, pop muziku i italo disko-pravac. Kao i na početku formiranja disko-kulture Novog Sada, tako i u ovoj dekadi, odlazak u klubove i pripadnost tom obrascu, stvara elitistički osećaj kod konzumenata. Ploče se i dalje ne mogu lako nabaviti, pretežno su iz inostranstva, pa je i status disk-džokeja veoma respektabilan. U tim godinama ne može svako da se bavi ovim poslom. Uglavnom su to deca imućnih i uticajnih roditelja, ili veliki zaljubljenici u muziku. Diskoteke koje drže do svog imidža rade isključivo sa pločama, ali je sve više i onih koji žurke organizuju u kafićima i puštaju hitove sa snimljenih kaseta.
Devedesete
Iako je prva godina bila jedna od najboljih, najprosperitetnijih, kasniji tok dekade je najgori u novijoj istoriji ovih prostora. Ratno okruženje, hiperinflacija, opšta neizvesnost ostavili su dubok trag u životima ljudi. Grad raste ubrzano, sve je više pridošlih ljudi, a povećava se i broj lokala, koji pokušavaju da zauzmu svoju poziciju u noćnom životu. Možda više nego ikad, klabing predstavlja bukvalno beg od zastrašujuće realnosti. Ponuda u noćnom životu grada je sve veća. Dolazi do novih raslojavanja, a mnogi nemaju jasnu orijentaciju. Opšta neizvesnost i ratno okruženje doneli su u Novi Sad do tada nezamislive pojave. Opšta situacija uticala je i na disko-kulturu grada. Bilo je mnogo naoružanih ljudi u noćnom provodu, a ponekad se u klubovima pucalo, nažalost i sa smrtnim ishodima. Radno vreme tadašnjih lokala bilo je praktično neograničeno, onoliko koliko publika i osoblje mogu da izdrže. Neretko, iz klubova se izlazilo u 8, 9 ujutro. Ritual noćnog provoda podrazumevao je „zagrevanje“ – odlazak u kafiće do ponoći. Potom, oko 1 ili 2 sata, diskoteke tek počinju sa ozbiljnijim radom. Sve češće se gubi razlika između kafića, diskoteke i kafane. Dešava se da svi rade sve, a malobrojni ostaju dosledni utvrđenim konceptima. Iako je program disko i dens muzike (koja lagano postaje mejnstrim) prisutan u većini klubova, nadolaze i nove tendencije. S jedne strane, pojavljuje se turbo-folk, koji dominira u medijima i lagano proteruje rok muziku iz javnog života. S druge strane, takozvana elektronska muzika, predstavljena u „house“ i „tehno“ žanrovima, osvaja uglavnom urbanu, studentsku populaciju. Miša Čonić među prvima naslućuje moć novog pravca, koji će bitno uticati na klupsku kulturu (klabing) grada. Prethodno je vodio značajne klubove, a u elektro zvuku je naslutio „vetrove promena“. Njegov klub „Kontrast“ pionir je prezentacije „novog zvuka“. U ovom diskaću, prema svetskim standardima, prelazi se na dens (žanr koji zamenjuje disko). Međutim, sve više se uvažava i novi – elektro pravac, koji donose mladi di-džejevi. Diskoteka „Area“ takođe je obeležila prve godine ove dekade, a dominirao je disko i dens program koji je „vrteo“ di-džej Aleksandar Horvat – Šaca (profesionalac koji je i danas aktivan). U ovoj dekadi počinje sa radom i diskoteka na Spensu „Paradizo“, koja je po mnogim kriterijumima bila pandan najmodernijim evropskim klubovima. Nosioci muzičkih promena tih godina bili su avangardni di-džejevi Zoran Nikolić „Z“ i Željko Joahimstal „Fakir“. Oni su karijeru „elektro znalaca“ započeli u „Kontrastu“, a nastavili je u „Paradizu“. Ubrzo postaju i producenti, koji formiraju grupu „Noiz distrakšn“. Prvi put u Novom Sadu di-džejevi nastupaju van granica kluba i ulaze u sale Spensa, koje su do tada namenjene koncertima muzičara. Elektronski zvuk još uvek nema ozbiljnu medijsku podršku. Ipak, broj poklonika raste. Konzumenti ove potkulture u rejv pokretu doživljavaju katarzu, pročišćenje od problema kojih je 90-ih bilo previše. Do kraja dekade, fanova elektronske muzike sve je više, prvenstveno u studentskim krugovima, koji postaju aktivni u traženju promena u društvu. Postoji veza između ovih mladih, obrazovanih ljudi i protesta protiv režima i andergraund rejv kulture.
21. vek
Egzit je prvobitno bio bunt studenata koji su želeli promene u društvu. Svoje ventile i pročišćenje od nezadovoljstva pronašli su u okupljanjima, žurkama, na kojima je često dominirao moderni – elektronski zvuk. Nulti Egzit (2000. godina) počeo je spontano i trajao je nekoliko meseci, a predstavljao je (barem za učesnike) izlaz iz mračne svakodnevice. Verovatno ni najoptimističniji akteri tog vremena nisu mogli da naslute koliko će se festival razviti. Novosadska elektro scena i svetski tokovi sigurno su uticali na organizatore. To potvrđuje činjenica da je ova manifestacija od samog početka visoko pozicionirala di-džejeve i elektronski zvuk. Većina stejdževa (izvođačkih bina) ustupljena je upravo ovom muzičkom obrascu. U analima festival ostaće reči koje je na prvom Egzitu izgovorio i producent Roni Sajz: „Srbijo, da li si spremna za budućnost?“
Savremeno doba
U poslednjih 10-ak godina Novi Sad je postao privlačna turistička destinacija, velikim delom i zbog Egzita. Na ulicama grada često se mogu čuti razni jezici. Znatiželjnici zalaze i u mnogobrojne lokale, kako bi iskusili naš noćni život koji takođe ima dobru reputaciju. Jedna novosadska ulica spontano se razvila tokom prve dekade 21. veka u atraktivnu lokaciju, koja je zbog sadržaja zanimljiva i Novosađanima. Ulica Laze Telečkog i okolne uličice predstavljaju prvi kvart koji je za kratko vreme postao središte noćnog života vojvođanske prestonice. Uticaj Egzita bio je prisutan u mnogim klubovima ove destinacije, sa dominantnim elektronskim zvukom, uz pristojnu zastupljenost rok muzike. Imidž Novog Sada, kao avangardnog grada, sa tvrđave se preselio donekle i u klubove. Međutim, poslednjih godina, dešavaju se turbulentne promene i sve je manje tragova urbanog klabinga. Grad je u 21. veku porastao u svakom pogledu. Sada je prosto nemoguće nabrojati sve klubove koji egzistiraju u centru, Kineskoj četvrti, na Ribarskom ostrvu i širom gradske zajednice. Ponuda sadržaja je velika. Mnogi lokali, bez obzira na kvadraturu i opremljenost, nastoje da svojim programom preuzmu funkciju disko-kluba sa početka priče. Suština svakog klabinga je: privući publiku u lokal, zadržati je, zabaviti i naravno zaraditi. To je sve teže, usled velike konkurencije, a malih platežnih mogućnosti konzumenata. O detaljima savremenog novosadskog klabinga možda u nekoj sledećoj priči.
Zaključak
Moderno doba osim tehnoloških unapređenja donosi i nova pravila, nove obrasce ponašanja. Potkulturna scena, u koju spada i život klubova (u najširem kontekstu – disko-kultura), predstavlja život ili obamrlost stanovnika nekog grada. Ona se ne može na silu formirati, ali ni lako ugasiti. Ako postoji represija, supkultura se povlači u ilegalu, a tada može dodatno da ojača i postane homogenija. Naš grad, kroz dosadašnji istorijat – 50 godina postojanja disko-kulture (klabinga), odražava specifičnost i avangardnu ulogu u regionu. Na listi poželjnih destinacija, Novi Sad je u samom vrhu. Veliku ulogu za ovakav imidž odigrao je i festival Egzit, koji je naš grad postavio na mapu sveta. Pored ovog brenda, sve je više i drugih festivala i manifestacija koji ukazuju da je Novi Sad zasluženo osvojio titulu „Evropska prestonica kulture 2021“. Osim zvaničnih institucija koje su zadužene za kulturu, sigurno je i živahna andergraund scena (barem indirektno) doprinela ovom priznanju.
Treba istaći da o ovoj temi, posmatrano lokalno, ne postoji pisana literatura, ili ozbiljno istraživanje. Zapažanja koja su izneta rezultat su kulturološkog promišljanja, a podaci koji su prezentovani, skupljani su godinama. Autor teksta je zahvaljujući novinarskom poslu, kojim se bavi dugo, obrađivao slične teme u raznim medijima.
U mladosti je bio i sam konzument sadržaja disko-kulture, a u zrelijim godinama postao je kreator jednog dela scene, kroz posao di-džeja. Svojevremeno, organizovao je i tribinu sa sličnom tematikom, na visokom nivou, u Kulturnom centru grada. Ne treba zapostaviti ni lična poznanstva sa mnogobrojnim akterima novosadskog klabinga. Sve to doprinelo je da se materijalizuje ova priča.

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja