Evolucija DISKO KULTURE (klabinga) u Novom Sadu

Evolucija DISKO KULTURE (klabinga) u Novom Sadu

Autor: Dejan Jovičić

Nakon Drugog svetskog rata, u drugoj polovini dvadesetog veka, dolazi do ekspanzije masovnih medija i industrije zabave. Posle velikih nedaća, pojavljuje se optimizam, želja da se život posmatra sa lepše strane. LJudi imaju potrebu za provodom, a ubrzano raste broj konzumenata zabavnih sadržaja, kao i migracija stanovnika iz sela u gradove. Upravo takvi procesi dešavaju se i u ondašnjoj Jugoslaviji, sa malim zakašnjenjem u odnosu na razvijene zemlje. Najpre stanovnici većih gradova, a potom i manjih mesta, počinju da se interesuju za dešavanja u savremenoj, popularnoj, masovnoj kulturi. Na radio-talasima (ispočetka stranim, potom i domaćim) slušaju se emisije koje se bave modernim muzičkim formama, a nešto kasnije se pojavljuju i ljudi koji simbolizuju takvo stanje – radijski disk-džokeji. Kao u većini svetskih gradova, i u Novom Sadu radio-voditelji okušavaju se i u andergraund kulturi. U klubovima oni oponašaju stil rada iz medijskih kuća. Po mnogo čemu, pa i kad je reč o supkulturalnoj sceni, Novi Sad je često imao avangardnu poziciju unutar države. Andergraund kultura brzo je prihvatala duh modernog doba. Tako je Novi Sad u samom vrhu gradova bivše SFRJ koji su sredinom 60-ih dobili klupsku scenu. Disko-kultura u vojvođanskoj prestonici počinje zvanično 1967. godine i do danas je evoluirala u svakom pogledu. Uloga i način rada disk-džokeja kao nosioca programa tokom godina doživljava promene. Tehnologija, ozvučenje, rasveta, uređaji, nosači zvučnog zapisa, kao i sam sadržaj emitovanja, bitno se razlikuju u svakoj dekadi. Modni stilovi, frizure, pa i tajming korišćenja sadržaja, izlazaka (klabinga) takođe su evoluirali u skladu sa duhom vremena. Disko-kultura je u pozitivnom kontekstu donela podsticaj da se oseti radost pokreta, plesa i vedrina koje pomažu da se prevaziđu problemi svakodnevnice. S druge strane, pomogla je u emancipaciji ženskih sloboda i seksualnosti, a ukazala je i na hedonizam, kao mogućni životni stil. Poslednjih godina, jedan deo svetske muzičke scene okrenuo se retro-zvuku – disko-žanru (soul, fanky), kao inspiraciji, pa beležimo povratak ove forme kroz takozvani – nju disko.
Šta je disko?
Diskoteka, disko-klub, noćni klub, termini su koji se koriste za ugostiteljske objekte u kojima postoji dens podijum, a predviđen je za ples, igru. Reč „diskoteka“ ima francuske korene i označava najpre kolekciju ploča. Tokom nacističke okupacije 40-ih godina prošlog veka, u Francuskoj su kao oblik otpora organizovana okupljanja, koja su bila zabranjena. Na tim skupovima slušao se džez i bluz sa gramofona, a „diskoteka“ je bila tajna šifra i simbol bunta, uglavnom Parižana. Kasnije se ova reč proširila i postala je opšteprihvaćena za sva mesta gde se slušala muzika sa ploča, gramofona, uz koju se veselilo i plesalo. Dakle, diskoteke, disko-klubovi pojavljuju se u svetu već početkom 50-ih godina, a muzika koja dominira uglavnom je džez. Disk-džokeji počinju da puštaju muziku sa ploča i to sa dva gramofona, tako da se ne pravi pauza između pesama. Počinje da se „midža“ program. Prvi disk-džokeji zapravo su bili ljudi iz radio-stanica, a u klubovima su imali direktan kontakt sa publikom. Kako je u masovnoj kulturi tokom 50-ih džez potisnut rokenrolom, tako su disk-džokeji u radio-emisijama, a potom i u klubovima, sve više „vrteli“ novi žanr.
Novosadski počeci
U našu zemlju (bivša SFRJ) sve to stiže sa malim zakašnjenjem. Domaće radio-stanice (u NS – emisija „Randevu sa muzikom“) bave se najpre džezom, a kasnije i rok muzikom. Tokom 60-ih, rokenrol postaje popularan u našem gradu, pa je sve više emisija koje se bave tom tematikom. Polako se naziru disk-džokeji koji će stvarati i klupsku istoriju Novog Sada. Miroslav Mića Jokić počinje svoju radijsku karijeru 1965. godine, a ubrzo se okušava i u „živim“ nastupima. Prema njegovom sećanju, prvi disko-klub u gradu otvoren je 1967. godine i zvao se „Piping Tomb“. Ovaj podatak je (autoru teksta) svojevremeno potvrdila i muzička urednica Kulturnog centra Vesna Kaćanski, prilikom organizovanja tribine o evoluciji klubova i stausa disk-džokeja u našem gradu. U analima ove renomirane institucije (KCNS) zabeleženo je da je Mica Jokić prvi „zavrteo“ ploče u pomenutoj diskoteci, koja se nalazila na istom mestu gde je sadašnji Kulturni centar. Tada je carovala rok muzika, a Bitlsi i Stonsi su bili obavezno na repertoaru. Prema sećanju ove gradske legende, među najvećim hitovima u „Piping Tombu“ je pesma „She loves you“ Liverpulskih buba. Zvučna oprema u klubu merila se u vatima, a rasveta je podrazumevala i ručno farbane sijalice. Iako nije odobravana od strane roditelja i pripadnika starije populacije, pojavljuje se i duga kosa kao deo bunta i andergraund imidža ondašnjih momaka i devojaka.
Sedamdesete godine u svetu
Disko-era (razdoblje u popularnoj, masovnoj kulturi) nastaje početkom 70-ih u Americi, na tragu fanka, soula, pa i džeza. Taktovi su četvoročetvrtinski, kompozicije postaju duže, a naglasak je na plesu, pokretu. Disko-eru kao muzičku odrednicu (sa kojom se često izjednačava disko-kultura) pokrenula je američka gej potkultura, Afroamerikanci, kao i pripadnici latino grupacija (heteroseksualci). Svima je zajednički imenitelj – ljubav prema ritmu, plesu i pokretu. Disko-muzika u užem smislu reči, ili Disko-era, obuhvata period od jedne decenije i traje do prvih godina dekade 80-ih. U našu zemlju ovaj trend uvezen je bez posebnog predznanja o sociološkom aspektu te muzičke forme. Disko je kod nas prihvaćen kao moderni kulturološki obrazac, a potpuno je ignorisana početna gej inicijacija. S druge strane, tokom evolucije ovog žanra, promoviše se ženska seksualnost i sloboda u ponašanju lepšeg pola. S vremenom, žene u pesmama iz disko-ere postaju samosvesne, one biraju i počinju da nameću igre osvajanja. Takav stil ponašanja prihvaćen je kod nas i postoji još uvek. Mediji u tadašnjoj SFRJ nisu blagonaklono gledali na disko-kulturu. Ipak, suština je da se hedonistički i pomalo raskalašni, često seksualno obojen pristup životu (koji je jedno od glavnih obeležja disko-kulture), nije uklapao u ideal socijalističkog viđenja – vrednog i smernog radnika. Utoliko je konzumentima klabing bio izuzetan način da se pobegne od uniformnosti i sivila komunističke svakodnevice.
Sedamdesete godine u Novom Sadu
Početkom dekade kod nas je rok muzika dominantna u klubovima, a hipi pokret je i u Novom Sadu našao svoje sledbenike. Sluša se i igra uz rok , ali je ikonografija hipija sve prisutnija. U „Studiu M“ se otvara „Disko Grom“, gde (tada vec poznati) Mića Jokić zabavlja mnogobrojnu publiku. Po ploče je u tom periodu putovao i u London, a trend je bio da po uzoru na radio-emisiju najavljuje pesme. Oprema je ovog puta nešto ozbiljnija nego u početnim pokušajima, a zvučnici su dosezali 200 vati. U prvoj polovini 70-ih u Novom Sadu izlasci su počinjali oko 19 časova, a završavali su se do 22 ili 23 sata. Postojao je i „sentiš” blok, prilika da se u „stiskavcu“ momak i devojka bolje upoznaju. U ostalom programu đuskao je svako za sebe. Starije generacije nisu to odobravale, jer se u njihovo vreme ples odvijao isključivo sa partnerom. Pod uticajem svetskih pomeranja, koje je prouzrokovala hipi ideologija i mladi Novosađani prihvatali su slobodu u ljubavi i ponašanju, a razbijale su se i dotadašnje predrasude. U drugoj polovini dekade otvara se diskoteka „Dandy” (oko 1977), postoji i klub „Mašinac“ na FTN-u, a imućniji sugrađani rado odlaze u disko-klub u Čortanovce. „Čorta“ tada predstavlja najelitnije mesto za izlaske, a vodi ga učenik Miće Jokića – Bora Vučurević. Bora je takođe i radio-voditelj, koji utorkom patentira novi „Randevu sa muzikom“, koji ima prefiks „disko“. Dugu karijeru putujućeg di-džeja otvorio je tada i Miroslav Nedić Bili, koji je bio institucija za sebe, a češće je gostovao na raznim mestima nego što se vezivao za određeni lokal.
Osamdesete
Početak decenije je u znaku rok muzike u medijima, a pank se u Novom Sadu odomaćio. Muzičke emisije na radiju i televiziji se uglavnom bave ovim formama, a slična je situacija i u prodavnicama ploča. Disko-muzika je na marginama opšteg toka, ali zato, sve češće, dominira u andergraund prostorima tj. klubovima. Zanimljivo je da su u početku mnogi diskaći otvoreni upravo u podzemnim (podrumskim) prostorijama, pa je i termin andergraund prilično adekvatan.
Tokom ove dekade sve je više klubova u gradu, a kafići koji se masovno otvaraju, polako i stidljivo preuzimaju organizaciju žurki, plesnih događanja. Diskoteke su i dalje dominantne za dugotrajan provod i mesto su okupljanja „celog grada“. Novi Sad raste, a i andergraund kultura se uvećava. Disko-klubovi se polarizuju po raznim osnovama, ali su i dalje važno mesto za zabavu i socijalizaciju. Ozvučenje i rasveta su na još većem nivou. Uzor su zapadni standardi, koji postaju sve dostižniji. Ranih 80-ih otvaraju se nove diskoteke koje će uticati na dalje tokove disko-kulture u Novom Sadu. Zanimljivo je da su prostorno „izašle“ iz podrumskog okruženja. Najpre „Đavu“ (Belvi) pokreće Bora Vučurević i forsira „black saund”, po kojem će ovaj klub ostati upamćen. Ubrzo je u ponudi noćnog života grada zasijala nova zvezda – restoteka „Točak“, koja je predstavljala novinu u prostornom smislu (restoran i diskoteka na jednom mestu). U oba kluba bilo je mnogo poznatih gostiju iz regiona, a ponekad su i svetske zvezde viđene u „tami novosadskih disko-klubova“. „Točak“ je za razliku od „Đave“ forsirao lakše note, pop muziku i italo disko-pravac. Kao i na početku formiranja disko-kulture Novog Sada, tako i u ovoj dekadi, odlazak u klubove i pripadnost tom obrascu, stvara elitistički osećaj kod konzumenata. Ploče se i dalje ne mogu lako nabaviti, pretežno su iz inostranstva, pa je i status disk-džokeja veoma respektabilan. U tim godinama ne može svako da se bavi ovim poslom. Uglavnom su to deca imućnih i uticajnih roditelja, ili veliki zaljubljenici u muziku. Diskoteke koje drže do svog imidža rade isključivo sa pločama, ali je sve više i onih koji žurke organizuju u kafićima i puštaju hitove sa snimljenih kaseta.
Devedesete
Iako je prva godina bila jedna od najboljih, najprosperitetnijih, kasniji tok dekade je najgori u novijoj istoriji ovih prostora. Ratno okruženje, hiperinflacija, opšta neizvesnost ostavili su dubok trag u životima ljudi. Grad raste ubrzano, sve je više pridošlih ljudi, a povećava se i broj lokala, koji pokušavaju da zauzmu svoju poziciju u noćnom životu. Možda više nego ikad, klabing predstavlja bukvalno beg od zastrašujuće realnosti. Ponuda u noćnom životu grada je sve veća. Dolazi do novih raslojavanja, a mnogi nemaju jasnu orijentaciju. Opšta neizvesnost i ratno okruženje doneli su u Novi Sad do tada nezamislive pojave. Opšta situacija uticala je i na disko-kulturu grada. Bilo je mnogo naoružanih ljudi u noćnom provodu, a ponekad se u klubovima pucalo, nažalost i sa smrtnim ishodima. Radno vreme tadašnjih lokala bilo je praktično neograničeno, onoliko koliko publika i osoblje mogu da izdrže. Neretko, iz klubova se izlazilo u 8, 9 ujutro. Ritual noćnog provoda podrazumevao je „zagrevanje“ – odlazak u kafiće do ponoći. Potom, oko 1 ili 2 sata, diskoteke tek počinju sa ozbiljnijim radom. Sve češće se gubi razlika između kafića, diskoteke i kafane. Dešava se da svi rade sve, a malobrojni ostaju dosledni utvrđenim konceptima. Iako je program disko i dens muzike (koja lagano postaje mejnstrim) prisutan u većini klubova, nadolaze i nove tendencije. S jedne strane, pojavljuje se turbo-folk, koji dominira u medijima i lagano proteruje rok muziku iz javnog života. S druge strane, takozvana elektronska muzika, predstavljena u „house“ i „tehno“ žanrovima, osvaja uglavnom urbanu, studentsku populaciju. Miša Čonić među prvima naslućuje moć novog pravca, koji će bitno uticati na klupsku kulturu (klabing) grada. Prethodno je vodio značajne klubove, a u elektro zvuku je naslutio „vetrove promena“. NJegov klub „Kontrast“ pionir je prezentacije „novog zvuka“. U ovom diskaću, prema svetskim standardima, prelazi se na dens (žanr koji zamenjuje disko). Međutim, sve više se uvažava i novi – elektro pravac, koji donose mladi di-džejevi. Diskoteka „Area“ takođe je obeležila prve godine ove dekade, a dominirao je disko i dens program koji je „vrteo“ di-džej Aleksandar Horvat – Šaca (profesionalac koji je i danas aktivan). U ovoj dekadi počinje sa radom i diskoteka na Spensu „Paradizo“, koja je po mnogim kriterijumima bila pandan najmodernijim evropskim klubovima. Nosioci muzičkih promena tih godina bili su avangardni di-džejevi Zoran Nikolić „Z“ i Željko Joahimstal „Fakir“. Oni su karijeru „elektro znalaca“ započeli u „Kontrastu“, a nastavili je u „Paradizu“. Ubrzo postaju i producenti, koji formiraju grupu „Noiz distrakšn“. Prvi put u Novom Sadu di-džejevi nastupaju van granica kluba i ulaze u sale Spensa, koje su do tada namenjene koncertima muzičara. Elektronski zvuk još uvek nema ozbiljnu medijsku podršku. Ipak, broj poklonika raste. Konzumenti ove potkulture u rejv pokretu doživljavaju katarzu, pročišćenje od problema kojih je 90-ih bilo previše. Do kraja dekade, fanova elektronske muzike sve je više, prvenstveno u studentskim krugovima, koji postaju aktivni u traženju promena u društvu. Postoji veza između ovih mladih, obrazovanih ljudi i protesta protiv režima i andergraund rejv kulture.
21. vek
Egzit je prvobitno bio bunt studenata koji su želeli promene u društvu. Svoje ventile i pročišćenje od nezadovoljstva pronašli su u okupljanjima, žurkama, na kojima je često dominirao moderni – elektronski zvuk. Nulti Egzit (2000. godina) počeo je spontano i trajao je nekoliko meseci, a predstavljao je (barem za učesnike) izlaz iz mračne svakodnevice. Verovatno ni najoptimističniji akteri tog vremena nisu mogli da naslute koliko će se festival razviti. Novosadska elektro scena i svetski tokovi sigurno su uticali na organizatore. To potvrđuje činjenica da je ova manifestacija od samog početka visoko pozicionirala di-džejeve i elektronski zvuk. Većina stejdževa (izvođačkih bina) ustupljena je upravo ovom muzičkom obrascu. U analima festival ostaće reči koje je na prvom Egzitu izgovorio i producent Roni Sajz: „Srbijo, da li si spremna za budućnost?“
Savremeno doba
U poslednjih 10-ak godina Novi Sad je postao privlačna turistička destinacija, velikim delom i zbog Egzita. Na ulicama grada često se mogu čuti razni jezici. Znatiželjnici zalaze i u mnogobrojne lokale, kako bi iskusili naš noćni život koji takođe ima dobru reputaciju. Jedna novosadska ulica spontano se razvila tokom prve dekade 21. veka u atraktivnu lokaciju, koja je zbog sadržaja zanimljiva i Novosađanima. Ulica Laze Telečkog i okolne uličice predstavljaju prvi kvart koji je za kratko vreme postao središte noćnog života vojvođanske prestonice. Uticaj Egzita bio je prisutan u mnogim klubovima ove destinacije, sa dominantnim elektronskim zvukom, uz pristojnu zastupljenost rok muzike. Imidž Novog Sada, kao avangardnog grada, sa tvrđave se preselio donekle i u klubove. Međutim, poslednjih godina, dešavaju se turbulentne promene i sve je manje tragova urbanog klabinga. Grad je u 21. veku porastao u svakom pogledu. Sada je prosto nemoguće nabrojati sve klubove koji egzistiraju u centru, Kineskoj četvrti, na Ribarskom ostrvu i širom gradske zajednice. Ponuda sadržaja je velika. Mnogi lokali, bez obzira na kvadraturu i opremljenost, nastoje da svojim programom preuzmu funkciju disko-kluba sa početka priče. Suština svakog klabinga je: privući publiku u lokal, zadržati je, zabaviti i naravno zaraditi. To je sve teže, usled velike konkurencije, a malih platežnih mogućnosti konzumenata. O detaljima savremenog novosadskog klabinga možda u nekoj sledećoj priči.
Zaključak
Moderno doba osim tehnoloških unapređenja donosi i nova pravila, nove obrasce ponašanja. Potkulturna scena, u koju spada i život klubova (u najširem kontekstu – disko-kultura), predstavlja život ili obamrlost stanovnika nekog grada. Ona se ne može na silu formirati, ali ni lako ugasiti. Ako postoji represija, supkultura se povlači u ilegalu, a tada može dodatno da ojača i postane homogenija. Naš grad, kroz dosadašnji istorijat – 50 godina postojanja disko-kulture (klabinga), odražava specifičnost i avangardnu ulogu u regionu. Na listi poželjnih destinacija, Novi Sad je u samom vrhu. Veliku ulogu za ovakav imidž odigrao je i festival Egzit, koji je naš grad postavio na mapu sveta. Pored ovog brenda, sve je više i drugih festivala i manifestacija koji ukazuju da je Novi Sad zasluženo osvojio titulu „Evropska prestonica kulture 2021“. Osim zvaničnih institucija koje su zadužene za kulturu, sigurno je i živahna andergraund scena (barem indirektno) doprinela ovom priznanju.
Treba istaći da o ovoj temi, posmatrano lokalno, ne postoji pisana literatura, ili ozbiljno istraživanje. Zapažanja koja su izneta rezultat su kulturološkog promišljanja, a podaci koji su prezentovani, skupljani su godinama. Autor teksta je zahvaljujući novinarskom poslu, kojim se bavi dugo, obrađivao slične teme u raznim medijima.
U mladosti je bio i sam konzument sadržaja disko-kulture, a u zrelijim godinama postao je kreator jednog dela scene, kroz posao di-džeja. Svojevremeno, organizovao je i tribinu sa sličnom tematikom, na visokom nivou, u Kulturnom centru grada. Ne treba zapostaviti ni lična poznanstva sa mnogobrojnim akterima novosadskog klabinga. Sve to doprinelo je da se materijalizuje ova priča.