Estetika meke hegemonije

Estetika meke hegemonije

Autor: Milorad Vukašinović

Krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina 20. veka dogodile su se korenite promene u razumevanju društvene stvarnosti . Pod uticajem fenomenalnog razvoja nauke i tehnologije dotadašnje tradicionalne predstave o odnosu pojedinca i društva počele su da ustupaju mesto novim postmodernističkim teorijama. Čuveni američki teoretičar Zbignjev Bžežinski je 1970. godine napisao knjigu Između dvaju epoha u kojoj je detaljno obrazložio svoje viđenje novog „tehnotroničnog društva“. Oslanjajući se na radove katoličkog jezuite De Šardena, on je tadašnja dešavanja definisao kao proces brisanja razlika između unutrašnje i spoljne politike. Sa formalne strane politika je i dalje delovala kao u prošlosti, ali je unutrašnja snaga tog procesa modelirana delovanjem onih snaga čiji uticaj objektivno prevazilazi nacionalne granice. Po njegovom mišljenju američko društvo ulazi u novu razvojnu fazu koja se bitno razlikuje u odnosu na „svog industrijskog prethodnika“. Pod uticajem tehnologije i elektronike formira se jedno novo „tehnotronično društvo“ koje se kulturno, psihološki, socijalno i ekonomski razlikuje u odnosu na prethodno. U takvom društvu automatika i kibernetika zamenile su mašinu kojom je upravljao pojedinac, a dogodila se i promena društvenog liderstva koje je s plemićko – aristokratske elite prešlo na novu urbano – plutokratsku elitu. U tehnotroničnoj eri desila se, nasuprot industrijskoj eri, depersonalizacija ekonomske moći, a slobodan protok ljudi, roba i kapitala postali su temelj nove globalne ekonomije. Uopšteno, stvoren je jedan nov odnos „između čoveka i njegove globalne realnosti“ na osnovu kojeg je potrebno temeljno prestrukturirati svetski poredak, uz naglasak da taj proces treba da predvode najvitalniji regioni sveta – SAD, Zapadna Evropa i Japan.

Transformaciji Amerike u prvo „tehnotronično društvo“ prethodili su mnogobrojni traumatični događaji:  Kubanska kriza, ubistvo predsednika Kenedija, Vijetnamski rat, zatim velika socijalna raslojavanja i sve izraženije rasne protivrečnosti. Sve te okolnosti pogodovale su krajem šezdesetih godina jačanju omladinske kontrakulture – društvenog pokreta koji je nastao kao „stihijski bunt protiv tradicionalnog društva, njegove racionalnosti, morala i religije“. Simbol kontrakulture postale su „hipi – kolonije” koje su veoma brzo doživele potpuni krah. Ipak, sociološke prognoze o njenom brzom raspadu (kontrakulture – prim. autora) pokazale su se kao neosnovane. Merilin Ferguson tvrdi da su, uprkos naučnom razvoju, elementi misticizma opstali „kao najstabilnija i najperspektivnija forma svesti” koja „omogućava rušenje okova racionalnosti i prodor u natprirodni svet“ o čemu svedoči činjenica da su mnogi segmenti kontrakulture (pokret za gej prava, feminizam, pacifizam) danas ugrađeni ne samo u masmedijski narativ, već predstavljaju ključna strateška opredeljenja „američke postmodernističke društvene i kulturne elite“ u njenom pohodu na ostatak sveta, a što je očigledno došlo do izražaja posle završetka Hladnog rata.

Globalno naddruštvo

Globalizacija kao nova paradigma epohe postala je sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka predmet svestranih naučnih analiza. Mada proces globalizacije nije predstavljao novu istorijsku pojavu, američki teoretičari iz oblasti društvenih nauka došli su do zaključka da su sve globalne vizije u ranijim epohama bile ili obmana ili čista mistika. U jednom izveštaju rađenom za potrebe Trilateralne komisije 1984. godine navodi se  „da se prvi put u istoriji javlja globalni svetski sistem zasnovan na putovanjima džetom, komunikacijskim satelitima i kompjuterima koji su stegli planetu do obima jedva shvatljivog do pre nekoliko decenija“. U sferi prava, politikologije, ekonomskih nauka, kulture i umetnosti napušta se reč „međunarodni“ i ustupa mesto izrazu „globalni“ koji treba da označi novo ideološko i metodološko razumevanje društvene stvarnosti u čijem je središtu građanin planete Zemlje – kao član jedinstvene svetske zajednice. Prema shvatanju Bžežinskog, diskontinuitet je centralna realnost savremene istorije.

Pojam globalizacije podrazumeva sjedinjenje društveno-ekonomskih promena u svetu koji se posmatra kao celina i koji odbacuje državu i državne granice kao faktore rešavanja globalnih problema. Pristalice globalizacije zastupaju stanovište o neminovnoj transformaciji svetskog poretka koju nameću razvoj nauke i tehnologije i kao ključni dokaz ističu transnacionalno povezivanje u oblastima proizvodnje, finansija i trgovine koje zakonomerno vodi marginalizaciji nacionalne države, posebno u ekonomskoj i socijalnoj sferi. Prof. Smilja Avramov je u svojim kapitalnim studijama ukazivala da se u eri globalizacije dogodio težak istorijski paradoks, a to je proces odumiranja države koji je svojevremeno promovisan kao vrhunski marksističko – lenjinistički ideal. Za razliku od ideološkog optimizma marksista koji su odumiranje države predviđali kao istorijsku pojavu do koje će doći na jednom višem nivou razvoja proizvodnih snaga, promotori globalizacije – lišeni velikih ideoloških težnji, njeno odumiranje vide kao neminovnu posledicu stvaranja jedinstvenog svetskog tržišta i globalnog potrošačkog društva. Slogan novog kosmopolitizma zasnovan je na pojednostavljenoj sintagmi „svetski mir kroz svetsku trgovinu“.

Nakon završetka Hladnog rata svet se suočio i sa jednom vrstom konfuzije na idejno- filozofskom planu. SAD kao pobednik u tom ratu i predvodnik globalizacije nisu bile u stanju da ponude jedan koherentan model svetske zajednice koji bi podrazumevao povezivanje pravne, političke, ekonomske i kulturne sfere. Umesto toga, svet se suočio sa jednim novim imperijalizmom postmodernog tipa u čijem je središtu politika sile – oslonjena na sadejstvo transteritorijalnih činilaca u svim segmentima funkcionisanja države koja je meta kolonizacije. Reč je zapravo o koncepciji „meke hegemonije“ o kojem će detaljnije biti reči u nastavku ovog ogleda.

Ka mrežnom društvu

Aleksandar Zinovjev, poznati ruski disident, je opisujući procese na Zapadu uočio fenomen koji je opisao novim sociološkim pojmom kao „globalno nadruštvo“. NJegova osnovna karakteristika je da je reč o strukturi moći u koju je već sada uključeno nekoliko desetina miliona ljudi, da ima složenu strukturu u mnogim dimenzijama i na mnogim nivoima socijalne (društvene) hijerarhije. Vrhuška globalnog naddruštva se nalazi u SAD-u koje su glavna rezidencija svetske vlade, isporučilac svetskih oružanih i policijskih snaga, mesto dislokacije za upravljanje različitim polugama svetske vlasti, kovačnica komandnih, ideoloških kadrova i izvršilaca volje gospodara planete. Slavni filozof konstatuje kako je osnovna uloga ove tvorevine stvaranje pretpostavki za raspolaganje resursima nacionalnih država, što pojedinim teoretičarima daje za pravo da u procesima globalizacije uočavaju prvenstveno zakulisni karakter.

Transformacija SAD-a u globalnu imperiju zasnovana je na planetarnoj promociji „ideologije neoliberalizma“ koja je u osnovi lišena bilo kakvih klasičnih ideoloških postulata (levica ili desnica). Suština promotora ove ideologije je u nastojanju da se svet pretvori u globalnu samouslugu transnacionalnih korporacija uz sadejstvo lokalnih kompradorskih elita i struktura. Na taj način se stvara „globalno mrežno naddruštvo“ koje je povezano na principima jedne „mrežne“ ideologije. Za razliku od klasičnih ideologija prošlog veka (komunizma, fašizma, liberalizma) koje su počivale na platformocentričnoj organizacionoj strukturi, ideologija neoliberalizma ne zasniva se na takvoj organizaciji i ne širi se na takav način (od platforme do platforme). Naime, ona je zasnovana na velikom broju „ekspertsko – obaveštajnih mrežnih organizacija“ koje nastoje da odgovarajuće ideološke smernice ugrade u narative što šireg kruga ljudi. Za razliku od ranijih ideoloških modela koji su osmišljavani u jednom centru (Kominterni – prim. autora) ideologija neoliberalizma se neprekidno dograđuje i prilagođava situaciji na terenu. To znači da tradicionalni hijerarhijski model prenosa ideja biva zamenjen novim horizontalnim modelom –  uz veliki stepen „autonomije“ organizovanih mreža. Na taj način je vrhuška globalnog naddruštva u prilici da određene ideje koriguje u hodu. Ključni oslonac u realizaciji ovakvog modela organizacije društva jeste dominacija u medijsko-informacionoj sferi preko koje se neoliberalizam reklamira kao i svaki drugi marketinški proizvod. Dakle, umesto nekadašnje ideološko – partijske kontrole uspostavlja se jedan tržišno – marketinški kontrolni mehanizam koji je mnogo prilagodljiviji i kao takav sposobniji da odgovori na izazove savremenog društva.

Transformacija zapadnih društava u tzv. mrežna društva posledica je ogromnih socijalnih raslojavanja u korist sve manjeg broja bogatih. Reč je o jednom globalnom fenomenu koji je nametnuo potrebu efikasnijeg sistema kontrole svakog pojedinca, a što svakako nije moguće bez razbijanja tradicionalnog sistema vrednosti. Tako nastaje jedna „nova kontrakultura“ koja se u odnosu na staru kontrakulturu razlikuje po tome što su njeni nosioci predstavnici globalističke elite koji svoje ideje efikasno sprovode kroz sistem „mrežnih organizacija“. Ta okolnost „magovima globalizma“ daje ogroman prostor za manipulisanje ne samo svojim nego i svetskim javnim mnjenjem.

Geopolitika postmoderne

Teoretičar Aleksandar Dugin ukazuje da nova geopolitička realnost američke globalne hegemonije menja način života i određenje onoga što nazivamo državom, nacijom, teritorijom. Teško je danas govoriti o razlici između unutrašnje i spoljne politike, rata i mira (primer Kosmeta). Atlantizam i kontinentalizam, pod uticajem ubrzanih društvenih promena, nisu samo geografski već gotovo podjednako ideološki i kulturološki pojmovi. Na taj način nastaje nova geopolitika postmoderne čija je osnovna karakteristika ne toliko direktno nametanje atlantističkog modela civilizacije nezapadnim narodima, koliko usmeravanje tuđeg kulturnog i civilizacijskog obrasca u određenom pravcu, stvaranjem brojnih „centara uticaja“ u ideološkoj, medijskoj, ekonomskoj i političkoj sferi, koji kod nezapadnih naroda održavaju stanje u korist interesa mondijalističkih centara moći. Prema tome, geopolitika postmoderne mehanizme direktne vesternizacije (koja je i proces i projekat) nadograđuje, odnosno zamenjuje nastojanjem da se pragmatično iskoriste lokalne tradicije radi promocije sopstvenih strateških i ekonomskih ciljeva.

Aleksandar Dugin na veoma zanimljiv način definiše dublju logiku i smisao američkog vojnog angažmana u Iraku, Avganistanu i drugim delovima sveta. Poznati analitičar tvrdi da je reč o ratu SAD-a koje predstavljaju osnov „zlatne milijarde” sa ostatkom sveta, odnosno onim kulturama i civilizacijama koje ne pristaju da konvertuju svoj istorijski potencijal u američki sistem postmoderne. Smisao američkog sistema neoliberalizma je u protestantskoj etici, prema kojoj je siromaštvo – porok, a materijalno bogatstvo – svetost. Dugin posebno upozorava na opasnost prevrata u moralnoj sferi, odnosno prihvatanja materijalnog blagostanja kao jedinog kriterijuma uspešnosti što tradicionalističke kulture: slovenska , indijska, kineska, islamska ili latinoamerička u osnovi odbacuju. Američka logika postmoderne jeste „antropološki skok u novo doba” čiji je krajnji cilj stvaranje ličnosti bez ikakvog genetskog, istorijskog ili religioznog svojstva (ideje o transhumanizmu – prim. autora).

Ugledni ruski geopolitičar ukazuje da je savremeni mondijalistički pokret  „postkapitalizam zasnovan na dominaciji tehnokratske elite i totalnoj kontroli prirodnih i socijalnih procesa”. Novi svetski poredak varijacija je utopijskog socijalizma gde je akcenat na postindustrijskoj dimenziji koja omogućava potpunu kontrolu proizvodnje i raspodele, što se nije moglo postići u istorijskom industrijskom socijalizmu. Sa tačke gledišta antimondijalista, primera radi, projekat Evropske unije usmeren je ka konačnom uništenju svih nacionalnih i kulturnih specifičnosti evropskih naroda i država. Novi svetski poredak ovako posmatran sadrži čudovišne crte „civilizacije Antihrista” koja treba da protera poslednje ostatke kvalitativnog ljudskog postojanjau socijalnoj i kulturnoj sferi. Ideolozi mondijalizma neprekidno usađuju „masovnu svest veštačke bezbrižnosti” čija je karakteristika velika pažnja koja se poklanja najbeznačajnijim detaljima ljudskog ponašanja kao što su: primat zabave nad intelektualizmom, konformistička apolitičnost, oportunizam u biznisu, odnosno u krajnjoj liniji promocija privida života koja se odvija po šemi vizuelnog iluzionizma junaka crtanih filmova.

Rat za ljudske duše

Kancelarija za reformisanje Oružanih snaga SAD-a pod upravom viceadmirala Artura Sibrovskog sačinila je novu koncepciju vođenja ratova koja je potpuno prilagođena geopolitici postmoderne. Reč je o tzv. „mrežnocentričnim ratovima“ koji će nepovratno izmeniti klasične teorije ratovanja. Mrežnocentrična teorija rata zasnovana je na fundamentalnoj podeli ljudske istorije koja se deli na tri faze: agrarnu, industrijsku i informacionu. Svakom od ovih ciklusa strogo odgovaraju sociološki pojmovi predmoderne, moderne i postmoderne. Teorija mrežnih ratova predstavlja model vojne strategije u uslovima postmoderne, a ključni element za njegovu realizaciju je pojam „mreže”. Smisao mrežnog načela i glavni element ovog modela ratovanja je „razmena informacija”, tj. maksimalno širenje oblika proizvođenja informacija, pristupa informacijama, njihove raspodele i povratne veze. Mreža je novi informacioni prostor ratovanja u kojem se odigravaju strateške operacije, obaveštajnog i vojnog karaktera, a takođe i njihova diplomatska, ekonomska i tehnička podrška. Borbene jedinice, sistem veza, informaciona podrška operaciji, oblikovanje javnog mnjenja, diplomatski potezi, socijalni procesi, obaveštajna i kontraobaveštajna služba, etnopsihologija, religiozna i kolektivna psihologija, ekonomska podrška, akademska nauka, tehničke inovacije, sve se to posmatra kao objedinjena celina unutar čijih sastavnih elemenata se mora vršiti neprekidna razmena informacija. Centralni zadatak vođenja svih mrežnih ratova predstavlja izvođenje operacije baznih efekata (OBE) koja se definiše kao „sveukupnost radnji usmerenih na formiranje modela ponašanja prijatelja, neutralnih snaga i neprijatelja u situaciji mira, krize i ratova”. OBE je nastojanje da se u uslovima postmoderne uspostavi planetarna diktatura po američkom modelu uz napomenu da je osnovna karakteristika novog ratnog modela njegov totalni karakter.

Pojava mrežnocentričnih ratova posledica je strukturalnih promena u raznim sektorima američkog društva, pre svega u ekonomiji, biznisu i tehnologijama, pri čemu je informaciona dominacija njegovo osnovno obeležje. Informaciona nadmoć treba da obezbedi: veštačku potrebu protivnika za informacijama uz smanjenje pristupa onim najznačajnijim informacijama, zatim da omogući širok pristup informacijama za svoje snage uz zaštitu od ubacivanja protivnika, kao i da smanji potrebe za statičnim informacijama. Smisao ratova postmoderne je prvenstveno u demasifikaciji vojnih snaga, što smanjuje potrebu za klasičnom stajaćom vojskom i povećava fleksibilnost trupa na terenu.

Mrežnocentrični ratovi obuhvataju četiri sfere delovanja: fizičku, informacionu, kognitivnu i socijalnu. Dok su prve dve sfere bile karakteristika klasičnih industrijskih ratova, dotle je kognitivna oblast suština mrežne teorije rata. Ovladati svešću neprijatelja i njegovim vrednosnim sistemom, to je krajnji cilj i smisao mreže. Posebnu misteriju predstavlja socijalna sfera delovanja, jer je reč o oblasti sadejstva ljudi gde preovlađuju istorijske, kulturne i religiozne vrednosti, ali i psihološke smernice i etničke osobenosti. Upravo to je ona dimenzija mrežnog ratovanja koja ima za cilj razbijanje socijalnih veza među ljudima, solidarnosti, tradicionalnih vrednosti i nacionalne samosvojnosti. Jedna grupa teoretičara tvrdi da je aktuelna svetska ekonomska i fininasijska kriza manifestacija mrežnog rata čiji je krajnji cilj razbijanje nacionalnih država i nacionalnih ekonomija. U ovom slučaju globalizacija se pokazuje kao činilac dezintegracije društava i koja, prema teoretičarima mrežnog rata, treba da se odvija neprekidno u svim pravcima. „Naše ime je kreativno razaranje, kako u našem vlastitom društvu tako i u inostranstvu. Mi svakoga dana rušimo stari poredak” – napisao je neokonzervativni autor Ledin, najpotpunije opisujući sadržaj i smisao mrežnocentričnih (mrežnih) ratova.

Mreža srpskih rodoljuba

Nema sumnje da geopolitička budućnost Srbije i srpskih zemalja potpuno zavisi od širih strateških tendencija na evropskom kontinetu. Sa stanovišta američke geostrategije, Srbija se već odavno ne posmatra kao deo evropskog kulturno-civilizacijskog kruga, o čemu nedvosmisleno svedoči niz zaključaka sa sastanaka organizacija koje simbolizuju uticaj „atlantske zajednice“ na ovom prostoru. U pismu ambasadora Vimera nemačkom kancelaru Šrederu, a u kojem je preneo stavoves konferencije koja je održana u Bratislavi – devet meseci posle NATO agresije (maj 2000. godine), jedan od najvažnijih zaključaka jeste onaj „da Srbija, verovatno zbog nesmetanog vojnog prisustva SAD mora da bude trajno isključena iz evropskog razvoja”. Radi ostvarenja ovog strateškog cilja Amerikanci i 20 godina posle NATO agresije zdušno rade na delegitimisanju države Srbije.

Posle završetka agresije i prevrata od petog oktobra 2000-te godine, Srbija je na meti strategije mrežnog ratovanja koja se odvija po doktrini koja je prethodno temeljno opisana. Analitičar Slobodan Stojičević je na ovu temu napisao izvanrednu studiju pod naslovom Mrežni rat protiv Srba u kojoj je na primerima ekonomije, medija i napada na Srpsku pravoslavnu crkvu detaljno opisao način i metod vođenja ovog rata u našem društvu. Mada je, kao što je istaknuto reč o globalnom fenomenu, Stojičević otkriva i određene do danas potpuno nepoznate detalje o delovanju neprijateljskih mrežnih organizacija u Srbiji. U ovoj studiji posebno su dragocena saznanja o načinima „umrežavanja“ u srpskoj privredi, a čiji je krajnji cilj kontrola svih vidova saradnje sa nezapadnim ekonomijama (pre svega sa Rusijom). Tako se u gotovo svim lokalnim zajednicama formiraju mrežne organizacije čiji je zadatak da kontrolišu rad privrednih subjekata – neformalnim kanalama, i što je najgore i uz asistenciju državnih institucija, koje se umrežavaju davanjem odgovarajućih finansijskih sredstava za podršku određenim „projektima“ koje privredu lokalnih sredina na taj način vezuju za fondacije EU i SAD i samim tim udaljavaju od Rusije. Veoma važnu ulogu u promociji neoliberalne ideologije u Srbiji imaju mrežne organizacije koje se oglašavaju u medijima na srpskom jeziku, a koji su u suštini u inostranom vlasništvu. Na taj način se najširoj javnosti usađuju narativi o neminovnoj privatizaciji javnih resursa, državnom vlasništvu kao nekoj vrsti ekonomskog balasta i potrebi za privlačenjem „stranih investicija“ bez dubljeg stručnog poniranja u ovu problematiku. U svemu tom važnu ulogu imaju „ekonomski eksperti“ koji su i sami deo jedne organizovane mreže u srpskoj privredi, a koja deluje pod pokroviteljstvom onih snaga koje suštinski sprečavaju razvoj Srbije.

U Stojičevićevoj studiji naročito je zanimljivo pojašnjenje napada na Srpsku pravoslavnu crkvu koja je jedina preostala srpska institucija na postjugoslovenskom prostoru. Tako se izvesnim, u osnovi efemernim problemima kojih ima u svakoj pa i u srpskoj crkvi, daje ogroman medijski značaj. Iz optike promotora mrežnog rata SPC se posmatra kao sistem koncentričnih krugova koje je potrebno „nagrizati“ i spolja i iznutra. Za spoljašnje napade na SPC zadužene su brojne „nevladine organizacije“ i njima naklonjeni mediji. Najčešće je reč o napadima na pojedine vladike i to zbog njihovog „rigidnog“ stava u odnosu na prava gej populacije, ili njihovog stava o „abortusu“ i drugim „ženskim pravima“ koja su najčešće na dnevnom redu skupova „radikalnih feministkinja“. Za „unutrašnje“ napade na Crkvu zadužene su mreže delovanja koje su ponekad osnovane i pod crkvenim pokroviteljstvom. Unutar SPC postoji grupa teologa (koja svesno ili nesvesno) iskazuje određeno razumevanje za potrebu da se „crkva modernizuje“ – što je vrlo širok i neodređen pojam koji ponekad ide toliko daleko da se i pravoslavne dogme „reinterpretiraju“ u skladu sa željama „liberalnih“ krugova (javnosti je poznata podrška grupe bogoslova Darvinovim teorijama). S druge strane, unutar ili izvan SPC forsiraju se određene „paracrkvene mreže“ koje bezobzirno napadaju najviše crkvene velikodostojnike za jeresi ekumenizma, etnofiletizma i drugo, čime se stvara utisak (narativ) koji može da pokoleba „vernike“ koji ne razumeju smisao i interpretaciju pravoslavne vere. Nema sumnje da ništa bolja situacija nije ni u drugim oblastima delovanja u Srbiji, uključujući i strogo političku sferu.

Da rezimiramo. Nastao u laboratorijama američke vojske „mrežni virus“ ima sve karakteristike delovanja na društvo kao i „virus side“ na ljudski organizam. U poslednjem stadijumu oboleli od side se suočava sa takvim padom imuniteta koji nije u stanju da se odupre najobičnijoj prehladi. Dakle, smrtni ishod je neminovan. Za planere i izvođače mrežnih ratova konačni cilj je uništenje jednog društva i posledično jedne nacije koja nije u stanju da se odupre širenju zaraze koja ima „magijsku dimenziju“. Sa ove vremenske distance omladinska kontrakultura i hipi – kolonije bile su preteče jedne savremene vojne doktrine koja se primenjuje na novom bojnom polju – civilnom društvu. NJegova ideja je u obesmišljavanju svake pomisli da je otpor „globalnoj imperiji“ moguć.

Da li je otpor ovako osmišljenoj strategiji moguć, posebno u jednoj maloj zemlji kao što je Srbija? Iskustvo mrežnih ratova pokazuje da je potrebna jedna osmišljena protivstrategija na globalnom nivou, koja podrazumeva i jednu vrstu autentičnog lokalnog mrežnog povezivanja. Institucionalni otpor mrežnim ratovima u sadašnjim društvenim uslovima deluje kao utopija. Ipak, u srpskom genetskom kodu kriju se mnogi odgovori. Veliki srpski političar i rodoljub Svetozar Miletić je još u 19. veku, suočen sa pritiscima na Srbe toga doba, uskliknuo: „ I dok je jedan Srbin – mi smo narod“.

LITERATURA: Smilja Avramov, Trilateralna komisija, IGAM , Beograd, 2008; Aleksandar Dugin, Geopolitika postmoderne, Prevodilačka radionica Rosić, Beograd, 2009; Milorad Vukašinović, Rat za duše ljudi, autorsko delo, Novi Sad, 2010; Slobodan Stojičević, Mrežni rat protiv Srba, Avala pres, Beograd, 2018.