Естетика меке хегемоније

04/04/2019

Естетика меке хегемоније

 

Аутор: Милорад Вукашиновић

 

Крајем шездесетих и почетком седамдесетих година 20. века догодиле су се корените промене у разумевању друштвене стварности . Под утицајем феноменалног развоја науке и технологије дотадашње традиционалне представе о односу појединца и друштва почеле су да уступају место новим постмодернистичким теоријама. Чувени амерички теоретичар Збигњев Бжежински је 1970. године написао књигу Између двају епоха у којој је детаљно образложио своје виђење новог „технотроничног друштва“. Ослањајући се на радове католичког језуите Де Шардена, он је тадашња дешавања дефинисао као процес брисања разлика између унутрашње и спољне политике. Са формалне стране политика је и даље деловала као у прошлости, али је унутрашња снага тог процеса моделирана деловањем оних снага чији утицај објективно превазилази националне границе. По његовом мишљењу америчко друштво улази у нову развојну фазу која се битно разликује у односу на „свог индустријског претходника“. Под утицајем технологије и електронике формира се једно ново „технотронично друштво“ које се културно, психолошки, социјално и економски разликује у односу на претходно. У таквом друштву аутоматика и кибернетика замениле су машину којом је управљао појединац, а догодила се и промена друштвеног лидерства које је с племићко – аристократске елите прешлo на нову урбано – плутократску елиту. У технотроничној ери десила се, насупрот индустријској ери, деперсонализација економске моћи, а слободан проток људи, роба и капитала постали су темељ нове глобалне економије. Уопштено, створен је један нов однос „између човека и његове глобалне реалности“ на основу којег је потребно темељно преструктурирати светски поредак, уз нагласак да тај процес треба да предводе највиталнији региони света – САД, Западна Европа и Јапан.

Трансформацији Америке у прво „технотронично друштво“ претходили су многобројни трауматични догађаји:  Кубанска криза, убиство председника Кенедија, Вијетнамски рат, затим велика социјална раслојавања и све израженије расне противречности. Све те околности погодовале су крајем шездесетих година јачању омладинске контракултуре – друштвеног покрета који је настао као „стихијски бунт против традиционалног друштва, његове рационалности, морала и религије“. Симбол контракултуре постале су „хипи – колоније” које су веома брзо доживеле потпуни крах. Ипак, социолошке прогнозе о њеном брзом распаду (контракултуре – прим. аутора) показале су се као неосноване. Мерилин Фергусон тврди да су, упркос научном развоју, елементи мистицизма опстали „као најстабилнија и најперспективнија форма свести” која „омогућава рушење окова рационалности и продор у натприродни свет“ о чему сведочи чињеница да су многи сегменти контракултуре (покрет за геј права, феминизам, пацифизам) данас уграђени не само у масмедијски наратив, већ представљају кључна стратешка опредељења „америчке постмодернистичке друштвене и културне елите“ у њеном походу на остатак света, а што је очигледно дошло до изражаја после завршетка Хладног рата.

 

Глобално наддруштво

Глобализација као нова парадигма епохе постала је седамдесетих и осамдесетих година прошлог века предмет свестраних научних анализа. Мада процес глобализације није представљао нову историјску појаву, амерички теоретичари из области друштвених наука дошли су до закључка да су све глобалне визије у ранијим епохама биле или обмана или чиста мистика. У једном извештају рађеном за потребе Трилатералне комисије 1984. године наводи се  „да се први пут у историји јавља глобални светски систем заснован на путовањима џетом, комуникацијским сателитима и компјутерима који су стегли планету до обима једва схватљивог до пре неколико деценија“. У сфери права, политикологије, економских наука, културе и уметности напушта се реч „међународни“ и уступа место изразу „глобални“ који треба да означи новo идеолошко и методолошко разумевањe друштвене стварности у чијем је средишту грађанин планете Земље – као члан јединствене светске заједнице. Према схватању Бжежинског, дисконтинуитет је централна реалност савремене историје.

Појам глобализације подразумева сједињење друштвено-економских промена у свету који се посматра као целина и који одбацује државу и државне границе као факторе решавања глобалних проблема. Присталице глобализације заступају становиште о неминовној трансформацији светског поретка коју намећу развој науке и технологије и као кључни доказ истичу транснационално повезивање у областима производње, финансија и трговине које закономерно води маргинализацији националне државе, посебно у економској и социјалној сфери. Проф. Смиља Аврамов је у својим капиталним студијама указивала да се у ери глобализације догодио тежак историјски парадокс, а то је процес одумирања државе који је својевремено промовисан као врхунски марксистичко – лењинистички идеал. За разлику од идеолошког оптимизма марксиста који су одумирање државе предвиђали као историјску појаву до које ће доћи на једном вишем нивоу развоја производних снага, промотори глобализације – лишени великих идеолошких тежњи, њено одумирање виде као неминовну последицу стварања јединственог светског тржишта и глобалног потрошачког друштва. Слоган новог космополитизма заснован је на поједностављеној синтагми „светски мир кроз светску трговину“.

Након завршетка Хладног рата свет се суочио и са једном врстом конфузије на идејно- филозофском плану. САД као победник у том рату и предводник глобализације нису биле у стању да понуде један кохерентан модел светске заједнице који би подразумевао повезивање правне, политичке, економске и културне сфере. Уместо тога, свет се суочио са једним новим империјализмом постмодерног типа у чијем је средишту политика силе – ослоњена на садејство транстериторијалних чинилаца у свим сегментима функционисања државе која је мета колонизације. Реч је заправо о концепцији „меке хегемоније“ о којем ће детаљније бити речи у наставку овог огледа.

 

Ка мрежном друштву

Александар Зиновјев, познати руски дисидент, је описујући процесе на Западу уочио феномен који је описао новим социолошким појмом као „глобално надруштво“. Његова основна карактеристика је да је реч о структури моћи у коју је већ сада укључено неколико десетина милиона људи, да има сложену структуру у многим димензијама и на многим нивоима социјалне (друштвене) хијерархије. Врхушка глобалног наддруштва се налази у САД-у које су главна резиденција светске владе, испоручилац светских оружаних и полицијских снага, место дислокације за управљање различитим полугама светске власти, ковачница командних, идеолошких кадрова и извршилаца воље господара планете. Славни филозоф констатује како је основна улога ове творевине стварање претпоставки за располагање ресурсима националних држава, што појединим теоретичарима даје за право да у процесима глобализације уочавају првенствено закулисни карактер.

Трансформација САД-а у глобалну империју заснована је на планетарној промоцији „идеологије неолиберализма“ која је у основи лишена било каквих класичних идеолошких постулата (левица или десница). Суштина промотора ове идеологије је у настојању да се свет претвори у глобалну самоуслугу транснационалних корпорација уз садејство локалних компрадорских елита и структура. На тај начин се ствара „глобално мрежно наддруштво“ које је повезано на принципима једне „мрежне“ идеологије. За разлику од класичних идеологија прошлог века (комунизма, фашизма, либерализма) које су почивале на платформоцентричној организационој структури, идеологија неолиберализма не заснива се на таквој организацији и не шири се на такав начин (од платформе до платформе). Наиме, она је заснована на великом броју „експертско – обавештајних мрежних организација“ које настоје да одговарајуће идеолошке смернице уграде у наративе што ширег круга људи. За разлику од ранијих идеолошких модела који су осмишљавани у једном центру (Коминтерни – прим. аутора) идеологија неолиберализма се непрекидно дограђује и прилагођава ситуацији на терену. То значи да традиционални хијерархијски модел преноса идеја бива замењен новим хоризонталним моделом –  уз велики степен „аутономије“ организованих мрежа. На тај начин је врхушка глобалног наддруштва у прилици да одређене идеје коригује у ходу. Кључни ослонац у реализацији оваквог модела организације друштва јесте доминација у медијско-информационој сфери преко које се неолиберализам рекламира као и сваки други маркетиншки производ. Дакле, уместо некадашње идеолошко – партијске контроле успоставља се један тржишно – маркетиншки контролни механизам који је много прилагодљивији и као такав способнији да одговори на изазове савременог друштва.

Трансформација западних друштава у тзв. мрежна друштва последица је огромних социјалних раслојавања у корист све мањег броја богатих. Реч је о једном глобалном феномену који је наметнуо потребу ефикаснијег система контроле сваког појединца, а што свакако није могуће без разбијања традиционалног система вредности. Тако настаје једна „нова контракултура“ која се у односу на стару контракултуру разликује по томе што су њени носиоци представници глобалистичке елите који своје идеје ефикасно спроводе кроз систем „мрежних организација“. Та околност „маговима глобализма“ даје огроман простор за манипулисање не само својим него и светским јавним мњењем.

 

Геополитика постмодерне

Теоретичар Александар Дугин указује да нова геополитичка реалност америчке глобалне хегемоније мења начин живота и одређење онога што називамо државом, нацијом, територијом. Тешко је данас говорити о разлици између унутрашње и спољне политике, рата и мира (пример Космета). Атлантизам и континентализам, под утицајем убрзаних друштвених промена, нису само географски већ готово подједнако идеолошки и културолошки појмови. На тај начин настаје нова геополитика постмодерне чија је основна карактеристика не толико директно наметање атлантистичког модела цивилизације незападним народима, колико усмеравање туђег културног и цивилизацијског обрасца у одређеном правцу, стварањем бројних „центара утицаја” у идеолошкој, медијској, економској и политичкој сфери, који код незападних народа одржавају стање у корист интереса мондијалистичких центара моћи. Према томе, геополитика постмодерне механизме директне вестернизације (која је и процес и пројекат) надограђује, односно замењује настојањем да се прагматично искористе локалне традиције ради промоције сопствених стратешких и економских циљева.

Александар Дугин на веома занимљив начин дефинише дубљу логику и смисао америчког војног ангажмана у Ираку, Авганистану и другим деловима света. Познати аналитичар тврди да је реч о рату САД-а које представљају основ „златне милијарде” са остатком света, односно оним културама и цивилизацијама које не пристају да конвертују свој историјски потенцијал у амерички систем постмодерне. Смисао америчког система неолиберализма је у протестантској етици, према којој је сиромаштво – порок, a материјално богатствo – светост. Дугин посебно упозорава на опасност преврата у моралној сфери, односно прихватања материјалног благостања као јединог критеријума успешности што традиционалистичке културе: словенска , индијска, кинеска, исламска или латиноамеричка у основи одбацују. Америчка логика постмодерне јесте „антрополошки скок у ново доба” чији је крајњи циљ стварање личности без икаквог генетског, историјског или религиозног својства (идеје о трансхуманизму – прим. аутора).

Угледни руски геополитичар указује да је савремени мондијалистички покрет  „посткапитализам заснован на доминацији технократске елите и тоталној контроли природних и социјалних процеса”. Нови светски поредак варијација је утопијског социјализма где је акценат на постиндустријској димензији која омогућава потпуну контролу производње и расподеле, што се није могло постићи у историјском индустријском социјализму. Са тачке гледишта антимондијалиста, примера ради, пројекат Европске уније усмерен је ка коначном уништењу свих националних и културних специфичности европских народа и држава. Нови светски поредак овако посматран садржи чудовишне црте „цивилизације Антихриста” која треба да протера последње остатке квалитативног људског постојањау социјалној и културној сфери. Идеолози мондијализма непрекидно усађују „масовну свест вештачке безбрижности” чија је карактеристика велика пажња која се поклања најбезначајнијим детаљима људског понашања као што су: примат забаве над интелектуализмом, конформистичка аполитичност, опортунизам у бизнису, односно у крајњој линији промоција привида живота која се одвија по шеми визуелног илузионизма јунака цртаних филмова.

Рат за људске душе

Канцеларија за реформисање Оружаних снага САД-a под управом вицеадмирала Артура Сибровског сачинила је нову концепцију вођења ратова која је потпуно прилагођена геополитици постмодерне. Реч је о тзв. „мрежноцентричним ратовима“ који ће неповратно изменити класичне теорије ратовања. Мрежноцентрична теорија рата заснована је на фундаменталној подели људске историје која се дели на три фазе: аграрну, индустријску и информациону. Сваком од ових циклуса строго одговарају социолошки појмови предмодерне, модерне и постмодерне. Теорија мрежних ратова представља модел војне стратегије у условима постмодерне, а кључни елемент за његову реализацију је појам „мреже”. Смисао мрежног начела и главни елемент овог модела ратовања је „размена информација”, тј. максимално ширење облика произвођења информација, приступа информацијама, њихове расподеле и повратне везе. Мрежа је нови информациони простор ратовања у којем се одигравају стратешке операције, обавештајног и војног карактера, а такође и њихова дипломатска, економска и техничка подршка. Борбене јединице, систем веза, информациона подршка операцији, обликовање јавног мњења, дипломатски потези, социјални процеси, обавештајна и контраобавештајна служба, етнопсихологија, религиозна и колективна психологија, економска подршка, академска наука, техничке иновације, све се то посматра као обједињена целина унутар чијих саставних елемената се мора вршити непрекидна размена информација. Централни задатак вођења свих мрежних ратова представља извођење операције базних ефеката (ОБЕ) која се дефинише као „свеукупност радњи усмерених на формирање модела понашања пријатеља, неутралних снага и непријатеља у ситуацији мира, кризе и ратова”. ОБЕ је настојање да се у условима постмодерне успостави планетарна диктатура по америчком моделу уз напомену да је основна карактеристика новог ратног модела његов тотални карактер.

Појава мрежноцентричних ратова последица је структуралних промена у разним секторима америчког друштва, пре свега у економији, бизнису и технологијама, при чему је информациона доминација његово основно обележје. Информациона надмоћ треба да обезбеди: вештачку потребу противника за информацијама уз смањење приступа оним најзначајнијим информацијама, затим да омогући широк приступ информацијама за своје снаге уз заштиту од убацивања противника, као и да смањи потребе за статичним информацијама. Смисао ратова постмодерне је првенствено у демасификацији војних снага, што смањује потребу за класичном стајаћом војском и повећава флексибилност трупа на терену.

Мрежноцентрични ратови обухватају четири сфере деловања: физичку, информациону, когнитивну и социјалну. Док су прве две сфере биле карактеристика класичних индустријских ратова, дотле је когнитивна област суштина мрежне теорије рата. Овладати свешћу непријатеља и његовим вредносним системом, то је крајњи циљ и смисао мреже. Посебну мистерију представља социјална сфера деловања, јер је реч о области садејства људи где преовлађују историјске, културне и религиозне вредности, али и психолошке смернице и етничке особености. Управо то је она димензија мрежног ратовања која има за циљ разбијање социјалних веза међу људима, солидарности, традиционалних вредности и националне самосвојности. Једна група теоретичара тврди да је актуелна светска економска и фининасијска криза манифестација мрежног рата чији је крајњи циљ разбијање националних држава и националних економија. У овом случају глобализација се показује као чинилац дезинтеграције друштава и која, према теоретичарима мрежног рата, треба да се одвија непрекидно у свим правцима. „Наше име је креативно разарање, како у нашем властитом друштву тако и у иностранству. Ми свакога дана рушимо стари поредак” – написао је неоконзервативни аутор Ледин, најпотпуније описујући садржај и смисао мрежноцентричних (мрежних) ратова.

 

Мрежа српских родољуба

Нема сумње да геополитичка будућност Србије и српских земаља потпуно зависи од ширих стратешких тенденција на европском континету. Са становишта америчке геостратегије, Србија се већ одавно не посматра као део европског културно-цивилизацијског круга, о чему недвосмислено сведочи низ закључака са састанака организација које симболизују утицај „атлантске заједнице“ на овом простору. У писму амбасадора Вимера немачком канцелару Шредеру, а у којем је пренео ставовес конференције која је одржана у Братислави – девет месеци после НАТО агресије (мај 2000. године), један од најважнијих закључака јесте онај „да Србија, вероватно због несметаног војног присуства САД мора да буде трајно искључена из европског развоја”. Ради остварења овог стратешког циља Американци и 20 година после НАТО агресије здушно раде на делегитимисању државе Србије.

После завршетка агресије и преврата од петог октобра 2000-те године, Србија је на мети стратегије мрежног ратовања која се одвија по доктрини која је претходно темељно описана. Аналитичар Слободан Стојичевић је на ову тему написао изванредну студију под насловом Мрежни рат против Срба у којој је на примерима економије, медија и напада на Српску православну цркву детаљно описао начин и метод вођења овог рата у нашем друштву. Мада је, као што је истакнуто реч о глобалном феномену, Стојичевић открива и одређене до данас потпуно непознате детаље о деловању непријатељских мрежних организација у Србији. У овој студији посебно су драгоцена сазнања о начинима „умрежавања“ у српској привреди, а чији је крајњи циљ контрола свих видова сарадње са незападним економијама (пре свега са Русијом). Тако се у готово свим локалним заједницама формирају мрежне организације чији је задатак да контролишу рад привредних субјеката – неформалним каналама, и што је најгоре и уз асистенцију државних институција, које се умрежавају давањем одговарајућих финансијских средстава за подршку одређеним „пројектима“ које привреду локалних средина на тај начин везују за фондације ЕУ и САД и самим тим удаљавају од Русије. Веома важну улогу у промоцији неолибералне идеологије у Србији имају мрежне организације које се оглашавају у медијима на српском језику, а који су у суштини у иностраном власништву. На тај начин се најширој јавности усађују наративи о неминовној приватизацији јавних ресурса, државном власништву као некој врсти економског баласта и потреби за привлачењем „страних инвестиција“ без дубљег стручног понирања у ову проблематику. У свему том важну улогу имају „економски експерти“ који су и сами део једне организоване мреже у српској привреди, а која делује под покровитељством оних снага које суштински спречавају развој Србије.

У Стојичевићeвој студији нарочито је занимљиво појашњење напада на Српску православну цркву која је једина преостала српска институција на постјугословенском простору. Тако се извесним, у основи ефемерним проблемима којих има у свакој па и у српској цркви, даје огроман медијски значај. Из оптике промотора мрежног рата СПЦ се посматра као систем концентричних кругова које је потребно „нагризати“ и споља и изнутра. За спољашње нападе на СПЦ задужене су бројне „невладине организације“ и њима наклоњени медији. Најчешће је реч о нападима на поједине владике и то због њиховог „ригидног“ става у односу на права геј популације, или њиховог става о „абортусу“ и другим „женским правима“ која су најчешће на дневном реду скупова „радикалних феминисткиња“. За „унутрашње“ нападе на Цркву задужене су мреже деловања које су понекад основане и под црквеним покровитељством. Унутар СПЦ постоји група теолога (која свесно или несвесно) исказује одређено разумевање за потребу да се „црква модернизује“ – што је врло широк и неодређен појам који понекад иде толико далеко да се и православне догме „реинтерпретирају“ у складу са жељама „либералних“ кругова (јавности је позната подршка групе богослова Дарвиновим теоријама). С друге стране, унутар или изван СПЦ форсирају се одређене „парацрквене мреже“ које безобзирно нападају највише црквене великодостојнике за јереси екуменизма, етнофилетизма и друго, чиме се ствара утисак (наратив) који може да поколеба „вернике“ који не разумеју смисао и интерпретацију православне вере. Нема сумње да ништа боља ситуација није ни у другим областима деловања у Србији, укључујући и строго политичку сферу.

Да резимирамо. Настао у лабораторијама америчке војске „мрежни вирус“ има све карактеристике деловања на друштво као и „вирус сиде“ на људски организам. У последњем стадијуму оболели од сиде се суочава са таквим падом имунитета који није у стању да се одупре најобичнијој прехлади. Дакле, смртни исход је неминован. За планере и извођаче мрежних ратова коначни циљ је уништење једног друштва и последично једне нације која није у стању да се одупре ширењу заразе која има „магијску димензију“. Са ове временске дистанце омладинска контракултура и хипи – колоније биле су претече једне савремене војне доктрине која се примењује на новом бојном пољу – цивилном друштву. Његова идеја је у обесмишљавању сваке помисли да је отпор „глобалној империји“ могућ.

Да ли је отпор овако осмишљеној стратегији могућ, посебно у једној малој земљи као што је Србија? Искуство мрежних ратова показује да је потребна једна осмишљена противстратегија на глобалном нивоу, која подразумева и једну врсту аутентичног локалног мрежног повезивања. Институционални отпор мрежним ратовима у садашњим друштвеним условима делује као утопија. Ипак, у српском генетском коду крију се многи одговори. Велики српски политичар и родољуб Светозар Милетић је још у 19. веку, суочен са притисцима на Србе тога доба, ускликнуо: „ И док је један Србин – ми смо народ“.

ЛИТЕРАТУРА: Смиља Аврамов, Трилатерална комисија, ИГАМ , Београд, 2008; Александар Дугин, Геополитика постмодерне, Преводилачка радионица Росић, Београд, 2009; Милорад Вукашиновић, Рат за душе људи, ауторско дело, Нови Сад, 2010; Слободан Стојичевић, Мрежни рат против Срба, Авала прес, Београд, 2018.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања