Autor: Milovan Balaban, istoričar
Dugotrajan sukob na Kosovu i Metohiji eskalirao je 1998–1999. Tada je došlo do pojačavanja aktivnosti tzv. OVK, što se sve završilo NATO bombardovanjem SRJ, koje je trajalo od marta do juna 1999. Bombardovanje je izvršeno od strane NATO, a inspirisano je pre svega od Amerike i njene duboke države, koja je samo iskoristila vojnu alijansu kako bi sprovela svoje naume i interese. Dakle, na delu je bilo, mimo međunarodnih institucija, guranje nezavisnosti južne srpske pokrajine u cilju njenog izdvajanja iz Srbije, a sve zarad ostvarenja geopolitičkih ciljeva Amerike i globalnih elita. Instalirana je NATO baza na ovim prostorima, a od albanskog naroda stvoren je saveznik, ali i jak entitet koji se može koristiti kao remetilački faktor na Balkanu, sa mogućnošću da potpali ovaj prostor kad zatreba svetskim moćnicima. Ovo je pozadina, dok je sve ostalo bilo u službi opravdanja ovog projekta.
Ovakav scenario postao je moguć posle raspada SSSR i rušenja bipolarnog svetskog sistema, kada urušena Rusija nije bila sposobna da spreči ove naume političkog Zapada. Od tada počinje pritisak na Jugoslaviju, koja je ušla u građanske ratove. Rat u Hrvatskoj je završen etničkim čišćenjem i progonom Srba, dok je konflikt u Bosni i Hercegovini okončan Dejtonskim mirovnim ugovorom 1995. Ugovor je, po uobičajenoj praksi političkog Zapada, vremenom podrivan kako bi se smanjile solidne ingerencije koje je srpska strana dobila ovim sporazumom. Cilj Zapada vekovima je bio podrivanje srpskog faktora, čime je suzbijan eventualni, makar i najmanji uticaj Rusije na ovim prostorima.
Posle Dejtonskog sporazuma, uprkos obećanjima zapadnih zvaničnika, osećalo se premeštanje konfliktne situacije na prostor južne srpske pokrajine. Ovog puta kriza je stvarana na prostoru od fundamentalnog značaja za našu duhovnu vertikalu, za naš identitet i osnove postojanja Srba kao naroda. Geneza problema na Kosovu i Metohiji duga je i seže u srednji vek kada je taj prostor usled srpskih seoba naseljavan Albancima. Pokušaji da se uravnoteži etnička slika propao je dolaskom komunističkih vlasti, kada Kosovo i Metohija kao pokrajina sve više dobija autonomiju, da bi ustavom iz 1974. praktično dobila atribute države, što je sve pratilo konstantno iseljavanje Srba.
Dolaskom na vlast Milošević, možda naprečac i tvrdo, pokušava da reši probleme donošenjem novog ustava i skraćivanjem autonomije pokrajinama. Albanci na ovo odgovaraju bojkotom prvih višestranačkih izbora, ali i svih institucija države Srbije, te organizovanjem referenduma 1991. kad su se izjasnili za nezavisno Kosovo. Sve ovo se dešava kada počinje da se zahuktava rat na prostorima SFRJ. Albanski problem, koji je bio dominantan 80-ih i 90-ih, tih godina biće stavljen u zapećak, tako što će Rugova predvoditi otpor „gandijevskog” tipa uz formiranje sopstvenih paralelenih institucija. Kao da se čekao mig iz međunarodnih centara moći da se konflikt radikalizuje.
Sa druge strane, u tadašnjem svetu Amerika je postala apsolutno dominantna sila, naravno, zajedno sa čitavim kolektivnim Zapadom. Pošto su međunarodne institucije bile očuvane, a države kao Rusija imale ulogu neadekvatnu svojoj realnoj snazi (bar su tako to shvatali na Zapadu), počelo se sa iznalaženjem modela upotreba NATO u rešavanju svetskih problema. Cilj je bio da NATO i kolektivni Zapad zaobiđu međunarodne institucije, uspostavljene posle Drugog svetskog rata, kako bi im posredno i na mala vrata nametnuli svoju volju. Takođe, hteli su se zaobići faktori (naročito u Savetu bezbednosti) koji bi se protivili njihovoj politici. Išlo se na legalizizaciju sopstvenih projekata kroz međunarodne institucije, ali uzurpiranjem tih institucija i njihovim dovođenjem u status pukih izvršilaca volje Amerike i NATO.
Trebalo je gurati projekte na mala vrata a onda međunarodne institucije dovoditi pred svršen čin. Otuda Milošević posle 1995, smatrajući da je to kraj prekrajanja Balkana, ne shvata da je zavladao novi narativ, smišljen u kuhinjama duboke države i ključnih svetskih centara moći. U skladu sa prethodno rečenim nije bilo čudno što se posle Dejtona počelo otvarati kosovsko pitanje, uprkos obećanjima da se tako nešto neće desiti, a koje je Milošević dobio od američkih zvaničnika.
U tom kontekstu ekipa oko Nortona Abramoviča, Madlen Olbrajt, Ričarda Holbruka i drugih je, pod okriljem Karnegijeve fondacije, postavljala jedan novi okvir funkcionisanja međunarodnog prava. Suština je bila u dokumentu, u čijem osmišljavanju je glavnu ulogu imao Norton Abramovič „Uloga Amerike u Novom svetu”. U ovom dokumentu se definisalo kako bi Amerika trebalo da reaguje i da realizuje svoje interese. Cilj je bio, zbog narastajuće snage Amerike, uspostavljanje i realizacija nove geopolitičke realnosti. Trebalo je definisati metode kako realizovati svetsku vladavinu.
Dotadašnje paradigme su promenjene, te je ispred suvereniteta država favorizovano pravo međunarodne intervencije. NATO je sada mogao da reaguje, ne samo kada su članice alijanse ugrožene već i ako proceni da u nekoj trećoj državi određene, najčešće etničke grupacije, imaju problema sa matičnom državom, žele da se otcepe, a NATO i Amerika procene da su ugroženi, odnosno da je to novom svetskom poretku u interesu. Ovo je stvaralo jedan veliki manevarski prostor. Sad su Amerika i NATO mogli favorizovati sve što je u interesu kolektivnog Zapada, bez obzira na pravo stanje stvari, čime se mogao urušavati čak i suverenitet država.
Po toj doktrini mogle su se podržati separatističke snage, ako to odgovara Americi, a protiv legalnih vladinih snaga. Propaganda bi odradila opravdanje separatista, iako su stvari na terenu mogle biti potpuno drugačije. Potom, po novoj doktrini, Amerika bi diplomatskim akcijama vršila pritisak na vlasti države, a pritisci bi vremenom prerasli u uplitanje u unutrašnje stvari, da bi na kraju došlo i do vojne intervencije, a sve zarad ostvarenja geopolitičkih i geoekonomskih ciljeva Amerike i kolektivnog Zapada. Po ovom scenariju, po kom je međunarodna intervencija izdignuta iznad suverenosti države, odvijala se i drama na Kosovu i Metohiji.
Posle Dejtona i smirivanja situacije u ostalim delovima bivše SFRJ već je 1996. počela eskalacija sukoba na Kosovu i Metohiji. Tokom naredne dve godine ona je bila sve snažnija da bi se potpuno radikalizovala 1998. Tada su postavljene idejne osnove kako reagovati u slučaju Kosova. Isto tako, u to vreme je zavrešen i proces formiranja OVK u Albaniji pod vođstvom nemačkih i američkih instruktora. Takođe OVK je naoružana iz skladišta albanske države, koja su bila dostupna posle pada vlade Salija Beriše 1996. Velike grupacije sa Kosova i Metohije prebacivane su u Albaniju, obučavane i naoružavane, te posredstvom grupe oko Haradinaja ubacivane nazad na prostor južne srpske pokrajine.
Ovo je bio uzrok početaka konkretnijih konflikata. A eskalacija je počela u martu 1998. Tada je pobunjena grupa Adema Jašarija (Drenička grupa) potučena, te je pobijena u selu Prekaze. Od aprila do jula iste godine, kada su Alabanci upali i uzeli Orahovac, umnožile su se otmice i prepadi na policiju. OVK je kontrolisala značajan deo teritorije, kao i važne saobraćajnice na prostoru Kosova, a naročito Metohije. Sigurnost je bila ugrožena, dok je srpska zvanična vlast pretežno prećutkivala situaciju u pokrajini. Izvršeno je na desetine otmica i prepada. Kada je Orahovac uzet, policija je odlučila da deblokira grad i suzbije terorizam.
Ofanziva policije, započeta u Orahovcu, zahvatila je veliki prostor i do septembra je OVK bila suzbijena i poražena, dok su saobraćajnice deblokirane, a prostor koji je kontrolisala OVK oslobođen. Sa druge strane, ovo je period kada počinje čak i javna saradnja NATO struktura i OVK. Ovo potvrđuje sastanak Holbruka i vođa OVK u selu Juniku, čime je ovaj savez i javno obelodanjen. No, posle poraza OVK se pasivizirala. Ona nije uništena, pošto se utopila u civilno stanovništvo. Bilo je praktično nemoguće istražiti ko je bio u OVK a ko nije, s obzirom na to da je imala široku podršku albanskog naroda (pošto je onaj deo Albanaca koji se protivio terorizmu surovo eliminisan).
U aprilu Milošević je održao referendum gde se narod izjasnio protiv stranog mešanja u rešavanje kosovskog čvora. Osetilo se da Zapad želi penetraciju u kosovski problem, ali u srpskom rukovodstvu je stav, bar u tom trenutku, bio čvrst. Kosovo i Metohija, smatralo se ispravno, suverena je srpska teritorija, te pokrajinski problem nije uporediv sa krizama koje su karakterisale prostor bivše SFRJ, kada su republičke granice vremenom proglašavane za državne. Međutim veliki pritisak NATO struktura primorao je Miloševića posle gušenja albanske pobune u septembru na popuštanje. Zapad je insistirao na srpskim popuštanjima uprkos pronalaženju logora smrti koje je formirala OVK, a čijim je otkrivanjem i zločinima počinjenim u njima srpska javnost bila užasnuta. Mučan utisak u srpskoj javnosti izazvalo je svedočenje terorista o počinjenim zločinima, naročito braće Mazreku.
Sinhronizacija međunarodnog faktora (uzurpiranih međunarodnih institucija od strane NATO i Amerike) i OVK videla se posle septembra i gušenja pobune. Tada je NATO pojačao pretnje tražeći izmeštanje dela srpske vojske. U tom kontekstu je došlo do sporazuma 13. oktobra između Miloševića i Holbruka. Po tom sporazumu jedan deo bezbednosnih milicijskih snaga trebao je da se povuče sa Kosova i Metohije. Pod snažnim pritiskom Milišević je takođe dozvolio da dođe međunarodna inspekcija – verifikatorska misija sa 2000 verifikatora na čelu sa Vilijamom Vokerom. Time je dozvoljena civilna kontrola NATO na Kosovu i Metohiji, a sve zarad izbegavanja sukoba. Takođe sporazum je priznavao suverenitet Srbije, što se očito uklapalo u taktičke planove NATO u ovoj fazi krize. Uskoro će biti nastavljeni pritisci jer je i uloga verifikatora bila da optuže Srbiju i srpske snage, što se na kraju i dogodilo.
Delovanje verifikatora i OVK naredna dva meseca dovešće do osude Srbije i do bombardovanja, što je i bio cilj od samog starta. Verifikatori su u svojim inspekcijama dolazili do zaključka da srpske snage koriste prekomernu silu, te da su glavni vinovnici eskalacije sukoba i navodnog progona Albanaca. Sa druge strane, jedna druga misija, misija EEZ, imala je sasvim druge rezultate sa terena. Prema rezultatima te komisije Alabanci su bili ti koji su izazivali konflikte, dok su srpske snage pokušavale da pacifikuju pobunjenike i obezbede red.
Ipak, Vokerova misija bila je deo duboke države, onih snaga koje su restruktuirale i stvarale novi svet koristeći međunarodne institucije, te su njihovi izveštaji bili relevantni za NATO i sve oni koji su odlučivali o budućnosti Srbije i njene pokrajine. U tom kontekstu treba gledati na izveštaj o Račku, gde je 15. januara 1999. od strane srpskih policijskih snaga napadnuto jedno jako uporište albanskih terorista. Selo je osvojeno, a Vokerova misija se ubrzo našla na licu mesta inscenirajući zločin, koji je poslužio kao povod za NATO agresiju na SRJ.
Pregovori u Rambujeu samo su bili izrežirani performans, čiji je cilj bio da opravda bombardovanje. Pregovorima je posredovala Kontakt grupa (koja je takođe bila iskorišćena, naročito ruski predstavnik). U jednom trenutku, pošto je Srbija bila kooperativna, izgledalo je da se može stići do sporazuma. Međutim, tada u Rambuje dolazi Madlen Olbrajt i diže lestvicu, gde se sada traži od Srbije potpuna okupacija pokrajine, ali i čitave države od strane NATO. Srbija ovo nije mogla prihvatiti, što je poslužilo kao povod za besomučno bombardovanje. NJegovi ishodi, kako vojni tako i politički danas su poznati.
Na kraju, a u prilog nepravednosti agresije i prestruktuiranja ovog prostora, izgnanjem regularne naše vojske sa prostora srpskog Kosova i Metohije, treba istaći izjavu starog vuka svetske diplomatije Henrija Kisindžera. NJegova konstatacija da je u Rambujeu namerno dignuta lestvica, te da isporučene zahteve nije mogla nijedna država ispuniti, govori o našoj nemoći da sprečimo rat, kao i zakucanoj nameri svetskih moćnika da uzmu prostor južne srpske pokrajine, ponize Srbiju i afirmišu Albance kao glavnog geopolitičkog partnera NATO na ovim prostorima.
Ostavi komentar