Autor: msr Srđan Graovac, istoričar
Pitanje granica i teritorija uvek je predstavljalo „jabuku razdora“ između balkanskih naroda i država, pa tako i u odnosu Srba i Albanaca. Kada na sve to dodamo i teško istorijsko nasleđe, obeleženo nasiljem i zločinima, onda nam i današnje blago rečeno nerazumevanje između dva naroda postaje jasnije. Nažalost, retki su bili pojedinci koji su pokazali spremnost da se izdignu iznad te ušančenosti u nacionalne rovove i koji su pokušali da probleme rešavaju kroz dogovor i saradnju, a ne sukobljavanja. Jedan od tih bio je istaknuti albanski prvak Esad-paša Toptani, neko čije političko delovanje je obeležilo vreme u kom se stvarala albanska država.
Esad-paša je rođen u Tirani 1863. godine u uglednoj zemljoposedničkoj porodici Toptani koja je poseban uticaj imala na prostoru današnje srednje Albanije. Izdanci porodice Toptani, spadali su u onaj prvački sloj albanskog stanovništva, koji je istovremeno predstavljao i deo elite osmanlijske države tog vremena. Moć i bogatstvo njegove porodice proizilazila je iz ogromnih poseda kojima su raspolagali u centralnoj Albaniji, kao i zahvaljujući tome što su članovi te porodice zauzimali značajna mesta u turskoj administraciji. Između ostalog, Esad-paša je vršio dužnost komandanta žandarmerije u Janjini, ali se nalazio i u sastavu lične sultanove garde, koju su sačinjavali Albanci. U vreme velikih potresa u Osmanlijskom carstvu, izazvanih Mladoturskom revolucijom, sam Esad-paša se priklonio tom reformatorskom pokretu. Inače, Mladoturci su se zalagali za sprovođenje korenitih promena u osmanlijskoj državi i društvu. Uzor Mladoturcima bile su razvijene evropske države, po čijem modelu su planirali da reformišu svoju zemlju. Nakon Mladoturske revolucije, Esad-paša postao je poslanik u turskom parlamentu i upravo on je imao tu „čast“ da sultanu Abdul Hamidu II preda ukaz o svrgavanju.
Uoči izbijanja Prvog balkanskog rata, Esad-paša Toptani je komandovao žandarmerijom u Skadru. Kao neko ko je bio lojalan turskoj državi učestvovao je u odbrani grada od crnogorske vojske. Nakon ubistva tadašnjeg komandanta odbrane Skadra Hasan Rize, Esad-paša je postao prvi čovek turskih snaga u opsednutom gradu. Iako su postojale određene sumnje, njegovo učešće u atentatu na Hasan Rizu nikada nije potvrđeno. Sa druge strane, pokazao se kao veoma sposoban oficir, tako da je Skadar i pod njegovom direktnom vojnom upravom nastavio uspešno da odoleva upornim i požrtvovanim crnogorskim jurišima. Na samom kraju, kada su i poslednje zalihe hrane i municije bile na izdisaju, Esad-paša se odlučio da ključeve grada preda Crnogorcima. Međutim, ta predaja svakako nije predstavljala ponižavajući čin, ni za njega ni za njegove vojnike. Esad-paša i njegovi saborci sa oružjem u rukama napustili su grad, čime im je zbog junačkog držanja odata posebna počast od strane crnogorskog kralja Nikole.
Povlačenje Esad-paše sa naoružanim trupama iz Skadra imalo je poseban značaj za njegovo dalje političko delovanje. To što je neprijatelju predao grad, nije ostavilo dramatične posledice po njegov ugled u albanskom narodu. Posebno kada se uzmu u obzir koliko je odolevao neprijatelju i pod kojim uslovima se povukao iz grada. Takođe, moramo uzeti u obzir da je Esad-paša, još tokom pregovora o predaji grada, znao za planove velikih sila o stvaranju albanske države, proglašene nekoliko meseci ranije, 28. novembra 1912. godine u Valoni. Iako je taj istorijski skup u Valoni organizovali i podržavali Austrougarski agenti, na prvom mestu Ismail Ćemali, nezavisna Albanija je ubrzo postala činjenica na koju su svi na Balkanu morali da računaju. Inače, već krajem 1912. godine na insistiranje iz Rima i Beča, a što je otvoreno podržavao i Berlin, sve velike sile dale su svoju saglasnost na formiranje albanske države. Jedino što je preostalo bilo je utvrđivanje granica nove države. Samim tim, u trenutku kada je Esad-paša predao Skadar Crnogorcima, već se znalo da je stav velikih sila po tom pitanju decidan i da će taj grad bez obzira na sve pripasti Albaniji. Suštinski, bila je to „Pirova pobeda“ kralja Nikole, a minimalan i suštinski beznačajan ustupak Esad-paše, kome je takav razvoj događaja omogućio da sačuva svoje trupe i njihove borbene kapacitete. Posebno je to bilo važno jer se očekivalo otpočinjanje borbe za prevlast unutar tek stvorene albanske države, za šta je Esad-paša i te kako bio spreman.
Nema sumnje da je Austrougarska odigrala ključnu ulogu u stvaranju albanske države i da je ona za zvanični Beč imala poseban geostrateški značaj. Naime, Albanije je trebala da odbaci Srbiju od Jadranskog mora, ali i da u budućnosti predstavlja desni bok dalje Habzburške ekspanzije prema Egejskom moru. Upravo zato, zvanični Beč je preko Ismaila Ćemalija, ali i brojne svoje agenture, naročito prisutne u katoličkim albanskim krajevima, pokušavao da kontroliše tu državu. Naime, u plemenski, verski, jezički podeljenoj Albaniji bilo je gotovo nemoguće uspostaviti čvrstu centralnu vlast. U tom duboko konzervativnom i militarizovanom društvo, u kom se muškarac ne smatra punoletnim dok ne nosi pušku, veću moć imali su lokalni oblasni i plemenski gospodari, od samog albanskog vladara Vilhema fon Vida. Inače, nametnutog od strane evropskih sila i nikad ne prihvaćenog u albanskom društvu. Izvlačeći svoje trupe iz Skadra naoružane i imajući snažno uporište u srednjoj Albaniji, gde je uticaj njegove porodice tradicionalno bio jak, Esad paša je postao jedna od najmoćnijih ličnosti u zemlji. Glavni rival u borbi za kontrolom nad Albanijom svakako mu je bio Ismail Ćemali, čija snaga je proizilazila ne samo iz ličnog autoriteta, već direktne podrške Austrougara. Takođe, oružanu podršku Kemaliju obezbedili su Hasan Prištinu, Isa Boljetinac, Bajrama Curi i druge istaknuti albanski kačaci koji su pred srpskom vojskom pobegli sa Kosmeta. Upravo ove albanske „izbeglice“, kontrolisale su oko 20.000 boraca, oružano i materijalno takođe podržanih iz Beča.
Pošto je nakon Prvog balkanskog rata za političke i vojne krugove u Beču obračun sa Srbijom postao neminovnost, Austrougari su pokušali da od Albanije stvore bazu da destabilizaciju Srbije. Naime, Srbija koja je zagospodarila Novopazarskim sandžakom i koja se ugnezdila u vardarskoj dolini, postala je brana svakoj daljoj ekspanziji Austrougarske ka Egejskom moru. Samim tim, ratno rešenje protiv Srbije, za vladajuće krugove u Beču, nametalo se kao jedino moguće. Upravo zato, Austrougari su direktno radili na raspirivanju velikoalbanskih težnji, usmeravajući oštricu delovanja albanskog pokreta ka Kosmetu i Južnoj Srbiji.
Međutim, ni vlast u Beogradu nije sedela skrštenih ruku. Pošto je dobro razumeo namere Beča, premijer Nikola Pašić težio je da ojača srpski uticaj u Albaniji, čvršće je veže za Beograd i spreči da se ona pretvori u gnezdo antisrpske politike na Balkanu. Prirodan saveznik na putu ostvarenja tih planova bio mu je upravo Esad-paša Toptani. Naime, Esad-paša je prozreo austrougarsku strategiju i nije želeo da njegov narod postane oružje Beča u njegovom dugo planiranom obračunu sa Srbijom. Upravo u to vreme, kada je ideja „Balkan balkanskim narodima“ doživela svoju najbolju manifestaciju tokom savezničkih pobeda u Prvom balkanskom ratu, ali i kada je doživela potpuni fijasko u Drugom balkanskom ratu, Esad-paša je predstavljao jednog od retkih uticajnih činilaca balkanske politike koji od nje nije odustao. Ovaj istaknuti albanski lider uprkos svemu, ostao je zagovornik stava da balkanski narodi moraju sami, kroz dogovore i kompromise, rešavati svoje konflikte i na taj način eliminisati negativan spoljnji uticaj. Očigledno da je Esad-paša dobro razumeo da mira neće biti, dok god glavnu reč na Balkanu vode velike sile, a balkanski narodi predstavljaju samo pione u njihovim rukama. Upravo zato, on je postao zagovornik albansko-srpskog sporazuma kojim bi se direktno, bez stranih posrednika, rešavali međusobni problemi.
Esad-paša se odlučno usprotivio austrofilskim krugovima u svojoj zemlji, posebno nakon što su u saradnji sa austrougarskim i bugarskim agentima izvršili upad na Kosmet septembra 1913. godine. Čak je išao toliko daleko da je osnovao Republiku Centralnu Albaniju od teritorije pod kontrolom njemu lojalnih trupa. Materijalnu podršku tada mu je pružala i srpska vlada, očekujući od njega da se obračuna sa albanskim ekstremističkim krugovima. Inače, od formiranja nezavisne Albanije bilo je jasno da Esad-paša kontroliše veći deo zemlje. Uostalom oko 70% stanovništva te zemlje bili su muslimani i u Esad-paši su videli zaštitnika njihovih interesa. Ta unutrašnja kriza u Albaniji, izazvana borbom za prevlast, na kraju je amortizovana 1914. godine kada je Esad-paša ušao u vladu i preuzeo kontrolu nad celokupnim aparatom sile, vojskom i policijom. Međutim, ispostavilo se da je to primirje između njega i agenata progermanske politike u Albaniji bilo kratkog daha. Nakon proturske pobune muslimanskog stanovništva 1914. godine i to tek nekoliko nedelja nakon dolaska albanskog monarha Vilhema fon Vida u zemlju, Esad-paša je označen kao neko ko podržava pobunu, te je uhapšen i proteran iz zemlje.
Nakon napuštanja Albanije, Esad-paša je nastavio da deluje iz izgnanstva. Imao je i dalje podršku srpske vlade i čekao je pogodan momenat za povratak u zemlju i preuzimanje vlasti. Nakon izbijanja Prvog svetskog rata, stvorile su se povoljnije okolnosti da stupi u akciju. Naime, germanofilske vlasti u Albaniji predstavljale su pretnju za Srbiju, tako da je zvanični Beograd pružio punu podršku povratku Esad-paše u Albaniju. Pre povratka, Esad-paša se sastao sa predsednikom srpske vlade Nikolom Pašićem u Nišu. Tom prilikom postigli su tajni sporazum o uspostavljanju savezništva između Srbije i Albanije. Naime, dogovorena je zajednička odbrambena politika, zatim slobodna trgovina, izgradnja pruge Beograd – Drač, kao i direktna oružana podrška Srbije Esad-pašinoj vlasti u Albaniji kroz finansiranje njegovih snaga bezbednosti, a ustreba li i direktnu intervenciju. Na ovaj tajni Niški sporazum nadovezao se i sporazum potpisan u Tirani 28. juna 1915. godine o uspostavljanju realne unije između Srbije i Albanije. Tačnije, dogovorena je zajednička odbrambena politika, misije u drugim državama, carinska unija, zajednička narodna banka. Esad-paša je trebalo da bude izabran za albanskog kneza uz podršku Srbije, čime bi njegova pozicija bila učvršćena. Međutim, nije bilo puno prilike za realizaciju ovog dogovora. Pred invazijom nadmoćnih snaga Centralnih sila srpska vojska je krajem 1915. godine morala da krene u povlačenje preko Albanije na Krf. Bez srpske zaštite Esad-paša nije mogao opstati na vlasti. Otišao je iz zemlje i nastavio da deluje iz izgnanstva.
Esad-paša je napustio Albaniju pred neprijateljskim trupama, ali ne i savezništvo sa Srbijom i Antantom. Tamo gde je mogao uticati, Esad-paša je štitio srpsku vojsku i civile u povlačenju preko Albanije. Ostaci njegove vojske priključili su se saveznicima na Solunskom frontu, a nakon pobede 1918. godine Esad-paša se nadao povratku u Albaniju. Međutim, to se nije dogodilo. Italijani su uspeli da stave Albaniju pod svoju kontrolu i na vlast dovedu svog favorita, Turhan-pašu. Isto kao što su to ranije radili Austrougari, tako su nakon Prvog svetskog rata i Italijani albanski nacionalni pokret stavili pod svoju kontrolu, težeći da ga istrumentalizuju za svoje interes. Tačnije za jačanje uticaja na balkanskoj obali Jadranskog mora i destabilizaciju svog ključnog protivnika u tom regionu, mlade južnoslovenske kraljevine. Vlasti u novostvorenoj Kraljevini SHS nastavile su da pružaju podršku Esad-paši pa je Pašić čak pokušavao da ga na Pariskoj mirovnoj konferenciji nametne kao legitimnog predstavnika Albanije. Međutim, po tom pitanju velike sile su popustile pod pritiscima Italije i njenih interesa, tako da se Esad-paša više nikad nije vratio u svoju zemlju. Ubijen je u Parizu 1920. godine od ruke svog sunarodnika Avnija Rustemija. Čak i danas u albanskom narodu preovlađuje mišljenje da je Esad-paša bio izdajnik i sluga srpskih interesa. Međutim, to su mu prebacivali i danas prebacuju oni koji nisu razumeli ili želeli da shvate značaj njegove političke agende. Oni koji su u stvari sluge, svakako ne srpskih interesa, ali nečijih sigurno jesu. Nemačkih, Američkih, Britanskih, nije ni važno, uglavnom spoljnih. To su oni koji su se zabarikadirali u svom nacionalnom rovu i čekaju stranu konjicu koja će im omogućiti pobedu u večitom ratu koji vode protiv svojih suseda. Esad-paša nije i ne može biti njihov uzor, jer se sam borio protiv takve politike. „Balkan balkanskim narodima“, bila je suština njegovog političkog delovanja. Kompromis i dogovor sa komšijama, zarad zajedničke bolje budućnosti, a nikako sukobi i služenje spoljnjim interesima. U savezu sa Srbijom Esad-paša je video šansu za mir i prosperitet oba naroda. Srbi bi preko albanske luke Drač dobili toliko željen pristup Jadranskom moru, a Albanci u Albaniji i na Kosmetu ne bi bili podeljeni čvrstom i militarizovanom granicom između dve države. Međutim, njegov i Pašićev plan nije realizovan i umesto kompromisa i saradnje skoro čitav 20. vek Srbi i Albanci proveli su u sukobima. Hoće li u 21. stoleću biti više razumevanja za njihovu viziju, pokazaće vreme.
IZVORI I LITERATURA
Dimitrije Bogdanović, Knjiga o Kosovu. Književne novine: Beograd, 1909.
Borislav Pelević, Kroz istoriju Kosova i Metohije: od VI do XXI veka. Evro: Beograd, 2005.
Bogumil Hrabak, Kosovski komitet 1918–1924. godine. Zbornik radova Filozofskog fakulteta, br. 32, str: 137–160. Beograd, 2003.
Jovan Hadži – Vasiljević, Arbanaska liga. Beograd, 1909.
Mihajlo Vojvodić, Berlinski kongres i Prizrenska liga. Istorijski glasnik, str: 1–21. Beograd, 1989.
Đorđe Borozan, Velika Albanija: porijeklo-ideje-praksa. Vojnoistorijski institut Vojske Jugoslavije: Beograd, 1995.
Ostavi komentar