EPOHA STABILNIH DEMOKRATIJA U EVROPI

EPOHA STABILNIH DEMOKRATIJA U EVROPI

KULTUROLOŠKO-ISTORIJSKI ASPEKTI

Autor: Msr Ognjen Karanović, istoričar

                „Istorija je završena…“, kliknuo je Volter Laker 1992. godine, verovatno naivno pomislivši da su dezintegracija Sovjetskog Saveza i sunovrat „Istočnog bloka“, oličenog u postojanju Varšavskog pakta, dovoljan razlog za pomisao o izlišnosti pamćenja i beleženja prošlosti, radi spoznaje uvek nepouzdane budućnosti, jer se i čuvenom istoričaru, kao i velikom delu svetske akademske i neakademske javnosti, zaista učinilo da tadašnje krupne geopolitičke promene u Evropi i svetu predstavljaju „duhovne tačke-vododelnice“, posle kojih više neće biti geneze novih epoha, novih civilizacija, pa ni novih ljudi. Potonji meseci, još više godine i decenije, oštro su demantovale pomenute, nesmotreno iznesene Lakerove misli. Godina kada je Laker izneo datu tezu, u svakom pogledu predstavljala je „tačku“ geopolitičkog, duhovnog, društveno-ekonomskog i posebno političkog „preloma“ ili bolje da kažemo „izazova“ pred kojim su bili iscrpljeni svi kapaciteti strukturalnog ustrojstva „konglomerata“ evropske i svetske političke scene zasnovane na platformi posledica i rezultata Drugog svetskog rata. Ne zaboravimo, bila je to godina kada je stavljen potpis na čuveni Ugovor iz Mastrihta, kojim je konačno formirana Evropska unija. Takođe, navedeni period podrazumevao je i proces drugog istorijskog objedinjavanja nemačkog nacionalnog korpusa putem fuzionog pridruživanja Nemačke Demokratske Republike Saveznoj Republici Nemačkoj. U političkom pogledu, navedeni proces okončan je bez velikih potresa, ali su delatnički napori za adekvatnim usaglašavanjem dotadašnjeg administrativno-pravnog i posebno ekonomsko-privrednog ustrojstva istočnih delova ujedinjene Nemačke sa demokratskim, građansko-kapitalističkim tradicijama, uvek progresivnijeg zapadnog dela, suočavali se sa strahovitim preprekama i bolnim iskustvima, koji su u potpunosti prevaziđeni uspostavljanjem administracije i uspešnim sprovođenjem politike „svenemačkog jedinstva“, nakon formiranja prve vlade Angele Merkel. U datom vremenu zabeležen je i početak perioda odlučnijeg i sveobuhvatnijeg kursa privredno-ekonomskih reformi u Narodnoj Republici Kini, što je za rezultat imalo „preoblikovanje“ ove velike, dalekoistočne sile u planetarnog političkog i ekonomskog „titana“ u prvim decenijama trećeg milenijuma. Duhovno-političke, neokonzervativne elite, otelotvorene u profilima postmodernog izraza vizije sudbine civilizacije, koje „ispredaju“ neumoljive Mojre Klota i Lahesa, već nekolicinu prethodnih decenija, suvereno su vladale nad, u tom povesnom trenutku, jedinom svetskom supersilom, Sjedinjenim Američkim Državama. Ne bez izazova, ali aparthejd u Južnoj Africi proživljavao je svoje poslednje trenutke i to čak i u formalno-pravnom pogledu. U političkom smislu, širom „saharskog pojasa“ afričkog kontinenta, ali i na Bliskom istoku, formiran je sistem podudarnih, proto ili psudeodemokratskih, često autoritarnih, ali sekularnih režima, čiji bi doprinos političkoj stabilnosti pomenutih regiona iz nekoliko narednih decenija, sociološke studije, politikološke i istorijske discipline tek trebalo da otkriju. Uz navedeno „okupljanje“ velike porodice evropskih država i naroda u stabilnije pravno-političke relacije i institucije, zasnovane na principima evro-atlantskog poimanja demokratskog društva uopšte (ukoliko isto postoji, uprkos negacijama njegove egzistencije, koje proističu iz rezultata brojnih socioloških istraživanja), u drugim delovima „Stare dame“, paralelno su se odvijali veoma kontroverzni politički i društveno-ekonomski, a danas istorijski procesi. Kolaps socijalističkih društveno-političkih sistema u zemljama „istočnog lagera“, uz „podizanje“ čuvene „gvozdene zavese“, dogodili su se paralelno sa procesima urušavanja i nestanka nekoliko, u prvom redu, nadnacionalnih državnih tvorevina, poput Sovjetskog Saveza, Čehoslovačke, Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, i drugih.

                Svakako, svi pomenuti procesi odvijali su se u vremenu nezadrživog napredovanja, zapravo nezapamćene ekspanzije evolutivnog razvoja tehnološko-tehničkih potencijala „modernog doba“, posebno u sferi digitalnih i informatičkih tehnologija, koje su uslovile generisanje posmatranja specifičnog vida periodizacije u savremenoj eposi, kao završetka „Druge“ i početka „Treće“, pa i „Četvrte industrijske revolucije“, sve do saznanja da je čovečanstvo zakoračilo u „eru kibernetičke nadgradnje“ svojih civilizacija. Uporedo sa ekspanzijom modernih tehnologija, možda i uslovljeno istom, evropske i svetske ekonomije evro-američkog i zapadnodemokratskog kulturnog nasleđa i duhovnog obrasca, uzdigle su svoj uspešni razvitak do neslućenih visina, koje su „raspalile maštu“ i ambicije, čak i najnedarovitijih jedinki ljudskog roda. Takođe, navedeni progres ugledao je i svoje nepremostive „bedeme“, čija će teleološka funkcija biti otkrivena tek pri kraju prve decenije novog milenijuma, odnosno posle izbijanja svetske ekonomske krize 2008. godine. Strahoviti uspon kreativnih mogućnosti čoveka i čovečanstva, njihovih društava i nacija, krunisan je nadcivilizacijskom duhovnom, kulturološkom, ekonomskom, privrednom, pa i političko-institucionalnom nadgradnjom, nezabeležnom još od kulturnih nasleđa epoha rimske i drugih imperijskih civilizacija, poznatom pod nazivom „globalno društvo“ ili „globalno selo“. Pomenuti sociološki fenomeni nastali su kao eshatološko ishodište procesa globalizacije, usmeravane na sistemu često osporavanih ideoloških načela globalizma. Naravno, posledice datih povesnih kretanja nisu uspele da okončaju vekovne socijalne razlike između brojnih grupacija unutar konkretnih društava na mnogim svetskim meridijanima. Naprotiv, mnoge od istih ostale su izraženije ili su se pojavile nove sa sopstvenim specifikumima svoje egzistencije. Nedostaci „zdrave“ hrane ili pijaće vode, odnosno glad, kao večni postulat kretanja čovečanstva kroz različite hemisfere svoje prošlosti i sudbine, uz neprestani deficit nasušno potrebnih izvora energije, u mnogim delovima sveta nisu iskorenjeni ni na kraju druge decenije XXI stoleća. Međutim, uspon sveopšteg progresa rezultata delovanja „građanskog kapitalističkog duha“, fundamentalno ustanovljenog na simbiotičkom uticaju čuvene „trijade“ Maksa Vebera (rad, zarada, skromnost) u konceptu razvoja društava „zapadno-demokratskog i protestantskog“ duhovno-kulturnog nasleđa i etičkih obrazaca, kompromitovan je kod konzumenata datih dostignuća, upravo napuštanjem ili zapostavljanjem pojedinih ili svih postulativnih vrednosti na kojima su navedena dostignuća, ali i sam Veberov aksiom, zasnovani. Posebno su ti degenerativni i divergentni procesi bili vidljivi na prostorima Zapadne Evrope i SAD, dok na „političkom Istoku“ dati principi nisu imali priliku ni da se čestito ukorene u svesti i mentalnom karakteru konkretnih nacija i njihovih država. Epohalni potres koji je zahvatio Evropu, ali i najveći deo sveta početkom devedestih godina prethodnog stoleća, zasnovao je specifičan pogled zapadnih demokratija na potrebu transformisanja društava i država na prostorima koji su se prethodnih decenija nalazili u okvirima duhovno-kulturoloških i političko-privrednih interesa Sovjetskog Saveza i zemalja tzv. „narodne demokratije“. Uz strmoglavi pad dotadašnjih uslovno neuspešnih koncepata društvenog ustrojstva u tim zemljama, ništa manje neuspešno podizani su „temelji“ prethodno opisanih platformi na kojima je počivala „zapadna civilizacija“, ali sada na širokim prostranstvima „neukroćenog Istoka“.

                Imali smo prilike da sagledamo korake i učinke tih kontroverznih procesa izgradnje „zapadnog“ modela društva u zemljama Srednje, Istočne i Jugoistočne Evrope u deset, do dvadeset godina nakon što je Laker izgovorio reči koje smo naveli na početku našeg izlaganja. Kao što bi naš velikan pera i misli, Ivo Andrić, možda naglasio „sve je to živelo u stalnom vrenju i kretanju, u neprestanoj utakmici i trci za uspehom i priznanjem, u strahu od profesionalne nedaće, zavisti i zla slučaja koji vreba“. Na konkretnim primerima možemo da sagledamo sve domete možda i nedoraslosti ondašnjih vrhunskih duhovno-akademskih i političkih elita pojedinih srednjoevropskih, istočnoevropskih i balkanskih država na putevima izgradnje novog društvenog konteksta u kojima su trebale da egzistiraju njihove nacije. Mađarska koja je prema svim ekonomsko-privrednim parametrima imala šansu da postane „bašta Evrope“, devedesetih godina preobrazila se u državu sa permanentnim deficitima u mnogim sferama i „fondovima“, upravo – poljoprivrede. Velika sila, Ruska federacija suočila se sa stanjem u kome je za osnovnu ishranu gradskog stanovništva u Sanktpeterburgu i drugim milionskim naseljima, bila neophodna humanitarna pomoć iz SAD i Evropske unije. Konstantne krize političkog sistema bile su rešavane artiljerijskom paljbom po zgradi Belog doma, odnosno ruskog parlamenta 1993. godine, a jedan od glavnih „izvoznih artikala“ ove države postale su mlade ruske žene, često i maloletne, koje su bile uhvaćene u nasilne i nemilosrdne kandže planetarno organizovane „trgovine ljudima i belim robljem“. Nisu bili neuobičajeni oglasi u dnevnoj štampi, gde su „socijalno nezbrinuti“ roditelji na tršištu svojih „duša i tela“ nudili sopstvenu decu na prodaju. Na prostorima nekadašnje Jugoslavije besneli su krvavi građanski ratovi. Bez sopstvene krivice, srpski narod našao se u situaciji da je od „oreola pobednika i oslobodioca“ kojeg je stekao u gigantskoj borbi čovečanstva protiv nezajažljivih „Moloha“ imperijalizma i fašizma u Prvom i Drugom svetskom ratu, na kraju tog čudesnog i čudnog XX veka, najednom označen kao „sporan“ i „krvožedan“. Srbija je bila izolovana pod lancima neprobojnog političkog, kulturnog, sportskog i ekonomskog embarga, ali je u svim tim izazovima i u mnogim pojedinostima, ipak očuvala svoj suverenitet, dok je na prostorima nekadašnje Bosne i Hercegovine i to baš 1992. godine, rođena još jedna srpska država – Republika Srpska. Politička nestabilnost nakon vojnog puča 1980. godine potresala je Tursku i devedestih godina prošlog stoleća… Međutim, teroristički napadi na NJujork i Vašngton 11. septembra 2001. godine, umnogome su izmenili geopolitičke prilike u svetu, što se neminovno odrazilo i na opštesocijalnni razvoj pomenutih društava i zemalja u Evropi. Suočeni sa pretnjom od globalnog terorizma i ratu protiv istog, ozbiljnih nedostataka i „stanja zasićenja“ u daljem razvoju tržišne privrede, opštom „devalvacijom“ vrednosti visoke i klasično-tradicijske kulture, kao i „hiperinflacijom“ neoplemenjenih vrednosti postmoderne, popularne kulture, društva „zapadnih demokratija“, počela su da zapostavljaju, pa čak i potiskuju vrednosni sistem duhovno-kulturnog nasleđa i etičkog obrasca „sakralne Trijade“, u kojima su se nalazili i fundamenti njihovog nastanka, egzistencije i afirmacije. Suprotno navedenim izazovima u razvoju „zapadnih demokratija“, u različitim periodima prve dve decenije XXI veka, u zemljama „istočne političke hemisfere“, dogodili su se fenomenološki preobražaji, koji su stanovništva, države i nacije ovih regiona „ovaplotili“ u novi izraz nadgradnje uspeha vitalnosti njihove funkcije u životima naše civilizacije.

                Nakon sveopšte devastacije gotovo svih nacionalnih, državnih, privrednih, ljudsko-humanih i ljudsko-moralnih kapaciteta, od 2000. godine u Rusiji se pojavila nova politička i duhovna snaga, zasnovana na fundamentu sinkretičkog spoja viševekovne tradicije romejsko-pravoslavne duhovne i kulturne baštine, preporoda ideje o „velikodržavlju“ iz epohe romanovske imperije,  revitalizacije vrednosti „opštenarodne“ naklonosti državotvornim načelima iz sovjetsko-komunističkog istorijskog nasleđa, prednosti slobodne tržišne ekonomije u naporima za privrednim preporodom društva i promišljenom politikom „ljudskih resursa“ u odgovornim ustanovama i institucijama državnog sistema. U političkom smislu, pomenuti „recept“ uspeha, „ogrnut je“ stabilizacijom postulata „zapadnodemokratske“ platforme u ustrojstvu države i društva, čime je i u Rusiji ustanovljen profil stabilne demokratije. Delatnost stranke Jedinstvene Rusije doprinela je do tada neviđenom, na slobodan i demokratski način izvedenom prekomponovanju ruske političke scene, gde je veliki deo politički „svesne“ populacije ostao ujedinjen pod žezlom pomenute političke organizacije. Naravno, velike zasluge za izvanredne rezultate preporoda ruske nacije i njenog ponovnog stupanja u red velikih svetskih sila, pripadaju ličnosti predsednika Vladimira Putina. Možda i pre nego što su se dogodili u Rusiji, slične procese mogli smo da zapazimo i u Nemačkoj od stupanja na vlast kancelarke Angele Merkel, gde je veliki deo politike „svenemačkog jedinstva“ upravo i ostvaren grandioznim poverenjem značajnog dela „biračkog“ segmenta populacije ove osamdesetmilionske države u program i smernice koje zastupa Hrišćansko-demokratska unija (CDU) i političke organizacije iste. Takođe, preporod mađarske privrede i stabilizacija političkih prilika u ovoj panonskoj državi, počeli su formiranjem prve vlade Viktora Orbana 1998. godine, kada je njegova Alijansa mladih demokrata (FIDESZ) dobila najveći broj glasova na održanim izborima i došla u priliku da u koalicionoj vladi postane nosilac izvršne vlasti. Do 2002. godine, pokrenute su temeljne reforme u državnoj administraciji, javnoj upravi, makroekonomskoj politici, što je za rezultat imalo drastično umanjenje inflacije sa 15% u 1998. godini na 3,8% u 2001. godini. Mađarska je 1999. godine uvedena u članstvo Severoatlantskog saveza (NATO). Nakon održanih izbora 2010. godine, FIDESZ je odneo ubedljivu pobedu sa 52,73% osvojenih glasova podrške od ukupnog broja izašlih građana na parlamentarne izbore, posle čega je Viktor Orban formirao svoju drugu vladu. Nastavljeno je sprovođenje mera reforme fiskalne politike, a monetarnim reformama postignut je veći stepen suvereniteta „mađarskih finansija“ u odnosu na Evropsku centralnu banku. Istovremeno, drastično je umanjen javni dug i izvršene su potrebne reforme izbornog sistema. Na izborima 2014. godine, FIDESZ je ponovo osvojio ubedljivu većinu poslaničkih mesta u mađarskom parlamentu, pa je formirana i „treća Orbanova vlada“. Politika mađarske vlade profilisala se u smeru očuvanja nacionalnih i „suverenističkih“ pozicija države i nacije u evropskoj porodici naroda i to na osnovama konzervativnog hrišćansko-demokratskog političkog i kulturnog nasleđa. Međutim, sloboda tržišta u privredi i liberalnost u političkom opredeljivanju svih građana, predstavljaju nesporne činioce i oslonce Orbanovog političkog diskursa, što je možda i uslov dugogodišnjeg uspeha stabilnosti demokratije u Mađarskoj. Posle propasti vojnog udara iz jula 2016. godine i uspeha referenduma o promenama u ustavu Turske, poverenje građana „Ataturkove“ domovine u politiku kojoj je „svoj lični pečat utisnuo“ predsednik države Redžep Tajip Erdogan, daleko je impozantnije nego 2003. godine, kada je lider Stranke pravde i razvoja (AKP) prvi put formirao svoju vladu. Politika snažnog ekonomskog razvoja, revitalizacije infrastrukturne mreže u putnom saobraćaju, odlučne  mere u oblasti zdravstvene i obrazovne politike, uz očuvanje tekovina sekularnih, ali uvek „krhkih“ demokratskih tradicija „Ataturkove vizije“, zasnovane na islamskom duhovnom i kulturnom nasleđu, obezbedili su snagu turskog modela stabilne demokratije, koja bi tek trebalo da pokaže svoje istinske rezultate.

                Međutim, originalni autor stabilnosti demokratije, kao novog i, opet originalnog izraza epohalnog političkog preobražaja u stvarnosti opštedruštvene sudbine jednog naciona i njegove države, ipak se nalazi u Srbiji druge decenije III milenijuma. Nakon okončanja Ratova za jugoslovensko nasleđe i petooktobarskih promena u tadašnjoj Srbiji, 2000. godine uspostavljen je režim vladavine do krajnjih granica „otuđenih društvenih i političkih elita“ od sopstvene populacije i nacionalnog korpusa. U okvirima svesnog ili nesvesnog, a u kulturološkom pogledu, postmodernističkog, pogrešnog tumačenja izazova i potreba transformisanja opštedruštvene zbilje u Srbiji prve decenije XXI stoleća, srpski narod i država nisu doživeli preobražaj i „oporavak“ od zlehude sudbine komunističke epohe, već su voljom vladajućih političkih elita bili potpuno osujećeni u neophodnim procesima „povratka“ Otadžbine u red i zajednicu modernih regionalnih i evropskih zemalja. Gotovo svi resursi biološkog, privrednog, duhovnog, političko-nacionalnog i državotvornog potencijala i kapaciteta Srbije i njene populacije bili su ruinirani ili iscrpljeni bezidejnom, „frazeološko-parolaškom“, antidržavnom, anacionalnom i specifično nekompetentnom opštedruštvenom politikom tadašnjih vladajućih granitura, u različitim oblicima i pod brojnim imenima, okupljenih u strutkure političkih organizacija i opcija, upamćenih pod kolektivnim nazivom DOS. Veliki privredni sistemi i njihovi subjekti, koji su se do datog perioda nalazili u vlasništvu države, kao i druge kompanije čija je delatnost imala različite proizvodne namene, nemilosrdno su prodavani, često u bescenje, a sve pod javno proklamovanim razlozima potrebe čuvene „svojinske transformacije i privatizacije“. Navedeni procesi generisali su fenomenološku pojavu (već viđenu, npr u Rusiji devedesetih godina prošlog veka) stvaranja svojevrsnog sloja ekstremno dobro situiranih pojedinaca, njihovih porodica i saradnika, međusobno meritokratski povezanih u prave „oligarhijske klanove“, koji su svoje „nadnaravne“ finansijske mogućnosti i pozicije „vešto“ upotrebljavali za sticanjem „političkih moći“, neposrednim uticajem na programske aktivnosti i politiku ljudskih resursa vladajućih političkih elita ili direktnim preuzimanjem najvažnijih „poluga“ u državnoj i javnoj upravi, izvršnoj, sudskoj ili zakonodavnoj organizaciji vlasti u Srbiji. U međunarodnoj zajednici, ali i u samoj državi, srpski politički i društveni diskurs „dvehiljaditih“ i terminološki se prepoznavao u rečima „tajkunizacija“. U oblasti zaštite i afirmisanja duhovnog i kulturnog nasleđa permanentno je sprovođena postmodernistička ideja o izlišnosti i prevaziđenosti načela očuvanja vrednosnih tradicija tzv. „visoke kulture“, a istoj je pretpostavljana „pop-kultura“ besmisla, gde su sve banalnosti mogle da „zasluže“ status „kulturnih vrednosti“, sa ciljem da, zapravo ništa ne bude očuvano u kategoriji „istinske kulture“. Korupcija u državnim organima i njenom odnosu prema stanovništvu dosegla je „vrtoglave visine“, standard građana godinama je urušavan, nezaposlenost je bila u velikom porastu, „duhovna apatija i kolektivna neuroza“ postale su hronične „nacionalne bolesti“, odnos prema nacionalnim i državotvornim pitanjima posmatran je sa odsustvom i najelementarnije lične, kolektivne i profesionalne odgovornosti pomenutih društvenih elita. Na kraju tih „smutnih vremena“, tačnije u 2012. godini, javni dug Srbije dosegao je cifru od 54,7% bruto-društvenog proizvoda ili BDP, a nezaposlenost je iznosila 27% od ukupnog broja radno sposobnog dela stanovništva u državi. Istinsku osudu situacije u Srbiji od strane međunarodnih pravno-političkih institucija, prvenstveno onih sa finansijsko-monetarnim nadležnostima, ondašnja srpska vlda dobila je nakon saznanja da je u periodu od 2008. godine do 2012. godine prikrivala „stvarno stanje u budžetu“, odnosno da je vodila „lažno državno knjigovodstvo“. Političku stvarnost u Srbiji potresale su neprestane nestabilnosti i „krize vlada“, neefikasnost pravosudnih, javnoupravnih i zakonodavnih organa vlasti. U ideološko-duhovnom pogledu, pomenuta sumorna „slika“ stvarnosti života u Srbiji predstavljana je slično funkciji „odraza u ogledalu“, a putem medijske propagande „ulepšavana“ plasiranjem teze da je srpski narod osuđen na istorijsku „propast“, ukoliko se prethodno „ne pridruži“ institucionalnim organizacijama Evropske unije (navedeni diskurs ostao je upamćen prema paroli „Evropa nema alternativu“). Bez elementarne svesti o geopolitičkom trenutku u kome se Evropa nalazila tih godina i sa odsustvom saznanja o temeljnim načelima njenog kulturnog nasleđa, kulturološki specifikum „duha samoporicanja“ postao je ideološki izraz i instrument politike tobožnjeg približavanja Srbije evropskim političkim i duhovnim vrednostima. U prvoj polovini 2012. godine, Srbija se našla pred „državnim bankrotom“.

                Dotadašnju politiku „otuđenih elita“, građani su oštro „kaznili“ na izborima 2012. godine. Nakon pomenutih izbora, ali i izjašnjavanja građana iz 2014. i 2016. godine, formirane su vlade u kojima je upečatljiv primat odgovornosti u obavljanju funkcija izvršne vlasti preuzela Srpska napredna stranka (SNS), politička partija formirana 2008. godine. Predsednik Vlade Republike Srbije posle izbora iz 2014. godine postao je Aleksandar Vučić, lider SNS, koji je formirao i svoju drugu vladu 2016. godine. Još iz perioda dok je od 2012. do 2014. godine obavljao dužnost Prvog potpredsednika Vlade i jedno vreme ministra odbrane, Aleksandar Vučić, svojim ličnim primerom i velikim angažovanjem davao je snažan podsticaj, do datog perioda neviđenim „vetrovima promena“, ne samo u politici srpske vlade, već i posebno u opštesocijalnim kretanjima srpskog društva i njegove države u budućnosti. Za samo nekoliko godina delovanja učinjeni su ogromni koraci u fundamentalnim reformama unutar strukture srpskog društva i organizaciji države. Sve je počelo odlučnim obračunom sa „oligarhijskim klanovima“ i sistemskom korupcijom u organima državne vlasti. Preduzeti su masovni javni radovi, posebno u sferi obnove stare i generisanja nove infrastrukturne mreže putnog saobraćaja u Srbiji, gde je do sada „niklo“ nekoliko stotina kilometara novih puteva i autoputeva. Nezaposlenost radno sposobne populacije je opala na 12%, a vrednost kapitalnih investicija iz inostranstva povećana je sa 700 miliona evra iz 2012. godine na gotovo 2 milijarde evra u 2017. godini. Rast BDP u 2016. godini bio je 2,8%, a po prvi put u istoriji Srbije od završeka Drugog svetskog rata, pa i od ranije, država je 2015. godine ostvarila suficit u nacionalnom budžetu u iznosu od pola milijarde evra u deviznim rezervama. Od 1945. godine, pa sve do 2014. godine nisu preduzimani koraci u reformi „okoštale“ i birokratizovane državne uprave. Od datog perioda primenjeni su setovi zakonskih propisa koji su udarili temelje novim principima u ustrojstvu državne i javne uprave, koje su postali istinski servisi građana. Odavno zapuštena urbanistička funkcionalnost, kao i estetsko-arhitektonska vrednost strukture gradskih naselja, posebno Beograda, takođe su uvedeni u period sopstvenog „preobražaja“. Primeri izgradnje „Beograda na vodi“, najvrednijeg kapitalnog urbanističko-građevinskog projekta, predstavljaju neosporne dokaze datim procesima. Uprkos snažnim otporima proisteklim iz aktivnosti političkih snaga u Srbiji, pa i iz pojedinih krugova „međunarodne zajednice“, Srbija je zasnovala novi politički kurs i diskurs u odnosima sa drugim, često oponentski opredeljenim narodima i državama u regionu. Pomenuti diskurs i kurs sastoje se u nedvosmislenom opredeljenju Vučićeve administracije u afirmisanju konteksta politike pomirenja, razumevanja, saradnje i funkcionalne koordinacije u međusobnoj interakciji „partikularnih“ interesa slobodnih tržišta, ideja, roba, proizvodnih sirovina, „evropskih i demokratskih“ vrednosti zemalja na Balkanu i naročito na prostorima bivše Jugoslavije. Ne zaboravimo da je Aleksandar Vučić prvi državnik u modernoj srpskoj istoriji, još od fenomenološke pojave kneza Mihaila i Milana Stojadinovića, koji je imao hrabrosti, da bez politički pritvornih razloga i za „dnevnu politiku“ uobičajenih manevarskih mehanizama, otvoreno se „uhvati u koštac“ sa do tada permanentnim izazovima i čak povesno nerešivim problemima, kao što su „istorijski klinč“ u odnosima između srpskog i albanskog naroda, gde je prvi put otvoren javni dijalog u sveobuhvatnom definisanju nacionalnih interesa srpskog etničkog kolektiviteta, kako bi bez odlaganja počeo proces njihove, nadamo se uspešne realizacije. U pogledu relacija sa Republikom Srpskom, konačno su uspostavljeni harmonični odnosi, koji svoje fundamente pronalaze u međusobnom poverenju političkih elita ove dve srpske zemlje. Takođe, u periodu od 2006. godine, principi stabilne demokratije ostvarili su svoje funkcionalne rezultate i u pomenutom entitetu, koji je postao u svim sferama javnog života daleko uspešniji od drugih delova Bosne i Hercegovine, pre svega usled učinka uloženih velikih napora administracije predsednika Milorada Dodika.

Međutim, gde pronalazimo razloge i uzroke velikoj podršci građana Srbije, ali i poverenja najheterogenijih slojeva političkih elita uglednih svetskih institucija, poput Međunarodnog monetarnog fonda, Evropske unije, i drugih za, od izbora 2017. godine (kada je u prvom izbornom krugu dobio poverenje preko 55% građana sa iskorišćenim pravom glasa) predsednika države Aleksandra Vučića. Vučić je napustio nedelotvornu i defetističku politiku izraženu u devizi „Evropa nema alternativu“, da bi istoj pretpostavio opredeljenje „da postane Evropa, a ostane Srbija“, što je momentalno iznedrilo unapređenje u naporima Srbije za pridruživanjem članstvu u Evropskoj uniji. Istovremeno, Vučićeva administracija odmereno i otvoreno je uspostavila prijateljske odnose Srbije sa svim glavnim „kreatorima“ i činiocima međunarodne politike: SAD, Evropskom unijom, Rusijom i NR Kinom. Sa druge strane, probuđeno je poverenje građana Srbije u potrebu realizacije otelotvorenja platforme preplitanja srazmernog odnosa društvenih elita prema sopstvenoj populaciji koje bismo mogli terminološki da determinišemo u rečima: „Obnovimo sebe, verujmo u Srbiju“. Kao što smo ranije pojasnili, za razliku od „zapadnih demokratija“, koje su iz različitih razloga napustili „kolektivitetsko konzumiranje“ rezultata viševekovne delatnosti pomenute „sakralne trijade“ u etici, politici i kulturnom nasleđu tamošnjih populacija, Vučićeva administracija snažno je „prigrlila“ ove dokazane postulate uspeha u razvoju konkretnog nacionalnog korpusa, ali je istovremeno uz očuvanje prednosti liberalne tržišne ekonomije i učinka iste u njenoj privredi, navedene platforme sinkretički spojila sa reafirmisanjem „zagušenih“ nacionalnih vrednosti srpske etničke i pravoslavne konfesionalne tradicije i njihovog duhovnog i kulturnog nasleđa. Revitalizovana je i naklonost kolektiviteta prema bogatom državotvornom nasleđu srpskog naroda i države, a takođe je naglašena i potreba za afirmisanjem slobode političkog opredeljenja kod svih građana, kao i vrednosti demokratije u užem teorijskom smislu u savremenom društvu. Negdašnju praksu političkih struktura „zapadnih demokratija“ da poverenje u svoje „delatničke korake“ zatraže od populacija u njihovim državama, svaki put kada bi se konkretne državne administracije i njene elite našle pred određenim krupnim izazovima, srpske političke elite odlučno su primenile nekoliko puta od 2012. godine, nakon čega su funkcionalnost i efikasnost u radu pravno-političkih institucija i organizacije vlasti srpske države dodatno stabilizovane i ujednačene. Srpski narod je prepoznao pomenute postulate opštedruštvene delatnosti Vučićeve administracije, što je u političkom smislu za posledicu imalo „svesrpsko okupljanje“ pod „barjak jedinstva“ u eposi uspostavljene stabilne demokratije u Srbiji, dok je u duhovnom pogledu postala jasna i nepromenjiva orijentacija srpske države, u kojoj je najširim slojevima etniciteta konačno dozvoljeno da se sa ponosom i dostojanstvom poklanjaju senima velikana svoje prošlosti poput Gavrila Principa ili majora Milana Tepića, ali istovremeno da primenjuju iskustva i benefite iznedrene od strane dostignuća savremene civilizacije. Konačno, Srbija je vraćena svom narodu, a narod je Srbiju postavio na prvo mesto svojih prioriteta. Upravo, navedena činjenica otkriva pravi smisao ciljeva i uspeha politike stabilne demokratije administracije Aleksandra Vučića u Srbiji. Slične vrednosti, možda možemo da pronađemo i u Trampovoj politici izraženoj putem maksime America first, međutim ostaje činjenica da se politika predsednika SAD Donalda Trampa pojavila  (tek) nakon generisanja političke platforme stabilne demokratije u Evropi.