Autor: dr Aleksandra Kolaković, naučni saradnik
U istorijskoj nauci, posebno u vreme obeležavanja stogodišnjice Velikog rata (1914 – 1918), pisano je o nedaći epidemije tifusa, koja je pogodila Srbiju, kao i o stranim medicinskim misijama, koje su krenule u pomoć Srbiji. Ipak, jedna od misija koja je boravila u Srbiji tokom 1915. godine i uticala na iskorenjivanje trbušnog i pegavog tifusa tokom vremena je zaboravljena. Autorka ovog eseja je zajedno sa koleginicom Biljanom Stojić, pre četiri godine napisala naučni rad u kome su iznele istraživanja o francuskoj medicinskoj misiji doktora Žobera, s ciljem da će doprineti novim saznanjima istraživačke teme medicinskih misija i Velikog rata. Deo ovih istraživanja, prilagođenih široj publici, jednim delom prezentovano je u ovom eseju u nadi da će doprineti negovanju kulture sećanja i pružiti primer pomoći i solidarnosti u teškim vremenima epidemija.
Nakon prvih borbi sa austrougarskom vojskom 1914. godine, pored slave došlo je i do velike epidemije trbušnog i pegavog tifusa koja se pojavila u redovima srpske vojske već u jesen 1914. godine. Epidemija se potom proširila i na civilno stanovništvo, a Srbija je u tom trenutku raspolagala sa 450 vojnih i civilnih doktora od kojih su mnogi podlegli bolesti u prvom talasu epidemije. Stoga je od presudne važnosti za opstanak Srbije bila pomoć dobijena 1915. godine. Decembra 1914. godine, posredstvom Crvenog krsta, Srbija je zatražila pomoć Međunarodne organizacije Crvenog krsta u Ženevi. Uporedo, poslat je poziv u pomoć i svim prijateljskim državama.
Srpska vlada je nabavkom vakcina iz Pasterovog zavoda u Parizu nastojala da suzbije epidemiju, ali se neodostatak lekova, sanitetskog materijala, odeće, kao i lekara osećao. Iz Francuske, Rusije, Holandije, Velike Britanije, Švajcarske, Sjedinjenih Američkih Država i Australije počeli su da dolaze lekari i bolničarke, da pristiže sanitetski materijal, lekovi, ćebad, odeća i kreveti. Francuski Crveni krst se i pre zvaničnog poziva među prvima angažovao na prikupljanju pomoći za Srbiju. Prva pomoć koju je poslao u Srbiju bila je u vrednosti od 10.000 franaka. Francuska štampa objavila je apel „Za Srbiju“, kojim su pozivali humane pojedince i udruženja da daju podršku maloj balkanskoj državi. Značajna pomoć iz Francuske u Srbiju pristigla je zahvaljujući francuskim diplomatama – poslaniku Ogistu Bopu i vojnom atašeu, pukovniku Pjer Viktor Furnijeu.
Početkom februara 1915. godine srpska vlada je poslala hitan zahtev da joj Francuska, Britanija i Rusija pošalju po sto lekara koji će pomagati vojsci i civilnom stanovništvu u borbi protiv epidemije, koja je već odnela mnogo života. Francuski poslanik Bop je situaciju ocenjivao kao krajnje kritičnu i predlagao da se Francuska odazove pozivu i pošalje u Srbiju koliko god je moguće lekara i drugog medicinskog osoblja. U kratkom vremenskom periodu ukupno se prijavilo 3.500 zdravstvenih radnika, među kojima oko 2.000 lekara. U stanju rata, Francuska je morala da izvrši detaljnu analizu koliko je u mogućnosti da pošalje lekara i drugog medicinskog osoblja. Ministarstvo rata i zdravstva oformili su jednu specijalizovanu vojno-medicinsku misiju od sto lekara za Srbiju i o tome obavestili francuskog poslanika, 24. februara 1915. godine. Od ovog datuma ugledni vojni lekar, dr Žober, glavni lekar 2. klase aktivne vojske, koji je određen za vođu misije, započeo je pripreme za dolazak. Pašić je posredstvom francuskog poslanstva u Srbiji organizovao susret dr Žobera i srpskog lekara Save Petrovića, koji je više decenija živeo i radio u Parizu, a u vreme rata za srpsku vladu obavio nekoliko misija pri Pasterovom institutu. U Srbiji je bila vrlo teška situacija, a od tifusa su oboleli i članovi francuske pomorske misije koja je boravila u Srbiji od novembra 1914. godine. Od misije dr Žobera očekivalo se da donese dovoljno lekova (protiv svih oblika tifusa i preventivno od kolere) i medicinske opreme.
Prve tri grupe misije dr Žobera stigle su u Niš 17, 24. i 31. marta, a poslednja 19. aprila. Među članovima misije bilo je dosta iskusnih bakteriologa, obučenih da se bore protiv trbušnog i pegavog tifusa, groznice i preventivno protiv kolere. Među člnovima francuske misije dr Žobera bio je i dr Šarl Nikol, ugledni bakteriolog Pasterovog instituta, i budući dobitnik Nobelove nagrade za medicinu 1928. godine. Doktor Žober je stigao u Niš 29. marta, pri čemu se odmah susreo sa doktorom Hanterom, vođom britanske misije i pridružio se Međunarodnom sanitetskom odboru, formiranom početkom 1915. godine, a na čijem čelu je bio regent Aleksandar Karađorđević. Pored srdačnog prijema, doktor Žober je želeo da se upozna sa aktuelnim stanjem u cilju čega je obišao bolnice u Beogradu i Nišu.
Misija doktora Žobera razmeštena je po bolnicama, koje su oskudevale u medicinskom osoblju, a delovala ja na prostoru 7 sektora, tzv. predkumanovske Srbije. Bakteriološka laboratorija instalirana je u Beogradu, a dr Žober je ostao u Nišu zajedno sa dr Demoneom i jednim administrativnim oficirom iz sanitetske službe dr Labrijem. Ova grupa lekara je kao glavni uzročnik pojave i razvoja pegavog tifusa označila loše higijenske uslove, prljavu odeću i veći broj ljudi u malom prostoru. Strani bakteriolozi su u Nišu izveli i medicinskog studiju, koja je doprinela ne samo suzbijanju bolesti već i novim naučnim otkrićima. Objavljeno je da infekciju prenose ženke belih vaši nakon 4 do 6 dana od uboda, kao i da je neretko bilo slučajeva inkubacije, koja je trajala od 10 do 15 dana.
Pukovnik dr Bertan bio je zadužen za Beograd i okolinu. Interesantno je pomenuti da je dr Bertan, pored redovnih dužnosti, volonterski pomagao u rešavanju drugih problema u gradu, kao što je, na primer, raščišćavanje ruševina posle bombardovanja Beograda. Doktor Peti kao šef trećeg sektora za Kragujevac i okolinu radio je i pri Vrhovnoj komandi, dok je dr Gandar bio na čelu četvrtog sektora sa centrom u Zaječaru. Petim sektorom u Kruševcu upravljao je dr Oglad, dok je šestim u Užicu rukovodio dr Randon, a na čelu sedmog sektora sa centrom u Valjevu bio je dr Klementi. U Užicu je bila postavljena i laboratorija za hemijska istraživanja koju je organizovao i vodio dr Oganjo. Nakon razmeštaja 100 članova medicinske misije po sektorima u Srbiji, počela je da se sprovodi vakcinacija protiv tifusa prvo za civilno stanovništvo, dok je za vojsku vakcinacija započela nakon što je ovaj predlog usvojen i izglasan u Narodnoj skupštini 24. aprila 1915. godine.
Interesantno je da su francuski lekari donosili i samostalne odluke koje su u značajnoj meri uticale da se suzbije epidemija. U Beogradu je bio organizovan tečaj za bolničarke kako bi se umanjio nedostatak osoblja. Dr Lati je u Beogradu osim vakcinacije uveo i zabranu ulaska u vozove dok se ne prođe rigorozna sanitarna kontrola. Ovo je doprinelo smanjivanju mogućnosti širenja zaraze u druge delove zemlje. Članovi misije dr Žobera, posvetili su posebnu pažnju zaštiti dece. Dr Kot je osnovao dispanzer za odočajd i malu decu u Pirotu, a u Beogradu je zaživela ustanova pod imenom Kap mleka. Ova ustanova je nastala inicijativom doktora Gabrijela Garnijea kao ustanova za ishranu male dece, savetovalište za trudnice i majke. Francuski lekari su stekli velike simpatije srpskog naroda. Bilo je, međutim, i lekara koji nisu mogli da izdrže teške uslove života i rada u uslovima epidemije u Srbiji. Jedan od lekara je napustio misiju, kasnije mu je suđeno, a francuske diplomate su ocenile da je svojim postupkom ugrozio ugled misije i Francuske.
Epidemija tifusa je bila potpuno suzbijena do leta 1915. godine, ali je misija dr Žobera ostala u Srbiji da pomogne u redovnom lečenju. Od prvobitnih 100 članova, misija je u avgustu brojala 97 člana, a srpska vrhovna komanda je uputila Francuskoj zahtev da se 15 lekara iz medicinske misije uključi u rad u aktivnoj vojsci, što je i odobreno. Srbija je u septembru tražila još 33 lekara sa ciljem da oni sprovedu profilaksu među vojnicima. Ovo je bilo u cilju zdravstvene pripreme vojske ukoliko dođe do rata sa Bugarskom. Došlo je do preraspodela lekara, a za koordiniranje francuskih lekara i srpske vojske bio je određen major dr Peti, koji je kao šef sektora u Kragujevcu najbliže sarađivao sa srpskom Vrhovnom komandom i najbolje poznavao srpske oficire.
Početkom oktobra Vrhovna komanda je tražila od francuskog vojnog atašea Furnijea da izvrši reorganizaciju i razmeštaj ostalih lekara iz misije dr Žobera. Predlog Francuske bio je da u Srbiji ostane 70 lekara, od kojih bi 33 bilo u prvim borbenim redovima, a grupa od 15 hirurga raspoređena u bolnicama rezerve, ostali bi vršili profilaksu na nivou čitave države, dok bi ostatak lekara bio vraćen francuskoj vojsci. Plan nije realizovan, jer je došlo do potiskivanja srpske vojske, potom i evakuacije van Srbije. Srpskoj vojsci, narodu i stranim diplomatama i novinarima, pridružili su se i lekari. Evakuisanje lekara, kao i njihovih supruga koje su ih pratile, i svog pomoćnog osoblja, ka Bitolju i Solunu se pokazalo kao neizvodljivo. Evakuacija je protekla u napetoj atmosferi. Došlo je i do razvoja uzajamnog nepoverenja, prvo sukoba oko moguće špijunaže u francuskim redovima, potom sukoba srpskih i francuskih lekara, koji je kulminirao početkom decembra u Podgorici prilikom određivanja prioriteta o ukrcavanju u brod koji je bio poslat da lekare preveze do Skadra, kada su francuski lekari pogrešno razumeli da će čekati naredni brod. Ipak, sećanje na pomoć koju je ova misija pružila, Srbiji nije pala u senku pod ovim izdvojenim epizodama u periodu opšteg straha, sumnji i rasula. Francuski lekari, ne samo da su bili svedoci najvećeg srpskog stradanja, već su i sami bili žrtve. U Skadar je do kraja decembra stiglo 57 lekara, jedan lekar je zbog teškog zdravstvenog stanja odmah bio smešten u bolnicu, dok je 30 lekara još uvek bilo raspoređeno u srpskoj vojsci sa kojom su se povlačili prema Jadranu. Misija nije raspolagala sa medicinskim materijalom, koji je ostao u Kosovskoj Mitrovici, i predloženo je da se vrati u Francusku. Kada je Francuska poslala misiju generala Pijarona de Mondezira, lekari dr Žobera su uključeni u njen sastav, a deo lekara se vratio za Francusku.
Francuski lekari i drugo medicinsko osoblje počeli su da pristižu u Srbiju sa izbijanjem rata. Većina ih je dolazila samoinicijativno, ali bilo je pojedinaca koji su došli u sastavu organizovanih medicinskih misija. Ministarstvo rata Francuske tokom marta i aprila 1915. godine uputilo se u Srbiju u vojno-medicnisku misiju od sto članova koja je ostavila trag na razvoj svesti o bliskosti dva različita naroda. Dr Raul Labri je prešao preko Albanije zajedno sa misijom i srpskom vojskom o čemu je ostavio pisano svedočenje. Nakon rata radio je kao profesor na Sorboni. Pišući o prvom utisku po dolasku u Srbiju dr Labri je zapisao: „Video sam Srbiju u vreme njenih najvećih nesreća i osetio najdublje sažaljenje“. Medicinska pomoć utkana je u ratno savezništvo Francuza i Srba, jer su tokom boravka u Srbiji i radu na suzbijanju pegavog, trbušnog i povratnog tifusa i brigom o deci pomenuti francuski lekari stekli simpatije u vojnim i državnim krugovima, kao i u široj javnosti. Članovi misije dr Žobera, nazivani su „francuskim vitezovima higijene i vakcinacije“ i postali su temelj na kojem su se izgradile političke, ekonomske i kulturne veze srpske (jugoslovenske) i francuske države nakon rata.
Da li su ovi borci protiv epidemije tifusa bili nagrađeni za svoj rad? Jesu. Već juna 1915. godine doktor Žober je francuskom Ministarstvu rata, predložio da se 54 člana njegove misije odlikuju za izuzetne zasluge tokom dvomesečnog rada u Srbiji. Vođa misije je svoj predlog obrazložio time da su predloženi služili na čast Francuskoj koja je zahvaljujući njima bila visoko uvažavana u svim slojevima srpskog društva. Francuski poslanik u Srbiji, Bop, bio je saglasan sa predlogom, a dodao je i potrebu da se i dr Žober odlikuje Oficirskim krstom Legije časti. Ovim je ukazano na uspeh i značaj misije za Francusku, ali je i Srbija odlikovanjima pokazala zahvalnost i ukazala počast francuskim lekarima. Ministarstvo inostranih dela je u periodu 22 jul – 3. avgusta podelilo članovima francuske medicinske misije ordene koje im je ukazom dodelio regent Aleksandar Karađorđević. Doktor Žober je kao vođa misije odlikovan Ordenom velikog oficira, 16 ordena komandanata bilo je dodeljeno šefovima sektora i onim lekarima koji su imali orden Legije časti. Pedest članova misije bilo je odlikovano Krstom oficira, dok je preostalih 29 bilo odlikovano Krstom viteza. Empatija, hrabrost i stučnost koju su pokazali članovi medicinske misije doktora Žobera 1915. godine, i u aktuelnom periodu epidemija 21. veka, mogu poslužiti kao uzor i primer koji je potrebno slediti.
Ostavi komentar