Elon Mask, Tviter i sloboda govora

Autor: Branko Radun, politički analitičar

Događaji kao što su medijsko suspendovanje Donalda Trampa ili kampanje vezane za kovid pandemiju ili za rat u Ukrajini nametnuli su teme „slobode govora“ ili, preciznije, nove globalne cenzure koja kontroliše dominantan narativ u tom momentu. Tako su pojave kao Vikiliks – Asanž ili Snouden ne toliko podelile javnost oko toga da li su oni borci za slobodu misli i govora ili pak izdajnici koji zaslužuju najoštrije kazne, već su razotkrili sisteme kontrole i manipulacije u XXI veku o kojima su mogle samo da maštaju klasične diktature iz prošlog veka.

Dolazak Elona Maska na čelo Tvitera preko kupovine paketa akcija ove društvene mreže ali i medija, ponovo je pokrenuo temu borbe za slobodu govora, kako je svoj ulazak u sferu društvenih mreža i obrazložio američki kontroverzni multimilijarder (koji se predstavlja kao borac za slobodu govora). Bez obzira na posledice, Mask je barem pokrenuo tu temu o kojoj se nije pričalo na Zapadu zbog terora političke korektnosti, osim ako su u pitanju „obojene revolucije“ ili „širenje demokratije“ u kojima se prodaje „sloboda govora“ kao američki izvozni proizvod.

Elon Mask je za neke ikona novog hajtek kapitalizma, za druge korisnik milijardi dolara državnih subvencija koje mu u startu daju prednost u odnosu na konkurenciju (ako i postoji u oblastima u kojima deluje). Mask je bio miljenik levoliberalne i hajtek orijentisane elite kao idealna biografija – siromašni student iz Južne Afrike koji postaje novo lice američkog progresa i najbogatiji čovek na planeti. Sa ulaskom u Tviter vode on biva odbačen kao „nova ikona“ levoliberalne Amerike jer, eto, „šuruje i sa desničarima i njima omogućuje medijski prostor“.

S druge strane, umereni centristi demokrata i republikanaca sa simpatijama prate ono što radi na Tviteru i daju mu podršku. Čak se i on sam svestan toga definiše kao neko ko je između demokrata i republikanaca. Naročito oni kojima je bilo preko glave cenzure u mejnstrim medijima i na društvenim mrežama pozdravili su njegovu najavu oslobađanja ptičice Tvitera iz kaveza cenzure. A takvih je zaista mnogo u Americi i u svetu. Mi ćemo pokušati u globalnom kontekstu i kontekstu globalizacije raščlaniti Maska u smislu odvajanja onog kako se predstavlja ili kako ga vide od onog što zaista jeste – to jest onog što radi i sa kojim ciljem.

Da li ima slobode govora u hajtek 21. veku?

Sloboda govora uvek je bila izuzetno ograničena jer su dominantne elite definisale okvir javne debate u miru, a propagandni narativ u ratu (koji ne mora biti samo vojni sukob već ekonomski, medijski, ideološki). U tom kontekstu može se postaviti pitanje da li je ikada bilo slobode govora u smislu otvorene i nekontrolisane debate. Odgovor je – ne. Svi mediji jednog društva u službi su vladajućih elita kojima se utiče na javnost, ali i na donosioce odluka tako da se realizuje ono što se zove „opšti interes“. Taj opšti interes je tako definisan da održava dominantan narativ i interese glavnih grupacija u jednom društvu. To ne isključuje da u opšti interes ulazi i zaista interes šire zajednice ili autentični nacionalni interes, ali oni su ipak integrisani u ono što dominantna elita smatra za svoj interes (očuvanje poretka, moći, bogatstva i uticaja).

Mejstrim mediji dvadesetog veka i društvene mreže dvadeset prvog veka su glavni mehanizmi kontrole i uticaja dominante elite nad svešću nacija, ali i čovečanstva. Globalna elita preko globalnih medija i društvenih mreža kontroliše na globalnom planu ali i na nacionalnom nivou (negde manje, negde više) vladajući narativ u skladu sa svojim pogledom na svet i svojim interesima. Tako su mejnstrim mediji i mreže postali moćna alatka kako u kontroli svoje populacije (u ovom slučaju SAD i Zapad), ali i u globalnoj kontroli čovečanstva sa ciljem uspostavljanja i stabilizacije novog globalnog poretka (ili preciznije nove faze globalnog poretka). Taj poredak proizvod je koliko procesa koji se odvijaju nekada prirodno a nekada forsirano toliko i projekta realizacije ideoloških ciljeva i interesa dominatnih lobija globalne elite (zelena agenda, veliki reset, neoliberalna hegemonija, geopolitički ciljevi…).

Kako živimo u vremenu postdemokratije na Zapadu gde nekoliko korporacija i fondova kontrolišu medije i društvene mreže i na usponu novih sila kojima sloboda govora predstavlja luksuz, možemo i bez analize zaključiti da slobode ima sve manje i manje. U vreme kovid pandemije žrtvovane su slobode kretanja i govora zarad ideje da je to sve neophodno da bi se sačuvali životi. No represivna kontrola ljudi u koju spada i kontrola medija i društvenih mreža pokazala se neefikasna u suzbijanju kovid pandemije.

Poslednji primer je Kina i politika „zero kovid politike“ koja je proizvela totalno zatvaranje gradova u kojima je rastao broj obolelih i totalna kontrola medija je proizvela proteste i pobunu. Posledica toga je da se vlast iz bojazni gde to vodi naglo povukla i preko noći ukinula restrikcije, što je dovelo do naglog rasta obolelih od kovida. Posledica toga je pad privredne dinamike u odnosu na očekivano i društvena nestabilnost koja je otvorila neke procese a između ostalog i potrebu novih klasa kineskog društva za slobodom (kretanja, poslovanja i slobodne reči).

Prognoze posle skandaloznih američkih izbora 2020. gde je kancelovan američki predsednik Donald Tramp, kovid medijske histerije gde je zabranjeno drugačije mišljenje o vakcinama, jednostranog propagandnog narativa o ratu u Ukrajini, nisu ružičaste za slobodu govora kako na Zapadu tako i u svetu. Nove su tendencije u smislu ukrupnjavanja finansijskog kapitala gde nekoliko megafondova poput Blekroka kontrolišu ogromne konglomerate i gde nove tehnologije, pre svega na internetu, omogućavaju totalnu kontrolu nad komunikacijama i medijima. Stari je princip da ako nešto može da se tehnološki realizuje, to će se i desiti.

Kad su mejnstrim mediji pre nekoliko decenija prešli sa klasičnog žurnalizma na PR elita (političkih, poslovnih i drugih), došla je epoha interneta. Tada se u ranim fazama razvoja javila varljiva nada da će internet biti oaza slobode koje više nema u klasičnim medijima u kojima dominira „politička korektnost“, a zapravo potpuni nedostatak društvene debate koji se maskira tabloidnim senzacionalizmom i taktičkim prepucavanjima bez značaja. No ubrzo je ulaskom velikog novca i internet korporatizovan, te je i tu zavladala paradigma „postistine“ ili postmoderne relativizacije svega sa ciljem da se ljudi zbune mnoštvom prividno protivrečnih diskursa i da se nametne jedan dominantan mejnstrim pravac mišljenja.

Simulacija dijaloga znači da se medijskim konzumentima (to nisu više slobodni građani već potrošači medijskih sadržaja) nudi simulacija dijalogu u skučenom okviru pseudodebate u kojoj se govori o marginalnim temama, ili pak o personalnim izborima koji nemaju uticaj na promenu političke ili društvene agende. „Sve se menja da bi sve ostalo po starom“, ili, preciznije privide promene i pluralizma vodi u novi nivo neoliberalne hegemonije i ideološkog monizma.

Društvene mreže i sloboda govora

Tako se iz rane pionirske faze interneta na kom je bilo dosta amaterskih sajtova i foruma na kojima se moglo čuti i ono što je cenzurisano u mejnstrim medijima, došlo do korporativizacije interneta. Ulaskom klasičnih medija i pravljenjem novih medija od strane finansijskih i poslovnih centara moći hegemonija mejnstrim medija se održavala. Borci za slobodu reči ili za drugačije mišljenje gurnuti su na marginu, a ukoliko su bili „politički nekorektni“ rizikovali su etikete ekstremista ili nečeg drugog što je značilo i društveni ostrakizam. Kancel kultura je poslednji izraz tog autoritarnog poretka koji guši drugačiju misao kroz diskreditaciju i društvenu eliminaciju (gubitak posla, kraj karijere i blokada u medijima).

Pojavom društvenih mreža i socijalnih medija poput poput foruma, a kasnije korporativnih giganata poput Fejsbuka, Tvitera, Instagrama i Tiktoka, ponovo se javila nada da to mogu biti oaze slobode i razmene mišljenja kakve nema u mejnstrim medijima (bez obzira na to da li je print, TV ili internet izdanje). Neko vreme je i delovalo da je tako. Nije bilo cenzure i mnogi entuzijasti su krenuli da grade svoje profile na društvenim mrežama da bi imali društveni uticaj koji im nisu dopuštali mejnstrim mediji.

Preterana sloboda moža da se pretvori u anarhiju, što se i dešavalo. Međusobno prepucavanje, vređanje, progonjenje i slično bili su pojave koje su išle u tim ranim fazama društvenih mreža (mejling liste, forumi, portali sa komentarima…). Kad ne postoje jasna pravila i kontrola u komunikaciji ona se lako otme kontroli i pretvori u svađu. Pored toga, oni koji imaju nešto da kažu bivaju ugušeni od onih koji su tu da „kvare“ ili da skrenu temu, pa „troluju“ ili vređaju. Tada se već prave armije na društvenim mrežama koje imaju za cilj da promovišu neku agendu, politiku, kompaniju ili nešto drugo, kao i da ocrne konkurenciju. Te organizovane grupe botova imale su za cilj da nametnu jedan narativ, a da sabotiraju drugu stranu i da tamo naprave haos ili da polemiku pretvore u svađu. Sve je to dovelo do srozavanja nivoa komunikacije na društvenim mrežama.

Tad se javlja potreba za definisanjem pravila i za moderacijom komunikacije na internetu. To su mogle lakše da izvedu velike tehnološke kompanije poput Fejsbuka ili Tvitera. No vremenom se ta potrebna kontrola od zloupotreba komunikacije pretvorila u otvorenu cenzuru. Pojavili su se fejkčekeri koji su zapravo bili deo NVO globalističke agende i koji su prijavljivali „zloupotrebe“ na internetu (na Guglu za sajtove i na društvenim mrežama za naloge), a zapravo se obračunavali sa ideološkim i političkim protivnicima. Oni su se pokazali kao efikasni komesari „politički korektnog“ i udarna pesnica cenzure. Osim njih svako, naravno, ima pravo da prijavi zloupotrebu pravila ponašanja (nezakonito delovanje, pretnje za bezbednost, govor mržnje, uvrede i slično). No i to se ubrzo zloupotrebilo tako što su ideološke ili političke protivnike organizovane grupe spontano prijavljivali za kršenje pravila.

Posledica toga je da ako pišete o Jasenovcu i stradanju Srba, to vam prijavljuju kao „govor mržnje“, ako kažete da ste protiv ulaska u NATO rizikujete etiketu „ruske propagande“, a ako kažete da je politika Podgorice, Sarajeva ili Zagreba opterećena srpskim narativom – imaćete brojne prijave za različite prestupe. Posledica toga je trajna ili privremena blokada naloga. Pored toga, imamo i zabranu ruskih medija na internetu. Mediji koji se prepoznaju kao proevropski i proamerički privilegovani su od strane Gugla, a oni koji su definisani kao provladini ili „nacionalistički“ marginalizovani su i ne pozicioniraju se na pretragama. Slično je i na globalnom planu – politički nekorektni bili su na udaru cenzure. Najpoznatiji primer jeste blokada naloga na društvenim mrežama tadašnjem aktuelnom predsedniku SAD Donaldu Trampu, što je uticalo na predsedničke izbore.

Furtutma oko dolaska Maska na čelo Tvitera

Od proleća je krenula drama oko kupovine Tvitera od strane Elona Maska i grupacije koju on predstavlja. Prvo je Mask hteo da kupi akcije i ponudio visoku cenu od 44 milijarde dolara, što je kod vlasnika akcija dočekano sa entuzijazmom. No tad su očigledno usledili pritisci na Tviter od strane administracije i američkih demokrata koji nisu znali šta će Mask učiniti sa ovom društvenom mrežom. NJegova najava da će vratiti Trampa ali i druge uticajne predstavnike konzervativne struje poput filozofa Pitersona ili repera Kanje Vesta, uznemirila je levoliberalne krugove koji su bili glavni zagovornici cenzure prema neistomišljenicima (pa i gore od toga – kancelovanja).

Isto tako se ni američkim demokratama oko aktuelne administracije nije svidela ideja da do tada njima blizak Mask vrati Trampa koji najavljuje da će se kandidovati na predsedničkim izborima 2024. Sve je to dovelo do komplikacije u pregovorima oko kupovine Tvitera. U jednom momentu je Mask odustao od kupovine. Kasnije je došlo do preokreta jer su prodavci tužili kupca Maska da nije izvršio preuzetu obavezu – kupovinu Tvitera. Posle više peripetija i preokreta, Mask je na kraju kupio Tviter. No posle toga je usledila prava žurka. Čitava ova korporativna španska serija pokazala je da postoji jako sučeljavanje interesa unutar onog što se zove liberalno-demokratski establišment, čiji je važan član postao Mask.

Dolaskom na čelo Tvitera Mask je započeo promene koje su mnogima bile radikalne. Otpustio je pola zaposlenih da bi kompanija bila profitabilna i da bi je očistio od partijskih i obaveštajnih komesara koji su se zapošljavali „preko veze“ i imali visoke plate. On nije trpeo konkurenciju u onom što smatra da je njegovo. Najavio je oslobađanje Tvitera od cenzure i povratak ne samo Trampa, već svih onih koji su bili žrtve levoliberalne čistke koja je dolazila do vrhuške ove kompanije. Mask je organizovao internet glasanje – da li vratiti Trampu nalog ili ne. Većina je glasala za, i on je oslobodio nalog. No Tramp se nije vratio jer je u međuvremenu napravio svoju društvenu mrežu koju bi povratkom na Tviter ugasio. No drugi predstavnici desne konzervativne Amerike su se vratili na ovu društvenu mrežu, a talas relaksiranja cenzorske represije se osetio svugde, pa i kod nas. (Autor ovog teksta je povratio svoj nalog koji je bio trajno blokran jer je bio prijavljivan od ideoloških protivnika i fektčekera iz regiona.)

To je dovelo do rata sa demokratama i sadašnjom administracijom. Američki predsednik Bajden napao je Maska da je kupio Tviter kako bi širio laži o njima po svetu. Okidač za to je Maskovo puštanje „druge strane priče“ o upadu u kuću prvog čoveka Kongresa. Pelosijeva je rušila zvanični narativ o „napadu na funkcionere demokratske Amerike“ time da je reč o gej aferi njenog muža. Time je i karijera Pelosijeve bila zapečaćena. Odjednom su se svi veliki igrači koji se reklamiraju na Tviteru povukli i time smanjili prihode. Mask je morao radikalno da smanji troškove i da preuzme rukovođenje kompanijom (nije bio samo vlasnik i generalni direktor, već je preuzeo i druge funkcije).

Istovremeno je podigao ulog tako što je svojim tvitovima privlačio pažnju celokupne američke i svetske javnosti. To je kulminiralo u izlaganju Tviter fajlova koji su pokazivali kako je Tviter učestvovao u dikreditaciji Trampa i uticaju na izbornu volju građana u SAD. On je priznao da je Tviter učestvovao u hakovanju američke demokratije. Pored toga, objavio je i fajlove koji govore kako je Bela kuća plaćala milione evra Tviteru da gasi naloge koji su govorili o aferi Bajdenovog sina Hantera i problematičnom pedofilskom sadržaju njegovog laptopa.

Istovremeno su perjanice levoliberalne Amerike bojkotovale Tviter, neki su ga i trajno napustili (crna liberalna glumica Vupi Goldberg, osnivač Tvitera Dorsi, muzičar i promoter gej prava Elton DŽon, poznata manekenka Điđi Hadid, glumica Amber Herd koja je varala DŽonija Depa sa Elonom Maskom i drugi predstavnici ili promoteri levoliberalne orijentacije). Čak se i kod nas javila kritika Maska na Tviteru od levoliberalnih krugova koji su razmatrali povlačenje sa ove platforme (npr. Vesna Pešić), ali je to bilo tek toliko da isprate „trendove“.

Svi oni su rekli kako ne mogu da trpe da oni koje oni ne podnose, a to su konzervativci i desničari, imaju pravo da iznose svoje mišljenje što im je Mask obećao u smislu „opšte amnestije“. Oni veruju da nema demokratije za „neprijatelje demokratije“. Naravno da je Mask shvatio da ukoliko dominira cenzura i drugačije se mišljenje progoni – to je loše po sam Tviter koji gubi ljude koji prelaze na druge mreže. Time slabi uticaj platforme a i njeni finansijski rezultati su drugoročno slabiji (što znači da prethodne vlasnike nije brinulo to što cenzura utiče loše na profit). Pri tome su oni na Tviteru progonili i cenzurisali većinsko mišljenje američkog društva ili drugih zemalja.

Epizoda sa Maskovom „ponudom“ Kremlju sa ciljem da se reši rat u Ukrajini višestruko je zanimljiva. Sama ponuda govori da Mask ima ambicije i u politici i u spoljnoj politici. NJegov predlog naravno da nije samo njegov, već od grupacije koja stoji iza njega a to su tehnološke kompanije, finansijeri i strukture Pentagona. To se u administraciji shvatilo kao da im se Mask meša u posao i to sa predlogom za koji mnogi u američkom establišmentu veruju da je bio previše velikodušan prema Putinu. On je „ponudio“ Krim Rusiji, a da oblasti u kojima je ruska vojska organizuju za nekoliko godina referendum na kom bi se građani izjasnili da li će biti deo Ukrajine ili Rusije. Pri tome bi Ukrajina bila neutralna. To je, naravno, probni balon koji se pušta preko Maska, kao i sadašnji koji ide preko Kisindžera (a koji nije tako blagonaklon prema Rusiji). Maskov predlog izazvao je histeriju u Ukrajini i među vašingtonskim jastrebovima. Na napade Ukrajinaca Mask je odgovorio da će im ukinuti internet servis koji ide preko njegovih satelita, a tuda idu vojne komunikacije ukrajinske vojske. To je izazvalo reakciju američke vlade u vidu slanja inspekcija i pokretanja postupaka protiv njegovih kompanija. Na kraju je on spustio loptu i prešao preko svega.

Rat sa američkim demokratama (čiji je Mask bio deo) doveo je do situacije koja je mogla da osakati i njega i njih. Da njima bude kamen o vratu na izborima, a da Masku potope Tesla kompaniju koja je njegovo glavno „blago“. Administracija je najavila da Tesla električni automobili nisu favoriti, već i da ima drugih proizvođača koje može podržati vlada. Tad je očigledno došlo do dogovora u kom vidimo da su se veliki oglašivači vratili na Tviter a Mask je ublažio napade na politički establišement Bajdenove administracije. Sada je došlo do primirja koje će ko zna koliko trajati. Mask i ekipa hajtek kompanije i finansijera koji stoje iza njega postali su nezaobilazni politički akteri sa kojima se računa i koji će uticati na to i ko će biti novi predsednik, što mu je očigledno i cilj.

Pozadina sukoba oko Tvitera

Tviter i Fejsbuk su u vremenu zasićenja klasičnim medijima postali najuticajniji mediji i društvene mreže na kojima milijarde ljudi provode svoje vreme informišući se i zabavljajući se. Već se u prvoj kampanji Obame 2008. prepoznao značaj društvenih mreža za predsedničke kampanje. Ne samo da su one bili medij kojim se šire informacije, već su preko njih prikupljali informacije, sakupljali donacije i volontere u kampanji. Pored toga, društvene mreže su imale svoje resurse analitike javnog mnjenja i načina uticaja na njega kakav nije viđen u istoriji. Tako je kontrola nad društvenim mrežama uslov dolaska na vlast i ostanka na istoj. Kalifornijske tehnološke kompanije postale su giganti koji su služili američkom establišemntu da bi manipulisali javnošću, pobeđivali na izborima ali i da bi rešavali političke krize u zemlji i inostranstvu. Vremenom su te kompanije (Amazon, Gugl, Fajsbuk, Tviter i drugi) toliko ojačale da je glavnim ljudima te industrije poput Bezosa bilo premalo da služe političkom establišmentu (dominantno demokratama). Te kompanije vredele su hiljade milijardi dolara, one su imale neviđene resurse i tehnološke mogućnosti uticaja na javnost kakve nikada do sada nisu imale američke kompanije. One su želele, ne samo novac, već i moć koja bi im osigurala u novom ciklusu i mnogo veći novac.

Grupacija tehnoloških kalifornijskih magnata, inače liberalne orijentacije, 2016. podržali su Trampa jer nisu dobili one pozicije u Demokratskoj stranci i u administraciji za koje su mislili da im pripadaju. Kada je početkom 2000. došlo do dila sa demokratama i uvažavanja interesa novih megamilijardera, oni su cenzurisali i kanselovali Trampa i iz mejnstrim medija i sa društvenih mreža (pre svega Fejsbuka i Tvitera), što je uz „glasanje poštom“ dovelo do poraza Trampa na izborima. Kupovinom Tvitera i „najavom povratka Trampa“ Mask i njegova grupacija su se „ubacili“ u veliki dil istočnih finansijera poput Soroša i kalifornijskih tehno-magnata poput Bezosa kao novih igrača bez kojih se ne može. Taker Karlson, nauticajniji politički komentator, rekao je da mu se čini da su Bajdenovu administraciju sastavljali Bezos i Soroš. Sad će tu biti još jedno ime Mask.

Bitka za Tviter je mnogo veća od tih 44 milijardi koliko je plaćen. To je bitka u kojoj je moć novca sredstvo da se dobije politička i društvena moć. A kada dobijete tu moć, onda „novac dolazi sam po sebi“. Oni koji misle da je gomilanje novca cilj, ne ostvaruju ni taj cilj u meri u kojoj bi ga želeli, za razliku od onih kojima je novac sredstvo da se dobije moć. Igra prestola je ključna društvena igra – u Americi je to mogućnost da se utiče na to ko će sedeti u Beloj kući i u drugim ključnim strukturama moći. Sve manji broj ljudi koji kontroliše ogromna bogatstva i medije ima uticaj govori nam da moć postaje oligarhijska. Unutar te oligarhijske strukture imamo stare grupacije (finansijeri, naftaši i magnati realnog sektora), ali i nove tehno-magnate koji žele veći deo političkog i finansijskog kolača koji se zove vlast i moć.

Na kraju, šta je sa slobodom govora?

Mask je bučno najavljivao da će Americi i svetu doneti slobodu govora. Kad je kupio Tviter on je rekao da je „oslobodio pticu“ (simbol Tvitera je ptičica). On je vratio naloge „prognanima“, najavio pravljenje saveta za modernaciju koji je sastavljen od ljudi koji imaju „različite stavove i poglede na svet“. Određeno popuštanje cenzure je nastupilo, ali je naivno očekivati da bi najbogatiji čovek na planeti koji ima i ambicije političke prirode bio posvećen „slobodi govora“ nauštrb svojih interesa i ciljeva. U ovom momentu su se njegovi interesi poklopili sa željom većine da bude manje brutalne cenzure i to je otprilike to.

Mask nije došao na ideju da potroši 44 milijarde dolara na jednu rizičnu poslovno-političku operaciju da bi oslobodio Tviter, već da on bude njegova batina (i batina onih koji su stali iza njega u ovoj operaciji) kojom će pretiti političkom establišmentu ukoliko mu ne izađu u susret. Tramp je jednom prilikom opisao Maska kao mladog i neviđeno ambicioznog preduzetnika koji je tražio državne subvencije za nerealne i nerazumne projekte i na zemlji i u svemiru. Drugi ga kritikuju da je ulazio u projekte poput Tesle i da je kompanije posle preotimao od vlasnika da bi on imao kontrolu i moć te, da se na tom putu nije libio ni od manipulacija i lažnih diploma prestižnih univerziteta i nepostojećih doktorskih studija. Bez obzira na to koliko je sve to tačno, ipak „gde ima dima ima i vatre“. Bilo kako bilo, on nije tip čoveka kom je stalo do „slobode govora“ ili „demokratije“, već do jačanja njegove moći i bogatstva. Pri tome su mu te ideje u ovom momentu poslužile kao saveznici u nadograđavanju sa američkom administracijom u čemu je očigledno bio uspešan. Videćemo da li je u cenu dila sa levoliberalnim establišmentom SAD ušla i oslobođena ptičica koja bi bila ponovo vraćena u kavez.