ELIZABETA I TJUDOR I MARIJA STJUART – RELACIJE DVE KRALJICE NA OSTRVIMA KOJE SU DEFINISALE SUDBINU ŠKOTSKE

ELIZABETA I TJUDOR I MARIJA STJUART – RELACIJE DVE KRALJICE NA OSTRVIMA KOJE SU DEFINISALE SUDBINU ŠKOTSKE

Autor: Msr Srđan Graovac, istoričar

Kao što smo iz ranijih izlaganja mogli da utvrdimo, odnos između dve kraljice i rođake bio je izuzetno kompleksan. Zapravo, sumorni susedski odnosi dva kraljevstva u velikoj meri imali su refleksije i na relacijske interakcije između dve vladarke koje su u isto vreme bile povezane i rodbinskim odnosima. Uskoro su planovi o udaji kraljice Marije dobili sadržajnije forme. Sasvim neočekivano za kraljicu, interesi o njenom braku ponajviše su dolazili iz Engleske. Naime, Elizabeta je bila živo zainteresovana za dešavanja u Holirudu, a posebno kada je reč o stvarima koje su se odnosile na pitanje braka i škotskog kraljevskog nasleđa. Svakako, i za kraljicu Mariju porodični i intimni život engleske kraljice predstavljao je značajan predmet interesovanja. Komparativnom analizom karakternih osobina dve kraljice veoma lako možemo da uočimo da je duhovni nivo na kome su te dve žene u permanentnom sukobu međusobno komunicirale, imao prilično visok stepen. Mudrost je jedna od zajedničkih osobina za koju možemo da kažemo da su je delile. U pogledu spoljašnje manifestacione reprezentacije, obe su posedovale uzorno držanje, odlično obrazovanje, gde posebno ubrajamo i visprene poliglotske sklonosti. Kao i Elizabeta i Marija je tečno govorila latinski, francuski, italijanski, a Elizabeta još i grčki jezik, a njihova korespondencija, kako međusobna, tako i sa drugim značajnim istorijskim ličnostima, odiše plastičnom snagom izražavanja, a po literarnim standardima daleko nadmašuje prepisku njihovih najboljih ministara. Svojom inteligencijom, smislom za umetnost i književnost, kao i kulturnim aktivizmom u načinu života, obe su bile spremne da podnesu kritiku najstrožijih „sudija“ i njima naklonjenih kulturnih stvaralaca poput Šekspira i Bena DŽonsona ili Ronsara i Di Bela. Međutim, pomenuta visina nadahnuća prema kulturi i njenim sadržajima ujedno iscrpljuje i sve sličnosti između ove dve žene. Iznad navedene visine naklonosti prema „kulturnom životu“ i „životu kulture“ uopšte, suprotnost njihovih mentalnih karakteristika počinje da dominira u posmatračkim procesima sudionika epohe koju su obeležile. Književnici, posebno poete, pomenutu suprotnost su već od samog početka snažno uočili i dramatično uobličili u svojim delima. Veoma je uočljiva i istovremeno metodološki osetljiva sklonost istoriografije i književnih mislilaca da razloge razlika u karakteru dve kraljice potraže u suprotnostima njihovih životnih puteva i istorijskim „udesima“ toga doba u kojima su obe sudelovale. Nesumnjivo je da su životne okolnosti u kojima su kraljice odrastale i sticale osnovna znanja o društveno-političkim prilikama u privatnom i javnom životu neizrecivo uticale na formiranje opšte slike o svetu koji ih je okruživao, a svakako uticao i na karakteristike intime njihovih mentalnih profila.[1]

Međutim, ukoliko opet uporednom analizom pokušamo da sagledamo upečatljive aspekte i glavne preseke u procesima formiranja njihovih ličnosti, shvatićemo da su isti bili jednoobraznog karaktera u najvažnijim segmentima odnosa društvenih prilika prema njihovom intimnom i javno-političkom životu. Nije istorijski celishodno, niti metodološki sveobuhvatno (što je uočljiva sklonost savremene istoriografije) afirmisanje teze da je osnovna razlika u karakterima između Marije Stjuart i Elizabete Tjudor sadržana u činjenici da je škotska kraljica već od prvih dana vaspitavana kao vladarka i da je godine odrastanja provela u bezbrižnom zaklonu francuskog dvora i Katoličke crkve, pri čemu je usud koji je doživela u kasnijem dobu samo posledica jakih intimnih poriva i nesnalaženja u političkom „kovitlacu“ prokalvinističke politike škotskih lordova. U isto vreme, osnaženo je ubeđenje da je život kraljice Elizabete bio u daleko nezavidnijem položaju, zbog evidentnog fakta da je u najranijem dobu i na najsuroviji način izgubila majku, a potom i sama bila proglašena za kopile, dok je u godinama vladavine Krvave Marije imala zatočenički status neželjene sestre, uz to zatvorene u zloglasnom londonskom Taueru. Isticanjem pomenutih, nesumnjivih crtica iz života engleske vladarke, utiče se na formiranje stava da potonja Gloriana svoju čuvenu obazrivost u „političkim gibanjima“ druge polovine XVI veka, mudrost u intimnim relacijama prema saradnicima i podanicima, ali i otklon prema svim vidovima protestantskog prozelitizma, zapravo duguje veštinama mukotrpne borbe za svoja ugrožena prava, pa i sam život, zbog čega je bila prinuđena da iskonske strahove i instinkte čuva daleko od „pogleda“ brojnih „nepoželjnih očiju“. U samoj osnovi, navedenu tezu možemo prihvatiti, ali sa izvesnim rezervama. Na mentalni sklop daleko „otvorenijeg“ i plahovitijeg karaktera škotske kraljice sigurno je uticalo njeno jednako nezavidno detinjstvo i odrastanje. Ne zaboravimo, Marija Stjuart je kao „novorođenče na tronu“ izgubila oca, a majku koja je umrla kada je imala svega osamnaest godina, gotovo i da nije viđala od vremena svog infantilnog životnog perioda. Slično Elizabeti, posedovala je sjajno opšte i klasično obrazovanje i vaspitanje dostojno jedne plemkinje, uz to kraljice, ali podsetimo se, u zemlji u kojoj je uvek bila tuđinka i izbeglica. Godine „izbegličkog života“ odvijale su se pod budnim okom rođačke porodice koja, kada je njen život u pitanju, od nje nije očekivala ništa više od toga da „dosledno odigra svoju ulogu udice“ za lakim plenom kraljevskog prestola Škotske. Potrebno je da napomenemo da su engleska istorijska nauka i istoriografija o posttjudorskoj i poststjuartskoj epohi, uobličile shvatanja da je „umereni anglikanizam“ elizabetanske zlatne epohe u odnosu na „ekstremni kalvinizam kongregacijske Škotske“ u vreme vladavine Marije I, jedan od glavnih uzroka dominantnog trijumfa ličnosti engleske kraljice nad njenom škotskom rođakom. Marijina vladavina i život u Škotskoj mogao bi se opisati kao donekle sličan Elizabetinoj pregalačkoj borbi protiv zatočeništva i ponižavajućeg oduzimanja ličnog i rodnokraljevskog kredibiliteta tokom godina vladavine njene polusestre u Engleskoj. Dakle, tragedija života i vladalačke uloge Marije Stjuart i Elizabetin trijumf višestruko su povezani. Međutim, uzroci ishoda njihovih istorijskih uloga mnogo su kompleksniji i znatno prevazilaze književno-istorijske i istoriografske okvire koje su za iste savremenici i kasniji istoričari i literarni stvaraoci odredili.[2]

Nadzor nad Marijom Stjuart i državnim poslovima Škotske od strane lorda Marea, inače engleskog poverenika, u periodu do 1565. godine u mnogome su umirujući utisak na kraljicu Elizabetu, jer se pokazalo da škotska vladarka ni u jednom potezu ne ugrožava njen presto i interese dinastije Tjudor. Mare je predložio razumnije, pa čak i prijateljske odnose između dve rođake, uz uslov da obe svoje nesporazume ostave u prošlosti.[3] Elizabeta se prema takvom predlogu nije pokazala neosetljivom. Kao vladarka Škotske i pod nadzorom njenog plaćenika Marea, Marija Stjuart za Elizabetu nije predstavljala tako veliku opasnost u odnosu na vreme kada je bila ovenčana dvostrukom krunom-Škotske i Francuske. Uskoro po povratku kraljice Marije u Škotsku, počela je značajna prepiska između „dear sisters“, u kojoj su dve vladarke obostrano izražavale svoja najsrdačnija osećanja.[4] U znak pažnje i poštovanja, veoma često su bile sklone međusobnom darivanju, ulažući veliki trud da i na tim profanim primerima nadmaše jedna drugu. Ukoliko bi Marija svojoj rođaki poklonila prsten optočen brilijantima, Elizabeta bi na ovaj gest uzvratila još skupljim predmetom. Pred svetom i pred sobom, obe su pritvorno „glumile“ srodničku privrženost. U pismima Marija je uveravala Elizabetu kako ona „ništa na svetu ne želi toliko kao da vidi svoju dobru sestru“, da će raskinuti savez sa Francuskom, jer naklonost svoje sestre ceni „more then all uncles of the world“.[5] S druge strane, Elizabetina pisma upućena Mariji bila su ispisana velikim svečanim slovima, koja je upotrebljavala samo u specijalnim prilikama, a njima su iskazivana najushićenija uverenja o vernosti, poštovanju i privrženosti. Međutim, kada bi diplomatski pregovori u vezi sa organizovanjem susreta između dve kraljice ušli u završnu fazu, obe bi određivanje roka susreta oprezno izbegavale. Stari pregovori i nesuglasice u svojoj osnovi ostali su na mrtvoj tački. Marija Stjuart je želela da potpiše Edinburški sporazum o priznanju prava Elizabeti na engleski presto, ali tek pošto Elizabeta prizna Marijino ranije istaknuto pravo da tron svoje rođake nasledi nakon smrti poslednjeg „izdanka“ dinastije Tjudor. Naravno, Elizabeta ni u kom slučaju nije želela da prihvati ovaj predlog kompromisa. Vremenom i u prilikama koje su sa sobom nosile nove epohe, ponovo se iskristalisala misao da na britanskim ostrvima ima mesta samo za jednu kraljicu. Verovatno su u dubinama svojih duša i one same bile i te kako svesne ovog zastrašujućeg usuda ljudske gordosti i neutažive gladi „Moloha kraljevskih moći“.[6]

Višedecenijska „bitka dva britanska dvora“ počela je već sa pregovorima u vezi sa udajom Marije Stjuart. U prethodnom izlaganju smo naglasili da je pitanje braka Marije Stjuart i nasledstva škotskog trona postalo veoma aktuelno gotovo odmah nakon njenog povratka u zemlju. Razlozi date aktuelnosti imali su dvojaki karakter. Jedan od njih sastojao se u nameri Kongregacije lordova i DŽona Noksa da okončaju prethodno opisane, prema njihovim ubeđenjima, frivolne životne navike škotske kraljice. Drugi razlog poticao je od „rodbinske politike“ škotskog južnog suseda. Nije neočekivano što je najveće interesovanje za brak Marije Stjuart pokazan upravo od strane engleske kraljice. Među potencijalnim supružnicima Marije Stjuart veoma brzo našli su se kraljevi Švedske i Danske, nadvojvoda don Karlos Austrijski, sin španskog kralja Filipa II Habzburga, muža kraljice Marije I Tjudor i odbijenog prosca ruke njene sestre Elizabete. Mogućnost saveza između Filipa II, „udarne pesnice“ katoličke protivreformacije s jedne i katoličke kraljice Škotske s druge strane, predstavljala je političku kombinaciju od koje je Elizabeta ponajviše zazirala. U početku, kraljica Marija pokazala je prilično indiferentan stav prema pregovorima u vezi sa izborom njenog bračnog partnera. Navedene pregovore sa zadovoljstvom je prepustila polubratu Mareu koji ih je vodio sa egoističnom revnošću, zbog saznanja da bi njegova regentska vlast u Škotskoj bila u potpunosti obnovljena ukoliko bi kraljica „ponela“ krunu u Parizu, Madridu ili nekoj drugoj evropskoj prestonici. Snažan otpor prema pomenutim mogućnostima pružila je sama Elizabeta. Od strane svojih škotskih plaćenika dobro obaveštena o pregovorima, Elizabeta je Mariji ponudila sklapanje braka sa izvesnim protestantskim prinčevima s Kontinenta ili sa nekim škotskim, odnosno engleskim lordom. Potpuno je jasno da je mogućnost škotske personalne unije sa određenom „značajnijom“ evropskom vladarskom kućom bilo protestantskom ili, još gore, katoličkom, poput Valoa i Habzburga, Elizabeti predstavljala opasnost po državne i dinastičke interese Engleske. S druge strane, ni Škotska, pa samim tim ni Marija, nije želela da pregovorima o braku budu kompromitovani odnosi sa Engleskom, zbog jednog vrlo jasnog i starog interesa i cilja. Naime, Marija Stjuart pokazivala je dobru volju da pristane na „provodadžijsku ulogu“ kraljice Elizabete pod uslovom da joj od strane Engleske bude obezbeđeno nasledstvo „tjudorskog prestola“. Pomenute namere, svakako su zadavale brigu kraljici Elizabeti, pa je pod svaku cenu želela već u početku da ih otkloni. Nakon propasti pregovora sa Španijom [7], kraljica Elizabeta je kao kandidata za brak sa Marijom, predložila Roberta Dadlija, svog dugogodišnjeg bliskog prijatelja i savetnika. Diplomatski pregovori koji su potom usledili nisu dali očekivane rezultate. Ličnost Dadlija nije bila podesna za brak sa kraljicom Škotske. Marija je čak pokazala i jedan rezolutno uvređeni stav prema mogućnosti udaje za čoveka koji je imao niže društveno poreklo i status, a i čiju reputaciju su pratile skandalozne vesti i govorkanja.[8]

Čin dodeljivanja plemićkog dostojanstva Robertu Dadliju, kada je od strane Elizabete bio proglašen za grofa od Lestera i barona od Denbija, nije mnogo pomogao u ostvarivanju zamisli političkih elita Engleske i njene vladarke. Neočekivano, kao glavni kandidat za položaj supruga škotske kraljice, uskoro je u prvi plan postavljen Henri Stjuart, lord od Darnlija (1545-1566). NJegova kandidatura pripadala je svojevrsnom „rezervnom planu“ u slučaju da se pregovori sa ostalim mogućim proscima ne završe povoljnim ishodom. Henri Darnli bio je sin erla od Lenoksa, plemića koji je kao protivnik kraljice Marije nakon rata protiv klana Hantli, uz zaplenu celokupne imovine, proteran iz Škotske. Međutim, izbor za prosca pokazao se kao podesan iz razloga što je Darnli, za razliku od Dadlija, bio u rodbinskim odnosima sa Marijom, ali i sa kraljicom Engleske. Naime, njegova majka, Margareta Lenoks bila je praunuka Henrija VII, a osim toga ispovedao je rimokatoličku veroispovest, kao i škotska vladarka. Nauka ni do danas nije u potpunosti razjasnila osnovno pitanje koje se „nadvija“ nad „kandidaturom“ lorda Darnlija kao prosca ruke Marije Stjuart. Isto bi se sastojalo u rečima: čiji je on zapravo bio kandidat? Uvidom u istorijske izvore koji su u vezi sa navedenim prilikama, otkriva se izvesna doza zabrinutosti kod engleskog dvora zbog saznanja o namerama Marije Stjuart i dela škotskog plemstva u pravcu zaključivanja braka između kraljice i lorda Darnlija. U prvom redu, zapisi ser DŽejmsa Melvila koji je i vodio pregovore, govore da su se pomenuta opcija i ličnost budućeg muža brižljivo sakrivali od „pogleda“ doušnika i engleskih obaveštajnih struktura u službi kraljice Elizabete. Potomak Plantageneta, Tjudora, Stjuarta i u isto vreme rođak Vaola, uz to katolik, za Elizabetu najverovatnije i nije bio „najsrećnije“ rešenje. Nepobitna činjenica ostaje da je Darnli imao status četvrtog pretendenta prema redu nasledstva u odnosu na engleski presto. U situaciji kada je Elizabeta samovoljno odlučila da u istoriji civilizacijske svesti ostane upamćena kao „Virgin queen“, brak dva zakonita, i prva u redu nasledstva, pretendenta na njen tron, mogao je da ima nesagledive posledice po kraljicin život, ali i tok istorijske sudbine Engleske i cele Evrope. Međutim, pomalo je začuđujuća okolnost da je glavna inicijativa predloga ličnosti Darnlija za budućeg muža Marije Stjuart potekla upravo od lorda Lestera, nesuđenog supruga škotske kraljice, a miljenika i poverenika engleske vladarke. Bez obzira što je sama Elizabeta pred ser Melvilom izrazila izvesnu dozu negodovanja prema mogućnosti sklapanja braka između Marije i Darnlija, nije isključena misao, koja doduše ostaje u domenu hipoteze, da je plan finalizovanja radnji oko udaje kraljice Škota i izbora prikladne ličnosti za njenog supruga, zapravo delo savetnika kraljice Engleske, a možda i nje same. Bez obzira na pomenuto, pregovori su uskoro uspešno okončani, pa je čak i proščev otac lord Lenoks dobio dozvolu da se vrati u Škotsku. Prema specijalnoj dozvoli Elizabete, već u januaru 1565. godine, lord Darnli odlazi kod svoje buduće supruge. Večno „klupko“ pobede i poraza, odnosno Elizabete i Marije, počelo je da se odmotava.[9]

[1] Alison Plowden, Two queens in one isle: the deadly relationship of Elizabeth I and Mary Queen of Scots, Harvester Press, 1984, 145-188.

[2] Gordon Donaldson, Scotland: James V-James VII, Oliver and Boyd, 1965, 78-121. Uporedi i: Stefan Cvajg, Marija Stjuart, škotska kraljica, One su vladale svetom, Narodna knjiga, Alfa, Beograd, 2005, str. 77-88.

[3] Lord Mare dirljivim rečima je opominjao Elizabetu da sa kraljicom Škotske sklopi „pošteno prijateljstvo“: „Vi ste obe mlade, istaknute kraljice i vaše Vam poreklo ne dopušta da svoju slavu uvećavate ratom i krvoprolićem. I jedna i druga znate kojim se povodom izrodio između Vas osećaj neprijateljstva i, tako mi Boga, kamo sreće da moja gospodarica, kraljica, nije nikad preuzela na sebe da istakne svoje pravo ili pravni vid u odnosu na državu Vašeg veličanstva. Uprkos tome, trebalo bi da Vas dve budete i ostanete prijateljice. A pošto je ona jednom sa svoje strane tu misao izrekla, ja se bojim da će među Vama uvek vladati nesporazum, sve dok taj kamen spoticanja ne bude otklonjen. Vaše veličanstvo ne može da popusti u tom pogledu, a nju bi opet moglo da boli što s njom u Engleskoj, kojoj je ona tako bliska po krvi, postupaju, kao sa nekom tuđinkom. Nema li tu mogućnosti za neki srednji put?“, vidi: Stefan Cvajg, nav. delo, str. 65.

[4] Thomas Dalrymple Duncan, The Relations of the Earl of Murray with Mary Stuart, The Scottish Historical Rewiew, Oct. 1908, pp 49-57

<http://www.jstor.org/discover/10.2307/25518037?uid=3738928&uid=2&uid=4&sid=21102057391717> (28. III 2013).

[5] Mary Queen of Scosts, The Official Site of the Marie Stuart Society of Scotland, Mary v Elizabeth: The Thistle and the Rose, <http://www.marie-stuart.co.uk/index.htm> (28. III 2013).

[6] Isto

[7] Isto. Na propast pregovora u vezi sa udajom kraljice Marije za Don Karlosa, delimično je uticala i mentalna bolest španskog princa.

[8] Sve do danas nije u potpunosti razjašnjena uloga Roberta Dadlija u vezi sa tragičnom smrću njegove prve supruge Ejmi Ropsart. U kritično vreme kružile su ozbiljne glasine, pa i otvorene optužbe da je Dadli ubio svoju suprugu. Jedan od razloga tako negativne reputacije Roberta Dadlija sastojao se i u činjenici da je on od rane mladosti bio blizak prijatelj Elizabete Tjudor, što je njihovim savremenicima, a u prvom redu protivnicima, poslužilo da kompromituju tu vezu i prikažu je kao intimno-emotivnu. Današnja istoriografija sa velikom sigurnošću smatra da je Dadli zaista bio emotivni partner kraljice Elizabete, ali postoji veoma mala verovatnoća da se u navedenoj okolnosti krije i razlog tragične smrti njegove prve supruge. Isto tako problematična je i tvrdnja da je njenu smrt priželjkivala i sama engleska vladarka. Sasvim je neverovatna teza pojedinih istoričara, a još više brojnih savremenika Elizabete i Dadlija da su „kao rezultat te veze njih dvoje ostavili“ i potomstvo, tačnije sina koga su zatajili pred javnošću. Te sumnje su podsticane iz političkih razloga od strane dvorskih krugova španskog kralja Filipa II, vidi: Gordon Donaldson, Scotland: James V-James VII, Oliver and Boyd, 1965, 93-98.

[9] Stefan Cvajg, nav. delo, str. 84-91. Postoji ozbiljna sumnja da je ugovoreni brak između Henrija Stjuarta, lorda od Darnlija i kraljice Marije, zapravo, genijalno diplomatsko i političko „delo“ engleskog dvora. Privatni zapisi ser Melvila o pojedinostima u vezi sa idejama i diplomatskim potezima Elizabete i Marije oko sklapanja braka škotske kraljice, veoma lako su mogli dospeti u ruke sjajno organizovane engleske obaveštajne službe. S druge strane, u istoriografiji isti se navode kao nepobitan dokaz odsustva svake uloge kraljice Elizabete u datim događajima.