ЕКСЛИБРИС – УМЕТНОСТ НА КОРИЦАМА

29/03/2022

Аутор: Јованка Симић, новинар

Убрзо пошто је средином 15. века Гутенберг покретним  словима одштампао Библију, књиге су се убрзано ројиле и временом постале човекови најдрагоценији пријатељи. Из тог пријатељевања настали су и екслибриси чија је сврха била да декоративно означе власника и дискретно опомену позајмљивача да не заборави књигу да врати власнику.

Екслибрис (латински ex libris, из књига) заправо је била папирна налепница формата А6, а лепљена је на унутрашњу страну насловне корице књиге. На њој је било исписано име власника књиге, неретко и угравиран породични грб или неки други хералдички знак или слоган, a све у жељи да нагласи љубав и повезаност између књиге и њеног власника.

У почетку, екслибрисе су наручивали имућни грађани, установе или дворови. Временом се њихова употреба проширивала, а садржаји су постајали разноврснији захваљујући новим графичким и типографским техникама, као и бојама. Умножавани су техником бакрореза, акватинтом, доцније литографијом и линорезом.

Први познати примерак екслибриса потиче из периода 1470–1480. године, када је  калуђер Хилдебранд Бранденбург дао да се његов грб изреже на дрвету и одштампа на листове како би означио књиге у манастиру Буксхајм у Немачкој. Реч је о ручно бојадисаној гравири са једноставном хералдичком композицијом.

Садржала је и рукописни текст са насловом поклоњене књиге који уједно тражи од читаоца  да се помоли  за своју душу и за душе оних који од њега зависе. Захваљујући  немачком  ренесансном сликару, графичару и теоретичару уметности Албрехту Диреру (1471-1528) и групи уметника „Мали мајстор,“ екслибрис је добио своје место и у уметности.

Срби су екслибрисе, односно власничке записе, почели да примењују у 17. веку. Почетком 19. века на екслибрисима су преовлађивале сликовне теме са уметнутим стихом, сентенцом или опоменом заборавном посуђивачу књиге. Израђивани су у већим тиражима типоштампом, фотогравурама и офсет штампом док су у мањим тиражима ручно рађени.

Подразумева се да су дворске библиотеке Обреновића и Карађорђевића имале своје есклибрисе као и уметници, књижевници и научници и други виђенији људи међу којима и Михајло Пупин, Васа Стајић, Михаило С. Петров…

Мирослављево јеванђеље, најстарија  рукописна књига писана српском ћирилицом, на последњој страници има власнички запис који  потврђује да је Јеванђеље писано за кнеза Стефана Мирослава (брата Стефана Немање), захумског владара у периоду од 1168. до 1199. године.

Тим поводом Глигорије дијак (писар) оставио је овакав власнички запис: „Ја, грешни Глигорије дијак, недостојан назвати се дијаком, саставих златом ово Јеванђеље великославном кнезу Мирославу, сину Завидину.“ Овај Глигоријев власнички запис сматра се првим протоекслибрисом код Срба. Мирослављево јеванђеље, најчувенији споменик  српске писмености, данас представља и споменик  наше  баштине, а доспео је и на  Унескову листу „Памћење света“.

Занимљивост је да је Свети Сава (1174–1236) за испосницу  коју је саградио у Кареји, административном средишту Свете Горе, написао типик (строга  правила  за монахе), а текст је завршио клетвом да свако ко узме књигу, икону или шта друго из испоснице „нека буде проклет и везан од свете и животвореће Тројице: Оца,Сина и Светога духа и од мене  грешнога и да не буде проштен ни у овом веку, ни у будућем“. Поред потписа Светог Саве, на Карејском типику утиснут је и печат у воску  који сведочи да је овај рукопис својина испоснице у Кареји.

Први типографски екслибрис штампан на српском језику и ћирилици имао је Петар Први Петровић Његош (1813–1851). Израђен је највероватније 1833. године. Најстарији библиотечки  екслибрис у власништву је Библиотеке Српске православне општине у Шибенику, основане 1834.г одине. У 19. веку малобројни Срби поседовали су екслибрис што не чуди када се зна да је Србија тек после Српско-турског рата (1876-1878) изборила слободу и независност.

Познат је пример књижевника, бакроресца, историчара и просветитеља Захарија Стефановића Орфелина (Вуковар, 1726 – Нови Сад, 1785), који је с великом муком и одрицањем успео да стекне личну библиотеку. Своје драгоцене књиге означавао је екслибрисом на којем је писало: „Из књига Орфелинових“ или „Захарија Орфелина сија књига“. Упоредо, на корице својих књига, у кожном  повезу, утиснуо је суперекслибрис – позлаћене иницијале З.О.

Новосађанин Марко Ђурковић Сервијски (1740–1794) био је први Србин који је имао лични латинични екслибрис. Нарочито је занимљив власнички запис породице Трифковић јер припада четирима генерацијама. Латинска девиза исписана на њиховом  екслибрису, носи поруку: „Књиге наших отаца и нашег потомства“.

На унутрашњој страни корице књиге је име  Атанасија Трифковића (1799-1877), на контра страни првог листа стоји име Косте Трифковића (1843-1875), на другој страници је име његовог сина др Ђуре (1872-1942) и Ђуриних синова др Косте (1903-1942) и Реље (1910-1942), адвоката.

Култура израде екслибриса за приватне библиотеке на нашим просторима, раширила се тек почетком 20. века. Појавом Миленка Ђурића на историјско-уметничкој сцени словенског југа, екслибрис је постао препознатљива графичка делатност. Ђурић (рођен у Земуну  1894. године), био је пионир у прикупљању и подстицању уметника ради израде и популаризације екслибриса.

Најмарљивији проучавалац екслибриса био је др Љубомир Дурковић Јакшић (Врело, 1907 – Београд, 1997), универзитетски професор, историчар, публициста и управник Библиотеке СПЦ.

Најзначајнији савремени аутори екслибриса су: Растко Ћирић, Иван Миладиновић, Жељко Ђуровић, Љубомир Вујаклија, Босиљка Кићевац, Будимир Димитријевић, Мирослав Огорелица, Павел Чањи и Олгица Стефановић.

Крајем 19. века широм Европе оснивана су екслибрис удружења. „Екслибрис друштво Београд“ основано је 1994. а три године касније настало је „Екслибрис друштво Војводине“.

Данас се екслибрис не израђује само за потребе доказивања власништва над књигама, већ се посматра као врста уметности. Све учесталији су огласи за најмаштовитији и најквалитетнији екслибрис. Формат екслибриса у данашње време не прелази 13 центиметара.

Историјат екслибриса сведочи да то мало уметничко дело представља израз љубави и искрене наклоности према књизи као и жељу да она остане у поседу власника. Тим поводом својевремено је академик Дејан Медаковић (1922-2008) рекао да је бележити своје књиге дубоко лична ствар јер библиотека се наслеђује и представља потврду породичног и националног трајања.

Ни најупечатљивије израђен екслибрис, међутим, нема моћ да потпуно искорени  лошу навику читалаца да књиге позајмљују и да их много доцније или никада не врате.

ЛИТЕРАТУРА

.Душан Салатић,Власници екслибриса у Србији, Арт принт Нови Сад (2017)

.Лидија Мустеданагић, Прича о екслибрису, Музеј Војводине Нови Сад (2012)

.Љубодраг Обровачки, Из фондова народне  библиотеке Србије:збирка екслибриса Љубомира Дурковића Јакшића, Народна библиотека Србије(2000)

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања