Ekonomski interesi Francuske u Srbiji tokom 19. veka

Autor: dr Aleksandra Kolaković

Nakon sticanja autonomije Srbije (1830), velike sile šalju svoje konzule u Srbiju, pa nakon Austrije (1836), Engleske (1837) i Rusije (1838), to čini i Francuska (1839), koja je za prvog francuskog vicekonzula odredila Fransoa Dikloa (François A. Duclos). Već u trenutku sticanja autonomije (1830), pored političke zainteresovanosti Francuske za Srbiju kneza Miloša, a kasnije ustavobranitelja, francuske diplomate i poslovni ljudi uočavaju ekonomski značaj Srbije. Prvi Francuzi zainteresovani da se stave u službu knezu Milošu, Pjer Ponse (Pierre Poncet), apotekar, i Anri Šalet (Henri Charlotte), lekar, pojavljuju se u Srbiji 1837. godine. Verovatno su i ekonomski interesi, praćeni političkim, uticali da se početkom 1839. godine otvori i prvi francuski konzulat u Srbiji.

U toku leta 1856. godine, kapetan Mišel Manjan (Michel Magnan), brodovlasnik i predstavnik društva Matis, Manjan, Paro i Ko. (Mathiss, Magnan, Parot et Cie), kao i jedan od agenata francuske obaveštajne službe plovio je Savom i Dunavom. Na osnovu istaživanja kolege Uroša Tatića cilj ove plovidbe bio je da se ispitaju uslovi za plovidbu i mogućnosti uspostavljanja trgovinskih veza između Francuske i Kneževine Srbije. Manjan je stekao utisak da Srbija poseduje velika prirodna bogatstva i stoga je uspostavio kontakte sa najpoznatijim srpskim trgovcima. Ubrzo je Manjan srpskoj vladi izneo predlog o uspostavljanju dve parobrodske linije (na Dunavu i Savi), koje su mogle da rezultiraju bržim razvojem srpske privrede i slabljenjem političkog uticaja Austrougarske u Srbiji. Manjan je, između ostalog, predlagao da pomenute plovidbene linije povežu sva važnija mesta u Kneževini Srbiji, da cenu prevoza robe i putnika odobrava srpska vlada, kao i da u slučaju rata Srbija može dobiti brodove na korišćenje po „prijateljskoj ceni“. Planirano je da se Kneževina Srbija obaveže da besplatno ustupi zemljište za izgradnju radionice i da u periodu od deset godina svake godine uloži 300.000. franaka. Ministar finansija Jovan Marinović, Ilija Garašanin i Konstantin Nikolajević podržavali su pomenute planove kapetana Manjana, koji su se verovatno nakon austrijske intervencije završili bez uspeha. Pomorci iz Marselja, kao i proizvođači iz Liona i regije oko Rone, u ovom periodu pokazuju interesovanje za srpsku trgovinu i pokušavaju da je dovedu u neposrednu vezu s Mediteranom. Inače, vrednost izvezene robe iz Francuske u Srbiju, iako nije bila znatna, dostizala je sredinom 19. veka oko 150.000 franaka. Vreme snažnije ekonomske saradnje Francuske i Srbije je tek dolazilo, ali su dobre osnove postavljene već sredinom 19. veka.

Knez Miloš je po povratku na presto (1859) odobrio koncesiju za eksploataciju Majdanpeka na trideset godina, a zaključen je Ugovor o plovidbi parobrodima Dunavom i Savom između srpske vlade i Društva Manjan, Bujon i Alfons Kont i Ko. (Magnan, Bouillon, Alphonse Conte & Co). Klod Bujon (Claude Bouillon) kao upravnik Društva s kojim je srpska vlada sklopila ugovor nije došao u Srbiju u dogovoreno vreme da preuzme posao, već je raskinuo ugovor sa Ronskim društvom za plovidbu i osnovao novo Francusko-srpsko društvo, koje je imalo finansijskih problema i pokazalo neočekivano slabe rezultate u upravljanju srpskim rudnim bogatstvom. Zbog lošeg upravljanja Majdanpekom pričinjena je šteta od milion franaka, a marta 1866. godine Bujon je obavestio srpsku vladu o raskidanju ugovora o koncesiji Majdanpeka. Kapetan Manjan iz Marseja, pored pomenutih poslova (1860) dobio je i odobrenje kneza Miloša za prenos pušaka i mašina za topljenje olova iz Francuske za Srbiju. Francuska je trgovinskim ugovorom sa Osmanskim carstvom (1861) imala status najpovlašćenije nacije, što se odražavalo i na njen odnos sa Srbijom. Ekonomski uticaj Francuske na Balkanu u ovom periodu osećao se kroz učešće francuskog kapitala u izgradnji železnica i isporuke vojnog materijala.

Poraz Francuske u ratu sa Pruskom (1870–1871) označava i početak perioda smanjenog interesovanja zvanične francuske državne politike za Istočno pitanje, Balkan i Srbiju. Iako je Francuska u periodu posle sloma (1871) bila vojno-politički oslabljena i međunarodno izolovana, zahvaljujući svom ekonomskom i finansijskom prosperitetu, još uvek je velika sila voljna da zaštiti svoje stečene pozicije na Istoku. Francuska je u ovom periodu, pre svega, pokazala interesovanje za finansijska ulaganja u Osmansko carstvo i stanje državnih finansija, jer se zbog uloženog kapitala plašila bankrota osmanske države. Oslabljena nakon teškog poraza, u nastojanju da očuva status quo i mir u Evropi i uverena u neophodnost očuvanja integriteta Osmanskog carstva, francuska diplomatija ulaže napore da odvrati Srbiju od revolucionarnih akcija prema Osmanskom carstvu. Do 1875. godine turski državni dug iznosio je 5,3 milijarde franaka, od čega je čak 40% bilo francuskog kapitala, a 35% engleskog. U okviru Banque Impériale Ottomane (osnovane 1863) od ukupnog broja akcija u rukama Engleza bilo je 80.000, a u rukama Francuza 50.000. i samo 5.000. u turskim rukama. Postojala su i velika investiciona ulaganja Francuske u Turskoj i na Balkanu. Najvažniji poduhvat bila je izgradnja železnica, kojoj treba dodati i francuske trgovačke interese u Turskoj i stalni porast francusko-turske robne razmene. Ekonomski interesi u Turskoj uticali su na očuvanje Osmanske imperije. Očuvanje mira i postojeće ravnoteže snaga u Evropi, uz sve izraženiji francuski ekonomski interes na Balkanu, presudno su uticali na formiranje stava Francuske da je izbijanje srpskog ustanka u Bosni i Hercegovini (1875) preuranjeno.

Tokom Istočne krize, Francuska je čvrsto stajala na stanovištu da se očuva geografski integritet Osmanskog carstva i da se poboljša život hrišćana, kako bi se umirila Rusija. Francuska diplomatija nastoji da se Srbija uzdrži od rata protiv Turske, odnosno posle vojnog poraza Srbije zahteva povraćaj stanja i granica pre rata. Ministar spoljnih poslova Francuske Dekaz (Decazes) lično je apelovao na kneza Milana da Srbija sledi primer Francuske i ostane neutralna u rusko-turskom ratu 1877. godine, kao i da se ne otcepljuje od Turske, kao Rumunija zbog „neizbežno fatalnih posledica“. Strepnje u pogledu novog neposrednog angažovanja Srbije ublažavaju se oktobra 1877. godine nakon vojne misije francuskog kapetana D’Ormesona u Srbiji. Iako srpska vojska predstavlja dobar materijal, francuski izaslanik smatra da još nije spremna za akciju. Inače, nakon pada Plevne, srpsko pitanje izlazi iz značajnijih planova francuske diplomatije. Francuska je posle Sanstefanskog mira marta 1877. godine videla Srbiju u funkciji antiruskog usmerenja francuske politike. Francuska je Srbiji namenila ulogu antibugarsko-ruskog punkta na Balkanu, jer su francuski političari novi ruski program ustrojstva Balkana smatrali neprihvatljivim.U perspektivi, sa izgradnjom železnice, Srbija je za Francusku bila i potencijalni element antiaustrijske prevage na Balkanu. Značajno je istaći da je upravo Francuska svojim glasom na Berlinskom kongresu presudila da se Vranje pripoji Srbiji. Istovremeno, kao naknadu za pristanak na austrijsku okupaciju Bosne i Hercegovine, Francuska je dobila odrešene ruke u Tunisu.

Odlukama Berlinskog kongresa (1878) Srbija je stekla nezavisnost, tako da odnosi dve zemlje dobijaju novu dimenziju. U Parizu je otvoreno diplomatsko predstavništvo nezavisne Srbije, a za prvog srpskog poslanika u Parizu postavljen je nekadašnji francuski student i nezvanični diplomatski predstavnik, Jovan Marinović. Nakon 1882. godine i sklapanja Trojnog saveza (Nemačka, Austrija i Italija), Francuska se postepeno približava Rusiji, što utiče da interesovanje i pogledi na Balkan i Srbe dobijaju novu dimenziju. U periodu blokovske podele u 20. veku i napora Francuske da zaustavi dalje širenje Austrougarske na Balkanu i prodora nemačkog bloka na Bliski istok, primena principa narodnosti postaje sve dominantnija orijentacija francuske spoljne politike prema Balkanu i Srbiji. Od početka 1881. godine francuska diplomatija aktivno analizira problem srpske železničke mreže. Francuski poslanik u Beogradu Kanklo (Canclaux), na osnovu istraživanja Stanislava Sretenovića uviđa da bi „kneževina mogla da postane značajno tržište za Francusku“, žali što se još nije razvio put preko Soluna za razvoj tešnjih ekonomskih veza Francuske i Srbije.

Između Kraljevine Srbije i Generalne unije (L’Union Générale), na čijem čelu je bio Ežen Bontu (Eugène Bontoux) potpisan je ugovor o izgradnji železnice koji je imao i dodatni cilj da se za poslove u Srbiji zainteresuju velika evropska, posebno francuska preduzeća, kao što je Francuska istočna kompanija (Compagnie française pour le commerce des Indes orientales). Kanklo je bio posebno zadovoljan potpisivanjem ovog ugovora jer je verovao da se njime otvora povoljna perspektiva za uticaj Francuske u Srbiji. Iako je naredne 1882. godine došlo do stečaja Generalne unije i hapšenja Bontua u Parizu, Francuska je, ipak, nastavila da se u skladu sa Kanklovim ocenama interesuje za Srbiju. Bontu je potkupljivao srpske političare iz redova naprednjaka i radikala, a bankrotstvu Bontua i Generalne unije snažno je uticalo na politički život u Srbiji. Francuska je 1884. godine sklopila prvi državni zajam sa Srbijom u vrednosti od 40.270.000 franaka kod međunarodnog konzorcijuma, na čelu sa pariskom bankom Komtoar D’Eskont (Comptoir d’Escompte). Ostali članovi konzorcijuma bili su: Berliner Handelsgesellschaft, koja je uvela dve banke iz Berlina, jednu iz Frankfurta i jednu iz Hamburga, kao i bečku banku Osterreichische. Srbija je 1887. godine dobila francuski, nemački i austrijski kapital u okviru zajma nazvanog „poljoprivredni“ za duvanski monopol.  Vremenom se francuski kapital i finansije usmeravaju ka javnim kreditima. Prvi zajam nezavisne Srbije, kao i rudarstvo (gvožđe u Majdanpeku, ugalj u Dobri, bakar u Boru, a krajem 19. veka i osnivanje Društva za rudarstvo i metalurgiju – La Société minère et métalurgique) postaju dominatna područja francuskog interesovanja.

Sa druge strane, zaključivanje ugovora i stečaj Generalne unije izazvao je pravi potres u Srbiji. Pitanje mita i korupcije otvorilo se još 1881. godine. Slobodan Jovanović piše kako je posle govora radikalne opozicije javnost smatrala Bontua za austrijskog agenta, koji je imao zadatak da srpske železnice dovede pod austrijski uticaj. Pred kraj 1889. godine publikovana je anonimna brošura „Bombe“ u kojoj su navedene sume novca koje je banka podelila ljudima od uticaja, kako bi bio zaključen ugovor o zajmu između Generalne unije i srpske vlade. Autor teksta „Bombe“ bio je Tasa Đ. Ivković, železnički činovnik. Naveo je da su od Generalne unije novac, između ostalih, primili „Br. 1“ , odnosno kralj Milan Obrenović, M. Piroćanac, tada predsednik vlade, M. Garašanin, ministar unutrašnjih dela i S. Novaković, ministar prosvete. Kraljica Natalija u svojim Uspomenama piše da je pre potpisivanja ugovora kralj Milan imao nekoliko sastanaka sa Eženom Bontuom, predsednikom Generalne unije, u čijoj pratnji je bio i vikont D’Akur „Milanov prijatelj iz provoda u Parizu“. Kako je Generalna unija bila „solidna i cenjena banka i u velikom delu zasnovana na kapitalu francuskog plemstva i sveštenstva“, kraljica Natalija je verovala da je kralj Milan ponudu Bontua ocenio kao najpovoljniju i da drugi razlozi nisu postojali. Odlazak u stečaj Generalne unije kraljica Natalija dovodi u vezu sa uticajem politike Francuske Republike na pomenuti događaj i ističe, kako je banka bila „legitimistička i verska, pa ju je trebalo, uništiti“.

U toku Srpsko-bugarskog rata (1885) u Srbiju je u specijalnu misiju francuske države došao potporučnikde Šole (de Cholet), koji je pored Srbije obišao i Balkan i kao rezultat 1887. godine napisao La guerre serbo-bulgare (Srpsko-bugarski rat). Ovo je bilo prvo delo jednog francuskog vojnog stručnjaka koje je kao temu imalo srpsku borbenu spremnost, naoružanje i način ratovanja. Prve isporuke francuskog naoružanja Srbiji, kao i nastojanja Francuske da se u celosti, nakon poraza 1871. godine, vrati na evropsku diplomatsku scenu bile su posredni podsticaji da se pojavi jedno ovako delo, a istovremeno označile su i začetak vojnih nabavki Srbije u Francuskoj koje su imale i ekonomski i politički značaj.

Rene Mije (René Millet), bivši francuski diplomata u Beogradu, uz diplomatsku karijeru posvetio se i pisanju. U La Revue des Deux Mondes u nastavcima tokom 1891. godine objavljuje svoje uspomene sa Balkana pod naslovom Souvenirs des Balkans. De Salonique à Belgrade et du Danube à l’Adriatique (Uspomene sa Balkana. Od Soluna do Beograda i od Dunava do Jadrana). Istorija, geografija, geologija, religija i karakteristike balkanskih naroda predstavljene su francuskim čitaocima opisane rečima francuskog diplomate, koga su posebno zanimali ekonomski aspekti širenja francuskog uticaja na prostoru Balkana. Svoja interesovanja u pomenutom smeru, Mije je iskazao i u okviru koautorskog dela Le commerce français en Orient. La Serbie économiaue et commerciale (Francuska trgovina na Istoku. Srbija, ekonomija i trgovina). Ekonomske prilike i društvena kretanja u Srbiji bile su glavna tema pomenute knjige, koja je analizirala francusku trgovinu i ulaganja u Srbiju do 1891. godine, kao i mogućnosti razvoja dalje saradnje u vreme kada se Francuska politički povezivala sa Rusijom, kojoj je davala zajmove i sa kojom je razvijala živu saradnju. Moguće da je francusko-rusko povezivanje pojačalo i ekonomska interesovanja Francuske na Balkanu, što se uz sve jače prisustvo francuskih poslovnih ljudi u Srbiji može prepoznati i kroz knjige kao što su napred navedene Mijeove. Ovim se uviđa i da je ekonomsko interesovanje Francuske za Srbiju tokom 19. veka bilo prošlo put od pojedinačne zainteresovanosti, istraživačkih ekspedicija do diplomatskog interesovanja i strateškog opredeljenja Francuske i Srbije kroz ekonomsko-političku saradnju.