DŽEJMS HEPBERN, ČETVRTI ERL OD BOTVELA – ČOVEK KOJI JE UZROKOVAO PROPAST ŠKOTSKE NEZAVISNOSTI

DŽEJMS HEPBERN, ČETVRTI ERL OD BOTVELA – ČOVEK KOJI JE UZROKOVAO PROPAST ŠKOTSKE NEZAVISNOSTI

TRAGEDIJE U HOLIRUDU I KIRK O’ FILDU

1566/1567. GODINE

Autor: Ognjen Karanović, istoričar

            Zavidnim škotskim lordovima nije bilo teško da u svoju već pripremljenu zaveru za uklanjanje Ricija, a po mogućstvu i same kraljice, uvuku i nesrećnog kralja i muža njihove zajedničke suverenke. NJima nije pošlo za rukom samo da Darnlija privole da postane deo već pripremljenog zavereničkog poduhvata, već su istog postavili za nominalnog predvodnika paklenih planova o državnom udaru. U svest duboko nezadovoljnog i tada uveliko ogorčenog mladića usadili su uverenje da su se između kraljice i njenog sekretara razvile drugačije, znatno neprikladnije veze od pukog odnosa gospodarice i službenika. Nagoveštena je i potencijalno kobna glasina da je još nerođeno dete i naslednik Marije Stjuart plod navedenih nedoličnih odnosa. Sa svoje strane, Darnli je pristao na rešenje po kome David Ricio mora biti uklonjen nasilnim putem, a zauzvrat njemu je obećan pun kapacitet vladarskih kompetencija. Dalje, Darnli se obavezao da će odmah po dobijanju kraljevskih ovlašćenja, koja su mu tako dugo bila uskraćivana od strane supruge, saučesnike zavere osloboditi svake krivice i svakako da će osnovna intencija njegovih budućih vladalačkih namera biti usmerana prema zaštiti prava i položaja kalvinističke „kirk“. Između zaverenika potpisana su i dva sporazuma o jasnim namerama njihovog čina, dva čuvena „bonda“, u kojima je čak bilo nagovešteno priznanje suverenske vlasti Henriju Darnliju ukoliko bi došlo do preuranjene smrti kraljice Marije Stjuart. Doduše, navedena mogućnost prenosa kraljevskih kompetencija u punom kapacitetu predviđena je samo u slučaju da kraljica izgubi život pod „izvesnim nesrećnim okolnostima“.[1] Zaslepljen besom nemoći i odbačenosti, a karakterno sa prilično ograničenim intelektualnim sposobnostima, Darnli u tim rečima nije prepoznao stvarnu prirodu najavljenih krvavih događaja. Za razliku od njega, engleski poslanik, koji je bio veoma dobro upućen, čak i u detalje same zavere, o svemu je obavestio svoju kraljicu, pa i o tome da su saučesnici nemilog poduhvata saglasni da će kraljica Marija umreti nasilnom smrću, ako na bilo koji način pokuša da spreči „pravednu odmazdu i kaznu za Ricijeve grehe“. Nema sumnje da je postojala realna opasnost da se zavera usmerena protiv života državnog sekretara, u punom smislu reči „preokrene“ i protiv same Marije Stjuart. Lord Mare bio je, takođe upućen u pripreme za atentat na Ricija, inače jednog od njegovih glavnih političkih suparnika. Kada su u pitanju „zaverenički krugovi“ škotskog plemstva i engleskih obaveštajno-bezbednosnih struktura, jedino „kralju Henriju“ nisu bili poznati svi aspekti organizacije i stvarnih ciljeva pripremljenog državnog udara, čiji je bio, makar i nominalni predvodnik. Sve što je ta neostvarena ličnost želela, bilo je da se osveti svojoj supruzi, zbog evidentnog zapostavljanja njegovih bračnih i vladalačkih prava. Želeo je da ponizi suprugu, da je preplaši i tako prestravljenu, ukoliko je potrebno, i nasilno privoli da mu vrati njegov uveliko poljuljani položaj muža i „reh Scotiae“. Iz pomenutih razloga, Darnli je lično odabrao datum i mesto za izvršenje gnusnog zločinačkog čina. Odlučio je da se isti dogodi 9. marta 1566. godine pred njegovom trudnom suprugom i u kraljicinim privatnim odajama u Holirudu.[2]

            Prema određenim svedočanstvima kraljica Marija i David Ricio dobili su izvesna obaveštenja o predstojećim događajima, ali iz nepoznatih razloga na njih nisu blagovremeno i adekvatno reagovali. U noći užasnog zločina, kao i nebrojano puta do tada, Marija Stjuart je za Ricija i nekolicinu bliskih rođaka, savetnika i vlastelina priredila večernji obed i zabavu u privatnosti holirudskih odaja. Nakon izvesnog vremena, što je u prethodnih nekoliko meseci bilo potpuno neuobičajeno, okupljenom društvu pridružio se i nepozvani kraljicin muž, predvodnik zavere, Henri Darnli. U sitnim satima u odaje je na krajnje bahat način ušla grupa zaverenika. Tom prilikom, njihov istaknuti predstavnik lord Riven uperivši hladno oružje i prema samoj kraljici, prisutne je šturo obavestio o razlozima njihovog najblaže rečeno čudnovatog upada u privatne odaje Marije Stjuart. Takođe, kraljici je nagovestio činjenice o umešanosti njenog muža u pomenute događaje. Nakon toga, Ricija su na najbrutalniji način izvukli iz odaje i likvidirali u svečanoj dvorani zamka. U opštoj pometnji i neverici, poslednjim očajničkim kricima, Rici je zahtevao pravdu, a zatečenu kraljicu u drugom stanju, od nastojanja da pomogne svom unesrećenom prijatelju, zadržavao je lično Darnli.[3] Noć neizmernih strahota zauvek je izmenila život Marije Stjuart, možda čak i u mentalnom pogledu, a svakako i tok istorije Škotske i njenog etnosa. Nakon zločina, Marija je ostala zatočena u Holirudu i jedino je mogla da računa na pomoć odanih podanika i savetnika, poput Botvela i Hantlija koji su nakon izvršenog državnog udara uspeli da pobegnu kod pouzdanih vazala i tamo prikupe snage potrebne za kontranapad. Potpuno izbezumljena od bola i šoka, duboko ponižena takvim grubim narušavanjem njene kraljevske ličnosti i bračnog poverenja od strane robustnih škotskih gorštaka i slabašnog mediokritetkog supruga, kraljica je ipak pronašla snage u svom izmučenom telu i zatečenoj duši za pripremu jednog dovitljivog i veoma smelog plana za sopstveno izbavljenje i spas nerođenog naslednika krune. Računala je na popustljivost i nesigurnost ličnosti Darnlija, koji se nakon izvršenog nedela povukao i strahovito uplašio od daljih poteza svojih saučesnika, jer su oni u tih nekoliko sati imali apsolutnu vlast kako u Holirudu, tako i nad životima svih ljudi u njemu. Kraljica je uspela da nagovori muža da prevari saučesnike u zločinu, a zatim je u zajednici sa njim i nekoliko pouzdanika, putem tajnog prolaza iz zamka prebegla na sigurnost poseda lojalnih pripadnika škotskih plemićkih elita, predvođenih od strane erla Botvela.[4] U naredna dva dana prevrat je doživeo poraz, njegovi učesnici su se uglavnom predali, dok je nekoliko predvodnika zavere, poput lorda Rivena, prebeglo na teritoriju Engleske. Istovremeno, lord Mare se uz pokajanje zbog pobune iz 1565. godine protiv vladavine polusestre, vratio u Škotsku.[5]

            Duboko uznemirena, ali možda i po prvi put u potpunosti životno sazrela, Marija je nastavila da vlada svojim kraljevstvom, samostalnije i odlučnije nego ikada ranije. U Državnom savetu zadržala je samo odane podanike, a čak je i DŽon Noks privremeno napustio prestonicu.[6] Najveći oslonac, koji joj je zasigurno i omogućio najpre uspeh u borbi protiv zaverenika, a posle toga i afirmaciju suverenosti u obavljanju kraljevskih dužnosti, Marija Stjuart je pronašla u ličnosti DŽejmsa Hepberna, četvrtog erla od Botvela (1536-1578). Mnogo pre „holirudske tragedije“, Botvel je bio onaj ranije pominjani „drugi potporni stub“ Marijine vladavine. Dok je Ricio, kao tajni sekretar kraljice, posedovao nemerljive zasluge za uspeh škotskih državnih poslova u oblasti diplomatije, finansijske, ekonomske i privredne politike, Botvel je bio zadužen za sva pitanja u vezi sa ličnom bezbednošću Marije Stjuart, ali i kao kapetan kraljevske garde imao je izvesne nadležnosti u sferi vojnoodbrambene problematike. U izmenjenim političkim okolnostima posle 9. marta 1566. godine, uspostavljen je sistem vrhovne državne uprave, potpuno prepoznatljiv za period vladavine kraljice Marije Stjuart. Lordu Mareu vraćene su nadležnosti u oblastima unutrašnje uprave, lord Mejtland obavljao je dužnosti iz sfere diplomatske službe, a Botvel, najpouzdaniji podanik kraljice Marije, putem stepenica društvenog uspeha uzdigao se na njegove najviše tačke. Postao je glavni savetnik kraljice Marije i neprikosnoveni zaštitnik Kraljevstva, pa su pitanja iz domena bezbednosne i vojne politike čvrsto zadržana pod Botvelovom ingerencijom, a zahvaljujući njegovoj odlučnoj volji u Škotskoj su ponovo vladali red i zakon.[7] Međutim, ko je zapravo bio taj robustni vitez kome su ključne pozicije državne moći i uticaja u Škotskoj pripale polovinom 1566. godine? DŽejms Hepbern, erl od Botvela, takođe nije bio potpuno nepoznat kraljici Mariji nakon njenog povratka u Škotsku 1561. godine. Verovatno su imali prilike da se sretnu najmanje jedanput u vremenu kada je boravio kao izaslanik Marije Giz na dvoru kraljice Marije u Francuskoj. Posle Marijinog povratka u Škotsku i formalnog preuzimanja ingerencija kraljevske vlasti, Botvel se kao komandant njene telesne straže stalno nalazio u neposrednoj blizini kraljice.[8] U uslovima efektivnog i doslednog sprovođenja politike jačanja centralnih organa uprave i kraljevske vlasti, a pod snažnim uticajem rukovođenja pomenutim procesima od strane erla Botvela, kraljica Marija Stjuart osećala je prilično visok stepen lične bezbednosti i stabilnosti u zemlji, kada je ujutro 9. juna 1566. godine u Edinburgu, Škotskoj i celom svetu, gromoglasnom zvonjavom crkvenih zvona i zaglušujućom grmljavinom topova, svečano objavljena radosna vest o rođenju sina i naslednika škotskog i opravdano se verovalo engleskog trona. San Marije Stjuart da rodi zdravog, muškog naslednika prestola, napokon je bila ostvarena. Žudnja da ispuni hrišćanski zavet Svetog trojstva žene, da postane majka, supruga i vladarka, konačno je na najsrećniji način dobila svoj epilog. Takođe, nadanja DŽona Noksa i drugih kalvinističkih Lordova kongregacije o kraju „opasne vladavine žena“, doživela su značajan obrt. Rođen je budući kralj Škotske, DŽejms VI Stjuart (1566-1625), zakoniti suveren otadžbina svojih roditelja i naslednik prestola Engleske, gde će vladati pod imenom DŽejms I.[9]

            Nakon ubistva Ricija i slamanja pomenutog pokušaja državnog prevrata, prestolonaslednikov otac, kralj Darnli dobio je priliku da odigra svoj poslednji čin na političkoj sceni Škotske, a pokazaće se i života. Posle kraljicinog porođaja, pred svedocima priznao je dečaka za svog sina i naslednika trona Škotske, čime je bila dezavuisana opasnost po budućnost novorođenčeta, koja je bila prouzrokovana glasinama o njegovoj nelegitimnosti. Sve do februara naredne 1567. godine, nominalni škotski kralj gotovo se i nije pojavljivao u prestonici. Bio je potpuno odstranjen iz javnog života, ali i iz prisustva u svakodnevnim aktivnostima svoje supruge i sina. U drugoj polovini 1566. godine počinje jedno od najkontradiktornijih i najnedorečenijih razdoblja u životu kraljice tužne sudbine. Pored činjenice da su upravo o navedenom periodu u biografiji suverenke na koju se odnosi i tema ovog eseja, istorijska nauka na osnovu faktografskih podataka, kao i umetnička literatura, ponudile ponajviše odgovora i informacija, nego o drugim periodima njenog života, brojni čitaoci i zainteresovani istraživači zanimljive i zamršeno-tragične priče o škotskoj vladarki, ni u današnje vreme nisu pouzdano sigurni šta se tačno dešavalo na dvoru i okolini, a ponajviše u srcu i mislima Marije Stjuart. Najjednostavniji odgovor bi bio da je Mariju Stjuart zahvatilo kobno „ljubavno ludilo“. Svakako, veliki broj izvora ukazuje upravo na tu mogućnost. Svedočenja kraljicinih savremenika otkrivaju da je od perioda rođenja sina Marija Stjuart „zašla“ u jedno čudno i pomalo melanholično raspoloženje. Pomenuto stanje uma i duha pripisivali su nerešenim bračnim problemima, koji su sigurno veoma opterećivali škotsku kraljicu. Jednostavno, nije znala na koji način da se odnosi prema sopstvenom preljubničkom i izdajničkom mužu. Iz već pominjanih razloga nije mogla da se razvede. Problematična je bila i mogućnost proterivanja, odnosno preporuke da Darnli sam napusti Škotsku. Pred velikim psihološkim dilemama u vezi sa bračnim i porodičnim problemima, kraljica je jedini oslonac našla u ličnosti erla Botvela. Ukoliko za sada ostavimo po strani sadržaj čuvenih „pisama iz kovčežića“, odnosno „kasetnih pisama“ („The Casket Letters“), ne postoje određena druga svedočenja o preljubničkoj vezi između Botvela i Marije do februara 1567. godine. Nepobitno je da se kraljica gotovo neprekidno nalazila u blizini tog famoznog viteza. S druge strane, Botvel je bio oženjen sa DŽejn Gordon, kćerkom jednog uglednog klanovskog gospodara kakav je bio erl od Hantlija. Međutim, najupečatljivije crtice iz Botvelove biografije uvek se dovode u vezu sa njegovim odnosom prema pripadnicama lepšeg pola iz svih socijalnih slojeva Škotske i drugih zemalja u kojima je živeo. Naime, Botvel je bio veoma omiljen među ženama u senzualnom i erotskom pogledu. Ne baš privlačnih estetskih osobina, njegova duhovna crta muškarca energičnog karaktera imala je „magnetski“ uticaj na brojne žene s kojima je u toku svog života bio u ljubavnim odnosima. Kada je na preporuku Marije Stjuart u februaru 1566. godine stupio u brak sa pomenutom ledi DŽejn Gordon, izgledalo je da se robustni škotski zavodnik u emotivnom i bračnom pogledu konačno primirio.[10]

            Zaista, nije teško poverovati da je ophrvana već pominjanim problemima, melanholična i usmaljena kraljica u Botvelu potražila i „nešto više“ od puke utehe i zaštite. U pismima pronađenim u Botvelovom kovčežiću, koji mu je poklonila Marija Stjuart, navodne reči kraljice upućuju na zaključak da je njihova ljubav „planula“ neočekivano i vrlo silovito. Prema sopstvenom svedočenju u navedenim pismima, jasno je da je između kasnijih supružnika buknuo plamen nesavladive strasti, razarajuće požude koju i najracionalniji i najzreliji ljudi retko umeju da u dovoljnoj meri stave pod odgovarajuću kontrolu. Pojedini istoriografi i književnici, ali i uopšte pasionirani poklonici istraživanja prošlosti Marije Stjuart, navode da je prvi fizički i intimni kontakt između kraljice i njenog vernog vazala bio izuzetno violentne prirode, odnosno da se posredi desio užasni čin silovanja od strane neobuzdanog Botvela.[11] Pomenute tvrdnje treba primiti k znanju i to s velikom dozom rezerve, s obzirom da ni sama Marija nikada i nigde nije pružila izvesna obaveštenja na osnovu kojih bi savremenik ili kasniji istraživač mogao s puno osnova da utvrdi da je nad njenim telom ili dušom izvršen taj zločin. Takođe, ni na jednom mestu u već citiranom sonetu, Marija Stjuart nije rekla da su njeno telo i ličnost na bilo koji način povređeni, ali iz citata možemo da zaključimo da su jaki porivi i emocije prema Botvelu bili više nego evidentni. Ne predstavlja veliku teškoću utvrđivanje karaktera obostranih osećanja ovih dvoje relativno mladih ljudi. Izuzetno jake strasti i neobuzdana seksualna privlačnost koju su osetili jedno prema drugom, sasvim je očekivana od energičnih ličnosti, a sva svedočanstva o Mariji i Botvelu govore da su oni bili upečatljivo karakterne osobe neverovatno izraženih erotskih čula.[12]

            Sa druge strane uporni kritičari ideje o velikoj ljubavi i strasti Marije i Botvela, neprekidno ističu tezu da je i nakon tragičnih događaja u februaru 1567. godine, pa i posle sklapanja njihovog kratkotrajnog braka, škotska kraljica bila izrazito nezadovoljna, na trenutke čak i u stanju histerije, u čemu isti vide dokaz prema kome Marija nije osećala ljubav prema Botvelu. Za razliku od prethodnih stoleća, značajan deo uglednih predstavnika moderne istorijske nauke smatra da je Marija Stjuart bila navedena, čak i primorana da uđe u brak sa Botvelom.[13] Pored činjenice da ne postoje bliža svedočanstva savremenika iz datog perioda o vezi Marije i Botvela, nije neopravdana pretpostavka da su njih dvoje, najranije od septembra 1567. godine bili u emotivnom odnosu. U želji da je na etičkom planu potpuno diskredituju, Marijini neprijatelji iznosili su lažne optužbe da je ljubavni zanos između budućih supružnika trajao i godinama pre navedenog perioda.[14] Uporedo sa razvojem ljubavnih zanosa između Marije i Botvela, problem nerešenog statusa kraljicinog zakonitog supruga nastavio je da opterećuju kako samu vladarku, tako i uvek komplikovane političke odnose u Škotskoj. Indikativno zvuči podatak da su u decembru 1566. godine u zajedničkoj predstavci, najviši državni dostojanstvenici: Mare, Mejtland, Argajl, Hantli i Botvel, kraljici izneli ponudu prema kojoj su oni bili spremni da pomognu suverenki da se „oslobodi“ zakonitog supruga, ukoliko ona prihvati zahtev o povratku iz engleske emigracije predvodnika zavereničkog ubistva Davida Ricija: lordova Linsija i Rivena. Kraljica Marija udovoljila je ovim zahtevima krajem godine. U prisustvu vladarke prvo se govorilo samo o legalnoj formi razvoda braka. Kada je Marija Stjuart iznela svoje poznate stavove o zaštiti zakonitosti statusa njenog sina, koji bi u tom slučaju nesumnjivo bio ugrožen, naglasak „napora u vezi sa okončanjem bremena katastrofalnog braka sa Darnlijem“, usmeren je i na vanzakonske forme. Jednom prilikom i Marija Stjuart je nagovestila da se ne smeju preduzimati mere koje bi „mogle da padnu na teret časti njene savesti“. Mada ovu izjavu ne možemo da označimo kao krunski dokaz kraljicine nesporne umešanosti u predstojeće događaje, ista ipak odražava mučni utisak velikih tenzija u vezi sa nerešenim statusom braka Marije i Darnlija. Teško možemo da previdimo i činjenicu da je većina gore navedenih visokih državnih dostojanstvenika bila na platnom spisku engleske kraljice Elizabete.[15]

            Na osnovu sadržaja „kasetnih pisama“ formiralo se uverenje da je po nagovoru Botvela, Marija Stjuart krajem janura 1567. godine, gotovo na silu privolela Henrija Darnlija da se iz Glazgova vrati u Edinburg, pod navodnim izgovorom pružanja nege suprugu tokom trajanja njegovog oporavka od zdravstvenih tegoba, prouzrokovanih bolešću malih boginja. Međutim, Darnli nije vraćen u Holirud, opet pod izgovorom opasnosti od širenja zaraze, već je smešten u jednu usamljenu i prilično neudobnu i neuglednu kuću u parohiji Kirk O’Fild u Edinburgu, do koje se dolazilo zapuštenom uzanom stazom. Jednospratna kuća bila je preuređena za potrebe boravka kralja, kraljice i njihovog osoblja u njoj. Iz Holiruda su dopremljeni sagovi i tapiserija, potrebno pokućstvo, kao i postelja koju je Marija donela iz Francuske. U narednim danima kraljica je redovno dolazila u posete Darnliju, a u više navrata Marija Stjuart je ostajala i preko noći kod postelje bolesnog supruga. U nedelju 9. februara 1567. godine, u Holirudu su priređene svečanosti zbog venčanja dvoje sluga Marije Stjuart. Osim lorda Marea, koji je upravo tog jutra otputovao na nekoliko dana u posetu njegovoj supruzi, većina najviših državnih velikodostojnika prisustvovala je svadbenim svečanostima u holirudkom zamku. Tokom dana kraljica je više puta dolazila u posetu bolesnom mužu, a uveče je s Botvelom, Hantlijem i Argajlom učestvovala u radosnim zgodama svadbenih svečanosti. Vidno raspoložena, Marija je još jednom otišla u posetu kod Darnlijau deset časova uveče, gde je određeno vreme provela u razgovoru sa suprugom. Posle jedanaest časova i dalje u dobrom raspoloženju i društvu svoje svite vratila se na zabavu, da bi se posle ponoći povukla u privatnost svoje ložnice. Prema navodima svedoka, slično je učinio i Botvel. U dva sata posle ponoći, tada već 10. februara, zatresla se zemlja. Vazduhom se prolomila strahovita eksplozija, a odmah zatim primećeno je nekoliko neidentifikovanih lica kako u velikoj žurbi odmiču iz pravca Kirk O’Filda. Neverica i zebnja zavladali su u gradu koji je bio prenut iz mirnog sna. U roku od nekoliko minuta, glasnici su odjurili u Holirud kako bi na dvoru preneli strašnu vest da je u razornoj eksploziji kuća u Kirk O’ Fildu uništena te da je Henri Škotski sa svojim osobljem tragično izgubio život. Na pomenute informacije, Botvel je sa oružanom pratnjom otišao do mesta zločina, gde je mogao da vidi da su umorena tela Henrija Darnlija u noćnoj košulji i njegovog sluge izneta u dvorište razorene kuće. Utvrđeno je da su poginuli u eksploziji podmetnutog baruta u podrumu Darnlijevog „bolesničkog konaka“. Potom, Botvel je naredio da se mrtva tela polože na odar, a onda se nakon pola sata vratio u Holirud. Svojoj kraljici saopštio je da je njen muž stradao u neshvatljivoj eksploziji kuće u Kirk O’Fildu. Za istorijsku nauku ostala je nepoznata prva reakcija kraljice Škota kada je čula vest o smrti supruga. Ne znamo o čemu je tada razmišljala, ali zasigurno je poznato da je ubistvo Darnlija označilo početak najsumornijeg životnog razdoblja u tužnoj biografiji  Marije Stjuart. Dva zločina, dve nasilne smrti dvoje kraljici bliskih ljudi, u samo godinu dana, predstavljaju dva crna udeona kamena žalosti za prekinutim snovima. Paradoksalno, počeo je najčuveniji period života kraljice Marije Stjuart.[16]

[1]Stefan Cvajg, Marija Stjuart, škotska kraljica, One su vladale svetom, Narodna knjiga, Alfa, Beograd, 2005, str. 118.

[2]Alison Weir, Mary Queen of Scots: And The Murder of Lord Darnley, Pimlico, London 2004, 40-56. Postoje osnovane sumnje da je zločin u Holirudu u kome je David Ricio, državni sekretar škotske kraljice, nasilno izgubio život, bio deo strateškog plana obaveštajno-bezbednosnih struktura kraljice Elizabete I Tjudor, organizovan u cilju dezavuisanja suverenih prava Marije I na škotski, a u perspektivi i na engleski tron. Naime, odmakla trudnoća kraljice Škotske potvrdila je bojazan Elizabete I da će njena rođaka preko braka sa Darnlijem obezbediti nasledstvo prestola Engleske za dinastiju Stjuart i to u okolnostima kada je bilo sasvim izvesno da će nakon smrti Glorijane, dinastija Tjudor doživeti svoj kraj. Brutalno nasilna i u velikoj meri javna smrt Ricija trebala je da posluži uveravanju škotske i engleske javnosti, ali pre svih evropskih dvorova, da su patriotski opredeljeni i protestantski plemići Škotske odlučili da se obračunaju sa agentom Svete stolice koji je svojom nečasnom ulogom u vrhovima državne politike „severnog britanskog kraljevstva“, naneo ogromnu štetu interesima države i njene vladarke. Činom javnog ubistva, kao svojevrsnog kaznenog pravnog postupka i to pred očima kraljice Marije, bilo je potrebno izazvati efekat nepovratnog narušavanja ugleda kraljice Marije u sferi njenih etičkih predispozicija u neprekidnoj borbi za očuvanjem škotskog prestola i kao što smo napomenuli u nadmetanju za pravo nasledstva engleskog trona. Veoma proračunato raširine glasine o navodnom odnosu Ricija i Marije Stjuart, kao i dovođenje u pitanje očinstva budućeg suverena, svakako su poslužili pomenutim planovima. Likvidacijom kraljicinog sekretara, u vladarkinim privatnim odajama, zaverenici su želeli da jedan klasičan primer državnog udara predstave kao nužan čin odbrane integriteta Kraljevstva. Ricijeva smrt trebalo je predstojećom „verbalno nedefinisanom presudom“ da škotskoj i evropskoj javnosti potvrdi sve neistine o moralnom posrnuću kraljice Marije, a pri tom i da obezbedi dokaze navoda o nezakonitosti statusa njenog još nerođenog deteta, čime bi bila otvorena „Pandorina kutija“ krize nasledstva prestola Škotske.

[3]Stefan Cvajg, nav. delo, str. 119-123.

[4]Uprkos činjenici da su pomenuti martovski tragični događaji u Holirudu naneli velike patnje jednoj ženi koja je bila u drugom stanju, isti su još jednom pokazali svu dovitljivost i izvanredan osećaj za pravilno razumevanje političke situacije kod mlade škotske kraljice. Posle atentata, pod izgovorom iznenadnih zdravstevnih tegoba, prouzrokovanih šokantnim prizorima kojima je bila svedok, kraljica je dobrovoljno pristala da bude svojevrstan zatočenik zavereničke klike. Zatvorena je u spavaonicu, koja je stavljena pod jaku stražu. Pored evidentnog besa i tuge zbog nasilne smrti prijatelja i strahovitog poniženja kojeg je doživela od strane muža, kraljica je, verovatno podstaknuta pravom plimom mržnje prema zaverenicima i naročito Darnliju, prikupila dovoljno energije da navede supruga da joj pomogne u planu bega. Umilnim rečima i pritvornim nežnostima koji su bili odavno iščezli iz srca i postelje Marije Stjuart, infantilnog i u infantilnosti opasnog Darnlija, uverila je da će mu sve oprostiti uz iskazivanje navodno iskrenog razumevanja za sve razloge koji su „kralja“ naveli da svoju trudnu kraljicu dovede u situaciju neposredne životne opasnosti. Ne postoji sumnja da je na pomenute postupke Mariju navelo realno sagledavanje težine ukupne situacije, pa je u tih nekoliko časova privremenog zarobljeništva pristala da svim učesnicima zavere, a posebno Darnliju, garantuje amnestiju zbog počinjenih nedela, kao i poštovanje strukture kongregacijskog društvenog poretka u državi. Takođe, Darnliju su pružene reči utehe, kao svojevrstan zalog za novi početak njihovog zajedničkog života i paralelne uloge u vršenju vrhovne državne vlastu u Škotskoj. Razvoj toka kasnijih istorijskih procesa ukazaju na nepobitan zaključak da je u tim danima agonije, Marija vešto manipulisala suprugovim osećajima povređenog ega, kao i nadahnućem usled uspeha zločinačkog ludila kod članova „zavereničkog klana“, samo radi tri kristalno jasne namere: da sačuva sopstveni život i kraljevsku čast, ali i život nerođenog deteta i naslednika krune; da manipulisanjem sa svojim sledećim državničkim koracima zaverenike dovede u stanje zablude i na taj način spreči dalja krvoprolića i još jedan eventualni unutrašnji rat; i iznad svega da bi u narednom periodu mogla da bude u prilici da se osveti svima redom, svim onim bestidnicima koji su je ponizili i u smrtnu opasnost doveli život njenog naslednika. Možda već u tim časovima, ime Henrija Darnlija nalazilo se na vrhu nenapisanog spiska njenih misli o izdajnicima prema kojima će poleteti otrovne strele osvete… samo kada za taj (prema njenim shvatanjima) sakralni čin dođe povoljan trenutak. Nakon uspeha u slamanju prevratničkog zločinačkog poduhvata, Marija Stjuart je veoma dobro shvatala da bi otvoreno ili brutalno uklanjanje Darnlija sa političke, a možda i životne scene imalo sasvim drugačiji efekat od onog kojeg je ona želela da pretpostavi pređašnjim događajima. U situaciji kada je identitet oca njenog nerođenog naslednika krune bio doveden u pitanje, odnosno u vremenu postojanja realne opasnosti da u pohodu „naruživanja ili kaljanja“ ugleda kraljice, kao supruge, majke i vladarke, ime budućeg vladara bude povezano sa opscenim grehom i nezakonitošću, Marija Stjuart je odlučila da je mnogo oportunije za izvesno vreme ne iznositi detalje zavere pred sud javnosti (iako su isti njoj samoj bili veoma dobro poznati), zbog čega, logično, ni Darnli ne može biti pravosudno i pravedno osuđen, kao izdajnik, zločinac ili makar nezahvalni bestidnik. Pred stanovnicima Škotske i njenim elitama, ali i pred celim svetom, Darnli je dobio u zadatak da potvrdi svoje očinstvo za dete koje je u političkom pogledu pod svojim žezlom moglo da ujedini britanska ostrva. Usled date okolnosti, Mariji Stjuart je u narednih nekoliko meseci bilo izuzetno stalo da sačuva život svog muža, zbog čega nije želela čak ni da se razvede od Darnlija. Uporedi i: Džordž Makoli Treveljan, Povijest Engleske, Kultura, Zagreb, 1956, str. 354-355 i Mary Queen of Scosts, The Official Site of the Marie Stuart Society of Scotland, Mary’s Husbands <http://www.marie-stuart.co.uk/> (24. III 2019).

[5]Alison Weir, Mary Queen of Scots: And The Murder of Lord Darnley, Pimlico, London 2004, 57-59.

[6]Noks je bio potpuno upućen u detalje zavere, pa je, pokazalo se, prerano odobrio ubistvo Ricija, koje je okarakterisao kao bogougodno delo. U navedene svrhe propovednik je pripremio i prigodnu besedu. Međutim događaji koji su usledili imali su drugačiji karakter, vidi: Mary Queen of Scosts, The Official Site of the Marie Stuart Society of Scotland, Mary’s Husbands <http://www.marie-stuart.co.uk/> (24. III 2019). Uporedi i: Alison Weir, Mary Queen of Scots: And The Murder of Lord Darnley, Pimlico, London 2004, 64-71.

[7]U odlučnim momentima, pomoć erla Botvela pokazala se više nego dragocenom. Zahvaljujući njegovim dobro opremljenim trupama kraljica Marija je sačuvala svoj život, čast i presto, vidi: Stefan Cvajg, nav. delo, str. 144-145.

[8] Slično Mariji Stjuart i Botvel je imao izuzetno uzbudljiv, ali i tragičan životni put. Kao mladić podržavao je protestantsku struju u škotskoj svetovnoj i konfesionalnoj politici, ali je bio veoma odan kruni. Usled navedene okolnosti, u vreme uprave regentkinje Marije Giz, koju je revnosno i do poslednjeg dana podržavao, bio je prinuđen da emigrira u Francusku, odakle se vratio početkom šezdesetih godina XVI veka. Od vremena stupanja u službu kraljice Marije, postao je bezrezervno lojalan kruni Škotske i predstavljao je snažan oslonac vladarki u njenoj borbi protiv intrigantnih Lordova kongregacije, vidi: Mary Queen of Scosts, The Official Site of the Marie Stuart Society of Scotland, Mary’s Husbands <http://www.marie-stuart.co.uk/> (24. III 2019).

[9]Pollen, J.H, Mary Queen of Scots, u: The Catholic Encyclopedia, Robert Appleton Company, New York, 1910, <http://www.newadvent.org/cathen/09764a.htm>(18. IV 2019).

[10]Kao što smo naglasili Erl Botvel imao je izuzetno buran život. Bio je sin Patrika Hepberna, trećeg erla od Botvela i Ane Sinkler. Kao admiral škotske flote, do početka šezedesetih godina XVI veka proveo je mnogo vremena na morskim bespućima i u brojnim evropskim lukama. Do ženidbe sa DŽejn Gordon, već je iza sebe imao jedan brak i to sa dansko-norveškom plemkinjom Anom Trondsen (koja će još jednom imati važnu ulogu u njegovom životu nakon emigracije iz Škotske), a poput „Kazanove XVI veka“ zaveo je desetine žena, pa i one iz bliske okoline same Marije Stjuart, kao što su Besi Kroford, Alison Krejk (ljubavnica njegovog neprijatelja lorda Arana), DŽenet Biton (tetka jedne od „četiri Marije“, Marije Biton), i druge, vidi: Mary Queen of Scosts, The Official Site of the Marie Stuart Society of Scotland, Mary’s Husbands <http://www.marie-stuart.co.uk/> (24. III 2019).

[11]U jednom od soneta pronađenih u zbirci „kasetnih pisama“, koje je navodno napisala Marija Stjuart, doslovce stoji: „…Pour luy aussi j’ay jette mainte larme, Premier qu’il fust de ce corps possesseur, Duquel alors il n’avoit pas le coeur….“ Dakle, Marija Stjuart navodno tvrdi da je „…mnoge suze prolila…“ za muškarcem koji je prvi od svih prethodnih „…zavladao ovim telom čije srce tada nije imao…“. Ukoliko prihvatimo autentičnost autora ovog soneta, reči koje je isti upotrebio mogu da budu predstavljene dvojakim značenjem. Postoji verovatnoća da Marija Stjuart govori o jednoj neuzvraćenoj ljubavi od strane čoveka koji je imao mnogo ljubavnih avantura, a da je prvi fizički kontakt između njih dvoje bio vrlo silovite prirode i to u vreme kada ona prema njemu nije osećala emotivnu naklonost. Ne zaboravimo da je Marija Stjuart imala veoma koketnu crtu karaktera i da je uz istaknute estetske i mentalne karakteristike bila izuzetno interesantna predstavnicima muškog pola. U svetlu pomenutog nije teško pretpostaviti da je fiziča privlačnost dvoje senzualno nadahnutih ljudi predstavljala glavni uzrok „vatrenih“ telesnih odnosa, koje današnja istoriografija označava kao silovite. Osim Botvela, Marija Stjuart nije bila u prilici da upozna silovitu erotsku stranu muškaraca sa kojima je bila u emotivnim vezama. Bez obzira na svoju promiskuitetnu prirodu, njen suprug Darnli, u emotivnom i seksualnom pogledu imao je sasvim različit lični profil od Botvela. Ukoliko prihvatimo navode sadržaja „pisama iz kovčežića“, shvatićemo da je Mariji Stjuart bio potreban baš takav, energičan muškarac, pa u krajnjoj liniji i ljubavnik. U ljubavnoj vezi sa čovekom pomenutog profila, Marija Stjuart nije morala da vodi računa o svom položaju žene-vladarke u muškom svetu. U datim okolnostima imala je priliku i istovremeno umela da potpuno oslobođeno istražuje svoju žensku prirodu, kao i karakter konkretnog ljubavnika, kao istinskog muškarca, „pored koga žena, na prvom mestu, uvek ostaje žena“. Istovremeno, kritičari mogućnosti postojanja emotivnih odnosa između Marije i Botvela pre februara 1567. godine, kategorički ističu tvrdnju da se navodni čin silovanja dogodio nekoliko dana posle 24. aprila 1567. godine. Naime, pomenutog dana Marija Stjuart je bila u poseti kod sina u zamku Stirling, a pokazaće se da je to bio njihov poslednji susret u kraljicinom životu. Na povratku u Edinburg, kraljicu je „oteo“ Botvel zajedno sa oružanom pratnjom. Dobrovoljno ili ne, kraljica je sa Botvelom otišla u zamak Danbar, gde se i dogodilo navodno silovanje. Ukoliko prihvatimo stavove pristalica postojanja preljubničkog odnosa između kraljice i njenog budućeg supruga, sasvim je moguće da je „otmica“ zapravo bila prevara, organizovana sa ciljem obmane javnosti o već postojećoj neprikladnoj vezi između Marije i Botvela, vidi: Stefan Cvajg, nav. delo, str. 160-161.

[12]Mary Queen of Scosts, The Official Site of the Marie Stuart Society of Scotland, Mary’s Husbands <http://www.marie-stuart.co.uk/> (24. III 2019).

[13]Tokom prethodnih vekova mnogo reči je bilo napisano o odnosu između Botvela i Marije Stjuart, pa iako se pojedini autori slažu u tvrdnji da se kraljica u trenucima brojnih kriza i usamljenosti u velikoj meri oslanjala na svog kasnijeg muža, mišljenje jednog dela istoričara sadrži tezu prema kojoj škotska vladarka nikada nije osećala tu vrstu strasti prema svom savetniku. Gotovo sve pojedinsti o odnosu dvoje ljubavnika pre februara 1567. godine zasnovane su na priči iz „kasetnih pisama“, kojima pomenuti istoričari osporavaju verodostojnost. Uz tvrdnju da su „kasetna pisma“ falsifikati, navedeni kritičari iznose zapažanje da su ona trebala samo da posluže u svrhu potkrepljivanja optužbi o postojanju zavere između Marije i Botvela sa ciljem ubistva njenog drugog muža Henrija Darnlija. Dalje, navodi se da je potonje venčanje s Botvelom organizovano u velikoj žurbi i bez pratećih svadbenih ceromonija, kao što je to bio slučaj prilikom sklapanja brakova sa Darnlijem ili Fransoa II. U odnosu na prva dva venčanja, gostima na svadbi nije bilo priređeno nikakvo veselje, već su svi u tišni samo obedovali. Francuski poslanik na škotskom dvoru Di Krok, u pismu Katarini Mediči piše da je na sam dan venčanja sa Botvelom kraljica gorko plakala uz tvrdnju da ona nije imala želju da se venčava i treći put te da je iskreno izrazila kajanje što je cermonija sklapanja braka bila organizovana prema protestantskim normama. Postoje i svedočenja prema kojima je dan posle svadbe, kraljica tražila nož od svog štitonoše Artura Erskina kako bi mogla da izvrši samoubistvo, a istom je pretila da će pokušati da se udavi ukoliko joj ne pomogne u pomenutom naumu. Prema iskazima Melvila, kraljica je bila veoma nesrećna i zbog užasnog ophođenja Botvela prema njoj. Melvil je posebno isticao da nije bilo gotovo nijednog dana u kome kraljica nije plakala zbog lošeg odnosa Botvela prema supruzi. Isti državnik dalje je iznosio i tvrdnje da je Botvel uz strahovite proste reči i pogrde, često imao ljubomorne ispade prema kraljici u situacijama kada bi joj zabranjivao da iskazuje svoj veseli karakter putem muzike, lova ili plesa. Uprkos proglašenju ništavnosti braka sa ledi DŽejn Gordon, zbog njegovog preljubništva sa sluškinjom svoje tadašnje supruge, postoje iskazi određenih svedoka koji upućuju na zaključak da je Botvel obećao ledi DŽejn da neće nikada napustiti njihovo „bračno gnezdo“, a da će se prema Mariji odnositi kao prema konkubini. Evidentna je i činjenica da Marija Stjuart tokom devetnaestogodišnjeg zatočeništva nikada nije pokazala nameru ili želju da stupi u kontakt sa Botvelom. Naravno, sve ove tvrdnje mogu se protumačiti i na drugačiji način. Upravo ta činjenica najbolji je pokazatelj ispravnosti mišljenja autora ovog rada kada kaže da je ovaj period kraljicinog života potpuno kontradiktoran. Neosporno, Botvel je vodio veoma promiskuitetan način života, kao i stotine drugih škotskih plemića. Brak sa prethodnom suprugom morao je biti proglašen ništavnim, jer je sama Marija Stjuart pod pritiskom DŽona Noksa objavila korpus zakona koji su osuđivali preljubništvo, pa je bilo veoma teško održavati ljubavnu vezu koja se nije zasnivala na bračnim zavetima. Violentno ponašanja Botvela prema kraljici bilo je sasvim uobičajeno ponašanje većine škotskih lordova prema svojim suprugama, a poznato je da je Marija Stjuart svojim ponašanjem često napuštala kodeks vladanja žena u Škotskoj u XVI veku. Marija Stjuart je bila veoma posvećena katoličkoj veroispovesti i nije joj bilo nimalo prijatno što je, prema sopstvenim konfesionalnim ubeđenjima, jednu od svetih tajni morala da ispuni prema protestantskim pravilima U kasnijim raspravama i optužbama, mnoga od ovih pitanja ostala su nedorečena, vidi: Alison Weir, Mary Queen of Scots: And The Murder of Lord Darnley, Pimlico, London 2004, 145-158, Mary Queen of Scosts, The Official Site of the Marie Stuart Society of Scotland, Mary’s Husbands <http://www.marie-stuart.co.uk/> (24. III 2019).

[14] Maliciozne tvrdnje kasnijih islednika na suđenjima Mariji Stjuart, izneli su podatak da je kraljica doživela „ljubavno ludilo“, kada je na vest o ranjavanju Botvela, svega nekoliko nedelja posle porođaja, ostavila tek rođenu bebu i uz velike napore krenula na težak i dalek put do mesta gde se njen „ljubavnik“ oporavljao. Kasniji istraživači utvrdili su da je ta poseta zamku Hermitedž bila unapred planirana zbog neodložnih državnih poslova, a da je tek tokom puta kraljica saznala za nesreću koju je doživeo Botvel. Takođe, potpuna je izmišljotina da je „duboko potresena vestima o Botvelu“ i ne vodeći računa o osnovnim obzirima, kraljica „odjurila u ljubavnikov zagrljaj“. Utvrđeno je da je od trenutka dobijanja informacija o Botvelovim nezgodama, pa do polaska u zamak Hermitedž prošlo šest nedelja, vidi: Lady Antonia Fraser, Mary, byname Mary, Queen of Scots u: Encyclopaedia Britannica, <http://www.britannica.com/EBchecked/topic/367467/Mary> (6. I 2019). Uporedi i: Alison Weir, Mary Queen of Scots: And The Murder of Lord Darnley, Pimlico, London 2004, 152-184.

[15]Stefan Cvajg, nav. delo, str. 169-173.

[16]Isto, str. 181-188. Zanimljiv je podatak prema kome je obdukcijom utvrđeno da je Henri Darnli bolovao od teškog oblika sifilisa koji je u trenutku njegove smrti bio u odmakloj fazi. Prema nalazu obdukcionih lekara, Darnliju je bilo ostalo svega nekoliko meseci života. Uporedi i: Alison Weir, Mary Queen of Scots: And The Murder of Lord Darnley, Pimlico, London 2004, 174-205, Lady Antonia Fraser, Mary, byname Mary, Queen of Scots u: Encyclopaedia Britannica, <http://www.britannica.com/EBchecked/topic/367467/Mary> (6. I 2013) iMary Queen of Scosts, The Official Site of the Marie Stuart Society of Scotland, Mary’s Husbands <http://www.marie-stuart.co.uk/> (24. III 2019).