Autor: Jovanka Simić, novinarka
Jedan od najzanimljivijih i najomiljenijih intelektualaca među Srbima u Ugarskoj, u drugoj polovini XIX veka, bio je začetnik srpskog realističkog društvenog romana Jakov Jaša Ignjatović (Sentandreja, 1822–1889, Novi Sad) čiju dvestotu godišnjicu rođenja obeležavamo ove godine.
Pripadao je srpskim intelektualcima koji su se odlikovali visokom kulturom i obrazovanjem i izrazitom nacionalnom osvešćenošću. Otac Jakov, ugledni građanin i varoški tutor, bio je već u poodmaklim godinama kada mu se rodio sin – imenjak, ali nije dugo uživao u njegovom odrastanju jer je preminuo kada mu je sin imao samo šest godina.
Majka Kata, potekla je iz Barjaktarevića (njena porodica je docnije promenila prezime u Jakovljević), a umrla je još ranije, Jakov je imao tek godinu dana. Rođak Đorđe Jakovljević primio je u svoj dom Jašu i vodio brigu o njegovom školovanju u Sentandreji, Vacu, Ostrogonu, Pešti i Kečkemetu gde je studirao filozofiju i pravne nauke koje je i diplomirao 1839. godine.
Bio je živahne prirode, svestrano obrazovan i zainteresovan za društvena, istorijska i ekonomska kretanja. U javni, a potom i u književni život uključio se u ranoj mladosti. Kao malo koji pisac ostavio je budućim naraštajima svoga naroda obiman i žanrovski raznolik opus.
Revolucionarne 1848. godine, na Majskoj skupštini koja je u Sremskim Karlovcima zasedala od 13. do 15. maja, zastupao je sunarodnika iz Čobanca, sela na razmeđi Sentandreje i Pešte. Na tom saboru proglašena je Srpska Vojvodina, a Jakov je izabran za člana Glavnog odbora sa zadatkom da sprovodi usvojene skupštinske odluke.
Poput Jovana Hadžića (Sombor, 1799–1869, Novi Sad), jednog od osnivača i prvog predsednika Matice srpske, u svetu književnosti poznatog pod imenom Miloš Svetić, ni Jakov Ignjatović nije smatrao mudrim da se Srbi odvajaju, pa čak ni suprotstavljaju Mađarima. Pod teretom tog neslaganja, jula 1848. uhapšen je pod optužbom da je mađarski špijun. Izveden je pred vojni sud, a šest narednih nedelja proveo je u zatvoru. Po izlasku na slobodu uređivao je „Vestnik”, a početkom 1849. odlazi u Beograd i uređuje „Srbske novine”. Pisao je pod pseudonimom Ognjanović.
U Beogradu je radio kao žurnalista do 1850. godine, a zatim je putovao po svetu. U periodu od 1850. do 1853. o njegovom životu puno je nepoznanica. Pronosile su se glasine da je ratovao u francuskoj Legiji stranaca, ali on to nikada nije potvrdio, niti opovrgao. Posle tri godine pojavio se i od tada vidljivo učestvovao u javnom životu austrougarskih Srba. U Pešti od 1854. do 1856. godine uređivao je Letopis Matice srpske u kojem je u nastavcima objavljivao svoj roman Đurađ Branković.
U Sremskim Karlovcima, u periodu od 1854. do 1856. godine, bio je sekretar patrijarha Josifa Rajačića, ali zbog sukoba sa njim, ubrzo odlazi u Novi Sad i zapošljava se kao javni beležnik. Kada je 1861. Svetozar Miletić postao gradonačelnik Srpske Atine, Jaša je bio veliki beležnik, a zatim i poslanik za Veliki Bečkerek u Ugarskom saboru 1861. i 1864. godine.
Iz političkog života povukao se poslednjih godina svog života. Kada je Narodna stranka Svetozara Miletića povela zajedničku političku borbu sa Mađarima protiv Beča, Ignjatović je aktivno učestvovao i dva puta je biran za poslanika. Međutim, kada je ta stranka napustila Mađare, Jaša je, suprotno ogromnoj većini Srba, ostao dosledan prijatelj Mađara i pobornik srpsko-mađarskog sporazuma. Zbog toga je dobio epitet „mađaron” i bio je primoran da živi odvojeno od srpskog društva, sve do svoje smrti.
Ako je na političkom polju ostao nedovoljno shvaćen među sunarodnicima, svojim raznovrsnim književnim opusom sve vreme izazivao je veliko interesovanje. Kao pisac koga su krasila brojna tematska interesovanja, okušavao se i ostvarivao na raznim poljima. Među sunarodnicima bio je izuzetno popularan i rado čitan.
Romane i pripovetke najčešće je objavljivao u časopisima u nastavcima, a samo ona najpopularnija uspeo je da za života objavi kao knjige. Pojedini njegovi romani doživeli su i više izdanja, dok je veliki deo ostao u periodici, decenijama čekajući da bude otkriven i da uđe u korpus srpske književnosti.
Neki rukopisi koji su ostali iza ovog pisca izgubljeni su, a među njima i polovina istorijskog romana Đurađ Branković, kojeg je dovršio neposredno pred svoju smrt. Izgubljeni su i drugi zapisi, među kojima i nezavršeni materijal o „ubožjacima”, ljudima sa životnih margina. U dva navrata je za njegova života započinjano objavljivanje izabranih dela, ali su oba izdanja obustavljena. Istina, sličnu sudbinu u drugoj polovini pretprošlog stoleća (Ignjatović ih je nazvao „gladne godine”) doživljavala su i dela njegovih savremenika, poput Laze Kostića i Jovana Sterije Popovića.
Najzad, ni do danas srpska kultura nema sabrana dela Jakova Ignjatovića, mada su najopularnija među njima objavljivana u više navrata, te bi se u neku ruku mogla smatrati kao sabranim delima. Bez sumnje, ovaj dvovekovni datum vezan za Ignjatovićevo rođenje velika je prigodna prilika za ediciju njegovih sabranih dela.
Matica srpska u Novom Sadu 1987. godine odabrala je i objavila četrnaest Ignjatovićevih naslova: Đurađ Branković, Vasa Rešpekt, O književnosti, Pripovetke 1 i 2, Misli o srpskom narodu, Večiti mladoženja…
Poslednji put glavni junaci ove tragikomične priče iz redova porodice Kirić, premijerno su „kročili” na scenu Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, decembra 2016. godine po ideji tadašnjeg upravnika dr Zorana Đerića i reditelja Darijana Mihajlovića, a po tekstu Petra Grujičića. Prethodno je Večiti mladoženja postavljan na ovu pozornicu četiri puta u periodu od 1932. do 1963. godine, a potom je usledilo zatišje dugo 53 godine.
Uz sve odlike dobrog književnika, Ignjatović je bio i vizionar što rečito potvrđuje njegova zabeleška o voljenoj Sentandreji, baroknoj varošici koja je 1690. godine tokom Velike seobe postala značajna srpska naseobina kada je ovamo stiglo oko 8.000 Srba predvođenih patrijarhom Trećim Čarnojevićem. Sa njima iz Prizrena dođoše i Ignjatovići.
I kada u Sentandreji jednom nestane Srba, a jednom će ih nestati, onda će im obronak divnih planina biti grob, zvuk zvona njihovih hramova propratiće ih u večnost, a hramovi će ostati kao spomenici njihovog duha i života – zapisao je Ignjatović krajem 19. veka. Danas u ovom prelepom gradiću moguće je sabrati jedva stotinu srpskih duša.
Imao je i veoma izražen osećaj za nacionalno, za harmoniju i mir među narodima, a ljubav i odnos prema svom narodu najbolje opisuju ove njegove reči:
Pa kakve su melodije, kakve li igre u Srbina! Kad je Srbin veseo, on rado igra. Gajde mu upravljaju nogama, a pesma gajdama. Kad ko strani čuje gajde, čini mu se da je njihov glas jednostručan; ali Srbinu nije tako. Za svako radosno ili žalosno čuvstvo ima onde svoga zvuka. Gajde su u igri samo jedan deo duševnoga zanimanja; drugi deo je pesma, a treći – sama igra. Kad se sve ovo skopča, tek onda proizlazi krasna celina.
Sklon realističnom pisanju, bez dodvoravanja bilo kome, zbog čega je i bio veoma omiljen, Ignjatović se nije ustezao da svom rodu ukaže i na lošije strane. Tako je u Memoarima uporedio Srbe i Nemce:
I doista, srpski narod pokraj svih svojih mana, a takovih ima, kao, na primer, zloba pakost, zavist u međusobnosti, naročito u privatnim odnošajima, nepotpomaganje, to su doista bolesti koje jednom narodu koren izgristi mogu, ali držim, da što se dobrog shvatanja, bistrine uma, pronalazačkog duha, Srbina u Evropi nijedan narod ne nadmašuje, retko se koji njemu usporediti može.
U poređenju srpskog i nemačkog težaka pisac ističe: Srbin kao težak, kad samo hoće da radi, bolji je poslenik i razumitelniji nego Švaba, razumevajući u jednom opredelenom kraćem vremenu. I što radi, kad hoće, i dobro radi. U dužem vremenu strpeljivost ga ostavi, a švapska strpeljivost pobedi ga.
Za svoj celokupan književni opus, godinu dana uoči smrti, Jakov Jaša Ignjatović izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije, a kralj Milan ga je odlikovao ordenom Svetog Save trećeg stepena.
Ovaj plodni pisac, danas najčuveniji po delu Večiti mladoženja, u dva navrata i sam je zvanično bio mladoženja. Prvi put je sklopio brak sa Ankom Fehirovom iz Piroša (Rumenka), od koje se rastao posle dve godine. Druga žena bila mu je Hristina Nedeljković, koja je rano umrla kao i njihov sin Vladimir. Poslednje godine proveo je uz udovicu Jelenu Tatić. Upokojio se u Novom Sadu 1889. godine i počiva na novosadskom Uspenskom groblju.
U veku posle njegove smrti, o književnim dometima Jaše Ignjatovića, pisali su: Đorđe Popović, Jovan Jovanović Zmaj, Ilija Ognjanović, Milan Savić, Čedomilj Mijatović, LJubomir Nedić, Jovan Skerlić, Miloš Crnjanski, Mladen Leskovac, Veljko Petrović, Todor Manojlović, Gerhard Gezeman, Velibor Gligorić, Meša Selimović, Slobodan Selenić, Dragan Jeremić, Milan Kašanin, Muharem Pervić, Dragiša Živković, Momčilo Nastasijević, Milorad Pavić, Goran Maksimović i mnogi drugi.
LITERATURA
Vučić, V. K. (2016). Slika Srba i nacionalne sudbine u delu Jakova Ignjatovića, Filološki fakultet, Beograd
Dr Orsić S. (2015). Jašin osmejak: smeh u pripovetkama Jakova Ignjatovića, Enciklopedija Srpskog narodnog pozorišta, Novi Sad
Skerlić, J. (1904). Jakov Ignjatović: književna studija, Državna štamparija Kraljevine Srbije, Beograd
Ostavi komentar