Aутор: Јованка Симић, новинарка
Један од најзанимљивијих и најомиљенијих интелектуалаца међу Србима у Угарској, у другој половини XIX века, био је зачетник српског реалистичког друштвеног романа Јаков Јаша Игњатовић (Сентандреја, 1822–1889, Нови Сад) чију двестоту годишњицу рођења обележавамо ове године.
Припадао је српским интелектуалцима који су се одликовали високом културом и образовањем и изразитом националном освешћеношћу. Отац Јаков, угледни грађанин и варошки тутор, био је већ у поодмаклим годинама када му се родио син – имењак, али није дуго уживао у његовом одрастању јер је преминуо када му је син имао само шест година.
Мајка Ката, потекла је из Барјактаревића (њена породица је доцније променила презиме у Јаковљевић), а умрла је још раније, Јаков је имао тек годину дана. Рођак Ђорђе Јаковљевић примио је у свој дом Јашу и водио бригу о његовом школовању у Сентандреjи, Вацу, Острогону, Пешти и Кечкемету где је студирао филозофију и правне науке које је и дипломирао 1839. године.
Био је живахне природе, свестрано образован и заинтересован за друштвена, историјска и економска кретања. У јавни, а потом и у књижевни живот укључио се у раној младости. Као мало који писац оставио је будућим нараштајима свога народа обиман и жанровски разнолик опус.
Револуционарне 1848. године, на Мајској скупштини која је у Сремским Карловцима заседала од 13. до 15. маја, заступао је сународника из Чобанца, села на размеђи Сентандреје и Пеште. На том сабору проглашена је Српска Војводина, а Јаков је изабран за члана Главног одбора са задатком да спроводи усвојене скупштинске одлуке.
Попут Јована Хаџића (Сомбор, 1799–1869, Нови Сад), једног од оснивача и првог председника Матице српске, у свету књижевности познатог под именом Милош Светић, ни Јаков Игњатовић није сматрао мудрим да се Срби одвајају, па чак ни супротстављају Мађарима. Под теретом тог неслагања, јула 1848. ухапшен је под оптужбом да је мађарски шпијун. Изведен је пред војни суд, а шест наредних недеља провео је у затвору. По изласку на слободу уређивао је „Вестник”, а почетком 1849. одлази у Београд и уређује „Србске новине”. Писао је под псеудонимом Огњановић.
У Београду је радио као журналиста до 1850. године, а затим је путовао по свету. У периоду од 1850. до 1853. о његовом животу пуно је непознаница. Проносиле су се гласине да је ратовао у француској Легији странаца, али он то никада није потврдио, нити оповргао. После три године појавио се и од тада видљиво учествовао у јавном животу аустроугарских Срба. У Пешти од 1854. до 1856. године уређивао је Летопис Матице српске у којем је у наставцима објављивао свој роман Ђурађ Бранковић.
У Сремским Карловцима, у периоду од 1854. до 1856. године, био је секретар патријарха Јосифа Рајачића, али због сукоба са њим, убрзо одлази у Нови Сад и запошљава се као јавни бележник. Када је 1861. Светозар Милетић постао градоначелник Српске Атине, Јаша је био велики бележник, а затим и посланик за Велики Бечкерек у Угарском сабору 1861. и 1864. године.
Из политичког живота повукао се последњих година свог живота. Када је Народна странка Светозара Милетића повела заједничку политичку борбу са Мађарима против Беча, Игњатовић је активно учествовао и два пута је биран за посланика. Међутим, када је та странка напустила Мађаре, Јаша је, супротно огромној већини Срба, остао доследан пријатељ Мађара и поборник српско-мађарског споразума. Због тога је добио епитет „мађарон” и био је приморан да живи одвојено од српског друштва, све до своје смрти.
Ако је на политичком пољу остао недовољно схваћен међу сународницима, својим разноврсним књижевним опусом све време изазивао је велико интересовање. Као писац кога су красила бројна тематска интересовања, окушавао се и остваривао на разним пољима. Међу сународницима био је изузетно популаран и радо читан.
Романе и приповетке најчешће је објављивао у часописима у наставцима, а само она најпопуларнија успео је да за живота објави као књиге. Поједини његови романи доживели су и више издања, док је велики део остао у периодици, деценијама чекајући да буде откривен и да уђе у корпус српске књижевности.
Неки рукописи који су остали иза овог писца изгубљени су, а међу њима и половина историјског романа Ђурађ Бранковић, којег је довршио непосредно пред своју смрт. Изгубљени су и други записи, међу којима и незавршени материјал о „убожјацима”, људима са животних маргина. У два наврата је за његова живота започињано објављивање изабраних дела, али су оба издања обустављена. Истина, сличну судбину у другој половини претпрошлог столећа (Игњатовић их је назвао „гладне године”) доживљавала су и дела његових савременика, попут Лазе Костића и Јована Стерије Поповића.
Најзад, ни до данас српска култура нема сабрана дела Јакова Игњатовића, мада су најопуларнија међу њима објављивана у више наврата, те би се у неку руку могла сматрати као сабраним делима. Без сумње, овај двовековни датум везан за Игњатовићево рођење велика је пригодна прилика за едицију његових сабраних дела.
Матица српска у Новом Саду 1987. године одабрала је и објавила четрнаест Игњатовићевих наслова: Ђурађ Бранковић, Васа Решпект, О књижевности, Приповетке 1 и 2, Мисли о српском народу, Вечити младожења…
Последњи пут главни јунаци ове трагикомичне приче из редова породице Кирић, премијерно су „крочили” на сцену Српског народног позоришта у Новом Саду, децембра 2016. године по идеји тадашњег управника др Зорана Ђерића и редитеља Даријана Михајловића, а по тексту Петра Грујичића. Претходно је Вечити младожења постављан на ову позорницу четири пута у периоду од 1932. до 1963. године, а потом је уследило затишје дуго 53 године.
Уз све одлике доброг књижевника, Игњатовић је био и визионар што речито потврђује његова забелешка о вољеној Сентандреји, барокној варошици која је 1690. године током Велике сеобе постала значајна српска насеобина када је овамо стигло око 8.000 Срба предвођених патријархом Трећим Чарнојевићем. Са њима из Призрена дођоше и Игњатовићи.
И када у Сентандреји једном нестане Срба, а једном ће их нестати, онда ће им обронак дивних планина бити гроб, звук звона њихових храмова пропратиће их у вечност, а храмови ће остати као споменици њиховог духа и живота – записао је Игњатовић крајем 19. века. Данас у овом прелепом градићу могуће је сабрати једва стотину српских душа.
Имао је и веома изражен осећај за национално, за хармонију и мир међу народима, а љубав и однос према свом народу најбоље описују ове његове речи:
Па какве су мелодије, какве ли игре у Србина! Кад је Србин весео, он радо игра. Гајде му управљају ногама, а песма гајдама. Кад ко страни чује гајде, чини му се да је њихов глас једностручан; али Србину није тако. За свако радосно или жалосно чувство има онде свога звука. Гајде су у игри само један део душевнога занимања; други део је песма, а трећи – сама игра. Кад се све ово скопча, тек онда произлази красна целина.
Склон реалистичном писању, без додворавања било коме, због чега је и био веома омиљен, Игњатовић се није устезао да свом роду укаже и на лошије стране. Тако је у Мемоарима упоредио Србе и Немце:
И доиста, српски народ покрај свих својих мана, а такових има, као, на пример, злоба пакост, завист у међусобности, нарочито у приватним одношајима, непотпомагање, то су доиста болести које једном народу корен изгристи могу, али држим, да што се доброг схватања, бистрине ума, проналазачког духа, Србина у Европи ниједан народ не надмашује, ретко се који њему успоредити може.
У поређењу српског и немачког тежака писац истиче: Србин као тежак, кад само хоће да ради, бољи је посленик и разумителнији него Шваба, разумевајући у једном определеном краћем времену. И што ради, кад хоће, и добро ради. У дужем времену стрпељивост га остави, а швапска стрпељивост победи га.
За свој целокупан књижевни опус, годину дана уочи смрти, Јаков Јаша Игњатовић изабран је за дописног члана Српске краљевске академије, а краљ Милан га је одликовао орденом Светог Саве трећег степена.
Овај плодни писац, данас најчувенији по делу Вечити младожења, у два наврата и сам је званично био младожења. Први пут је склопио брак са Анком Фехировом из Пироша (Руменка), од које се растао после две године. Друга жена била му је Христина Недељковић, која је рано умрла као и њихов син Владимир. Последње године провео је уз удовицу Јелену Татић. Упокојио се у Новом Саду 1889. године и почива на новосадском Успенском гробљу.
У веку после његове смрти, о књижевним дометима Јаше Игњатовића, писали су: Ђорђе Поповић, Јован Јовановић Змај, Илија Огњановић, Милан Савић, Чедомиљ Мијатовић, Љубомир Недић, Јован Скерлић, Милош Црњански, Младен Лесковац, Вељко Петровић, Тодор Манојловић, Герхард Геземан, Велибор Глигорић, Меша Селимовић, Слободан Селенић, Драган Јеремић, Милан Кашанин, Мухарем Первић, Драгиша Живковић, Момчило Настaсијевић, Милорад Павић, Горан Максимовић и многи други.
ЛИТЕРАТУРА
Вучић, В. К. (2016). Слика Срба и националне судбине у делу Јакова Игњатовића, Филолошки факултет, Београд
Др Орсић С. (2015). Јашин осмејак: смех у приповеткама Јакова Игњатовића, Енциклопедија Српског народног позоришта, Нови Сад
Скерлић, Ј. (1904). Јаков Игњатовић: књижевна студија, Државна штампарија Краљевине Србије, Београд
Остави коментар