Autor: Jovanka Simić, novinarka
Minulo je 16 godina otkako se eliti nebeskih pesnika pridružio Duško Trifunović, daroviti pisac koji je ostavio dubok trag u našoj književnosti, a uporedo svojim nezaboravnim stihovima utemeljio i trajno obojio sarajevsku i jugoslovenske pop-rok scenu.
Od 28. januara 2006. kada je na vest o njegovom odlasku u svakom od nas nešto posivelo, svake godine kraj njegovog počivališta na padini brdašca Čerat iznad Sremskih Karlovaca na taj dan okupi se barem deo onih koji su stasavali uz njegove stihove, bilo da su ih upijali iz zbirki i čitanki, ili pevali sa „Bijelim dugmetom“, „Indeksima“, Jadrankom Stojković, Arsenom Dedićem, Zdravkom Čolićem, Vajtom i „Teškom industrijom“.
Želju da mu sremskokarlovačko brdašce bude večno počivalište, pesnik je diskretno uvio u jednu pesmu u svojoj zbirci „Veliko spremanje“. Testamentarni stih glasi: „Kada ti zađeš u godine, ja ću biti jedna blaga padina Čerata, brda prema svetim Karlovcima i suncu… Ti ćeš znati, kamen će te podsećati: vidiš Bože, kako ti se molim, sačuvaj mi onu koju volim.“
Ova tajna (sremskokarlovačka) veza ima svoju predistoriju: Duško Trifunović (1933), sin Petre i Vase Trifunovića iz Sijekovca, sela nadomak Bosanskog Broda, učio je bravarski zanat i završio je šumarsku školu, a do 1955. godine radio je kao bravar u fabrici vagona u Bosanskom Brodu. Bio je 26-godišnjak kada se preselio u Sarajevo, a već naredne godine objavio je prvu knjigu. NJegovu zbirku „Zlatni kuršum“ u izdanju sarajevske „Svjetlosti“, Društvo književnika Vojvodine 1960. godine ovenčalo je Brankovom nagradom.
Zanimljivo je znati da je ideja o nagradi u čast rano preminulog pesnika Branka Radičevića (29) potekla od viđenijih meštana Sremskih Karlovaca i njihovog komšije, Irižanina, Borislava Mihajlovića Mihiza, vrsnog srpskog književnika, dramskog pisca, scenariste, briljantnog polemičara i bivšeg đaka Karlovačke gimnazije. Rado se Duško docnije u razgovorima sa novinarima doticao svog prvog pesničkog priznanja koje ga je prvi put dovelo u Novi Sad.
Branka Radičevića je kroz stihove upoznao mnogo ranije, a devedesetih pošto se i trajno nastanio na novosadskoj adresi, često je odlazio u obližnje Karlovce i na Čerat, mesto sa kojeg puca pogled preko na „rajsko Stražilovo“ gde od 1883. godine počiva Branko Radičević, pošto mu je uslišena poslednja želja da mu srpska braća kosti iz Beča prenesu u „voljene Karlovce“.
Za Novosađane sa kojima je proveo poslednjih 14 godina života otkako je 1992. napustio ratno Sarajevo, Duško Trifunović je bio poput institucije. U Srpskoj Atini živeo je smerno i skromno, gotovo svetački. Bio je beskrajno setan, izuzetno mudar i nezlobiv čovek. Često se šalio, a najčešće na svoj račun („Sve sam učinio da budem gospodin, a sunce mu ljubim, pogledaj ovo !“), a govorio je i da nije izbeglica („Nisam izbeglica, ja sam – izmaglica“).
Došavši onih sumornih 90-ih u Novi Sad, skrasio se u stančiću visoke spratnosti, previsoke za njegove umorne noge. Tim povodom prijateljima je pola u zbilji a pola u šali imao običaj da kaže: „Živim na 78. stepeniku. Previše sam se uzvisio, nije to za mene.“
Na samo njemu svojstven način umeo je da potisne svoju nevolju i pomaže ljudima kojima je teže nego njemu. Često je odnosio voće štićenicima Doma za decu ometenu u razvoju u Veterniku, naselju kraj Novog Sada. Voleo je duge šetnje i razgovore sa prijateljem po peru, Perom Zupcem. Družio se i sa eruditom Draškom Ređepom, pesnikom i neponovljivim recitatorom Raletom Nišavićem, vajarom Jovanom Soldatovićem, slikarom Đorđem Bearom, novinarom Bojanom Panaotovićem…
Prijateljevao je sa književnim izdavačem Zoranom Kolundžijom čiji „Prometej“ je od 1992. do 2001. godine objavio 20 Trifunovićevih naslova. Sabrao je Duško u svom životu više knjiga nego godina. Tokom 73 leta napisao je 84 zbirke pesama i četiri romana: „Gola seča“, „Kazneni prostor“, „Anđel do anđela“, „Davno i daleko“. Pisao ih je u svom uzvišenom novosadskom sobičku na pisaćoj mašini koju mu je poklonio muzički urednik Radio Novog Sada, Bogomir Mijatović.
A kada se činilo da o pesniku „pamučne duše i još mekših stihova“ baš sve znamo, Bogomir Mijatović je obelodanio da je Duško zapravo Ginisov rekorder – 300 njegovih pesama prekomponovano je u muziku!
Ovaj vrsni poznavalac nekadašnje jugoslovenske muzičke scene razbio je svojevremeno predrasude da je Duško namenski pisao stihove za popularne rok grupe i pevače, objašnjavajući da je bio prvenstveno književnik koji je objavljivao zbirke pesama, a mnoge od tih stihova muzičari su jednostavno prepoznali i, uz njegovu dozvolu, ukomponovali.
Samo u tri slučaja namenski je napisao stihove na ponuđenu kompoziciju. Na molbu Ranka Bobana sročio je tekst pesme „Glavo luda“, koja je postala jedan od najvećih hitova Zdravka Čolića. Nije mogao da odbije ni Gabora Lenđela, vođu „Teške industrije“ kome je na brzinu ispisao stihove „Ti si mi bila u svemu naj, naj“. Postala je to jedna od najlepših balada legendarnih „Indeksa“. I sarajevskoj skromnoj devojci sa gitarom, Jadranki Stojaković, sročio je stihove za pesmu „Osećam da neko dolazi“.
Nema generacije koja se nije prepoznavala u pesmama: „Pristao sam, biću sve što hoće“, „Bluz za moju bivšu dragu“, „Kad bih bio bijelo dugme“, „Šta bi dao da si na mom mjestu“, „Ima neka tajna veza“.
Mnogi i danas veruju da jedna od najlepših Trifunovićevih balada „Tajna veza“ nosi ljubavnu poruku, a zapravo nije tako. Napisana je za muziku jednog filma o Tahiru, čuvaru zatvora. U jednoj sceni Tahira pitaju kako je, a on zlovoljno priča kako zatvorenici odrobijaju pet, deset ili petnaest godina i odlaze, a on je, eto, osuđen da zbog posla provede nekoliko decenija u zatvoru. Duško je opevao tu Tahirovu vezu.
U probranom društvu ponekad se požalio na nezgrapne novinarske konstatacije da je on „pesnik lakih nota“, odnosno „medijski poeta“. Vreme, taj najmerodavniji sudija, pokazalo je da je prkosno-nežni pesnik bio vizionar koji je u čudesnom nadahnuću oplemenio jugoslovensku muzičku scenu sedamdesetih prošlog veka, za ondašnje, današnje i buduće generacije.
NJegovi stihovi obogatili su, često i presudno, biografije najvećih estradnih zvezda u ovom regionu. Ne prođe dan a da se sa radio-stanica ili bilo kog medija ne oglasi poznati muzički refren koji je Duško sročio za sva vremena.
Književni kritičari odavno su ga svrstali u sam vrh savremene srpske poezije, a krajem prošle godine najzad se vratio i u Sarajevo. Tamošnji izdavač Art Rabic štampao je knjigu pesama „Teška industrija“ za koju je izbor i predgovor sačinio Miloš Zubac. To je prva knjiga Duška Trifunovića objavljena u tom gradu čijem je kulturnom usponu dao veliki doprinos, a iz kojeg je proteran u ratnom ludilu 1992. godine.
Ni smrti, ni seobe nemaju moć da ponište prave vrednosti. Ne kida se ni tajna veza sa Duškom Trifunovićem.
Foto: Darko Dozet
Ostavi komentar