Аутор: др Љубиша Деспотовић
Када су крајем двадесетог века идеолошки сукоби минули и барем привремено се преселили у запећак историје, рушење Берлиског зида било је означено као симболички чин тријумфа либералне идеолошке пардигме, али и Западне цивилизације и Атлантизма као геополитичког хегемона. У његовој последњој деценији појавило се неколико значајних геополитичких књига које су имале за циљ да маркирају настале промене и означе векторе геополитичких утицаја у постбиполарном поретку моћи. Један од могућих праваца развоја у међународним односима некритички је као „крај историје“ означио Френсис Фукујама, који је настале промене кодирао као дефинитивни идеолошки тријуфум либерализма[1], а векторе промена сагледао као неизбежну трансформацију остатка света који се имао уподобити новим либералним стандардима у све интезивнијим процесима глобализације. У дефинисаном контексту настале промене требало је схватити као директно наметање западних вредносних стандарда и њима одговорајућих политичких, економских и културних облика организације државе и друштва. Други алтернативни модел или правац развоја у наводном постидеолошком периоду светске политике дефинисао је Семјуел Хантингтон, који је будућност међународних односа сагледао кроз сукобе цивилизацијских и културолошких структура које се превасходно фундирају на бази међусобних разлика заснованих на другачијим религијским обрасцима и вредносним системима. Сада када је наводно терен рашчишћен од великих „идеолошких прича“, на сцену у пуном капацитету својих моћи ступају сукоби индуковани интересима насталим на бази „непремостивих“ религијских и цивилизацијских разлика, које настоје да у новим условима раскусурају старе историјске рачуне и раскрче територијалне ареале за своју будућу просторну експанзију. Без потребе да на овом месту детаљније критици излажемо фукујамовску „историјску“ слику света, више пажње посветићемо Хантигтоновом моделу „сукоба цивилизација“, јер нам он из неколико добрих методолошко-појмовних разлога даје основу да на тој теоријској матрици утемељимо нашу даљу контекстуалну анализу. За нас је особито занимљиво да дефинишемо шта се дешава са државама које се налазе у просторима контаката, додира или сукоба цивилизација, у тзв. контакт зонама, какве су већ вековима Балкан и простор бивше СФРЈ особито.
ПОЈМОВНЕ ВАРИЈАЦИЈЕ И ЦИВИЛИЗАЦИЈСКА КОНВЕРЗИЈА
Разматрајући проблеме земаља-држава у зонама контаката цивилизација и њихових флуидних и несталних граница, али и кризе идентитета и цивилизацијске припадности у појединим фазама њиховог историјског развоја, Семјуел Хантигтон је конструисао неколико занимљивих појмовних модела таквих земаља у покушају да јасније дефинише њихове цивилизацијске контроверзе, спољнополитичка лутања али и унутрашње поделе. Он је то урадио преко неколико једноставних геополитичких модела:
- Модел усамљене земље којој недостаје културно заједништво са осталим друштвима у ширем окружењу. Примери таквих држава по њему су Етиопија, Хаити, Јапан и др.
- Модел подељене земље чине земље које „територијално опкорачују неодговарајуће границе између цивилизација“ и суочавају се са посебним проблемима одржавања свог јединства. То су државе у којима постоје значајне мањине или корпуси других верских, конфесионалних и националних подиндентитета, које такву државу не доживљавају као своју. Напротив, налазе се у сталним мање или више отвореним сукобима и оспоравањима државног јединства и територијалне целовитости. Таквих држава било је највише на територији бивших социјалистичких, мултинационалних и мултирелигијских федерација какве су биле СССР и СФРЈ. На простору бивше Југославије најтипичнији примери по С. Хантигнтону су БиХ и Србија. БиХ због подељености земље на српско-православни, хрватско-римокатолички и бошњачко-исламски корпус, а Србија превасходно због великог проблема с Арбанасима на Косову и Метохији и делом муслиманског живља у Рашко-полимској области који себе називају Бошњацима. И једни и други траже издвајање „својих“ територијалних целина где су у већини, и формирање или самосталних држава или њихово припајање државама српским суседима на чијој територији у великом броју или чак у већини живе њихови цивилизацијски и етнички сународници.
- Модел поцепане земље карактеристичан је за „једну предоминантну културу која је смештена у једну цивилизацију, али њене вође желе да је преместе у другу цивилизацију“. Да би таква земља, оптерећена цивилизацијском шизофенијом, „успешно редефинисала свој цивилизацијски идентитет“, неопходно је да, по С. Хантигтону, испуни три врло битна и у процесном смислу дуготрајна услова: „Прво, политичка и економска елита земље требало би уопштено да подржи то питање. Друго, јавност би требало бар да буде упозната са редефинисањем идентитета. Треће, доминантни елементи цивилизације домаћина, у највећем броју случајева Западне цивилизације, требало би да буду вољни да прихвате конвертита.“ Такав процес цивилизацијског конвертитства и репрограмирања идентитета дуготрајан је, дисконтинуиран, те „политички, институционално и културно болан“, наглашава Хантингтон. Али оно што он посебно апострофира, јесте чињеница која је везана за трећи услов, да таква поцепана земља никада до сада није прихваћена, односно да тај процес „до данас није успео“. (Хантингтон, 1998:155). Примери таквих земаља су Русија, Турска, Мексико и др.
Хантингтоновски покушај моделирања цивилизацијских конвертита наш признати геополитичар Миломир Степић допуњава, тачније речено нијансира, моделом тзв. растрзане земље, за коју констатује да „има једну доминатну нацију, културу и религију која припада једној цивилизацији, али њена елита настоји да је ампутира из сопствене, домицилне цивилизације и вештачки премести у другу цивилизацију. Унутар тако структуриране растрзане земље, постоји стална криза идентитета те духовна и друштвена располућеност, суштински неспоразум народа и његових вођа, те клизање у стање латентне анархије…“ (Степић, 2016:430). Примери за овај тип земаља били би по Степићу, Грчка, Бугарска, Румунија, Грузија, Украјина.
Настављајући овај низ варијација модела у оквиру дате контекстуалне анализе, усуђујемо се да предложимо још један модел, тзв. растројену земљу. Овај модел би се могао третирати као комбиновани модел поцепане и растрзане земље или као њихова укупна резултанта с обзиром на чињеницу да је део „процеса дугог трајања“ у којима се од стране домицилне олош-елите[2] настоји извршити двострука прекомпозиција своје земље: као прво, цивилизацијска конверзија и, као друго, прекодирање њеног идентитета. У том контексту модел растојене земље би био крајњи исход ове накарадне цивилизацијске, идентитетске и геополитичке конверзије, којој највећи део народа пружа константан и жилав отпор.
ДА ЛИ СУ МОДЕРНИЗАЦИЈА И ПОЗАПАДЊАЧЕЊЕ ИСТИ ПРОЦЕСИ?
Србија се већ два века уназад налази у процесима друштвене и политичке модернизације. Ови значајни токови започели су стицањем политичке аутономије тридесетих година 19. века као позитивна политичка последица „српске револуције“, и уз многе дисконтинуитете и модернизацијске ударе трају до данашњег дана.[3] Они почињу приливом учених Срба из тадашње Аустроугарске, (тзв. немачкари) у државни апарат и администрацију Кнежевине Србије, а затим у образовне институције и судску власт, да би се у више таласа интезивније наставили повратком српске учене младежи која је студирала на признатим европским универзитетима тога времена. И једни и други са собом доносе, поред стеченог академског знања, европске културне обрасце и вредносни систем који је једним делом био у директној опреци с увреженим навикама и обичајима патријархалног друштва, који је наслеђен као производ дугих векова отоманске окупације, те неписменог народа и ситносопственичког поседа[4]. Највећи отпори модернизацији тога времена ипак су долазили из конзервативних политичких кругова, који су, бранећи своје стечене привилегије, листом били против друштвених промена и политичких реформи. Упркос снажним отпорима, политичка модернизација је била точак-замајац осталих облика модернизације (образовање, култура, индустријализација, војска, инфраструктура и сл.) и имала је три своја главна аспекта. Она се одвијала истовремено и паралелно са њеним другим сегментима. Прво „као процес националне еманципације и изградње националне државе, друго као процес трансформације традиционалног патријархалног друштва у модерно грађанско друштво, и треће као процес конституционализације и демократизације државне власти, од ауторитаризма и личне власти ка систему парламентарне демократије.“ (Деспотовић, 2008:198).
Но, овде се поставља следеће важно питање: да ли су ови, нажалост недовршени, процеси политичке и друштвене модернизације Србије (јер је српска „политичка елита“ у више наврата у 20. веку уз подршку страних утицаја разграђивала тешко стечену државност, независност и укупан достигнути степен развоја државе) истовремено значили и њено културолошко преобраћење и прелазак из једног цивилизацијског круга у други? И ако јесте, да ли је такав радикалан заокрет заиста био неопходан, јер објективна потреба за модернизацијом Србије није морала нужно да значи и промену њеног цивилизацијског кода и православног идентитета? Уосталом, он је већ хиљаду година хришћански у и том сегменту није био у великом несагласју с остатком Европе.[5] Дакле, извесне разлике у цивилизацијском коду/идентитету нису биле пресудне, чак и када се у обзир узму конфесионалне специфичности унутар хришћанства и различити интереси који из њих произилазе.[6] Суштинска разлика, по нама, стога не долази из поља европске цивилизацијске припадности и хришћанског идентитета[7] (она је историјски генерисана највише на догматском и конфесионалном плану, дакле, превасходно је еклисиолошког карактера), већ из круга ексклузивних геополитичких и спољнополитичких интереса појединих западних империја (Велика Британија, Француска, Немачка и САД). Дакле, „иако Србија географски, историјски, геополитички и цивилизацијски неоспорно припада континенту Европи, њихов став о неопходности ‘уласка Србије у Европу’ подразумева укључивање само у западне облике политичких, економских, војних и културних интеграција“. (Степић, 2016:436).
У актуелном случају то је Европска Унија, као типичан пројекат САД и Атлантизма, преко кога уз помоћ НАТО пакта ефикасно контролишу и усмеравају своје наводне европске партнере и савезнике. Они вешто користе историјски настале специфичности унутар хришћанског цивилизацијског круга Европе да би га поделили по линији конфесионалне припадности, где се на једном крају нашла римокатоличка и протестантска Европа, а на другом православни хришћани.[8] Ту еклисиолошку разлику реактуелизовали су атлантистички геополитичари а пре свих З. Бжежински по формули Запад и остали (The West and the Rest), да би је прихватили и други, укључујући и већ поменутог Семјуела Хантингтона. „Била је створена суштински трансатлански прожета представа о ‘Западу’. Запад је обухватио Западну и Јужну Европу, Велику Британију, као и делове Скандинавије, и сасвим пресудно Сједињене Државе и Канаду“. (Минклер, 2016:37).
Најбољи пример „судбине“ православних земаља у западном поретку можемо сагледати кроз случајеве Грчке, Румуније и Бугарске. Примљене су у ЕУ и НАТО пакт искључиво из стратешких геополитичких разлога, због њихове изузетне важности за ефикасну контролу тог дела Римланда, како на Балкану тако и у зони Црног Мора и Медитерана, јер се тиме на квалитетан начин по западне интересе баражирају геополитички интереси Русије у том подручју. Дакле, те земље су примљене у западне политичке, војне и економске структуре искључиво због важности њиховог геополитичког положаја, али са статусом православних аутсајдера који се доживљавају као једна врста цивилизацијске аномалије која се мора истрпети због њихове геополитичке важности. То недвосмислено примећује и потврђује Миломир Степић идући трагом самог Семјуела Хантингтона.[9] „Маргинална позиција Румуније и Бугарске у НАТО и ЕУ, транзиционе тековине ‘дивљег капитализма’, постинтеграциони економско-финансијски проблеми, масовна емиграција становништва, незапосленост и различити облици друштвене патологије јачају антизападни револт јавности, али и потврђују да су ове државе аналогно Грчкој, ‘аномалија, православни аутсајдери у западним организацијама’“ (Степић, 2016:441).
Једном утврђене модерне границе Западне цивилизације, које дубоку засецају у корпус целовитог хришћанског ткива, изнедриле су наизглед непремостиве разлике у геополитичким интересима, нивелишући и игноришући и остале сличности и разлике, на пример, између словенског и несловенског идентитета унутар православног хришћанског сепаратума (Срби, Руси, Грци, Румуни, Бугари и др.). Тиме је изнова актуелизована тзв. идентитетска ексцентричност Европе, о којој пише Херфрид Минклер, а која је већ неколико пута од периода Антике па до данас померала географске представе о свом средишту и идентитету, од Аристотела који је Грчку означио као „аутентичну културу између Европе и Азије“, па преко Рима, Атине и Јерусалима, као „три велика идентитетска места Еврољана, Рим као извор појам политичког и правног обликовања, Атина као симбол књижевности и филозофије и Јерусалим као фокус верског идентитета Европе“ (Минклер, 2016:54). Претходни наводи су још једна јасна потврда о идентитетском трагању унутар саме Европе, чији се цивилизацијски и културолошки садржаји могу посматрати из више културолошких димензија.[10] А „Европа за нас зато није географски, него историјски појам. У истом смислу посматрамо и Запад: не као географско подручје света (или Европе), него као посебну историјску епоху у којој се јавио један посебан (по томе назван ‘западни’) систем вредности! То је систем који полази од личности појединачног човека као најреалније људске појаве, као реалности без обзира на то да ли ми ту реалност можемо да схватимо (и философским појмовима обухватимо) или не!“ (Видовић, 1989:73).
Дакле, геополитичка подела унутар хришћанског корпуса изведена је на линији себичних интереса западних господара моћи, а не према неким суштинским и непремостивим разликама унутар ње саме. Чак ни сам З. Бжежински, иако горљиви заступник интереса атлантистичког Запада, није пропустио прилику да то маркира као западну „узурпацију идентитета ‘Европе’“.[11] О томе на други начин сведочи и Е. Вајки: „Не смије се, наиме, заборавити да је јудео-кршћанство извор свега позитивног оствареног унутар (и од) наше цивилизације. У првом реду мисли се на мојсијевски универзални морал, на Кантов морални императив, на универзална људска права, као и на практичне аспекте кршћанства садржане у социјалдемокрацији. Те вриједности постоје и развијају се без обзира на одређену контраверзну праксу Запада која, у неким својим сегментима, ставља у питање властита цивилизацијска достигнућа.“ (Влајки, 2016:271). Уосталом, таква исфорсирана цивилизацијска подела извршена је највише унутар хришћанског цивилизацијског корпуса, све остале цивилизације по С. Хантигнтону престављају мање или више целовиту и конзистентну цивилизацијску структуру, која унутар себе има разлика али оне нису генерисане тако да би је делили на две или више нових цивилизација. Дакле, историјски индуковане разлике унутар хришћанства нису таквог карактера да би нужно генерисале његову цивилизацијску поделу (оне су пре свега еклисиолошко-конфесионалног катактера). Реч је заправо о једној цивилизацијској структури (поготово ако се она сагледа из перспективе и угла других цивилизацијских корпуса), коју је атлантистички Запад поделио и дизајнирао у складу са својим економским и политичким интересима, ископавши тако велику геополитичку провалију унутар хришћанског света. Она је и данас у служби оправдавања њихове себичне спољнополитичке и финансијске моћи и очувања статуса глобалног хегемона. „Европа се завршава тамо где се завршава западно хришћанство и почињу ислам и православље. То је одговор који Западноевропљани желе да чују, који они одобравају sotto voce и који различити интелектуалци и политичке вође експлицитно потврђују.“ (Хантингтон, 1998:178).
Закључак:
Можда је у закључном делу нашег рада о овој тегобној и контровезној теми методолошки и аргументативно најупутније навести ставове самог Семјуела Хантингтона који потпуно експлицитно и са повећом дозом западног цинизма разрешава постављену дилему. Дакле, каква је судбина и исход политичких намера и планова локалних политичких елита да своју земљу цивилизацијски прекодирају и транслирају у други цивилизацијски круг: „Политичке вође испуњене арогантним поносом, које мисле да могу фундаментално да преобликују културу својих друштава, осуђене су на неуспех. Мада могу да уведу елементе западне културе, они нису у стању да трајно потисну или елиминишу најважније елементе својих домаћих култура. Обрнуто, када је западни вирус једном унесен у друго друштво, тешко га је избацити. Вирус је отпоран, али није фаталан; пацијент преживљава, али никада није као што је био. Политичке вође могу да праве историју, али не могу да јој утекну. Они стварају поцепане земље; они не стварају западна друштва. Они инфицирају своју земљу културном схизофренијом која постаје њена стална карактеристика.“ (Хантингтон,1998:172)
У том контексту сагледано и наше „дуго путовање у Јевропу“ може трајати „бесконачно“ из простог разлога јер се и нема куда отпутовати.[12] Србија је као што смо већ констатовали инхерентни део Европе од свог државног постанка до данас. Биће да је Европа та која, као и вековима пре тога, лута за својим географским, геополитичким, цвилизацијским и културолошким одређењем.[13] Највише данас у својој постхришћанској фази коју обележава радикална дехристијанизација њеног идентитета, политички и правно формализована још у уговору из Мастрихта.
Литература:
Бжежински З. (2001) Велика шаховска табла, Подгорица, ЦИД
Видовић Ж. (1989) Огледи о духовном искуству, Београд, Сваирос
Вивијан Х. (2010) Сербија, рај сиромашних, Београд, Службени гласник
Влајки Е.(2016) Америчко-исламски антисрпски џихад, Београд, Филип Вишњић
Дејвис Н. (2005) Европа, једна историја, Нови Сад, Вега медија
Динцелбахер П. (2009) Историја европског менталитета, Београд, Службени гласник
Деспотовић Љ. (2008) Српска политичка модерна, Србија у процесима политичке модернизације 19. века, Нови Сад, Стилос
Деспотовић Љ. (2015) Геополитика деструкције, Сремски Карловци, Каирос
Кожмињски М. (2009) Европска цивилизација, Београд, Службени гласник
Минклер Х. (2016) Сила у средишту, Београд, Албатрос Плус
Милошевић З. (2010) Политичка модернизација, Београд, Институт за политичке студије
Мајнхоф У; Триандафилиду А. (2008), Транскултурна Европа, Београд, Клио
Наполеони Л. (2012) Олош економија, Београд, Хиспериа-еду
Фукујама Ф.( 2002) Крај историје и последњи човек, Подгорица, ЦИД
Хантигнтон С. (1998) Сукоб цивилизација, Подгорица, ЦИД
Радовановић М. (2008) Косово и Метохија, Београд,Службени гласник
Степић М. (2016) Геополитика, идеје, теорије, концепције, Београд, Институт за политичке студије
[1] „Крај историје би значио крај ратова и крвавих револуција. Слажући се око циљева, људи више не би имали крупне разлоге да се боре.“, Фукујама Ф., 2002, Крај историје и последњи човек, ЦИД, Подгорица, стр. 321.
[2] Види: Наполеони Л., 2012, Олош економија, Хиспериа-еду, Београд, стр. 43.
[3] Види: Деспотовић Љ., 2008, Српска политичка модерна, Стилос, Нови Сад, стр. 29.
[4] Види: Вивијан Х., 2010, Сербија, рај сиромашних, Службени гласник , Београд, стр. 171.
[5]„Европа је пре свега једна културна целина. То је, такорећи , континент културе. Као таква, своје границе означава одвајањем од онога што се сматра неевропским.“, Мазуркијевич П., „Хришћански корени Европе“, у зборнику Европска цивилизација, приредио Кожмињски М., 2009, Службени гласник, Београд, стр. 39.
[6]„Оштрина религијских распри објашњава се тиме што вероисповести, као и све вештачке масе, имају двоструку тенденцију: да се према унутра круто формирају, а према споља да заузимају фронтовски положај.“, Динцелбахер П., 2009, Историја европског менталитета, Службени гласник, Београд, стр. 139.
[7]„Географска Европа је увек морала да се бори са виђењима Европе као јединствене заједнице, а у одсуству заједничких политичких структура европска цивилизација се може дефинисати једино уз помоћ културолошког критеријума. Ту се обично нарочито наглашава улога хришћанства, улога која није престала ни када се предзнак ‘хришћанск’ изгубио из назива.“, Дејвис Н., 2005, Европа, једна историја, Вега медија, Нови Сад, стр. 9.
[8]„Почињући на северу, она иде дуж онога што су сада границе између Финске и Русије и Балтичких држава (Естоније, Латвије и Литваније) и Русије, кроз западну Белорусију, Украјину, раздвајајући унијате од православног истока, Румунију између Трансилваније са њеним католичким мађарским становништвом и остатком земље и претходну Југославију дуж границе која раздваја Словенију и Хравтску од осталих република. Наравно, на Балкану ова граница се подудара с историјском поделом између Аустоугарског и Отоманског царства. То је културна граница Европе и у постхладноратовском свету то је, такође, политичка и економска граница Европе и Запада.“ Хантигнтон С., 1998, Сукоб цивилизација, ЦИД , Подгорица, стр. 176.
[9]„Ако Запад има овако одбојан став према једној Грчкој, чија класична цивилизација, како констатује Хантингтон, представља темељ и Западне цвилизације, а потоње везе са Западом су интезивније од осталих православних народа, да ли то значи да још лошији третман следи Румунији и Бугарској?“ Степић М., 2016, стр. 441.
[10]„Конзервативна западнохришћанска империјалистичка политичко-историјска и цивилизацијска концепција ИМПЕРИЈЕ (ЦЕНТАР, ПРВИ СВЕТ) ПЕРИФЕРИЈЕ и ЛИМЕСА, објашњава ову структуру као резултанту духовно-верске, културно-цивилизацијске, регионално-развојне, социјалне, геополитичке и регионалне поларизације европског континента од римске и византијске епохе до данас.“ Радовановић М., 2008, Косово и Метохија, Службени Гласник, Београд, стр. 176.
[11]„…у ширем смислу Европа је заједничка цивилизација која произилази из заједничке хришћанске традиције. Уже западно одређење Европе било је повезано са Римом и његовим културним наслеђем. Али европска хришћанска традиција такође укључује и Византију и њене руске православне наследнике […] у последње време, западна Европа узурпирала је идентитет ‘Европе’“. Бжежински З., 2001, Велика шаховска табла, ЦИД, Подгорица, стр. 79.
[12]Србија се, како је рекао Светозар Марковић, „стално врти у једном коловрату“, непотребно трошећи социјану енергију, исцрпљујући се већ генерацијамо око питања да ли је и колико део Европе. А она је то била таман толико колико је Европа у разним периодима њене историје хтела да јој призна, вођена својим себичним интересима Метрополе.
[13] Види: Мајнхоф У., Триандафилиду А., 2008, Транскултурна Европа, Београд, Клио, стр. 347.
Остави коментар