Autor: msr Srđan Graovac, istoričar
Dve decenije moći Benita Musolinija bilo je na izdisaju. Još 5. maja 1943. godine, na godišnjicu ulaska italijanskih trupa u Adis Abebu, Duče je držao vatreni govor s balkona palate Venecija, koji je završio rečima: „Čujem da u vašim glavama odzvanja ona stara nepokolebljiva vera. Krvave žrtve tih teških dana biće nagrađene. To je istina kao što je istina da je Bog pravedan i da je Italija besmrtna.“ To je, međutim, bio poslednji govor koji je Duče održao s tog mesta. Tri dana kasnije pali su Tunis i Bizerta, 15. maja su poslednji ostaci nemačko-italijanske armije kapitulirali, a 9. jula, osvojivši ostrva Pantelerija i Lampedoza, saveznici su se iskrcali na Siciliju. Malodušni italijanski branioci su bežali ili su im se jedinice raspadale; potpuni haos je zavladao u italijanskoj vojsci. Posle upozorenja Hitlera da će Nemci prestati da šalju pomoć ukoliko se Italija prestane boriti, Musolini je predložio sastanak. To je bio njihov trinaesti susret u vili Feltre na padinama Dolomita, koji se pretvorio u pravu dramu. Firer je tražio da se Italija prisilno stavi pod nemačku okupaciju. Vrativši se kući bez adekvatnog rešenja, Musolinija je čekala nova bura. Već nedeljama su u Rimu razne fašističke i nefašističke grupe, u dosluhu s kraljem, kovale zaveru s ciljem da se Musolini ukloni s vlasti, pa čak i da bude uhapšen, kako bi se ova velika tragedija okončala i kako bi Italija, napokon, dočekala mir. Vođe ove akcije bili su grof Dino Grandi, jedan od najbližih Dučeovih saradnika, general Ambrozio i kralj Vitorio Emanuele. Bio je obezbeđen i pristanak Pijetra Badolja da preuzme Musolinijev položaj, uz prethodni uslov maršala da nova administracija ne bude fašistička. Nameravali su da ga zbace što je moguće mirnije, bez velikih potresa. Odlučeno je da se to obavi na sastanku Velikog fašističkog veća, koje se nije sastajalo od početka rata, ali na opšte navaljivanje Musolini je pristao da sednica bude održana u subotu, 24. jula 1943. godine.
Grandi je planirao da na sednici predloži usvajanje rezolucije koja bi predviđala restauraciju svih državnih institucija i njihovih funkcija i da se kralju, Velikom veću, vladi, parlamentu i korporacijama predaju dužnosti i odgovornosti u skladu s ustavom. Takođe, predviđalo se da se komanda nad vojskom preda kralju, te da se Duče povuče s položaja. Pre sednice, Grandi je dobio podršku većine istaknutih fašista, kvadumvira De Vekija i maršala De Bonoa, Vastijanua, Albinija i Ferzonija. Uplašivši se da Musolini jednim hapšenjem ne osujeti celu akciju (pošto je sekretar stranke Karlo Skorca obavestio Dučea o rezoluciji), Grandi je dokument pokazao i Musoliniju dva dana pre sastanka Veća. Duče je rezoluciju odbacio kao nevažnu. I ovog puta je lični egoizam radio protiv njega. Nije verovao da neko može da se pobuni protiv dučea, a što je još važnije, nije shvatao ni zašto bi to neko uradio. Sednica Veća održana je 24. jula uveče i trajala je do 2.15 ujutro narednog dana. Počela je s Musolinijevim govorom, koji se pokazao kao najlošiji u karijeri, s puno nedorečenosti, crnog humora, protivrečnosti i izbegavanja svake odgovornosti za propast Italije. Nakon dva sata isprazne retorike, govor je bio završen. Svi su bili razočarani očigledno nepripremljenim monologom koji je otkrio činjenicu da se fašizmu bliži kraj. Posle toga, sednica je prekinuta uz opšti metež i međusobne svađe. Iskoristivši situaciju, Grandi je predložio rezoluciju koju je od 28 prisutnih prihvatilo njih 19, a samo 9 ju je odbacilo. Za rezoluciju su čak bili i Dučeov zet Ćano, Batai, Bono i drugi. Musolini je samo mračno predvideo: „Izazvali ste krizu poretka“, a zatim je demonstrativno napustio sednicu.
Pravu težinu odluka Veća Duče je osetio već sledećeg dana kada mu je, prilikom audijencije, kralj lično saopštio da je smenjen s mesta predsednika vlade. Nakon audijencije, Musolini je bio uhapšen ispred kraljevske palate i prebačen na ostrvo Ponca, a zatim na ostrvo La Madalena, nedaleko od Sardinije, da bi na kraju njegovo zatvorsko prebivalište postao skijaški hotel „Albergo Rifuđo“ na Gran Sasu u Abrucima, tzv. „najviši zatvor na svetu“. Odavde će ga po ličnom naređenju Hitlera 12. septembra 1943. godine spasiti kapetan specijalne jedinice Vafen SS Oto Skorceni, u jednom vratolomnom vazdušnom desantu. U međuvremenu, vlada maršala Badolja je 8. septembra kapitulirala pred saveznicima, što je Nemcima bio povod da umarširaju u veći deo Italije, osim juga, gde su utičište našli kralj i vlada i gde se predfašistički poredak ponovo obnovio. Za to vreme, u zatvoru, do oslobođenja Benito Musolini apatično je provodio dane, mistifikujući svoju sudbinu, upoređujući je s Napoleonom, Cezarom i Hristom, sa samo jednim pitanjem – kakvu će mu presudu izreći istorija. Čini se da je ipak imao izvesnu nadu da istorija i Italija nisu završile s njim kada je u prvim minutama slobode rekao Skorceniju: „Znao sam da me moj prijatelj Adolf Hitler neće napustiti.“
Hitler je smatrao da bi novu italijansku fašističku državu trebalo da vodi baš Musolini, kako bi ona poslužila svojoj svrsi, odnosno da Nemačkoj omogući mirnu pozadinu u divovskom rvanju sa saveznicima na apeninskom ratištu. Prema Hitlerovom mišljenju, bez obzira što se Musolini i moralno i fizički već raspao, on je bio nenadoknadiv. Nervno i organski duboko iscrpljen, Duče je stao na čelo nove Repubblica Sociale Italiana (Socijalna Republika Italija), koja je uspostavljena 17. septembra 1943. godine i to sa šest dnevnih zapovedi. Prvim naređenjem Duče je preuzeo vrhovno vođstvo nad fašizmom u Italiji. Ostale zapovedi su oživele fašističku stranku kao Partito fascista Republicano, uspostavile fašističku miliciju, potvrdile savezništvo s Nemačkom i najavile odluku stranke da kazni izdajnike od 25. jula. Središte nove vlade nije više bilo u Rimu, koji će, kako se strahovalo, jednostavno biti prepušten saveznicima, već u Salou, na severu Italije, na jezeru Garda. Musolini se nastanio u vili Feltrineli u Gornjanu, nekoliko kilometara severno od Saloa, gde je provodio duge sate u svojoj kancelariji. Petoricu „izdajnika“ od 25. jula u Veroni je nakon suđenja streljala nova vlast u januaru 1944. godine i to po izričitoj želji Firera kojoj Duče nije bio sklon. Streljani su grof Ćano, De Bono, Poreski, Marineli i Gatardi. Kada je u nastupu histerije Musolinijeva ćerka očajno zahtevala od dučea da poštedi oca njene dece i njenog muža, Musolini je mračno i hladno odgovorio: „Rimski očevi nisu nikada oklevali kada je trebalo žrtvovati sinove. Ovde nema ni oca, ni dede. Tu je samo fašistički Duče.“
Dane je provodio u Gornjanu, slično kao i u zatočeništvu, baveći se sitnim, beznačajnim stvarima, tražeći sagovornika o temama koje su ga zanimale. Najviše ga je zanimala istorija i u kakvom će se svetlu on pojaviti u njoj. LJude je podsećao na filozofa i pesnika boema kome više nije stalo do života i koji je odlučio da iz neuspelog života izađe mirno, bez puno buke. Nikolu Bombačiju je priznao da je savezništvo s Nemačkom bila greška od početka i velika nesreća i za njega i Italiju, ali je tvrdio da ga je Hitlerova Nemačka potpuno zaslepila. Kao šef države i vlade vodio je ono malo nezavisne politike koju su mu dopuštali Nemci, ali stvarnu vlast je imao nemački ambasador Ran i nemački vojni komandant. Duče je to uviđao. Međutim, to ga nije puno interesovalo i trudio se da što više poslova prebaci na svoje saradnike, tako da je jednom posetiocu rekao da on ne može doneti odluku o izvesnim pitanjima i da moraju odlučiti Nemci, a što se Musolinija tiče ‒ on je samo gradonačelnik Gornjana. Najviše vremena je provodio u kancelariji. Pretpostavljalo se da se tu zadržavao najviše kako bi imao razlog za beg od snaha koje su mu išle na živce, od unuka koji su ga uznemiravali bučnim igrama, i od žene koja se s njim svađala; zato su se on i Klara Petači, njegova dugogodišnja ljubavnica, nastanili u vili blizu njih. U kancelariji je osim ispraznih razgovor i pisanja novinskih članaka činio malo korisnog posla. Sve to je trajalo do 19. aprila 1945. godine kada su američke snage nastupile prema Bolonji. Istog dana Musolini je napustio Gornjano i preko Milana narednih osam dana, sa grupom nemačkih vojnika, povlačio se prema Insbruku. Ostavši bez saradnika, u nemačkom vojnom kamionu, italijanski komunisti-partizani su ga uhapsili u mestu Donga, na severu Italije. Odatle je zajedno s Klaretom Petači prebačen u mesto Đermazino, gde je komunista „pukovnik Valerio“, tj. Valter Audisko, streljao Dučea i njegovu ljubavnicu oko 16 časova 28. aprila 1945. godine. Poslednje reči Musolinijeve bile su: „Pucajte mi u grudi.“ Oba tela su preneta ujutro narednog dana kamionom na nedovršenu benzinsku stanicu Pijacelo Loreto u Milanu. Oblaćene leševe Musolinija i Klarete su izbacili iz kola i obesili naopako na gredu nedovršene zgrade. Posle je njegovo telo skinuto i tajno sahranjeno na groblju Muzano u Milanu, odakle su ga neofašisti ukrali i 1946. godine sahranili u franjevačkom samostanu u Paviji. Musolinijevi posmrtni ostaci su predati njegovoj udovici Rakeli 1967. godine. Rakela ih je sahranila u Pradapiju, gde je na grob stavila spomenik na kome je uklesala fašes, simbol njegovih dana moći.
Emil Ludvig je jednom prilikom pitao Musolinija: „Smatrate li Cezara uzorom?“. Duče je odgovorio: „Preda mnom je celokupno iskustvo latinskih vrlina. One predstavljaju baštinu kojom se nastojim koristiti. Gradivo je istovetno. A tamo vani, uvek je Rim.“ Tvrdio je da je, pored Jerusalima, Rim središte sveta, a prema svedočenju Ludviga po glavi mu se izgleda motala i trijada Hrist–Cezar‒Musolini. Na kraju, koju ocenu bismo mogli da pružimo o ličnosti koja se neustrašivo identifikovala sa hrišćanskim bogočovekom i rimskim posmrtno deifikovanim bogom. Musolinijevu eru bismo mogli da nazovemo i „fašističkom epizodom“, kako ju je definisao Benedeto Kroče, ali kada bismo ovaj period italijanske istorije tako ocenili, pitanje je da li bi naučni i moralni sud pokolenja ove sjajne nacije mogao opravdati svu tragediju koju je ta „epizoda“ donela Italiji i svetu. Dužni smo da ovu epohu „pogledamo u oči“, te da jasno deklarišemo Musolinija i njegove saradnike kao frustrirane, iskompleksirane i, povrh svega, zločinačke umove čije su namere i nadanja za superiornom, uređenom i boljom Italijom prevazilazile učinak njihovih dela.
Kada bismo posledice dvadesetrogodišnje diktature pokušavali da opravdamo ljudskom željom za vlašću i pobedama, to nam ne bi oprostile brojne žrtve etiopske omladine, južnoslovenskih rodoljuba, grčkih civila i iznad svih uništena mladost i budućnost miliona italijanskih građana. Međutim, čovek kao što je bio Duče, čiji je čitav život počivao na velikoj farsi i parodiji, ne bi dostigao vrhove moći i gospodarenja životom i smrću da za to nije imao blagoslov onih koji se zaklinju u demokratiju i humanost. Ovde, pre svih, potrebno je da navedemo Veliku Britaniju i Francusku čija je indiferentnost prema rastu malignog tkiva na Apeninima bila ravna zločinu koje je Musolini počinio. Duče je kao dečak izjavio da je na svet došao da ga iznenadi i uzdrma i u tome je i uspeo, samo što je taj tektonski poremećaj na kraju razorio i njega, što je po pravilu sudbina svih „predatora“ koji ljudske i humanističke vrednosti pokušavaju da zloupotrebe kako bi pomoću njih poremetili prirodan tok razvoja čovečanstva i ljudskog opstanka na ovoj planeti.
IZVORI I LITERATURA:
Ludvig, Emil, Musolini, razgovori, Narodno delo, Beograd, 1984.
Mek Smit, Denis, Musolinijevo Rimsko carstvo, Globus, Zagreb, 1980.
Hibert, Kristofer, Musolini, uspon i pad fašizma, Alfa, Zagreb, 1977.
Popov, Čedomir, Politički frontovi u Drugom svetskom ratu, Matica srpska, Novi Sad, 1995.
Ostavi komentar