Аутор: мср Срђан Граовац, историчар
Две деценије моћи Бенита Мусолинија било је на издисају. Још 5. маја 1943. године, на годишњицу уласка италијанских трупа у Адис Абебу, Дуче је држао ватрени говор с балкона палате Венеција, који је завршио речима: „Чујем да у вашим главама одзвања она стара непоколебљива вера. Крваве жртве тих тешких дана биће награђене. То је истина као што је истина да је Бог праведан и да је Италија бесмртна.“ То је, међутим, био последњи говор који је Дуче одржао с тог места. Три дана касније пали су Тунис и Бизерта, 15. маја су последњи остаци немачко-италијанске армије капитулирали, а 9. јула, освојивши острва Пантелерија и Лампедоза, савезници су се искрцали на Сицилију. Малодушни италијански браниоци су бежали или су им се јединице распадале; потпуни хаос је завладао у италијанској војсци. После упозорења Хитлера да ће Немци престати да шаљу помоћ уколико се Италија престане борити, Мусолини је предложио састанак. То је био њихов тринаести сусрет у вили Фелтре на падинама Доломита, који се претворио у праву драму. Фирер је тражио да се Италија присилно стави под немачку окупацију. Вративши се кући без адекватног решења, Мусолинија је чекала нова бура. Већ недељама су у Риму разне фашистичке и нефашистичке групе, у дослуху с краљем, ковале заверу с циљем да се Мусолини уклони с власти, па чак и да буде ухапшен, како би се ова велика трагедија окончала и како би Италија, напокон, дочекала мир. Вође ове акције били су гроф Дино Гранди, један од најближих Дучеових сарадника, генерал Амброзио и краљ Виторио Емануеле. Био је обезбеђен и пристанак Пијетра Бадоља да преузме Мусолинијев положај, уз претходни услов маршала да нова администрација не буде фашистичка. Намеравали су да га збаце што је могуће мирније, без великих потреса. Одлучено је да се то обави на састанку Великог фашистичког већа, које се није састајало од почетка рата, али на опште наваљивање Мусолини је пристао да седница буде одржана у суботу, 24. јула 1943. године.
Гранди је планирао да на седници предложи усвајање резолуције која би предвиђала рестаурацију свих државних институција и њихових функција и да се краљу, Великом већу, влади, парламенту и корпорацијама предају дужности и одговорности у складу с уставом. Такође, предвиђало се да се команда над војском преда краљу, те да се Дуче повуче с положаја. Пре седнице, Гранди је добио подршку већине истакнутих фашиста, квадумвира Де Векија и маршала Де Боноа, Вастијануа, Албинија и Ферзонија. Уплашивши се да Мусолини једним хапшењем не осујети целу акцију (пошто је секретар странке Карло Скорца обавестио Дучеа о резолуцији), Гранди је документ показао и Мусолинију два дана пре састанка Већа. Дуче је резолуцију одбацио као неважну. И овог пута је лични егоизам радио против њега. Није веровао да неко може да се побуни против дучеа, а што је још важније, није схватао ни зашто би то неко урадио. Седница Већа одржана је 24. јула увече и трајала је до 2.15 ујутро наредног дана. Почела је с Мусолинијевим говором, који се показао као најлошији у каријери, с пуно недоречености, црног хумора, противречности и избегавања сваке одговорности за пропаст Италије. Након два сата испразне реторике, говор је био завршен. Сви су били разочарани очигледно неприпремљеним монологом који је открио чињеницу да се фашизму ближи крај. После тога, седница је прекинута уз општи метеж и међусобне свађе. Искористивши ситуацију, Гранди је предложио резолуцију коју је од 28 присутних прихватило њих 19, а само 9 ју је одбацило. За резолуцију су чак били и Дучеов зет Ћано, Батаи, Боно и други. Мусолини је само мрачно предвидео: „Изазвали сте кризу поретка“, а затим је демонстративно напустио седницу.
Праву тежину одлука Већа Дуче је осетио већ следећег дана када му је, приликом аудијенције, краљ лично саопштио да је смењен с места председника владе. Након аудијенције, Мусолини је био ухапшен испред краљевске палате и пребачен на острво Понца, а затим на острво Ла Мадалена, недалеко од Сардиније, да би на крају његово затворско пребивалиште постао скијашки хотел „Алберго Рифуђо“ на Гран Сасу у Абруцима, тзв. „највиши затвор на свету“. Одавде ће га по личном наређењу Хитлера 12. септембра 1943. године спасити капетан специјалне јединице Вафен СС Ото Скорцени, у једном вратоломном ваздушном десанту. У међувремену, влада маршала Бадоља је 8. септембра капитулирала пред савезницима, што је Немцима био повод да умарширају у већи део Италије, осим југа, где су утичиште нашли краљ и влада и где се предфашистички поредак поново обновио. За то време, у затвору, до ослобођења Бенито Мусолини апатично је проводио дане, мистификујући своју судбину, упоређујући је с Наполеоном, Цезаром и Христом, са само једним питањем – какву ће му пресуду изрећи историја. Чини се да је ипак имао извесну наду да историја и Италија нису завршиле с њим када је у првим минутама слободе рекао Скорценију: „Знао сам да ме мој пријатељ Адолф Хитлер неће напустити.“
Хитлер је сматрао да би нову италијанску фашистичку државу требало да води баш Мусолини, како би она послужила својој сврси, односно да Немачкој омогући мирну позадину у дивовском рвању са савезницима на апенинском ратишту. Према Хитлеровом мишљењу, без обзира што се Мусолини и морално и физички већ распао, он је био ненадокнадив. Нервно и органски дубоко исцрпљен, Дуче је стао на чело нове Repubblica Sociale Italiana (Социјална Република Италија), која је успостављена 17. септембра 1943. године и то са шест дневних заповеди. Првим наређењем Дуче је преузео врховно вођство над фашизмом у Италији. Остале заповеди су оживеле фашистичку странку као Partito fascista Republicano, успоставиле фашистичку милицију, потврдиле савезништво с Немачком и најавиле одлуку странке да казни издајнике од 25. јула. Средиште нове владе није више било у Риму, који ће, како се страховало, једноставно бити препуштен савезницима, већ у Салоу, на северу Италије, на језеру Гарда. Мусолини се настанио у вили Фелтринели у Горњану, неколико километара северно од Салоа, где је проводио дуге сате у својој канцеларији. Петорицу „издајника“ од 25. јула у Верони је након суђења стрељала нова власт у јануару 1944. године и то по изричитој жељи Фирера којој Дуче није био склон. Стрељани су гроф Ћано, Де Боно, Порески, Маринели и Гатарди. Када је у наступу хистерије Мусолинијева ћерка очајно захтевала од дучеа да поштеди оца њене деце и њеног мужа, Мусолини је мрачно и хладно одговорио: „Римски очеви нису никада оклевали када је требало жртвовати синове. Овде нема ни оца, ни деде. Ту је само фашистички Дуче.“
Дане је проводио у Горњану, слично као и у заточеништву, бавећи се ситним, безначајним стварима, тражећи саговорника о темама које су га занимале. Највише га је занимала историја и у каквом ће се светлу он појавити у њој. Људе је подсећао на филозофа и песника боема коме више није стало до живота и који је одлучио да из неуспелог живота изађе мирно, без пуно буке. Николу Бомбачију је признао да је савезништво с Немачком била грешка од почетка и велика несрећа и за њега и Италију, али је тврдио да га је Хитлерова Немачка потпуно заслепила. Као шеф државе и владе водио је оно мало независне политике коју су му допуштали Немци, али стварну власт је имао немачки амбасадор Ран и немачки војни командант. Дуче је то увиђао. Међутим, то га није пуно интересовало и трудио се да што више послова пребаци на своје сараднике, тако да је једном посетиоцу рекао да он не може донети одлуку о извесним питањима и да морају одлучити Немци, а што се Мусолинија тиче ‒ он је само градоначелник Горњана. Највише времена је проводио у канцеларији. Претпостављало се да се ту задржавао највише како би имао разлог за бег од снаха које су му ишле на живце, од унука који су га узнемиравали бучним играма, и од жене која се с њим свађала; зато су се он и Клара Петачи, његова дугогодишња љубавница, настанили у вили близу њих. У канцеларији је осим испразних разговор и писања новинских чланака чинио мало корисног посла. Све то је трајало до 19. априла 1945. године када су америчке снаге наступиле према Болоњи. Истог дана Мусолини је напустио Горњано и преко Милана наредних осам дана, са групом немачких војника, повлачио се према Инсбруку. Оставши без сарадника, у немачком војном камиону, италијански комунисти-партизани су га ухапсили у месту Донга, на северу Италије. Одатле је заједно с Кларетом Петачи пребачен у место Ђермазино, где је комуниста „пуковник Валерио“, тј. Валтер Аудиско, стрељао Дучеа и његову љубавницу око 16 часова 28. априла 1945. године. Последње речи Мусолинијеве биле су: „Пуцајте ми у груди.“ Оба тела су пренета ујутро наредног дана камионом на недовршену бензинску станицу Пијацело Лорето у Милану. Облаћене лешеве Мусолинија и Кларете су избацили из кола и обесили наопако на греду недовршене зграде. После је његово тело скинуто и тајно сахрањено на гробљу Музано у Милану, одакле су га неофашисти украли и 1946. године сахранили у фрањевачком самостану у Павији. Мусолинијеви посмртни остаци су предати његовој удовици Ракели 1967. године. Ракела их је сахранила у Прадапију, где је на гроб ставила споменик на коме је уклесала фашес, симбол његових дана моћи.
Емил Лудвиг је једном приликом питао Мусолинија: „Сматрате ли Цезара узором?“. Дуче је одговорио: „Преда мном је целокупно искуство латинских врлина. Оне представљају баштину којом се настојим користити. Градиво је истоветно. А тамо вани, увек је Рим.“ Тврдио је да је, поред Јерусалима, Рим средиште света, а према сведочењу Лудвига по глави му се изгледа мотала и тријада Христ–Цезар‒Мусолини. На крају, коју оцену бисмо могли да пружимо о личности која се неустрашиво идентификовала са хришћанским богочовеком и римским посмртно деификованим богом. Мусолинијеву еру бисмо могли да назовемо и „фашистичком епизодом“, како ју је дефинисао Бенедето Кроче, али када бисмо овај период италијанске историје тако оценили, питање је да ли би научни и морални суд поколења ове сјајне нације могао оправдати сву трагедију коју је та „епизода“ донела Италији и свету. Дужни смо да ову епоху „погледамо у очи“, те да јасно декларишемо Мусолинија и његове сараднике као фрустриране, искомплексиране и, поврх свега, злочиначке умове чије су намере и надања за супериорном, уређеном и бољом Италијом превазилазиле учинак њихових дела.
Када бисмо последице двадесетрогодишње диктатуре покушавали да оправдамо људском жељом за влашћу и победама, то нам не би опростиле бројне жртве етиопске омладине, јужнословенских родољуба, грчких цивила и изнад свих уништена младост и будућност милиона италијанских грађана. Међутим, човек као што је био Дуче, чији је читав живот почивао на великој фарси и пародији, не би достигао врхове моћи и господарења животом и смрћу да за то није имао благослов оних који се заклињу у демократију и хуманост. Овде, пре свих, потребно је да наведемо Велику Британију и Француску чија је индиферентност према расту малигног ткива на Апенинима била равна злочину које је Мусолини починио. Дуче је као дечак изјавио да је на свет дошао да га изненади и уздрма и у томе је и успео, само што је тај тектонски поремећај на крају разорио и њега, што је по правилу судбина свих „предатора“ који људске и хуманистичке вредности покушавају да злоупотребе како би помоћу њих пореметили природан ток развоја човечанства и људског опстанка на овој планети.
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА:
Лудвиг, Емил, Мусолини, разговори, Народно дело, Београд, 1984.
Мек Смит, Денис, Мусолинијево Римско царство, Глобус, Загреб, 1980.
Хиберт, Кристофер, Мусолини, успон и пад фашизма, Алфа, Загреб, 1977.
Попов, Чедомир, Политички фронтови у Другом светском рату, Матица српска, Нови Сад, 1995.
Остави коментар