Достојевски и руска империјална идеја

28/12/2020

Аутор: Милован Балабан, историчар

„Заиста, заиста вам кажем:

Ако зрно пшенично паднувши на земљу не умре,

оно једно остане; ако ли умре много рода роди.

Који љуби душу своју, изгубиће је,

а ко мрзи душу своју на овом свету,

сачуваће је за живот вечни“.

Јован (12; 20-25)

Руска империјална идеја, или руска мисија, односно позвање руског народа, била је тема кроз векове присутна у руској духовној и световној елити, као и руском друштву. Када је пао Цариград 1453. године и када је, убрзо после тог догађаја, Русија ослобођена и монголског јарма, а упоредо са тим осетила позвање да наследи византијску империјалну идеју, елита ове многољудне државе је покушавала да одреди и искристалише позив Русије и руског народа. У томе су подједнако учествовали руска црква и држава, што ће проузроковати вековно развијање ове мисли.

Иако руска империјална идеја има своје специфичности, односно разликује се у односу на западни империјални доживљај света, озбиљни интелектуалци и државници са запада никада је нису занемаривали. Знајући њену снагу крајем прошлог века је и Хенри Кисинџер упозоравао тријумфалистички расположени запад да се не опушта, него да притисне Русију иако је слаба, јер словенска држава има јаку и дубоко укорењену империјалну традицију. Дакле, занемаривање унутрашње снаге Русије и руског народа је погрешан приступ сматрао је велики амерички дипломата.

Да би схватили руску идеју, руски позив и призив морамо се вратити на саме почетке формирања аутентичног руског духа, на догађаје који су на самом старту судбоносно утицали на руску елиту, која је тражила себе и доживљај света. Морамо се вратити на руско примање хришћанства, када је кнез Владимир послао више делегација монотеистичким религијама у нади да ће прихватити праву и најисправнију.

 

Аја Софија – почетак руског православља

 

Одушевљени и потрешени изасланици, који су били у Цариграду и присуствовали литургији у Аја Софији, рекли су кнезу да нису знали да ли су били на небу или на земљи. И сам одушевљен њиховим доживљајем Свете литургије кнез Владимир је примио веру од Ромеја. Одушевљење изасланика и кнеза је одредило руску основну црту, што је утабало пут руском позиву и мисији која је утицала на руску империјалну идеју. Како би рекао владика Тихон Шевкунов у филму „Византијска лекција“ Руси су, за разлику од запада кога је инспирисала византијска цивилизација, култура и материјално богатство, од Ромеја примили и усвојили оно највредније – ромејског Бога. Овај доживљај на самом почетку крштене историје Руса определио је и њихов доживљај самих себе, као и света, што је ударило основе руске мисије, опредељености и историјског кретања.

У основи свега позитивног руског од тада је православље. Оно дефинише и усмерава руски народ, чак и када изгледа да је потиснуто и да не утиче на друштвена и национална кретања. У првом периоду нова вера је захватила више, горње градске слојеве друштва, али у време монголске превласти, а због солидног положаја цркве, православље се спушта у најниже слојеве, односно постаје саставни део руског народа, што формира аутохтони руски менталитет и стил. Услед универзалности самог хришћанског погледа на свет, који се састоји у служби свима, можда се тада формира, условно речено и руски империјални, универзални менталитет, у основи ипак различит од западног.

Наравно не постоји у народу јасна свест о томе, али упркос својим манама руски народ кроз сву историју ипак као оријентир свега доброг и исправног има православно поимање света. Но, руска држава је са развојем почела да долази у контакт са западом. У време Ивана IV англосаксонски трговци су преко Архангелска дошли до Москве и почели да тргују са Русијом, контаката је било и пре, али након тога долази до јачег цивилизацијског и културолошког продора запада у Русију. Он је постепено обликовао руску цивилизацију и менталитет, али не пресудно.

 

Петар Велики – европска Русија

Ипак, најснажнији утицај запада (опет не пресудан) десио се после реформи Петра Великог. Млади цар, боравећи на западу, видео је цивилизацијску и материјалну инфериорност своје земље и одлучио готово да пресади западни цивилизацијски образац у Русију. Отуда је спровео до тада невиђену револуцију, која је променила Русију. Са запада је преузета култура, структурално уређење друштва, формирана је нова елита, нова војска, универзитети, појачано интересовање за науку. Укратко Петар је својим реформама променио руско друштво, али и државу стварајући руску варијанту западноевропске апсолутистичке монархије.

Црква је била подређена цару слично као што је то била у Византији под царевима иконоборцима. Но, иако је изгубила аутономију она је за најшире народне масе (већим делом укметовљене) и даље била основа менталитетског ослонца. Но, оно што је битно и оно што је проузроковала Петрова реформистичка политика је постепено отуђење елите. Ово је резултирало формирањем елите западно-европског типа, што је три века касније и резултирало руском револуцијом, али и константним различитим виђењем света већег дела елите и народа.

Русија је постала после Петрових реформи практично копија запада. Самодржавље, којем је била потчињена црква, било је њена основа до бољшевичке револуције. Све је било у служби ове царистичке идеологије, чак и црква, која је маргинализована требала да подупире руску државну и империјалну идеју. Но, иако је делатност Петра маргинализовала цркву, проузроковала и велике верске поделе, ипак није угрозила православну основу руског човека. Истина спутану и скрајнуту, али у државној, бирократској структури (која наравно има и добрих особина) и углавном одвојену од интелигенције. Спајање ће покушати у XIX веку, један до интелигенције хотећи да се врати суштинским вредностима.

 

Словенофили и Западњаци, појава Достојевског

XIX век, оличен у руској интелигенцији, само је плод, са једне стране европеизације Русије и са друге израз руског вековног народног менталитета. Из редова интелигенције, школоване на западу створиће се покрет либерала, са крајњим представницима комунизма и бољшевизма. Исто тако у овом веку ће бити створена руска религиозна интелигенција, на челу са славјанофилима, такође делом под утицајем запада, али са жељом да руску мисију уклопи са руском суштином која је у православљу. Ово ће створити антагонизме и поделе у руском друштву, на славјанофиле и западњаке. Словенофили ће бити за повратак традиционалним вредностима (често и екстремно инсистирајући на томе), док ће западњаци сматрати да Русија практично све треба да узме од Западне Европе, јер негирајући православље западњаци су сматрали да у Русији нема ништа што је истовремено аутентично и вредно.

У то време, у време друге половине XIX века, појавиће се и Достојевски. Међу руском интелигенцијом истиче га укорењеност у православљу (у каснијем његовом деловању), што му даје целовиту слику руског човека и руске мисије. Спор западњака и словенофила он сматра непотребним, но ипак неизбежним, па чак и корисним, како би друштво преко крајности дошло до консензуса. Иако је првобитно припадао либералним групама у кружоку Бјелинског, што га је одвело на губилиште од чега је у последњи час спасен, Достојевски је, по соспственим речима, боравећи на робији са обичним народом вратио веру у Христа, изгубљену у младалачким данима у кружоцима руске позападњачене интелигенције.

Вративши се са робије пише роман „Записи из мртвог дома“, који доживљава велико интересовање и ког чита цела Русија. После бурног љубавног живота, смрти прве жене Марије Исајеве и заљубљивања у Аполинарију Суслову, Достојевски налази мир са Аном Григоријевном, стенографкињом која је бележила његове мисли из којих је настао роман „Коцкар“. Стабилност у брачним водама омогућио му је да се мирно посвети стваралаштву. Тада настају његови најбољи романи као што су „Записи из подземља“, „Злочин и казна“, „Идиот“, „Зли дуси“, „Младић“ и „Браћа Карамазови“.

 

Антихероји пред тајном човека

Основ његовог бављења човеком, из ког Достојевски извлачи однос према свету и самим тим разазнаје руску народну мисију, је роман „Записи из подземља“ и размишљања антихероја из тог романа. Исто тако проучавањем човека кроз антихероја из подземља руски писац схвата и западни модел човека, а самим тим и западни облик империјализма. Од решења тајне човека, сматрао је Достојевски, зависи и све остало, па тако и схватање менталитета руског и западног човека, као и њиховог односа према свету и човечанству.

У зависности како реши тајну човека Достојевски ће следствено томе доживети тајну света, али и оно најбитније тајну Бога. Дакле он покушава, што се најбоље види у дијалогу Ивана и Аљоше Карамазова, да реши вечна питања и човека у контексту вечности. Управо зато се антихерој из подземља аскетски одваја и затвара од света, силази у подземље да би решио мучну тајну и почиње немилосрдно анализирање и испитивање.

Његова методологија је анализа и рашчлањивање самог човека, односно мишљење и мисао за коју сматра да ће довести до одговора. Тражећи узрок, анализирајући човека, антихерој долази до закључка да сваки узрок има свој претходни узрок, те да то тако иде у недоглед. Праузрок не постоји, он је негде у вечности и човек не може да дође до њега и да га појми, ако уопште праузрок и постоји. Сазнање, до којег он покушава да дође, схвата антихерој, не може да открије тајну човека, већ само по себи додаје још једну муку на све остале. Штавише, сазнање му задаје бол и оно се без икаквог одговора протеже до у вечност.

Сазнање му такође говори да је све створено како је створено и да човек не може ништа да промени, што, закључује антихерој, тера човека у инертност. Дакле сазнање, такво саздано, не може да схвати човека, него му само додаје још једну муку, јер је и оно без решења вечних проблема само мука духу, можда чак и најнепријатнија. Човека са проширеним сазнањем, а услед његове немоћи, Достојевски назива човекомишем. И он само тако по Достојевском и може да се окарактерише. Сазнање му даје и открива једино његову немоћ.

Окрећући се разуму антихерој схвата да човек не може да се искаже разумом. Може део човека, али сав човек није само у интелектуалним формулама и логичностима. Разум је део човека и нипошто не може да га изрази целог, у свим његовим доживљајима и хтењима. Отуд антихерој, борећи се за личност човека, тражи нешто што може да га изрази целог, без остатка. Коначно налази тако нешто у вољи. Слободна воља је оно у чему се сав човек изражава каже антихерој. Слобода да ради шта хоће, упркос логици, разуму и навикама је оно што човека чини човеком, закључак је антихероја из подземља.

У слободној вољи се манифестује сав живот, док су сазнање и разум само један сегмент живота мисли антихерој. Наука (иако добра за један део сегмента живота човека и човечанства) покушава да дефинише човека, да га сузи тако што ће му дефинисати све потребе и начине њихове реализације. Ипак, даље размишља антихерој, тиме ће му одузети оно најглавније – право да буде човек, да буде жив. Ако све буде одређено човек неће имати никакву слободу и престаће да буде човек. Отуд ће се човек побунити против тога сматра антихерој. И то не обичан човек, већ баш неки интелектуалац, сматрајући да све те формуле треба да се одбаце а да људи наставе да живе по својој будаластој вољи. Јер управо она, као нешто за науку некорисно, може бити та најбитнија корист за живог човека, чак и када иде против разума, сазнања и искуства.

Дакле антихерој дефинише и схвата човека кроз слободну вољу, само је човек човек када има слободну вољу, када је слободан. У супротном он је човекомиш, или још боље речено човекороб, детерминисан свим правилима које друштво и заједница намећу. Управо у тој детерминисаности антихерој види проблем да мали човек изрази слободну вољу. Услед тога он сматра да је човек најугроженији од спољашњих детерминисаности услед чега шкргуће зубима на природу, али и законе које намеће и апсолутизује наука и друштвено-државна организација. Како би се тога ослободио Достојевски кроз своје антихероје кристалише нови модел према свету, који ће објаснити суштину, пре свега западног империјализма, али и других империјализама кроз историју, неутемељених на једином исправном Бого-човечанском поимању света.

 

Побуна и покоравање

Са спољашњом детерминисаношћу се не треба помирити, сматра антихерој. Дакле постоје две могућности односа човека према природи и успостављеним друштвеним поретком и нормама. Ако се помири човек ће бити инертан, што ће укочити сваки његов даљи развој. Човек може и да се не помири са спољашњим светом, али то може остварити само кроз његово покоравање и овладавање. Човек нема моћи да се припитоми и да се саживи са таквом природом, али зато треба да је савлада. То је теза коју ће најбоље развити Иван Карамазов, показавши на логичан пут од немоћног човекомиша, до наизглед свемоћног човеко-бога, али показавши основу и срж свих империјализама (нарочито западног) којима није у основи непролазна доброта, лепота и сила, чије је извориште у духовности која оплемењава и преображава овај свет.

Човек код антихероја Достојевског, како не би остао човекомиш и човекоробот, долази у ситуацију да неминовно мора да објави рат природи и другима око себе, како би, парадоксално звучи, остао човек и развио се као човек. А развитак је могућ једино ако човек преузме божанску улогу, постане човеко-бог, претходно наравно уништавајући све остале богове. Дакле такав човек је апсолут, поред поражених богова остаје једини као мерило свих вредности и ствари. Проглашење и доживљај човека као бога је неминовно по антихеројима како би човек сачувао своје достојанство човека и сам живот, јер у противном уништиће и себе и живот у себи.

 

Хуманизам и антихерој

Овакав доживљај човека, иако прихватљивије дефинисан (пре свега на западу од хуманизма и ренесансе) је карактеристичан пре свега за запад, а самим тим и за западну империјалну идеју. Човек као мерило свих ствари има корене у схватању институције Папе у римокатоличанству, што је софистициранија верзија доживљаја човека из паганске ере, пре свега империјалног паганског Рима. Отуд Достојевски и обележава папизам, односно непогрешивог човека, као основ западне цивилизације, који се појављује у различитим облицима развитка западног човечанства мењајући своју манифестацију. Ова суштина се појављује кроз апсолутистичке монархије, када су монарси у намери да се ослободе доминације папа себе прогласили за готово безгрешне монархе, али и у његово време кроз модерне социјалистичке и хуманистичке покрете. Дакле оног човека који је мерило свих ствари, слављеног на западу, Достојевски објашњава као неминовност ако човек самим собом покушава да дефинише себе и свет око себе. Међутим такав човек је, приказан као продукт антихероја код Достојевског, настао, не као врхунац Божијег стваралаштва и милости, већ као неминовност човековог безбожничког, суштински антихуманог, отпадничког и побуњеничког развитка.

Таквом човеку поглед је хоризонталан, једностран и без вертикале. Отуд је он, што најбоље показује историја западних народа, лишен неба и духовности. Свој експанзионизам усмерава на све тачке земљине кугле. То објашњава његову жељу за покоравањем, спровођену од крсташких ратова, преко географских открића, што је условило покоравање читаве планете у стварање великих европских империја. Овакав човек је на крају у основи и стварање данашњих САД, као продукта таквог схватања човека и таквог поимања света. Из таквог поимања света и таквог односа према човеку и животу произашла је заиста и једна висока култура и цивилизација, али, како би рекао владика Тихон Шевкунов, којој је основ жеља за профитом што је природни наставак првобитне пљачке кроз коју су настајале првобитне акумулације капитала, касније оплођеног и умноженог.

Дакле тако дефинисан човек не прима свет, напротив покорава га и контролише. У сталном је рату са светом и кроз наводне победе обезбеђује прогрес и просперитет. Природно је, како је горе речено, да такав човек, услед таквог логичког склопа, не прима ни Бога. Отуд му је Бог само једна декорација, у функцији развитка и реализације његовог човеко-бошког статуса и циља. То се најбоље види кроз одељак „Легенда о великом инквизитору“, где стари инквизитор објашњава Христу, што је парадокс бранећи човека од Бога, да је човек много јадније и немоћније биће него што је он, наводни сањалица Христос мисли, те да ће дело спасења, тог бунтовног и немоћног бића спровести човеко-богови, изабрани и који су сами себе изабрали за ту мисију.

Кроз ово се види колико човек може да падне. Сви антихероји код Достојевског одишу дубоким падом и одвојеношћу од Бога. Оно што се на западу обично слави, код Достојевског има облике духовног суноврата и патологије од које човек мора да се лечи. Наивни људи могу веровати у изузетност човека какву проповедају антихероји, али Достојевски не. И ако не нађе лек биће уништен схватајући коначност човека и бесмисленост његовог постојања, од ког га чак ни смрт не може спасити. Отуд Достојевски грозничаво тражи лек за болести човека и налази га у православљу, у сретењу са Бого-човеком Христом.

 

Одговор православља на вечне проблеме

Кроз антихероје схватамо, као што смо рекли пре свега западну империјалну идеју. Суштина је човеко-бог, са различитим нијансама суштински истог садржаја. Да би схватио руску мисију, или са задршком речено руску империјалну идеју, а и да би себе спасио од убиствених идеја које настају када човек самим собом дефинише себе и свет око себе, Достојевски се окренуо православљу у нади да ће наићи на другачије одговоре, одговоре који спасавају личност човека у времену, али је продужавају и у вечност.

Као што смо рекли руска држава, поготово од Петра Великог се угледала на запад. Отуд питање да ли ћемо и у Русији наћи само копију и верну слику западног погледа на свет. У руској држави је врло могуће да ћемо на нешто слично наићи, али на другом месту можда и откријемо тајну човека. Достојевски мисли да је то место руска црква, поготово руски манастири, али и верни народ, од ког је Достојевски, како он каже, вратио изгубљену веру у Христа.

Хришћанство је, као што је на почетку речено, спуштено у руске народне слојеве током монголског ропства. Оно тада почиње да чини (иако народ то не може на научан начин да дефинише) део руског менталитета и доживљаја себе и света. Такав менталитет је одржаван, а и развијан (не увек како би требало) и током стварања и јачања руске државе, упркос њеној окренутости западним вредностима, поготово њене елите. Нарочито је такав доживљај чуван у руским манастирима, који имају континуитет колико и руско православље. У контексту реченог можемо поменути да баш пред XIX век, који je изазвао турбуленције и интелектуално-духовна превирања у руском друштву, долази до превода Добротољубља, списа које су писали светитељи још од најранијег практиковања монашког живота у Египту (превео Пајсије Величковски).

Достојевски истиче и улогу стараштва у руским манастирима. Ишао је и сам код старца Амвросија у Оптину, као што му је био узор Свети Тихон Задонски из претходног века. Загледан у њих руски писац ће их на неки начин пројавити кроз лик старца Зосиме у Браћи Карамазовима. Кроз ове активности и схватања Достојевског назиремо и његов став по питању, не толико руске империјалне идеје (схваћене на западу као идеје универзалне државе), већ више руске, условно речено духовно-империјалне идеје и мисије, која се остварује кроз цркву и литургију а представља и исказује кроз јеванђељско служење свима.

Оваква мисија на западу, кроз став да је човек мера свих ствари, да је бог коме све треба да служи и да се клања, може наићи само на презрење. Но, она је једино спасоносна за руски народ, али и Европу, коју Достојевски воли истински као другу половину Јафетовог племена и братску Русији. Мисија се остварује, како Достојевски каже, пре свега кроз светитеље који су чувари једне друге истине, надвремена, којој је извор у вечности, у Христу – која је сам Христос. Сачуван у руским манастирима, али и народу, који истина греши, а некад је и порочан, али који за разлику од запада и руске елите зна да препозна грех, а чак у вишим својим тренуцима да га презре и одбаци.

Таква мисија, којој је по Достојевском склон руски народ и коме је то сврха постојања, има своје корене још у формирању заједнице после Христове искупитељске жртве и после Педесетнице, када се Дух Свети за празник Педесетнице спустио на апостоле и установио цркву. Она је функционисала у прво време, како кажу Дела Апостолска, у раној хришћанској заједници, а наставила (после прогона и проглашења Хришћанства за државну религију у Римском царству) да егзистира у манастирима. Основ мисије је надвремена заједница, компатибилна са божанском вечношћу, а искупитељском жртвом спаситеља на неки начин ослобођена адамовског наслеђа. Дакле заједница у складу са грехом неповређеном људском природом и са доживљајем света и потребама човека у складу са том природом (наравно то тражи одрицања грехом повређеног човека, али и представља једини могући пут реализације човека).

 

Тајна човека – тајна пшеничног зрна

Да би дошао до оваквог човековог позвања и до оваквог позвања руског народа Достојевски опет креће од човека и од решења вечних питања. Али овога пута, за разлику од западног човека који себе дефинише самим собом (а услед тога одређује као човекову неминовност покоравање света, агресију и моћ) писац на други начин и другим, пре свега православним методама покушава да реши тајну човека. Пошто човек нема могућност да природу и свет око себе својим енергијама воли и на тај начин припитоми, те створи контакт у надвременој заједници емпатије, Достојевски се пита да ли може то да учини Бого-човеком, у узвишеној заједници са Христом, помоћу њега и његових енергија и моћи. Након дуготрајног опита и личног доживљаја, руски писац каже да може.

Егоцентрични човек, иако често слављен и наивно прихваћен у европским, али и руској елити, не може да буде Богом дани владар света. Може само кроз побуну да преотме свет, или бар да мисли да га је преотео од Створитеља. Али ако се човек ослободи егоизма, егоцентричности, ако одбаци себе таквог да ли онда може да кроз љубав и емпатију буде предводник обоготворења себе и света. Кроз тајну пшеничног зрна (Јеванђеље по Јовану) Достојевски опитно долази до сазнања и доживљаја ослобађања егоцентричног човека и сејања његовог зрна (које представља човека) подвигом вере у Богу, у самом Христу.

Зато се и каже у поменутом Јеванђељу „Ако зрно пшенично паднувши на земљу не умре, оно једно остане; ако ли умре много рода роди“. Ово је мото романа „Браћа Карамазови“, а говори нам о тајни човака која је симболично представљена у тајни пшеничног зрна, које пада у земљу, умире али после проклија и многи род роди. Исто тако, ако човек зрно своје личности, егоцентричне, отуђене, несавршене и пале посеје у Богу, ако ли умре такав егоцентрични и горди човек, проклијаће и појавиће се Богом преображен и донеће многи род.

Такав човек ће кроз практично деловање, кроз литургијски живот, благодаћу Божијом, временом узрастати доносећи многи род. Помоћу енергија које су са других светова, надвремене, вечне и непролазне, својствене и пријемчиве човеку само вером и контактом са Христом, човек ће у сразмери са њиховим усвајањем припитомљавати свет појављујући се у њему као служитељ и само кроз служење владар. Узрастање и напредак омогућиће му поред вере стална молитва, која је по Достојевском истинско васпитање човека, усмерена ка његовој сталној поправци и самоусавршавању.

А самоусавршавање је процес сталног вером надахнутог преображавања, преумљавања, покајања, које даље резултира све снажнијим и благодатнијим контактом са светом. У том преображају, надахнут божанским енергијама, човек ће преображавати и смиривати своје сазнање и разум, временом све више их усклађујући са Бого-човечанским разумом и сазнањима, са оним вишим и непролазним што почиње још овде на земљи, а наставља се у бесконачности перманентним духовним усавршавањем.

Такав човек гради надвремену заједницу, која се реализује, како је речено, још од првих хришћанских комуна, али наставља свој развитак у пуноћи кроз манастире, прво у Египту а после и у Византији. Оваква надвремена заједница је смисао и византијске и руске нације, иако су у одређеним тренуцима елите и једне и друге империје бивале отуђене и однарођене услед своје похлепе и привезаности за старог човека и његов доживљај света. Но, народ је увек, ма како год био грешан и порочан био привржен таквој заједници. Но, и код елите је било представника православних и богобојажљивих. У оваквој заједници је смисао руске мисије и руске универзалне идеје. Она је наследник византијске, пре свега у том контексту. Држава је у функцији одбране оваквог наслеђа и ту се завршава њена улога као пролазне творевине.

 

Човек смирења и руска мисија

Оваква заједница је скуп смирених људи. За разлику од гордог човеко-бога, који сматра да треба сви да му служе а он да влада и контролише све, смирен човек своју мисију види у служењу. У служењу Достојевски види мисију и Руса, мисију које они не треба да се срамоте већ да то виде као своју најузвишенију улогу, која треба да постане биће њиховог бића. У томе је изабрање Руса, као и свих православних Хришћана. Не изабрање у покоравању света. Не горди осећај посебности какав данас имају Американци, а некада су имали Римљани и остали империјални народи, већ смирени осећај служења проистеклог из емпатије и осећаја братства, јер нам је свима исти отац на небесима. Зато и каже Достојевски, у контексту схватања свебратске мисије руског народа, да бити Рус значи бити брат свима.

Такав човек и заједница, стварајући кроз веру и молитву, али и добра дела, све бољи контакт са вишим световима, са самим Христом, све више се саживљава и са светом, све више га волећи и страдајући ако треба за њега. Дакле Богом надахнути људи не траже да се свет жртвује за њих, већ обрнуто, они се жртвују за свет. Не траже да доминирају већ се поистовећују, ако треба и страдалничком жртвом, са светом. Најбољи примерци међу њима највише се саживљавају са светом, подносећи константну жртву и молећи се непрестано за свет. То су светитељи у којима је најбоље, по Достојевском, сачуван спаситељски лик Христов.

Таква заједница може у одређеном тренутку рећи спасоносну реч свету, пре свега руској елити спасавајући Русију, а после тога и Европу, која истина сада такву реч гледа са презрењем, али када све пропадне, када сви путеви европског човеко-бога буду све више личили на њиве глади, прихватиће Европа и остали свет ту реч, убеђен је Достојевски. Доживљај света да су сви људи браћа је изгубљен у Европи (у народу се још може наћи каже Достојевски), али и руској елити. Такав доживљај, предвођен својим светитељима, треба да проповеда руски народ предвођен руским манастиром.

Да ли ће доћи до једне овакве радикалне проповеди показаће време. Дотле лик Христов се чува, чак и у савремено време незапамћеног отпадништва, у манастирима и верујућем народу у Русији, као и код осталих православних народа. Визија универзалног (империјалног) царства у којем је свебратство основна карактеристика постоји (иако не потпуно свесно) у душама православних. Многа пророштва Достојевског су се остварила. Ово је делимично остварено, а да ли ће се реализовати у свом реченом капацитету остаје да се види. Достојевски мисли да хоће, отуда је и рекао „Ова (Христова) звезда ће засијати са истока“. Ако ништа пророштво ће се сигурно реализовати, односно човек и свет ће доживети потпуни преображај после другог доласка Христовог, када ће настати нова земља и ново небо, а православна визија човека и света бити једина вечна реалност.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања