Аутор: Мирослав М Јовичин, историчар
Верска политика Луја XIV
Како религиозни процеси и превирања не стају на границама државе, Луј је, када су верска питања била на реду, повезивао унутрашњу са спољном политиком. Дубоко под утицајем свог исповедника и духовника језуите Пера Франсое де ла Шеза, али и побожне љубавнице де Мантенон и верски фанатичне дворске свите у Версају, краљ Сунце постаје све већи католички верник. Увек је био веран галиканизму и непријатељ протестантизма, посебно хугенота и јансенизма. Његова верска уверења бивала су временом све тврђа и непопустљивија, па је сматрао да као божји изабраник на земљи има право власништва над црквеним добрима у своме краљевству и одлучујући глас при доношењу црквених одлука, сукобљавајући се и са папом.
Прилог: Галиканизам је комбинација теолошких доктрина и релативне независности Француске католичке цркве од римског папе. Главни протагонисти ове идеје су били француски краљеви и њихове активности су пре свега биле усмерене према питању имовине католичке цркве на свом домену и именовању бискупа.[1] Као поборник галиканизма Луј је седамдесетих година седамнаестог века истакао своју намеру да сам поставља бискупе и опате по Француској, као и да прикупља од свих упражњених бискупских столица у земљи. Генерације папа су, фрустрирани авињонским ропством, три последња века страховале од сличних испада самовоље и нетрпељивости француских краљева. Папа Иноћентије XI оштро критикује краљеву политику према црквеним питањима 1678. године, прети, и на помолу је сукоб на релацији Париз–Рим. Луј одговара 1682. године доношењем Закона четири члана, којим потврђује слободу цркве у Француској од папске јуриздикције у световним питањима, надмоћ државних Сталежа над папством, предност француских закона у односима Свете столице и Француске и неопходну сагласност обе стране да би се папски декрети примењивали. Иако ниједна страна није желела расцеп, чинило се да је неизбежан. У игри нерава папа 1689. године попушта, а његови наследници, Александар VIII и нарочито Иноћентије XII, решавају спор елегантним компромисом. Задовољан епилогом и у знак помирења, Луј је 1693. године повукао Закон четири члана и поново прогонио јансенисте. Односи између Свете столице и француског краља су средином последње деценије XVII века били сређени.
На почетку своје владавина Луј долази у сукоб са јансенистима који се завршава њиховим прогоном и уништавањем Пор Ројала. Слично јансенистима пролазе и хугеноти. Луј је већ 1669. године намеравао да опозове Нантски едикт,[2] али му се као ретко кад испречио Колбер. Министар није био склон хугенотима, али је сматрао да би опозив документа који им даје право на живот нанео велике финансијске и пословне штете Француској због погоршања односа са савезничким протестантским државама. Међутим, већ 1681. године врши се финансијски притисак на хугеноте такозваним драгонадама, обавезама хугенотских породица да издржавају род елитних војника, драгона. После Колберове смрти (1683) Луј одлучује да опозове Нантски едикт, тада му је наруку ишла ситуација у Европи. Притиснути порезом и у страху од погрома као пре једног века, велики број хугенота прелази у католичанство, а 1684. године затвара се 600 од 800 хугенотских цркава. Опозив коначно стиже у јесен 1685. године, законом се забрањују протестантизам, образовање деце у хугенотском духу и исељавање хугенота из Француске.
Репресалије над хугенотима почињу уништавањем цркава, протестантска деца се одузимају родитељима и васпитавају у католичким заводима, а хугеноте протерују из Париза у најпасивније крајеве земље. И поред забране, око 200 000 хугенота се из Француске исељава у Енглеску, низоземске провинције, Бранденбург и колоније, док се многи у илегали крију по унутрашњости земље. Исељавање великог броја занатлија хугенотске вере наноси велике штете француској привреди, замиру поједине гране индустрије и мануфактуре, знање, искуство и капитал одлазе у друге државе. Одлазак хугенота јачао је непријатељство протестантских држава према Француској, а историја процењује да је опозив Нантског едикта била највећа грешка Луја XIV, с изузетно негативним последицама.
Прилог: Јансенизам је самостални јеретички верски покрет, настао у Француској око половине XVII века. Идејни покретач јансенизма је учени фламански теолог Корнелије Јансен, професор теологије у Лувену. Јансен кроз своје учење настоји да спасе хришћанство од схоластике, формалне оданости и етичке вере. Основна начела јансенизма пропагирају повратак јеванђеоском духу и имају много заједничког са протестанским учењем и идејом о предестинацији. Јансен је велики противник језуита и њиховог принципа послушности и значаја исповедања. Својом тезом о спасењу путем божје воље, изнетом у студији о Св. Августину (1640) жестоко напада језуите и њихово учење. Присталице јансенизма подржавају идеју о реформисању самостана као центара вере. Самостани са већинским јансенистичким свештенством постају интелектуални центри противника језуита, а Пор Ројал код Париза је био водеће место јансенизма. Јансенови сарадници у Француској су били Антоан Арно и Дивержије, који у време Фронде шире ово учење, и тада јансенизам представља покрет сличан енглеском пуританизму. [3]
Културне и научне прилике у Француској Луја XIV
Док је са друге стране Алпа, у Италији, настајао лепршави барок као уметничка форма и стил живљења, у француским уметностима цвета класицизам. Била је то духовна снага која се наставила на ренесансу и предводила нове традиционалне вредности у постмедиевалној Француској. Класицисти се труде да већ у ренесанси третиране античке мотиве унесу дух новог времена. Посебно су популарни касноантички мотиви, али инспиришу и малобројна сачувана дела из времена Каропиншке ренесансе. Сав уметнички опус француских уметника у доба Краља Сунца припада овом правцу, али барок долази последњих година краљеве владавине из Италије али и из шпанских, аустријских и холандских покрајина и прожимаће епоху просветитељства.
Величина и значај Луја XIV огледају се и у духовном стваралаштву његове епохе, једном од симбола и украса његове моћи. Уметничко стваралаштво у Француској тога доба потпуно је зависило од Луја. Краљ је био мецена, заштитник уметника, давалац пензија, највећи наручилац и судбоносни критичар, речју magister ellegantorum свога краљевства. У младости је у суровим условима рата стекао солидно знање о античкој уметности, али се касније потрудио да свој укус истанча и рафинира. Подигао је велелепни и прескупи Версај како би концентрацијом високих уметности свима приказао своју моћ. Као врстан познавалац свих претходних и актуелних уметничких израза, својим ауторитетом је усмеравао, надзирао и штитио рад свих добрих академија у Француској. Њихови уметници су заузврат тражили најјаче изразе да хвале свог финансијера заштитника и да својим талентом граде његову величину. Славу Лују и француском класицизму донели су многи уметници у својим областима: Корнеј, Расен и Молијер су писали разне позоришне комаде, Ла Фонтен, Мансар, Лорен су доприносили у својим областима.
У повољној клими Француске за друштвену надградњу цветала је и наука. Рене Декарт и Блез Паскал су највеће научне величине епохе Луја XIV.
Рене Декарт (1596–1650) је био математичар и философ, чије дело Геометрија (La geometrie) представља основ данашњој аналитичкој геометрији. Декарт је био покретач и идејни отац философског правца рационализма, а познаваоци његовог дела сматрају да његова размишљања обилују емпиријским тезама и по томе се Декарт сматра претечом енциклопедистима. Cogito, ergo sum, његов оригинални философски став који ће бити изворни преокрет у нововековној мисли, настао је у делу Медитације о првој философији. Ту Декарт тзв. методском сумњом изводи оно прво сигурно сазнање и уобличава га у свој чувени credo „Мислим, дакле постојим“. Tиме се јасно одвојио од још увек владајућег средњовековног теоцентричног погледа схоластичке провенијенције. Када је дознао за осуду Галилеја, написао је кратак спис под насловом Реч о методи или чешће употребљаван назив Расправа. Објавио је и дела Диоптрија и Метеори. Декарт је био савременик Ришељеа, али је оставио неизбрисивог трага у науци рационалистичким начином размишљања, као и пресудан утицај на Паскала, те се стога сматра да је spiritus movens многих интелектуалних достигнућа из доба Луја XIV.
Блез Паскал[4] (1623–1662) је био француски математичар, физичар, теолог и философ. Иако се од малена интересовао за проналазаштво и с осамнаест година конструисао математичку машину, његову зрелу креативност је обележило окретање религији и разматрање величине и мистерије човека. Високу интелигенцију и креативност је наследио оа оца Етјена, који је настојао да Паскал још као дете добије класично образовање и знање латинског и старогрчког језика. Блез је имао специфичне погледе на свет науке, па је све своје књиге из математике склонио из куће, како млади Паскал пре петнаесте године не би трошио своју енергију на ову захтевну науку. Међутим, Блез је био неукротиво радознао и са дванаест година је почео са великим успехом да ради геометрију. Отац је попустио и као утицајни судија приређивао сину фасцинирајуће сусрете са Галилејем и Декартом, као и познанство са математичарем Фермаом, са којим ће млади Блез створити основе рачуна вероватноће. Са шеснаест година Блез Паскал је издао јединствени примерак матеметичког листа, који је садржао бројеве теорема из пројектне геометрије, укључујући и Паскалов мистични троугао. По пресељењу у Руан 1640. године, Блез објављује рад Есеј о конусним пресецима. Исте године је изумео и први дигитални калкулатор који је назвао по себи, Паскалина, с намером да помогне оцу који је добио посао главног порезника Нормандије. Врхунац генијалност у домену математике Паскал достиже 1653. године у раду Теза о математичком троуглу (Traite du triangle arithmetique), где износи описе табеларних приказа за биномне коефицијенте, који се данас назива Паскалов троугао. Паскалов троугао је настао као резултат његовог интересовања за игре на срећу, карте и рулет. Представља бесконачан низ природних бројева поређаних у облику пирамидалне схеме.
Смрт оца је донела прекретницу у интелектуалној преокупацији Паскала. Отац је за њега био врхунац љубави, па је његова смрт имала дубоко хришћанско значење. Потпао је под утицај своја два брата, који су били у јеретичком покрету у Руану, па је постао дубоко религиозан. Подвргао се аскетском начину живота из веровања да је природно и неопходно да човек пати и из таквог стања његовог духа произишао је његов најпознатији философски рад. Тада су његове духовне идеје добиле контуре, које је рефинисао у философском раду Мисли (Penses). Посетио је јансенистички манастир Пор Ројал, одакле је понесен јансенизмом писао анонимна дела на тему религије, Осамнаест провинцијских писама. Важио је за браниоца јансенизма и великог противника језуита (исусоваца или Ordo societas Iesu), као и учења Игнација Лојоле. Поред својих размишљања о патњи, у раду је покушао да докучи есхатолошка питања о судбини, али се отиснуо и у јерес, пишући о постојању или непостојању Бога.
Читав живот је био слабог здравља, а када се фатално разболео, одбијао је помоћ лекара речима да је болест природно стање и искушење за сваког хришћанина. Дубоко се разочарао у краља Луја када је овај угушио јансенистички покрет у манастиру Пор Ројал и са њиме се обрачунао у своме последњем философско-теолошком раду Ecrit sur la signature du formulaire. Пред смрт се вратио својој првој страсти, проналазаштву, па је Парижанима представио вероватно први аутобус, запрежно возило са више седишта за превоз путника по Паризу. Умро је 19. августа 1662. године од, како је много касније аутопсијом утврђено, рака стомачних органа и тешког оштећења мозга. Према речима сведока, последње речи овог теоскептичног генија су биле: „Нека ме Бог никад не напусти.“
Блез Паскал је свету подарио више проналазака, теорема и математичких принципа. Био је први математичар и теолог који је утврдио како математика и богословље имају суштинску везу као егзактне науке, те да једна другој помажу и суштински се одређују. Нико од античких времена није размишљао на сличан начин и с толико слободно, с обзиром на то да је живео у време када је слобода креативног мишљења изван званичних клишеа католичке црквене догме још увек била јерес.
Допринос Луја XIV француској уметности и науци
Током свог живота Луј XIV је наручио и сакупио више од 300 својих портрета разних сликара. Највише портрета су рађени уљаним бојама на дрвету, али је било радова и на платну. Најраније представе Луја као детета-краља су по правилу настојале да га представе као персонификацију Француске, да би се идеализација монарха касније наставила у наглашеним формама. Ни на једном портрету на лицу краља се не назиру трагови великих богиња које је прележао 1647. године. Почетком шездесетих, Луја приказују као римског цара и Александра Великог. У стварању имиџа античких величина Луја XIV предњачио је Ле Брун у својим скулптурама. Што је краљ био старији, то су његове ликовне представе бивале све више алегоријске и митолошке. Ригоов пропагандни портрет шездесеттрогодишњег краља из 1701. године несмотрено представља старца са неприродно младим ногама. Риго се после Лујеве смрти бранио од критике како је желео да прикаже веродостојан лик и карактер владара са прецизним детаљима, али снажне и младе ноге су представљале чврстину монархије. Иако је слика била намењена Лујевом унуку Филипу V Шпанском, Луј је био толико задивљен овим портретом да је наложио да се оригинал задржи а копија пошаље унуку. Ова Ригоова слика је постала узор свим потоњим портретима француских краљева, а данас краси зид Лувра.[5] Поред портрета, Луј је за живота наручио барем двадесет статуа које су красиле тргове Париза и градова по провинцијама. Као многе представе краља, и ове бронзане статуе су имале ангажовану улогу: увек су као живи краљ будним оком пратиле живот поданика и у њиховој свести биле жива манифестација краља Сунца и подсетник на његове тријумфе, уздигнуте у овом делу Европе први пут после пропасти Римског царства. Портрети и статуе су били најефикаснија пропагандна средства Луја XIV све до изградње Дворане огледала (La Galerie des Glaces) у Версају.
Прилог: Дворана огледала. Да је настала у античко време, овај репрезентативни део Версаја би свакако био категоризован у светска чуда. У седамнаестом веку огледало је спадало у најскупље и најпрестижније артикле, па је Луј, краљ Сунце, одлучио да своју величину потврди двораном са мноштвом огледала. Млетачка република је држала монопол на израду огледала, али Жан Батист Колбер је у духу меркантилизма, који је налагао да сви елементи који су уграђени у дворац у Версају буду француски производ, позвао 1665. године неколицину млетачких мајстора да у Француској оснују радионицу за израду огледала, Manufacture royale de glaces de miroirs. Према легенди, млетачке власти су, како би сачувале тајну и монопол на израду огледала, послале агента убицу да потрује мајсторе које је Колбер унајмио. Како год, Французи су преузели тајну технологију која се састојала у постизању високе температуре топљења стакла и касније процеса сједињења са сребром на бази јода. Дворана огледала је барокна галерија коју је пројектовао архитекта Жил Арден Мансар. Изградња је започела 1674, а завршена је 1684. године и дворана се састоји од галерије и два салона, Салон рата на северној, и Салон мира на јужној страни комплекса. У дужини од 73 метра размештено је на једној страни 17 огледала, а на другој 578 огледала. Више од 1000 квадратних метара таванице у тридесет композиција осликао је Шарл Лебрен, а све до француског пораза од Пруске галерију је красио намештај од сребра. У Дворани огледала је прослављено венчање краља Луја XVI и Марије Антоанете 1770. године; 18. јануара 1871. године овде је проглашено Немачко царство и крунисан пруски краљ Вилхелм као немачки цар, како би се пораженим Французима нанела још већа срамота од војног пораза. Потписивањем Версајског мировног уговора у Дворани огледала 28. јуна 1919. године окончан је Први светски рат.[6]
У Седмом арондисману Париза налази се грандиозна грађевина Дома инвалида (Lۥ Hotel national des Invalides), комплекс зграда у којима су станови војника и официра, ратних ветерана обогаљених у ратовима, Музеј француске војске (Musee de lۥ Armee), као и Музеј савремене историје Француске (Musee dۥ Histoire Contemporaine). У Дому инвалида je и маузолеј у коме су сахрањене многе француске војсковође и историјске личности, међу којима су Наполеон Бонапарта, капетан Руже де Лил, човек који је испевао Марсељезу и други француски војни великани.
Луј XIV је 24. новембра 1670. године издао наредбу да се израде нацрти и затим приступи изградњи дома и болнице за ветеране његових ратова и борце инвалиде у Паризу. Краљ је имао визију да овај архитектонски комплекс буде меморијални споменик свим херојима његових ратова. Пројекат је израдио архитекта либерал Бријан и радови су кренули 1676. године на локацији градилишта које је у тадашњем Паризу било у предграђу. Комплекс зграда Дома инвалида је изграђен у барокно-класицистичком стилу и протеже се обалом Сене 196 метара. Међу грађевинама је остављено петнаест дворишних платоа, од којих је најпространији cour dۥ honneur, намењен за војне параде. Када су установили да комплекс Дома инвалида нема капелу, ветерани су је од краља захтевали. Капелу Ẻglise Saint Louis des Invalides је до 1679. године по својим плановима градио архитекта Жил Ардуан Мансар, млади асистент остарелог Бријана. Одмах по завршетку капеле за ветеране и инвалиде, задовољни краљ је наложио Мансару да изради још једну, краљевску цркву у оквиру Дома инвалида. Барокну цркву je Мансар изградио по угледу на Базилику Св. Петра у Риму и ова грађевина у архитектонском смислу представља тријумф француске барокне архитектуре. Њену монументалну куполу, постављену на кружну камену грађевину, изнутра придржавају упарени стубови. Купола је ребраста и полусферна, добро вертикално избалансирана, тако да доминира централним платоом комплекса. Грађевина је завршена 1708. године. Унутрашњост грађевине је осликао Шарл де ла Фос, остваривши успешно тродимензионалну илузију (sotto in su) коју доживљава посетилац док посматра унутрашњост куполе.
Уметничке активности Луја XIV
Луј је обожавао балет и захваљујући својој виткој фигури и чврстом телу често је играо у балетима у својој версајској плесној дворани. Страсно је одиграо преко осамдесет улога у четрдесетак чувених балета. Толики одиграни балети га сврставају у ранг данашњих професионалних играча. Одиграо је четири улоге у три Молијерове комедије-балета. Играо је 1664. године улогу Египћанина у балету Брак на силу (Le Mariage force), затим маварског господина у балету Сицилијанац (Le Sicilien) 1667. године. Изнад свега је уживао у игрању божанских ликова, као што су Нептун, Аполон и Сунце у Les Amants Magnifiques, 1670.године.[7] Молијер је прерађивао неке балете које је краљ пожелео да игра и они су се знатно разликовали од професионалних представа. У такве улоге краљ би уложио велику страст и емоције, идентификовао се с улогом и падао у неку врсту транса. У тим балетима давао је Луј свој најбољи перформанс.
Прилог: Comédie-Française. После Молијерове смрти 1673. године формирана је глумачка трупа Troupe de Moliere од глумаца који су радили са Молијером и играли у његовим комадима. На њихову иницијативу спојили су се са другом глумачком групом, Theatre du Marais, и ова фузија представља темељ француском националном театру, Comédie-Française. Ово престижно позориште је настало указом Луја XIV 24. августа 1680. године. Прве своје године позориште је на репертуару имало позоришне комаде Молијера и Жана Расина, као и неколико дела Пјера Корнеја, Пола Скарена и Жана Ротуа. После две године рада, театар је добио свој годишњи буџет од краља у висини од 12 000 ливри. Данас је ово позориште једно од пет француских позоришних кућа које имају статус националног театра Француске. Главна зграда Comédie-Française се налази у Првом арондисману, у близини Лувра.
Француски колонијализам и културне последице оријентализма током XVII века
Најава француске колонијалне експанзије датира из раног шеснаестог века, када су Ђовани да Верацано, Италијан у служби француске круне, и Жак Картије у неколико наврата стизали до обала Њуфаундленда. Верски ратови у Француској током XVI века нису допуштали озбиљнији ангажман државе у реализацији колонијалних претензија. Знатно пре владавине Луја XIV Француска је множила своје колоније у Азији и Африци и у том периоду француски истраживачи су извршили епохална открића у обе Америке. Француски истраживачи су се обрели у Бразилу (Сао Луису 1555. и Рио де Жанеиру 1612) на Флориди (у Форт Каролини 1562). Како су француски поседи бивали крупнији, сукоб са конкурентским силама, Енглеском и Шпанијом пре свега, постајали су извеснији, чешћи и озбиљнији. Француска колонијална експанзија у овом делу света започиње почетком XVII века, када је 27. јула 1605. године у Акадији, у Новој Шкотској, основано француско насеље под називом Пор Ројал (Port Royal). Ово насеље постаје центар француског присуства у Канади до 1613. године, када га Британци освајају и разарају. Потом Французи селе своје насеље пет миља уз реку Анаполис и ударају темеље данашњег Анаполис Ројала. Ово насеље је све до 1710. године носило исти назив као и прво, Пор Ројал, али ће после британског освајања променити име у енглеско, које и данас носи.
Други Пор Ројал су на северној обали Анаполис басена основали француски истраживачи предвођени племићем Пјером ди Жа де Монсом. Током истраживања морске обале наишли су на залив који је са спољним морем био повезан узаним пролазом, па тако и био заштићен од струја и таласа са пучине. Изглед залива је такође давао могућност успешне одбране од нападача, па су истраживачи ту подигли прво насеље. Самуел де Шамплен, један од чланова експедиције, записао је како је залив довољно велик да прихвати француску флоту од неколико стотина бродова и назвао га Краљевска лука, Пор Ројал. На свечаности поводом крштавања нове насеобине оснивачи су је прогласили власништвом француског краља Анрија IV. Пјер ди Жа је одмах у Пор Ројал преместио с острва Сан Кроа већ установљену престоницу француских насељеника у Канади. Наредних 135 година Пор Ројал, или Анаполис Ројал, биће центар Акадије и Нове Шкотске, све до оснивања Халифакса.У наведеном периоду насеље је било центар локалне трговине између француских трапера и локалних домородачких племена која су се сматрала поданицима француског краља. Све време француског власништва над Пор Ројалом Британци су желели да га се домогну. У шест наврата Британци су опседали насеље, све до 1710. године, када се Пор Ројал после дуге опсаде са копна и поморске блокаде коначно предао Гордом Албиону. Наредних пола века Французи ће током шест опсежних кампања и тринаест опсада неуспешно покушавати да поврате луку.
Тих година је Самуел де Шамплен (1574–1635) , француски поморац, картограф, војник и дипломата, основао насеље Квебек и област Нову Француску (област је касније названа Канада), и тиме је у историји заслужио епитет оца Нове Француске. Нова Француска је имала прилично малу популацију, што је било последица колонизаторске стратегије Француске. Она је била потпуна супротност Енглеској, која је инсистирала на војном запоседању територије и насељавању са што више људи и гранању британских институција и функционисању државно-правног система. Французи су се ослањали на своје изоловане тврђаве из којих су стварали присне контакате са домородачким становништвом, са којим су успоставили трговину крзном. Дуго се нису оснивала стална француска насеља пољопривредно-производног карактера, па тако француски колонијализам нема аспирација ка територијалном ширењу у Новој Енглеској. Ослањајући се искључиво на трајни савез с индијанским племенима, Французи су са њима успоставили низ војних, привредно-трговинских, дипломатских, чак и брачних веза, али су на домаће становништво присилно, чак путем терора, вршили мрску конверзију у католичанство. Како год, кроз различите видове материјалног бенефита и давање фиктивних титула поглавицама, Французи су вршили лабаву контролу над већим делом северноамеричког континента. Француски насељеници нису подизали своја насеља изван долине Сен Лорана (или Сент Лоренса, како су реку називали енглески насељеници).
Француске територије су имале искључиво трговачке активности пре него што су Французи 1663. године, по угледу на Британце, основали Врховно веће Нове Француске, први политичко-етнички ентитет у Канади. Оснивањем ентитета на чијем челу је био гувернер (први је био Огустен де Меси) Француска покушава да парира већ добро развијеном и ефикасном британском колонијалном систему. До тада спољно-политички концепт Луја XIV, који је видео свој интерес и концентрацију моћи у Европи, није довољно схватио ни подржао развој снажног и ефикасног француског колонијализма у том историјском тренутку. Ипак су француски истраживачи у другој половини седамнаестог века били ти који су истраживали Северну Америку, од Јукона на северу па све до Мексичког залива на југу. И поред недостатка колонијалних амбиција на трону Француске, први Европљани који су прошли са севера на југ континента и открили реке Арканзас, Мисисипи, Охајо, затим област Илиноис, Горњу и Доњу Лујзијану били су Французи. Такође су Французи, предвођени Ренеом Робером Кавалијеом 1682. године, на обалама реке Илиноис подигли град и тврђаву Сен Луј, данашњи Сент Луис. Тврђава је названа именом француског краља, а служила је за одбрану од Енглеза и комуникацију између Средњег запада и атлантске обале. Поред нешто насељених Шпанаца и Немаца, ови Французи су били први састојак будућег америчког мелтинг пота. Парадоксално је то што ће њихова открића послужити британским интересима. Када су се потоњи владари определили за господство у Северној Америци, ова ће у највећој мери већ бити у енглеским рукама. Простране француске колоније биле су дефинитивно изгубљене миром у Утрехту 1713. године.
Док је француска колонијална империја у Америци расла, Французи су кренули у освајање мањих али профитабилнијих поседа у тзв. Западним Индијама. Запосели су крајеве Јужне Америке уз океан, који се данас зове Француска Гијана, где су подигли колонију Сен Китс. У првој половини XVII века, током политичке доминације кардинала Ришељеа, Кариби су постали интересантни Французима. Тада је Пјер Белен, трговац и авантуриста, заузео од староседелачких племена Гвадалупе, док је на Мартинику 1635. године основао сталну француску колонију Сан Пјер. Колонија је трговала са метрополом преко државне фирме Compagnie des Iles de lۥ Amerique, коју је основао и приличан капитал уложио сам кардинал. Територија је живела под француском легислативом, француским језиком у званичној употреби, док су језуитски мисионари пристизали и покрштавали покорено домородачко становништво. Најзначајнији колонијални посед за Французе у Карибима је од 1664. године било Санто Доминго, данашњи Хаити. Ово острво је постало највећи произвођач шећера у француским земљама, укључујући и метрополу. Иако је трговина колонијалном робом, зачинима, дрветом, тканинама, јужним воћем, шећером, егзотичним животињама и крзном доносила огромну зараду, Французи су се, као и остале колонизаторске нације, најрадије бавили трговином црним робљем. Ова нечасна работа, као и експлоататорски однос према домородачком становништву и присилна христијанизација, доводили су до честих побуна домородаца и робова, па су Французи средином века извршили право етничко чишћење изворног карипског становништва на Мартинику.
Француско колонијално ширење се није ограничило само на Нови Свет. У Сенегалу, у Западној Африци, Французи су 1624. године дуж обале Атлантика основали неколико трговишта и заштитних станица. Први француски пустолови и мисионари су почели да стижу у Индију у првој половини шеснаестог века, за време владавине Франсоа I, шест деценија пре доласка Енглеза и Холанђана. У циљу освајања Индије, Луј XIV је наставио Ришељеову праксу да се по узору на Енглезе одржава монопол државне трговачке компаније. Како је кардинал Ришеље 1642. године основао Француску источноиндијску компанију, Колбер ју је осавременио 1664. године са циљем да координира и организује трговину метрополе са Француском Индијом[8] и суседним покрајинама. Никле су француске колоније у Шандернагору 1673. године и на југоистоку, у Пондишерију 1674. године.
Војни, економски, верски и културни продор Француске на исток је имао и повратне ефекте. Мноштво културних, научних, језичких, уметничких утицаја је с Истока бродовима натовареним робом стизало у Париз и француске покрајине. Сплет ових утицаја се у француској културној историји назива оријентализмом. Прве покушаје да се у научним оквирима проучавају источњачки језици покренула је католичка црква из свога центра у Риму. Од XVI века проучавање оријенталних језика и култура све више је преузимала француска држава, под непосредним патронатом краља Франсоа I, у циљу војног и дипломатског зближавања с Отоманским царством. Као резултат тих напора, Француска 1533. године прима првог турског амбасадора у Паризу. Први учени оријенталиста у Француској био је Гијом Постел, који је 1536. године био један од дванаесторице француских посланика код Сулејмана Величанственог. Из ове дипломатске мисије Постел је донео у Француску бројне књиге на арапском, како религиозне, тако и научне садржине, углавном у сфери математике, астрономије и медицине. У католичкој Европи се, иако споро, већ мењао званични поглед на свет и науку, чему ће допринети прилив арапских текстова с Истока. Можда је претерано ако се каже како су Постелове књиге одвеле Ђордана Бруна на ломачу. Патент Туси кругова, као и нови поглед на свет и изван њега су утицали да Коперник објави сопствене астрономске теорије. Поред мисионарске улоге, Постел се интересовао и за религију и различите форме веровања у једног Бога. Близак неким Турцима, сматрао је да је ислам огранак хришћанства и да међу муслиманима и Европљанима у религијском смислу не постоје формалне разлике. Када је отворен универзитет College royal, Постел је био његов први предавач математике и арапског и других оријенталних језика.
Француска је наредни век и по одржавала везе са Оријентом и неговала све научне видове оријентализма. Тако је 1647. године Андре де Риар у Паризу објавио Куран, преведен на колоквијални француски језик. Затим су преведена и објављена прва поглавља бисера персијске литературе, Ђулистан (Ружичњак). Упоредо са културном разменом текла је и дипломатска сарадња: Француска је отворила конзулате у многим градовима Отоманске империје, као што су Триполи, Бејрут, Александрија и на грчком острву Хиосу. Пријатељски односи Француске и Турске су подигли трговину, промет капитала и пословне односе ових држава на завидан ниво. Лука Марсељ је првих година владавине Луја XIV била место где су се укрштали трговачки путеви и сабирала сва источњачка роба, па је прозван вратима Оријента. У складиштима марсејске луке највише је лагерована роба египатског порекла, фине тканине за постељину, теписи, крзно, боје, восак, обрађена кожа и памук. Марокански султан Мулај Исмаил, видевши колику добит од трговине са Француском имају суседни султанати, шаље 1682. године свога посланика Мухамеда Тенима на двор Луја XIV. Успостава посланства је донела нове трговинске аранжмане и пристојан бенефит обема државама.
Када је 1669. године турски султан Мехмед IV послао Лују XIV амбасадора Мутеферика Сулејман-агу, у Версај и међу богате грађане Париза почела је да улази турска мода и обичаји. У француској књижевности тога времена осетио се снажан утицај Оријента, док је преко половине француских бедекера било намењено путовањима у Отоманско царство. Султан Сулејман је у Паризу отворио прелеп угоститељски објекат за много гостију, где су ливрејисане слуге у турским хаљинама служили кафу. Тако је у Француској започео модни тренд пијења кафе, који је прерастао у страст код многих конзумената. Као последица уласка кафе у животе Парижана отворене су прве продавнице разних сорти кафе, као и прибора за њено припремање. Најпознатија је била уједно и чувена кафетерија Cafe Procop,[9] отворена у Шестом арондисману 1689. године. Поред пијења кафе, Парижани су као највећи модни хит почели да носе турбане и кафтане и да по кућама леже на ћилимима и по масивним јастуцима.
Неумерена потражња француског нобилитета за луксузном оријенталном робом извукла је много француског новца на Исток. Како је у периоду верских ратова оријентална уметност пресахла, а новца за луксузну робу понестало, краљ Анри IV је у Француској покренуо радионице луксузних предмета, као што су персијски ћилими, уметнички накит, кинески порцелан и друго. Краљ је објавио конкурс за спретне француске занатлије, које би требале да се науче да израђују оријенталне луксузне предмете. Ове напоре су наставили Анријеви потомци, Луј XIII и Луј XIV. Захваљујући овим настојањима, Француска је током седамнаестог века постала највећи европски произвођач и извозник свиле, па отуда и појава великог броја садница дуда у врту дворца Тиљерије. Колико је усвајање производње свиле било профитабилно за Француску, показује пример из 1674. године, када је из Француске у Енглеску извезено свилене тканине у вредности 30.000 фунти стерлинга.[10]
Поред производње свиле, Француска је успела да организује радионице где су вешти и обучени мајстори ткали ћилиме, таписерије и подне простирке по турском узору. У Паризу је у између 1650. и 1685. године славу стекла најпрестижнија радионица турских и персијских ћилима, Савонари мануфактура. Под непосредном управом Колбера, Савонари мануфактура је 1683. године требала да испоручи серију од тринаест ћилима за Аполонову галерију (Galerie dۥ Apollon), као и 93 ћилима за Велику галерију, али је Луј XIV био опседнут опремањем Версаја, тако да је читава испорука преусмерена на краљев дворац. Конкурентске радионице оријенталних ћилима и таписерија Савонари мануфактур у Паризу су биле Жобелин и Бове таписерије.
Кинески порцелан је одавно увожен и био је скуп и тражен статусни симбол француског племства и богатог грађанства. Велике количине злата су биле слане из Француске у Кину, како би се плаћала ова скупоцена роба. Као са свилом и ћилимима, држава је тражила начине да би се правиле верне реплике украсних предмета и ваза од оригиналног кинеског материјала, али успех је дуго изостајао. Тек је средином седамнаестог века мајсторима Невер мануфактуре успело да начине глинени материјал истоветан кинеском, а њени уметници су уз помоћ фајанс технологије верно прекопирали плаву и белу глеђ, највећу тајну кинеских порцеланских радионица. Производња француског порцелана је почела око 1650. године, да би наредних тридесет година кинеска порцеланска роба била потиснута из Европе. У том периоду Француска је била једина европска земља у којој се производио порцелан кроз оригиналан кинески технолошки процес, меко обликовани порцелан. Улагани су велики напори како би се овладало и најскупљом технологијом тврдог обликовања, у чему је 1712. године успео језуита Франсоа Ксавиер дۥ Онтресолу, после више од тридесет година преданог истраживачког рада.
Оријентализам из времена Луја XIV је имао снажан утицај и оставио видне трагове у француској уметности. Први француски превод Хиљаду и једне ноћи је објављен 1704. године. Француска књижевност просветитељства је пуна утицаја са Оријента. Волтер и Монтескје су користили источњачке мотива пишући своја дела Кандид, оденосно Писма из Персије. Према америчкој историчарки јерменског порекла Ини Меккејб (Ina Baghdiantz McCabe) утицај оријентализма из времена Луја XIV је био пресудан за обликовање неких видова француске културе и дао им модерне карактеристике какве их красе већ неколико векова. Меккејбова је склона тврдњи да је на пољу науке оријентализам утицао на рађање неких од наука у Француској, самим тим и у Европи, као и на стварање Француске академије наука.
Прилог: Француска академија наука. Друштво учених Француза на највишем националном нивоу под називом Académie des sciences је основао 1666. године краљ Луј XIV. Велике заслуге за оснивање и рад Академије је имао и министар Колбер, који је иницирао идеју с намером да се сачувају и примене већ стечена научна достигнућа у Француској. Колбер је 22. децембра 1666. године позвао мању групу најобразованијих Француза тога времена у Краљевску библиотеку и наложио им да се редовно састају на радним састанцима два пута недељно. Тако је настао нуклеус Академије, која ће првих 30 година деловати неформално, без статута организације и правилника о чланству. Иако је Академија створена као орган краљевске власти, од ње се очекивало да задржи своју аполитичност, као и да избегава расправе на верске или социјалне теме. После више од три деценије рада, краљ Луј XIV је 20. јануара 1699. године установио правила Академије. Од тада под називом Краљевска академија наука ова национална културна институција своје чланове окупља у Лувру.
Три године после основања Академије наука, Луј је инспирисао и финансирао отварање Научног центра за француске уметнике у Риму, а 1671. године у Паризу је покренуо рад Архитектонске академије (Académie d’Architecture) и Краљевске музичке академије (Académie Royale de Musique) и тако везао креативна достигнућа нације у науци и уметности за себе и нехотично им дао и политичку ноту.
Напомене:
Microsoft Encyclopedia Encarta 2006
2 Нантски едикт је закон који је француским протестантима-хугенотима дао значајна верска права и скоро их у изједначио са католицима. Едикт је потписао краљ Анри IV у Нанту 13. априла 1598. године. Раздвојио је грађанско од верског јединства Француске.
3 За чланак о Блезу Паскалу коришћена је електронска литература John Oۥ Conor, Edmund Robertson, Blaise Pascal, School of Mathematics and Statistics Universitu of St. Andrews, Scotland 1996 и чланак Blaise Pascal из Encyclopedia Britannica 2010.
4 Microsoft Encyclopedia Encarta 2006, цитат текста Prest Julia, Dancing King, Louis XIV s Roles of Moliere s Comedies – ballet, from Court to Town, Seventeenh Century 16.
5 Француска Индија је назив за посед на територији данашње Индије, којом је од друге половине седамнаестог века господарила Француска источноиндијска компанија. Под оригиналним називом Établissements français de l’Inde ова покрајина је била под француском управом све до 1816. године, када су је пропашћу Наполеона преузели Енглези. Територија се протезала на 510 кв. километара и на њој је било више насеља, од којих су већа била Пондишери, Карикал, Јанаон на Короманделској обали, Махе на Малабарској обали и Шандернагор у Бенгалу.
6 Кафетерија је понела име пo византијскoм хроничару Јустинијановог доба, Прокопију. Његово дело Тајна историја је 1623. године пронађено у ватиканској библиотеци, и постало је најчитаније штиво образованих Парижана током времена владавине Луја XIV.
7 Chinese Glayes, their Origin, Chemistry, and recreation, Nigel Wood, п. 240.
Библиографија
Dragoljub R. Živojinović, Uspon Evrope (1450–1789), Novi Sad, Matica srpska 1985.
Енциклопедија Ларус, том 3, Београд 1967.
Chinese Glayes, their Origin, Chemistry, and recreation, Nigel Wood, p. 240. (e-book)
Louis XIV, MNS Encarta, 2008, archived from the original. (e-encyclopedia)
Britannica online 2010, (english translation of Francois Bluche, Louis XIV, Paris 1986). (e-encyclopedia)
Elena Steigrad, www. lois-XIV.de 2000 – 112. (e-articles)
Microsoft Encyclopedia Encarta 2006. ( e-encyclopedia)
John Oۥ Conor, Edmund Robertson, Blaise Pascal, School of Mathematics and Statistics Universitu of St. Andrews, Scotland 1996 (e-book)
[1] Microsoft Encyclopedia Encarta 2006.
[2] Нантски едикт је закон који је француским протестантима – хугенотима дао значајна верска права и скоро их изједначио са католицима. Едикт је потписао краљ Анри IV у Нанту 13. априла 1598. године. Раздвојио је грађанско од верског јединства француске нације и умногоме допринео њеном формирању у процесу развитка буржоаских идеја . (Microsoft Encyclopedia Encarta 2006.)
[3] Microsoft Encyclopedia Encarta 2006.
[4] За чланак о Блезу Паскалу коришћена је електронска литература John Oۥ Conor, Edmund Robertson, Blaise Pascal, School of Mathematics and Statistics Universitu of St. Andrews, Scotland 1996 и чланак Blaise Pascal из Encyclopedia Britannica 2010.
[5] Microsoft Encyclopedia Encarta 2006, цитат текста Prest Julia, Dancing King, Louis XIV‘s Roles of Moliere s Comedies – ballet, from Court to Town, Seventeenh Century 16.
[6] Microsoft Encyclopedia Encarta 2006, превод француског текста Le Brun interprete de lۥ historie de Luis XIV, a propos dۥ un tableau de la Galerie des Glacesa Versailles, 21 – 26.
[7] Исто.
[8] Француска Индија је назив за посед на територији данашње Индије, којом је од друге половине седамнаестог века господарила Француска источноиндијска компанија. Под оригиналним називом Établissements français de l’Inde ова покрајина је била под француском управом све до 1816. године, када су је пропашћу Наполеона преузели Енглези. Територија се протезала на 510 кв. километара и на њој је било више насеља, од којих су већа била Пондишери, Карикал, Јанаон на Короманделској обали, Махе на Малабарској обали и Шандернагор у Бенгалу.
[9] Кафетерија је понела име пo византијскoм хроничару Јустинијановог доба, Прокопију. Његово дело Тајна историја је 1623. године пронађено у ватиканској библиотеци, и постало је најчитаније штиво образованих Парижана током времена владавине Луја XIV.
[10] Chinese Glayes, their Origin, Chemistry, and recreDoation, Nigel Wood, п. 240.
Остави коментар