Dosije SIRIJA

Autor: Danilo Koprivica, politikolog

https://www.youtube.com/watch?v=ZHBmYpiZOAw 

Ono što su TV slike iz Bejruta predstavljale u odrastanju generacije sedamdesetih, devedesetih je bila Bosna, a danas je to Sirija. Direktan prenos trijumfa ljudske destrukcije i nasilja nad istorijom, prirodom i najnemoćnijim pripadnicima društva.

Koliko miliona duša treba da košta fikcija liberalne demokratije da bi se postavilo jednostavno civilizacijsko pitanje – šta je važnije za budućnost Sirijaca: teško primenjiv zapadni ideal i ratni haos ili mir i evolucija zarobljenog političkog društva?

Ali van svake dileme sekularnog i multi-konfensionalnog sirijskog društva sa zavidno visokim pravima žena i do otpočinjanja  rata, društva relativnog ekonomskog blagostanja.

Ili možda svetu uopšte nije važno šta je za Sirijce životno važno? Jer je rat u Siriji više zastupnički nego građanski. Još manje je verski, kako neki žele da ga iskrivljeno prikažu. Mnogo pre je to rat za  tokove energenata, negoli rat za prava žena i za slobodne izbore. Mnogo više, to je rat protiv uticaja Irana i Rusije, nego rat za načela sekularnog društva i liberalne demokratije.

ISTORIJSKE NAPOMENE

Sirija, čije ime potiče od asirskog carstva Surije, nekada je podrazumevala i mnogo veće teritorije, nego li je to danas. Velika Sirija (arap. Bilad el Šam) nekada je obuhvatala i današnji Liban, Izrael, Palestinu i delove Jordana i Iraka.

U antičko doba deljena je po više osnova: na Gornju i Donju (Šuplju) Siriju. Na Prima i Sekonda Siriju. Na Judeju, kasnije Palestinu, Fenikiju, Mesopotamiju…

Smenjivala su se carstva i vladari: Egipćani, Grci, Seleuci, Rimljani, Persijanci, Jermeni, Jevreji itd., a nadolazile su, naseljavale se i vladale različite etničke grupe: Akadanci, Amoriti, Kananci, Feničani, Aramejci, Vizantinci.

Arapi 634. g. osvajaju Damask, a 642. g. i celu Veliku Siriju.

SIRIJA JE ISLAMIZOVANA ALI NE I ARABIZOVANA

To da je Sirija islamizovana ali ne i arabizovana, očigledno je i površnom promatraču svakodnevnih običaja i navika. To se najpre i najlakše može uočiti na polju kulture življenja naroda Sirije, koja je prepuna detalja koji ukazuju na bogatu istoriju ove zemlje, koja datira daleko pre arapskog osvajanja. Tu je veza sa istorijom Mediterana i Levanta najočiglednija. Od gastronomskih navika do društvenih igara, preko popularne muzike i života mladih. Ipak, to je najočiglednije u položaju žena u sirijskom društvu. Stvar je prestiža u muslimanskim porodicama da im ženska deca budu visoko obrazovana. Istini za volju, Sirijke iz imućnijih slojeva jesu veoma obrazovane ali ih nije veliki broj uključen u svakodnevne poslovne aktivnosti. Ali i pored te činjenice, njihov položaj u društvu je  daleko povoljniji  u odnosu na gotovo sve arapske zemlje.

U tom kontekstu treba posmatrati i Asadovo odbijanje ultimativnog predloga koji mu je, tokom jedne večere u Damasku, izneo američki državni sekretar DŽon Keri. Dakle, Asad je ne samo zbog veza sa Rusima odbio zahtev da se Sirija u potpunosti otvori za katarski gasovod. Dobro je znao da bi nakon ekonomske zavisnosti od arapskog novca usledila i kulturna potčinjenost kojoj se sirijsko društvo već vekovima  jasno suprotstavlja. A kako se u Kataru, kao najbližem  američkom saveznik u arapskom svetu, nalazi američka komanda za Bliski istok i dve ogromne vojne baze, nakon ekonomske i kulturne, usledila bi i američka vojna dominacija.

Slede najezde Turaka Seldžuka, Mongola, egipatskih Mameluka…

U srednjem veku, ovo je bio značajan prostor tokom mnogobrojnih  krstaških osvajanja. 1516. g. Damask pada pod upravu Osmanskog carstva i tako ostaje sve do kraja Prvog svetskog rata.

Sajks-Pikotovim sporazumom iz 1916. g. Sirija je, kao i Liban, obećana Arapima, da bi Liga naroda pet provincija dodelila Francuskoj. Ipak, 1918. g. Arapi su ušli u Damask i proglasili Nezavisno arapsko kraljevstvo. Kralj je bio Fejsal Drugi, koji će nakon francuske oružane intervencije 1920. g. postati kralj Iraka.

Francuzi odvajaju Liban i formiraju Siriju u približno današnjim granicama.

Dolaskom Francuza, počinje da raste sirijski nacionalizam ali dolazi i do značajnijih infrastrukturnih radova. Nepotvrđena nezavisnost Sirije datira iz 1936. g. Stvarna i priznata, desiće se tek nakon stalnog pritiska nacionalista, potpomognutih Britancima. Nakon što je oformljena republikanska vlada, 1946. g. došlo je do konačnog francuskog napuštanja zemlje.

Formiranjem prve republikanske vlade, zemlja je ušla u decenije unutrašnjih borbi za vlast, pučeva i traganja za rešenjem.  Dirigovani izbori i korumpirani političari dali su kreativnu ideju Amerikancima da putem puča na vlast dovedu generala Zaima koji je trebalo da po američkom receptu brzo završi sa korupcijom, farsičnom demokratijom i, naravno, da okonča sukobe i prizna Izrael. Ali umesto ispunjenja projektovanih ciljeva, ovaj udar je zapravo otvorio vrata za dolazak na vlast Hafeza el Asada.

PRVI POSLERATNI VOJNI UDAR NA BLISKOM ISTOKU

Nezadovoljni društvenom situacijom u Siriji, kao i tokom i rezultatima izbora 1947. g. Amerikanci pripremaju vojni udar i formiraju Tim za političku akciju.

Želim da kažem i da to u zapisnik uđe, da je ovo najgluplja, najneodgovornija akcija u koju bi diplomatska misija poput naše mogla da se umeša, i da smo započeli seriju ovih stvari koje se nikada neće završiti, rekao je Din Hinton, politički oficir i član Tima, isključen iz daljeg rada nakon ove, ispostaviće se, odlične prognoze.

1949. g. udarom je dobri američki momak, pukovnik Husni el Zaim, došao na čelo Sirije, obećavajući demokratiju, iskorenjavanje korupcije i priznavanje Izraela. Međutim, ubrzo je zauvek sišao sa dikatatorskog trona, pod kišom metaka sopstvene vojske.

NJegov uspon i brzi pad utro je put za dolazak i Hafeza el Asada i Sadama Huseina.

U knjizi Igra nacija iz 1968. g. o ovim događajima detaljno piše Majls Kopland, agent CIA i član pomenutog tima (Miles Copland,  The Game of the Nations).

———————————————————————————————————————————–

1948. g. otpočinje niz ratnih sukoba sa Izraelom, što oko spornih teritorija na Golanu, što na teritoriji Libana (1976), gde će Sirija dominirati politički i vojno sve do 2005. g. Tada se nakon tzv. Kedarske revolucije, izazvane ubistvom eks-premijera Rafika Haririja, u potpunosti vojno povukla, ostavljajući mnogobrojne obaveštajne strukture i preplavljujući Liban jeftinom milionskom radnom snagom.
1949. g. na poziv Gamala Abdela Nasera, u strahu od nadolazećih komunista, Sirija se ujedinjuje sa Egiptom u UAR i sve dotadašnje partije u Siriji prestaju sa radom. Nakon tri godine, došlo je do razlaza.

Od kraja 60-ih vlada porodica Asad. Najpre otac Hafiz, koji je 1967. g. bio ministar odbrane, da bi potom bio predsednik, premijer, sekretar BAAS partije (Arapska socijalistička partija) a katkad i sve zajedno. NJegovom smrću, na čelo zemlje 2000. g. dolazi njegov sin, Bašar el Asad, zbog koga je menjan ustav Sirije, s obzirom da je imao tek 34 a ne ustavom propisanih 40 godina starosti. 2011. g. otpočinju demonstracije, koje su i pored manjih ustupaka vlasti, završile pobunom i ratom, koji je odavno izgubio karakter građanskog. Aprila 2021. g. između tri socijalistička kandidata, Bašar je glasovima 95,1% izašlih, osvojio novi sedmogodišnji mandat, čija legitimnost se i u zemlji i van nje svakodnevno dovodi u pitanje.

Ali nije pitanje da li je Bašar zaista demokratski predsednik, već je pitanje ima li Sirija budućnosti u daljim ratnim razaranjima u kojima su učešće uzele mnoge zemlje kojima je karakter sirijskog režima na poslednjem mestu.

Nužna politička evolucija ili totalna ratna destrukcija je jedina stvarna i sudbonosno važna dilema za budućnost Sirije. Ili možda svetu uopšte nije važno, šta je za Sirijce životno važno.