Autor: Danilo Koprivica, politikolog
https://www.youtube.com/watch?v=FPbHl4qHhas
Ako rat u Ukrajini preraste u širi međunarodni sukob, a sva je prilika da hoće, posledice će biti nalik posledicama nakon svih velikih svetskih ratova.
Neke imperije bi mogle zauvek nestati a neke imperije tek nastati.
Jedno je sigurno – naš svet više neće biti isti.
Pitamo se:
da li su borbe u Ukrajini poslednji događaji postimperijalnog raspada Sovjetskog Saveza
ili je ovaj rat zapravo rat za početak kraja „Atlantske imperije“ i rat za početak ostvarenja ruskog sna o uspostavi nove „Sveruske imperije“?
Zašto se varaju svi oni koji misle da uzavrele ulice Pariza, „vudu računovodstvo“ Bajdenove administracije, protesti Gruzijaca, kao i približavanje Saudijske Arabije i Irana, nemaju mnogo veze sa ratom u Ukrajini.
Kako je nacionalni dug od 31 bilion dolara postao veća pretnja za Ameriku, nego li su to sve izvesnija vojna približavanja Rusije, Kine, Irana i Severne Koreje.
Zašto Evropska unija nemo toleriše ignorisanje pozitivne parlamentarne prakse u Francuskoj i Nemačkoj? I zašto se u potaji priprema zakon o nevladinim organizacijama, veoma sličan zakonu protiv koga su ustali proevropski orijentisani građani Gruzije sa američkim zastavama?
Čekajući novog Šarla de Gola, Pariz ponovo postaje grad svetlosti – Pariz gori!
Da li je zabranom upotrebe korzikanskog u lokalnom parlamentu, brutalnom represijom na francuskim ulicama i donošenjem spornog penzionog zakona mimo odlučivanja u Donjem domu parlamenta, francuska Peta republika zapravo zatvorila svoj istorijski krug?
Ako haški tužitelji ikad uhapse Vladimira Vladimiroviča,
Ako Bajden sutra uhapsi Trampa,
Ko bi jednom mogao uhapsiti Klintona, Sarkozija ili Obamu?
Pričamo o aktuelnom trenutku u svetu, o ratu u Ukrajini, pričamo o tome kako nakon ovog rata, naš svet, pa i naš mali balkanski svet više neće biti isti.
————————————————–
Imperija je, kaže jedna o mnogobrojnih definicija „suverena država koja funkcioniše kao agregat nacija ili naroda kojima vlada imperator ili druga vrsta monarha. Teritorija i stanovništvo imperije obično je većeg obima nego kraljevstvo”. Imperija može nastati širenjem samo na susedne teritorije, poput Austrougarske ili Ruske imperije, ili i uključivanjem dalekih teritorija, poput kolonijalnih imperija kao što su bile španska, britanska, francuska…
Formiranje Ruske imperije obnarodovano je 22. oktobra 1721. tokom proslavljanja Ništadskog mira. Tada je Petar Veliki postao „imperator i samodržac svjerosijski“, „otac otadžbine i imperator cele Rusije“, „imperator sverusijski“. Nisu sve države ondašnjeg sveta prihvatile i priznale taj čin. Nekim zemljama se to učinilo kao preterivanje. Rusko reterivanje ili zapadnoevropska zavist, tek apsolutna vlast ruskih impertora opstala je do 1905. dok je Imperijalna carevina nestala sa februarom 1917.
I danas kada se kaže Ruska imperija, najpre se pomisli na njenog osnivača na Sveruskog imperatora Petra Velikog (1672–1725). Stvorio je moderno rusko plemstvo i primorao ga da služi državi. Stavio je crkvu pod svoju kontrolu. Osnovao je Sankt Peterburg, ruski grad sa najviše evropskog duha. Podstakao je Ruse da uspostave kontakte sa najdinamičnijim delom sveta – Evropom. Napravio je od Rusije evropsku vojnu supersilu. Regulisao je zakonom sve sfere života u Rusiji. I dok je Berđajev smatrao da je bio „boljševik na prestolu“, iza Bulgakova je ostala misao koja mu je išla u prilog – „u Rusiji je moguće samo jedno: vera pravoslavna i vlast samodržavna“.
O Petru Velikom svoje mišljenje ima i aktuelni ruski predsednik. Vladimir Vladimirovič o njemu razmišlja sa značajnom dozom istorijske nostalgije:
„Pomislili biste da je on (Petar Veliki) ratovao sa Švedskom u Severnom ratu zauzimajući njenu teritoriju… on nije ništa zauzimao. On je te teritorije vraćao! Kada je osnovao Sankt Peterburg, nijedna država Evrope nije priznala njegovu prestonicu. Tvrdile su da je to teritorija Švedske. A tamo su od pamtiveka, zajedno sa ugrofinskim narodima, živeli Sloveni. Izgleda da je dopalo nama da te teritorije povratimo i ojačamo jer je Petrova vladavina pokazala da je širenje Rusije ojačalo zemlju“.
Da li je Vladimir Vladimirovič mislio samo na Ukrajinu? Ili novi izazovi očekuju Finsku i Baltičke države?
————————————————–
O imperijalnom karakteru rata u Ukrajini
„Mislim da je specijalna vojna operacija sada nešto poput velikog, stvarnog rata u punom obimu. Počelo je kao specijalna vojna operacija, ali ne možemo da poreknemo da je postalo rat“.
Aleksandar Dugin, 6. mart 2023.
„Rat u Ukrajini podstiču imperijalni interesi, ne samo interesi ruske imperije, već i drugih imperija“ Papa Franja, 12. mart 2023.
„Ukrajinski rat se može razumeti samo kao krvavi postimperijalni sukob“
Antol Liven, jun 2022.
————————————————–
RUSKA FEDERACIJA
Imperija je višenacionalna ili multietnička država s brojčanom dominacijom stanovništva koje se kulturno i etnički razlikuju od vladajuće etničke grupe i njene imperijalne kulture. Imperija je velika država koja vlada nad teritorijama izvan svojih izvornih granica. Nasuprot konceptu imperije je federacija, koja je država dobrovoljno sastavljena od autonomnih država i naroda.
Može li neko da zamisli otcepljenje Teksasa od SAD? Zar nije kao samostalna država dobrovoljno pristupio SAD tek 1848? Može li neko da zamisli da se otcepi sve nezadovoljniji Tatarstan sa Kazanjom koga je osvojio Ivan Grozni još 1552?
Ruska Federaciju čine 22 republike, 4 autonomna okruga, 46 oblasti, 1 autonomna oblast, 9 krajeva (pokr.) i 3 federalna grada. To je zemlja površine oko 17 miliona km2 sa oko 159 miliona stanovnika i sa preko 190 etničkih zajednica.
Rejn Tagepera smatra: „Imperija je bilo koji relativno veliki suvereni politički entitet čiji sastojci nisu suvereni“. Ako prihvatimo ovu definiciju, postavlja se pitanje da li je Rusija danas moderna federacija ili prikrivena moderna imperija? Isto pitanje se može postaviti i za SAD a za nijansu drugačije i za NATO i za EU. Da li suverene države ulaskom u EU i u NATO žrtvuju deo suvereniteta? Valjalo bi pitati Islanđane nešto o tome.
Amerika je sa svojim svetom neka vrsta Zapadnog rimskog carstva ili kako uobičajeno volim da je nazovem – Atlantska imperija.
„U Ukrajini se borimo za ruski svet“ reči su Vladimira Vladimiroviča, koji priprema teren za ono što od njega najglasniji deo nacionalne elite očekuje – uspostavu „Imperije časti“.
Primarni ratni cilj Atlantske alijanse, kako smo tokom prethodne teme već izneli, nije ni postizanje mira, pa ni brza pobeda Ukrajine – već onoliko dugo ratovanje, koliko je potrebno da dođe do ubogaljenja ruske ekonomije. Ekonomski cilj i pravi motiv huškanja na sukob u Ukrajini je zapadno preuzimanje ruskih severnih prirodnih resursa, koje bi krupan kapital sa gospodarima rata po svaku cenu hteo da proguta. Ratujući do poslednjeg Ukrajinca, Rusa ili Čečena. NJihovom bogu novca i pohlepe potpuno je svejedno.
Politički cilj je rasparčavanje Rusije podsticanjem separatizma – Kalinjingrad, Sankt Peterburg, Kuban, Ural i Sibir, organizovanjem elektronskog referenduma uz zapadni nadzor. To smo nagovestili prošli put, dve nedelje pre nego će Putin o tome prvi put javno progovoriti.
Da li Rusija već gubi rat po kriterijumima strategije generala Svečina i generala Gerasimova? Ili možda puna primena ključnih ruskih ratnih principa, ne mareći za žrtve, tek dolazi na red u narednim danima?
Ukoliko Rusija pobedi, Finska i Baltičke zemlje dobiće ultimatum sa ciljem da se obavežu ili na vojnu neutralnost ili na članstvo u „NATO izviđačima“, dakle bez razmeštanja bilo kakvog nuklearnog naoružanja ili raketnih štitova. Ukoliko se usprotive zahtevu „pobedničke Rusije“, nemam dilemu da će se nad njihovom suverenošću nadviti ovovremena senka imperatora sveruskog Petra Velikog.
Prema rečima ambasadora Poljske u Francuskoj, ukrajinska kriza je pre svega borba za osnovne vrednosti i kulturu Zapada, zbog čega je toliko važno da ih brane. On dalje konstatuje da ako Kijev ne uspe da „odbrani nezavisnost“ na bojnom polju, onda će poljska vojska morati da postane direktan učesnik u sukobu sa Rusijom. Da li su njegove reči zapravo objektivna težnja ka „vin-vin“ situaciji ili nose najavu apokalipse?
Dakle, Zapad ima svoj svet i slobodnom voljom crta mu granice.
————————————————–
APOKALIPSA SUTRA AKO NE I DANAS
Zanimljiva zapažanja o odnosu imperija i lokalnih sukoba ima Anatol Liven, publicista, gostujući profesor na KCL London. On kaže:
„Odnos između imperije i lokalnih sukoba bio je potpuno dvosmislen, najpoznatije je sažet u Tacitovom epitetu o carskom Rimu: oni naprave pustinju i nazovu to mir (Hirošima).“
Stvaranje imperija uključuje masovno nasilje, ponekad i genocidnih razmera. Nakon toga, ekonomski i politički interesi imperijalne sile zahtevaju održavanje mira na njenim teritorijama. Tvrdnja da je okončan sukob i da je uspostavljen mir nazivan je Pax Romana, Pax Britannica ili Pax Americana. To je bilo od ključnog značaja za legitimitet imperije i predstavu o njenoj misiji.
Vrlo je retko bila moguća apsolutna pobeda jedne ili druge strane – i to samo po cenu dugotrajnog rata i ogromnih patnji. U većini slučajeva kada je neka vrsta mira postignuta, to je bilo kroz neki oblik pragmatičnog kompromisa. To je najbolje na čemu možemo i treba da radimo u slučaju Rusije i Ukrajine.
Nikolaj Fjodorov (1828–1903) pisao je da je apokalipsa uslovna i da zavisi i od čoveka. Nešto slično je u skladu sa svojom uverenošću u aktivnu ulogu čoveka, kao od Boga slobodnog stvaralačkog bića, zapisao Nikolaj Berđajev, ističući značajnu, ako ne i odlučujuću ulogu čovekove aktivnosti u pripremanju kraja istorije i čovekovog života na zemlji. Ova čovekova aktivnost, kako Berđajeva tumači Vladeta Jerotić, biće sve više usmeravana u dva suprotna, ali podjednako jaka pravca: pravcem jačanja DOBRA i uvećanjem broja sve kvalitetnijih hristonosaca i pravcem jačanja ZLA koji će svesno raditi na uništenju Zemlje.
Ko je DOBRO a ko je ZLO?
To pitanje se sve više postavlja i sve više nameće kao glavno pitanje rata u Ukrajini. „Malim ljudima“ i „malim narodima“ koje ne zaposeda vizija da budu ni svetsko dobro, a kamoli svetsko zlo, ne preostaje ništa drugo nego da se nadaju i da se mole da će rat u Ukrajini što pre stati. Da nećemo dočekati apokalipsu naše civilizacije da bi nam „pravi pobednik“ saopštio da je „pravo zlo“ upravo pobeđeno.
Valja nam se nadati i moliti da krvoproliće svih nedužnih u Ukrajini što pre stane. Da među nama ne otpočne. Da na vreme shvatimo da ako jedni sa drugima skladno ne možemo, jedni pored drugih u miru trebamo živeti.
Mi nismo ni narod ni građani „od juče“. Niti smo samo glasači, tzv. sutra ljudi,
Samo sabornost i solidarnost spasava.
Budućnost je tako neizvesna da je često precenjena.
Ništa se ne dešava bez prošlosti.
Učimo se čitanju znakova kraj istorijskog puta.
Ostavi komentar