Досије ПАЛЕСТИНА

15/12/2021

Аутор: Данило Копривица, политиколог

 

https://www.youtube.com/watch?v=kT48yzZ23TM

Дуже од седамдесет година из Палестине претежно стижу вести о рату, немирима и непрестаним сукобима. Толико дуго је ова света земља синоним за патњу, бол и сузе, да се заправо веома ретко запитамо колико знамо о Палестини и о Палестинцима, о њиховој култури и обичајима, о њиховом дугом суживоту у религијским и етничким различитостима.

Право је време да се подсетимо да се у Витлејему, родном месту Исуса Христа, Божић слави у три наврата. Католици и протестанти то чине 25. децембра, православни, коптски и сиријски оријентално-православни хришћани славе га 7. јануара, док јерменски оријентално-православни хришћани Божић славе 19. јануара.

Већина хришћанских процесија са дестинама хиљада верника пролази тргом Мангер, крај Цркве Рођења Христовог. Недалеко од те цркве, велике хришћанске светиње, налази се једина витлејемска муслиманска богомоља. Омарова џамија је једина у градићу у коме муслимани чине велику већину од око 30.000 становника, а све малобројнији хришћани, припадници једне од најстаријих хришћанских заједница, не скривају своје арапске корене. И поред све убедљивије муслиманске већине и све већег добровољног егзодуса хришћана, добром вољом већине и историјски одговорним законима, градоначелник и већина градских већника су хришћани.

Витлејем нас подсећа и учи да нам је важно живети у миру и молити се за мир у сусрет празнику који са радошћу дочекују сви верујући људи, као и сви људи отвореног срца и добре воље, без обзира на своја религиозна и философска убеђења.

 

ДА ЛИ СУ ПАЛЕСТИНЦИ ЗАИСТА НАРОД?

Ово питање често се може чути на међународној политичкој сцени. Најчешће га постављају они који сматрају да треба прихватити реалност окупације палестинских територија које је у неколико наврата извршио Израел. Логика је једноставна. Ако Палестинци нису посебан народ, зашто би имали право на засебну државу? У том смислу, ово питање је за нас у Србији веома интересантно. Лако закључујете зашто.

Порекло Палестинаца доводи се у везу са Филистејцима који су настанили обале ове земље, наводно један век након Јевреја. Јудеја је преименована у Палестину у време Римљана, а неки извори наводе да је то учињено с намером да се увреде бунтовни Јевреји, јер су им Филистејци били највећи непријатељи.

Друга теорија у потпуности негира везу Филистејаца и данашњих Палестинаца, називајући потоње палестинским Арапима.

Смелије теорије сматрају да су блискоисточни Јевреји Мизрахи и Палестинци заправо добрим делом исти народ, али да су Палестинци, што под притиском, што добровољно, прелазили у ислам и у хришћанство.

Палестинци припадају исламу, изузев припадника све малобројније групе који се, не скривајаћи арапске корене, изјашњавају као хришћани, претежно припадници гркоправославне вере.

 

ЗАЧЕТАК ДРЖАВЕ ЈЕ ПОЧЕТАК СУКОБА

Распадом Османске империје, Британија и Француска заузимају територије Блиског истока, све према Сајс-Пикотовом споразуму из 1916. године. Споразум је прекршио раније дата обећања Арапима, те су Француској припали Сирија, Либан, север Ирака и југоисток Турске, а Британији Јордан, историјски Ирак без северног дела и појас око града Хаифе.

Палестина је издвојена из Сирије, као међународна област са британском цивилном управом, до финалног договора с Русијом. A заправо се припремало решење којим би се изашло у сусрет јеврејским историјским очекивањима, заузврат очекујући јеврејску подршку за увлачење Америке у рат.

 

БАЛФОРОВА ДЕКЛАРАЦИЈА

На том фону долази до писма британског МИП лорда Балфора, које он 2. 11. 1917. године упућује Ционистичком савезу Велике Британије и Ирске, преко банкара лорда Ротшилда, потврђујући сагласност бртитанске владе да се у Палестини створи јеврејско „национално огњиште-дом”.

Поред финансијске подршке која је уследила заузврат, декларација је и израз потребе растерећења хришћанско–јеврејских напетости, до којих је долазило услед великог прилива јеврејских миграната из источне Европе у Британију.

Део те декларације гласи:

Влада Његовог величанства гледа са благонаклоношћу на стварање националног огњишта у Палестини за јеврејски народ и уложиће највеће напоре како би олакшала постизање тог циља, при чему треба јасно разумети да неће бити учињено ништа што би могло кршити грађанска и верска права постојећих нејеврејских заједница у Палестини, или права и политички положај који Јевреји уживају у ма којој другој земљи.

 

БРИТАНСКИ МАНДАТ НАД ПАЛЕСТИНОМ

Британска цивилна управа над Палестином и посредно над Емиратом Трансјордан, потврђена је одлуком Друштва народа из 1922. године, а потрајала је до 1946. у случају Јордана, односно до 1948. у случају Палестине.

Све време током британске управе јачао је јеврејски и арапски национализам, који је ескалирао током Арапске побуне 1936–1939. године Побуна је отпочела као реакција на све већи прилив Јевреја, којих је у том периоду пристигло преко 250.000.

Суочени са отпочињањем новог светског рата, Британци су били попустљивији него раније, те су понудили Арапима Бели папир о будућности Палестине, којим су предвидели да се у наредних пет година досељавање Јевреја организује у квотама, а након тога уз арапску сагласност. Тај предлог је од стране Арапа био одбачен.

 

ДРЖАВА НОВА, А СУКОБИ СТАРИ

У Палестини је 1917. године живело 56.000 Јевреја. Тај број се 1922. године попео на 85.000, 1931. године на 174.000, а 1944. године на 529.000.

За 40 година насељавање је вршено плански, с посебним напорима да се постигне што већа концентрација јеврејског становништва око Галилејског језера, Тел Авива и Јерусалима, дакле, стратешких ресурса и тачака.

На дан стварања државе Израел, 14. маја 1948, на тлу Палестине живело је око 1.380.000 Арапа и око 600.000 Јевреја. Данас у држави Израел живи око 6 милиона Јевреја и око 1,6 милиона нејевреја, већином Арапа, од којих се око 60% изјашњавају као Палестинци. Дакле, постоји осетан број Арапа који се не сматрају Палестинцима. Има и оних који одбијају да подрже успостављање палестинске државности. Палестинаца је око 13 милиона у целом свету, док на простору Газе и Западне обале данас живи њих око 4,8 милиона.

У сукобима током осам деценија, почев од 1948. године и настанка државе Израел која је добила међународну подршку али не и арапску, па закључно са другом интифадом, погинуло је око 100.000 Арапа и око 23.000 Израелаца.

Сукоби су се рефлектовали на цео регион, изазивајући дестабилизацију већег броја земаља. Посебно је карактеристичан међуарапски сукоб у Јордану, који је отпочео убистом краља Абдулаха 1951. године током молитве у Ал Акси, а кулминирао је изненађујућим Јорданским савезништвом са Израелом 1970. године

Из Јордана су 1971. године протеране или ликвидиране и последње групе палестинских федајина (герилаца), који заједно са избеглицама налазе уточиште у Либану. Сукоби тиме не престају, већ њихов наставак доводи до грађанског рата у некадашњој Швајцарској Блиског истока, како се пре рата називао Либан.

 

ПАЛЕСТИНА ДАНАС

Палестину, чија је површина око 6.200 км2, чине области Газе и Западне обале. Главни град је, барем званично, Источни Јерусалим али де факто, то су Рамала и Газа. Две области са два центра палестинске моћи говоре о томе да област Газе са градовима Газа (400.000) и Кан-Јунис (250.000) политички и у сваком другом погледу контролише Хамас. Коалиција Фатах је још увек доминантна на Западној обали, где се поред Источног Јерусалима (385.000) величином издваја древни Хеброн (220.000), који је реално под израелском контролом и чији је статус такође споран, што због религијског значаја за обе стране, а што због изразите израелске војне доминације.

 

ВИТЛЕЈЕМ, МЕСТО ХРИСТОВОГ РОЂЕЊА И СЛОЖНОГ СУЖИВОТА

Надомак Јерусалима, 10 км јужније, налази се градић Витлејем, место рођења Христовог. Ту је 326. године византијски цар Константин, заједно са својом мајком Јеленом, започео градњу Цркве Рођења Христовог, која је завршена 333. године.

О цркви и пећини бригу воде, у складу са надлежностима, грчка, јерменска и римокатоличка црква. Палестинска милиција је ту, тик уз улаз, као некад јаничари, за сваки случај, да се не понове жестоки међухришћански сукоби, које је у 19. веку често смиривала јаничарска милиција.

У Пећини Христовог Рођења право на литије имају само Грци и Јермени, док су католици искључени. Зато римокатолици у својој посебној надлежности имају Капелу Јасли.

Градским законима овог градића који броји свега око 30.000 становника, кључна места у локалној власти гарантована су хришћанима. За њих је резервисано место градоначелника и већине градских већника. Ово су гарантована права, без обзира на све израженију хришћанску мањину, која је у време основања јеврејске државе била убедљива већина (75%). Без икакве дилеме, Витлејем је место у ком се локални муслимани, са изузетком ретких инцидената, с посебном пажњом опходе према својим комшијама и најчешће сународницима, хришћанима. Не умањујући значај изнетог, мора се приметити да постојање хришћанске палестинске заједнице заправо сведочи о палестинској посебности, као и статус жена у палестинском друштву. Како данас тако и кроз историју, Палестинке су биле и остале ратници, бунтовници и неретко активни учесници у друштвеном животу. То је добрим делом и позитивна друштвена последица чињенице да је међу Палестинцима одувек била веома жива идеја левице и социјализма.

 

ЈЕРУСАЛИМ, ГРАД ТРИ ВЕРЕ И ЈЕДНОГ БОГА

Јерусалим је град на који свака од аврамских религија полаже историјско право. И колико год повремено биле супротстављене, укључујући и ратове који су вођени тим поводом, у граду су опстајали и Јевреји и хришћани и муслимани.

У Јерусалиму, на Храмовној гори налази се велико муслиманско светилиште. Ту је џамија Ал Акса (Најудаљенија џамија) и Купола на стени. Чине једну целину, али је реч о два независна објекта. Ту под куполом, коју је тек од скоро, тадашњи јордански краљ Хусеин опточио златом, налази се „пупак света“, камен темељац наше цивилизације, Адамов камен, Аврамов и Исаков камен, данас камен великог раздора потомака најстаријег Нојевог сина Сема.

Јевреји тврде, а муслимани поричу да је комплекс Ал Аксе и Куполе на стени подигнут на остацима јеврејских древних храмова. За Јевреје, ова тврдња је од изузетног значаја јер је Камен темељац највећа реликвија којој се окрећу док се моле. Свако ко је крочио на Храмовну гору јасно је препознао јеврејски древни историјски контекст. Ту су остаци Иродовог храма (Западни зид), прекопута којих је Маслинова гора, а раздваја их Кедронска долина са преко 150.000 хумки, која је најстарије и највеће јеврејско гробље на свету.

Недалеко одатле, на брду Голгота (Калварија) налази се Храм Васкрсења Христовог, који се назива и Црква Светог Гроба. Абдулах Други, краљ Јордана, донирао је обнову ове цркве 2019. године.

Јерусалим је неспорно древан јеврејски град. Град у коме муслимани живе јако дуго, тек шест векова краће од хришћана. Јерусалим је град три вере и једног Бога. У исто време, вољом једне залазеће, али још више једне нове светске силе, Јерусалим постаје епицентар крупног капитала, а неко је једном рекао: „велики новац пише историју“. Ваљало би имати у виду да ако постане град само једне вере – вере бога новца, то неће бити само муслимански проблем.

Ништа се не дешава без прошлости.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања