Dosije KORZIKA

Autor: Danilo Koprivica, politikolog

—————————————

https://www.youtube.com/watch?v=w3NlPYXiiU4

——————————————–

U novijoj evropskoj istoriji postavlja se tzv. Korzikansko pitanje. Ono je toliko višeslojno i za nas simbolički interesantno da je lako odgovoriti na pitanje „Zašto baš sad Dosije Korzika?“.

Zato što Korzika Jelisejskoj palati odavno već ne veruje.

Zato što Korzikanci znaju da istorija ostrva nije započela sa francuskim jezikom, pa veruju da se sa njim neće ni završiti.

Zato što je Korzika bila sigurna kuća za oko 5000 Srba, uglavnom srpske dece, kada je toplina tuđih domova bila jedini način da preživimo velikoratovsku istorijsku zimu.

Zato što nismo pažljivo slušali šta nam je Andre Malro onomad govorio, pa smo primorani da istrpimo Emanuela Makrona dok nas pritiska i uslovljava danas.

Zato što ćemo pričajući o Korzici, nedovoljno upućeni, shvatiti koliko zapravo imamo šta da naučimo o mnogo čemu, pa i o tome da su aktuelne priče kako su važni samo ljudi ali ne i teritorije zapravo uspavanka za „male“ narode.

Da naučimo o tome kako se bez kompromisa brani vlastiti identitet i kako se beskompromisno čuva državni suverenitet.

Vreme je za novu „Zelenu debatu“.

—————————

Korzika, drugo po veličini mediteransko ostrvo, površine je 8680 km², dakle tek je nešto veća od naše Bačke, od koje ima oko tri puta manje stanovnika, tek oko 320.000. Jedan je od osamnaest francuskih regiona a najveći gradovi su Ajačo (70.000) koji se nalazi na južnoj strani ostrva, Bastia (45.000) na severu, Porto Vekjo (11.500) i Korte (7500) koji je u vreme nezavisnosti ostrva bio njegova prestonica i čije pominjanje nas vodi u kratke istorijske napomene.

Korzika je bila deo Kartagine do 237. Godine p.n.e. kada pada pod vlast Rimske republike. Zatim preživljava najezdu Vandala a oko 520. postaje deo Istočnog rimskog carstva.

Ređaju se gospodari, uključujući Mavare i Lombarde, sve dok početkom 14. veka Korzika nije pala pod Đenovsku republiku, koja će njome gospodariti pet vekova, s izuzetkom kada je bila pod Kraljevinom Aragon od 1296. do 1434. i pod Francuskom od 1553. do 1559.

Nakon otpora posustaloj vlasti Republike Đenove, 1755. postaje nezavisna Republika Korzika. Procenivši da nemaju ni snage ni interesa da ostrvo povrate u svoj posed, pragmatični Đenovljani ga ustupaju, tačnije prodaju Francuskoj 1768. Francuska će godinu dana kasnije silom pokoriti ostrvo i ugasiti kratkotrajnu ostrvsku nezavisnost. Kako Korzikanci i danas sa ponosom i setom govore o tom trenutku istorijske slave, Paskvale Paoli, predsednik tadašnje nezavisne republike, i danas predstavlja najuvaženiju istorijsku ličnost na ostrvu. NJegovom inicijativom, u vreme samostalnosti, donet je liberalni ustav i uveden niz zakonitosti u mračan ostrvski život. Nakon pada proteran je u Englesku ali se na ostrvo vratio kao guverner nakon revolucije u Parizu. Od 1794. do 1796, koristeći se unutrašnjim haosom u Francuskoj, ponovo je nakratko zaživela samostalna korzikanska država, ovaj put kao Kraljevina Korzika, koja je bila u personalnoj uniji sa britanskom krunom. Kako je očekivao da će biti imenovan za vicekralja Korzike, razočaran neuspehom, Paskvale Paoli je zauvek napustio ostrvo.

Ali za Francusku, kao i za ceo svet, Napoleon Prvi Bonaparta (Ajačio, 1769 – Sv. Jelena, 1821) je bez dileme najpoznatiji Korzikanac. Kako po zavičaju, tako i po temperamentu. Rođen je u porodici italijanskog porekla, samo godinu dana nakon što je Đenova prodala ostrvo Francuzima. NJegovim karakterom preovladavao je „bona parte ‒ dobar deo“ korzikanskog nasleđa. Francuski nikad nije govorio tečno, izgovarajući ga sa jakim korzikanskim akcentom. A ova konstatacija nas vodi do aktuelnog i verovatno naznačajnijeg političkog pitanja na celom ostrvu, a to je pitanje službene upotrebe korzikanskog jezika.

———————————————————–

„Istorija Francuske počinje sa francuskim jezikom“

Značaj jezika u stvaranju francuskog nacionalnog identiteta je za Francuze nesporno vodeći. Tako Žil Mišle (1798‒1874), autor višetomnog dela „Istorija Francuske“, konstatuje da „istorija Francuske počinje sa francuskim jezikom“.

„Jedinstvo Republike nalaže i jedinstvo jezika“, bile su reči koje je tokom revolucionarnih dana izgovorio opat Gregoar. Te reči će biti vodilja u cilju postizanja francuskog nacionalnog jedinstva, koje će u praksi značiti i gotovo potpuno potiskivanje bretonskog, baskijskog i oksitanskog jezika.

————————————————————————

Podsetimo se da je još devedesetih godina prošlog veka zauzeto negativno određenje Ustavnog saveta Francuske prema Evropskoj povelji o regionalnim ili manjinskim jezicima iz 1992. Obrazloženje je bilo da bi takvo kolektivno pravo narušilo ustavom zagarantovanu jedinstvenost francuskog naroda. Tek će 2008. biti priznato postojanje regionalnih jezika i to kroz jednu neubedljivu i neperspektivnu formulaciju, koja se gotovo epitafski oprašta od manjinskih jezika, konstatujući da ,,regionalni jezici pripadaju baštini Francuske’’. Ali Korzikanci nisu Bretonci i nemaju nameru da svoj jezik samofinansiraju u privatnim školama, poput škola „Divan“ u Donjoj Bretanji, niti je korzikanski jezik vezan za identitet koji je zaboravljen u prošlosti, što je slučaj s oksitanskim jezikom koji se u Francuskoj govori od Monaka do Atlantika ali ga nema u državnim školama, niti u službenoj upotrebi. Zato je zakonom ipak bilo predviđeno da se u osnovnim i srednjim školama na ostrvu izučava korzikanski jezik. Istina, uz prethodnu saglasnost roditelja i s tim da po odluci Ustavnog saveta nastava korzikanskog ne može biti obavezujuća, ni za učenike ni za nastavnike. Ova krajnje skromna jezička prava Korzikanci su ostvarili bez mnogo razmišljanja, primenom puke sile bez mnogo kompromisa.

ZAHTEVI AUTONOMISTA I SEPARATISTA

Sve relevantne ankete govore o tome da je oko 55% Korzikanaca za određeni stepen autonomije ostrva, a oko 35% za potpunu ostrvsku nezavisnost.

Dominantne političke organizacije, FLNC i srodne levičarske opcije, imaju i dodatni niz ideoloških zahteva kao što su  agrarna reforma, eksproprijacija dobara i predaja na upravljanje lokalnim radnicima i inteligenciji, sveobuhvatna dekolonizacija i odlazak francuske vojske s ostrva, i naposletku mogućnost samoodređenja naroda Korzike. Pored FLNC, kao dugo najorganizovanije politčko-akcione grupacije, postojalo je još mnoštvo pokreta i frakcija, nekad u savezništvu a nekad u borbi, što među sobom, što sa mafijom (ubijena su 4 dilera droge). Time su zapravo izbrisane jasne granice između političkog i oružanog delovanja. Ali i oni Korzikanci koji nisu skloni ekstremizmu, pa ni ostrvskoj nezavisnosti, istrajavaju na poštovanju identitetskih pitanja kao minimumu minimuma za bazičnu lojalnost Parizu, a to je pravo na službenu upotrebu korzikanskog jezika i ograničenje prodaje nekretnina strancima, tj. svima onima koji pre kupovine nisu proveli barem pet godina živeći na ostrvu.

—————————————————–

HRONOLOGIJA NEMIRA

1975. tokom noći 4. maja desila se 21 eksplozija u javnim objektima i bankama. Odgovornost je preuzeo FLNC.
1976. u operaciji „Zara“ izvršen je bombaški napad na NATO radarski punkt sa 40 kg eksploziva.

1980-te su označile početak terora na kopnu – banke i sudovi u Parizu su u serijama napadani.

1998. ubijeno je više policajaca, opštinskih čelnika i ostrvski prefekt.

U nizu akcija ubijani su ili ranjavani policajci i oficiri, otimani su avioni, napadane i paljene su državne zgrade i banke, raketirana zgrada žandarmerije…

2014. FKNC je dao izjavu da se odriče nasilja.

2016/2017. zapaljena su dva mesta za molitvu muslimana.

2022. neredi nakon napada u zatvoru na Korzikanca osuđenog za ubistvo ostrvskog prefekta.

—————————————————————————–

Ovih dana je stigla potvrda da je pitanje Korzike stvaran prioritet Makronove vlasti, što je aktuelni francuski predsednik i najavljivao u poslednjoj predsedničkoj kampanji, pritisnut nemirima na ostrvu. Odlukom suda u Bastiji, a na predlog najvišeg predstavnika centralne vlasti na ostrvu ‒ prefekta, ukinuta je mogućnost upotrebe korzikanskog jezika tokom rasprava u lokalnom parlamentu. Istom odlukom je svako pominjanje „korzikanskog naroda“ proglašeno neustavnim. Ali za Korzikance Makronova politička prevrtljivost nije ništa novo. Već odavno Korzika Jelisejskoj palati ne veruje. Ponosni i osvetoljubivi ostrvljani nikako nisu zaboravili Makronove izlive istine prema nekim drugim biračima: „Korzika je neodvojivi deo Francuske, nećemo priznati korzikanski jezik!“

Odlukama suda u Baskiji, donetim na inicijativu centralne vlasti, zadat je okvir za novi format političke borbe zamalo posustalog ostrvskog pokreta. Teško da ćemo pogrešiti ako ga nazovemo NI VIŠE OD AUTONOMIJE, NI MANJE OD JEZIKA !

——————————————————-

Dosije KORZIKA? Zašto baš SaD? Kad ako ne SAD?!

Zato što nismo pažljivo slušali šta nam je Malro onomad govorio, pa smo primorani da istrpimo Makrona dok nas pritiska i uslovljava danas.

Zato što ćemo pričajući o Korzici, nedovoljno upućeni, shvatiti koliko zapravo imamo šta da naučimo o mnogo čemu, pa i o tome da su aktuelne priče kako su važni samo ljudi ali ne i teritorije zapravo uspavanka za „male“ narode.

Zato što treba ipak da učimo o tome kako se bez kompromisa brani vlastiti identitet i kako se beskompromisno svim društvenim potencijalom a ne samo represijom čuva državni suverenitet.

Rekoh vam na početku: pričamo o Korzici, nedovoljno upućeni koliko zapravo imamo šta da naučimo: o tome kako smo grešili, o tome kako ćemo tek grešiti i o tome kako ćemo se kajati ako ne budemo bili spremni da probamo stare greške da ispravimo a nove da ne počinimo.

Budućnost je tako neizvesna da je često precenjena.

Ništa se ne dešava bez prošlosti.

Učimo se čitanju znakova kraj istorijskog puta.