Dosije ITALIJA

Autor: Danilo Koprivica, politikolog

https://www.youtube.com/watch?v=o3AeJot120M

Hoće li italijanskim izborima osokoljena evropska desnica skupiti dovoljno hrabrosti da glasno parafrazira najznačajnijeg zapadnoevropskog političara prošlog veka: EU kao savez suverenih evropskih država – DA, ali EU kao nadnacionalna superdržavna organizacija – nikako NE?

Pričamo o stvaranju italijanske nacije, o fašizmu, o socijalizmu, o populizmu. Pričamo o tome koliko su Romeo i Julija izmišljene ličnosti, za razliku od Kazanove i od Musolinija.

Sećajući se okupacije Etiopije i kolonizacije Libije, odgovaramo na pitanje da li su Italijani bili fini fašisti i nežni okupatori?

Pitamo ko je glavni krivac za prizivanje duha fašizma – politički impotentna i programski sluđena evropska levica, sve otuđeniji briselski komesari ili tek sasvim predvidiv populizam evropskih desničara?

Kada ste poslednji put bili u Veneciji? Pravi je trenutak da se uoči nuklearnog smaka sveta poseti Laguna Veneta, gde se za razliku od stvarnosti umire od lepote i od uzbuđenja.

GASTROEGOIST vas vodi kroz autentična gastronomska iskustva i glasno razmišlja: da li su Italijanke stvarno najuzbudljivije žene sveta…

Da li su Srbi danas spremni da rasterećeni dalje odbrane teritorija i interesa eks-jugoslovenskih država u realnijem svetlu sagledaju italijansko-srpske odnose tokom dvadesetog veka?

Da li ste skoro gledali Bertolučijev Dvadeseti vek?

Vreme je za sedamdeset četvrtu  „Zelenu debatuˮ, za novu sesiju serijala DOSIJE.

Privlačnost Italije dobrim delom počiva i na njenim regionalnim različitostima. Zemlja je Ustavom iz 1948. podeljena na dvadeset regija koje imaju svoj parlament, vladu i premijera. Viši stepen autonomije uživa pet regija, a regija Trentino – Južni Tirol ima dva glavna grada.

Do ujedinjenja, dakle sve do druge polovine devetnaestog veka, Italija je bila podeljena na devet država, dok je na severu Lombardijom i Venecijom vladala Austrija. Razvijeni sever je težio ekspanziji i ujedinjenju, tražeći nove resurse i nova tržišta. Najrazvijenija država Pijemont je uz pomoć Francuske povela rat protiv Austrije sa namerom priključenja Lombardije i Veneta Pijemontu, dok bi Francuzi za podršku dobili grad Nicu i regiju Savoju. Nakon što su Francuzi ostvarili svoj ratni cilj, ostavili su Pijemont samo sa pripojenom Lombardijom.

Okončanjem ustanaka i nakon referenduma 1860. godine Parma, Modena i Toskana se priključuju Pijemontu. Tek tada Napoleon Treći putem referenduma i formalno pripaja Savoju i Nicu Francuskoj. Iste godine, nakon pada dinastije Burbona u Napulju, dolazi  do priključenja Kraljevine Dve Sicilije.

Time je 1861. stvorena kraljevina Italija, a dotadašnji kralj Kraljevine Sardinije, Vitorio Emanuele Drugi, postao je prvi italijanski kralj. Godine 1866. nakon poraza Austrije od Pruske, prisajedinjena je Venecija. Godine 1870. dolazi do prisajedinjenja preostalih delova papske države. Od tada je Rim prestonica kraljevstva.

Ceo revolucionarni proces i pokret za ujedinjenje zemlje je trajao od 1815. do 1870. Najveće zasluge pripadaju pokretu Rizorđimento i njegovom harizmatičnom lideru Đuzepeu Garibaldiju. Legendarna je njegova akcija Pohod hiljade, kojim je najpre osvojena Sicilija, a potom i Napulj, sve uz političku podršku Velike Britanije uzrokovanu zbližavanjem Kraljevine Dve Sicilije sa Rusijom i učešćem Pijemonta u savezu protiv Rusije u Krimskom ratu (1853–1856).

KRAJ PRVOG SVETSKOG RATA I POČETAK  USPONA FAŠIZMA

Benito Amikare Andrea Musolini je 1919. formirao borbene odrede – Fasci Italiani di Combattimento. Godine 1921. osnovao je Nacionalnu fašističku partiju; 1924. povezuju ga sa ubistvom vodećeg socijaliste Mateotija, a on 1925. tokom govora u Parlamentu, preuzimajući političku odgovornost za to ubistvo, zapravo uvodi diktaturu; 1935. osvanuo je na naslovnoj strani Tajmsa, napao je i okupirao nezavisnu Etiopiju, a grupa nemačkih profesora ga je predložila za Nobelovu nagradu za mir. Vladao je cenzurom i diktatom medija, državnom i paradržavnom represijom.

 Dvadeseti vek (Novecento) je film Bernarda Bertolučija koji je premijerno prikazan na Kanskom festivalu 1976. Radnja prati odrastanje dvojice mladića iz različitih društvenih klasa, tokom sukoba fašizma i komunizma. I u ovom filmu Bertoluči je političku aktivnost snažno povezivao sa gotovo animalnom seksualnošću. U filmu igraju Robert de Niro, Žerar Depardje, Dominik Sanda, Donald Saderland, Bert Lankaster, Alida Vali, Stefanija Sandreli… Trajanje originalne verzije filma je pet sati i sedamnaest minuta, pa je u mnogim zemljama prikazivan iz dva dela.

POČETAK DRUGOG SVETSKOG RATA I POČETAK KRAJA MUSOLINIJA

Nakon vojnih uspeha početkom rata fašističke imperijalne ambicije nisu dugo potrajale. Italija nije imala dovoljno ni ljudi ni tehnike da kontroliše isprva zauzete teritorije i zvanično je objavila kapitulaciju 8. septembra 1943. Veliko veće, koje je Musolini sam osnovao, izdaje nalog za njegovo hapšenje. Nemci ga postavljaju na čelo Italijanske socijalne republike, koju organizuju na severu zemlje, u periodu od septembra 1943. do 1945. U pokušaju da sa Klarom Petači prebegne u Švajcarsku, Musolini obučen u nemačku uniformu i sa oružanom pratnjom biva pod čudnim okolnostima zarobljen, streljan a njegovo mrtvo telo predato gnevu rulje.

 Fašizam i Jevreji

Dugo je Musolini odbijao da uvede rasne zakone. Javno je isticao da je italijanska armija tokom Velikog rata imala 55 generala jevrejskog porekla. Najmanje jedna njegova ljubavnica je bila Jevrejka, a njegov drugi sin je bio okružen jevrejskim saradnicima i prijateljima. Godine 1938. Italija je donela rasne zakone koji su se selektivno i dosta nevoljno primenjivali. Tokom rata Jevreji su bežali prema Italiji, a jedan broj njih je relativno slobodno živeo u za to namenjenim zonama. Prva masovna stradanja Jevreja dolaze sa nemačkom okupacijom Italije. Mesec dana nakon italijanske objave rata Nemačkoj, 16. oktobra 1943. godine, 1259 ljudi je uhapšeno u rimskom getu i okolini i odvedeno u kasarnu pored Vatikana, a odatle u Aušvic. Samo šesnaest ih je preživelo. Tim povodom upravo su juče pobednici aktuelnih izbora i naslednici Italijanskog socijalnog pokreta izdali ljudski korektno, a politički ohrabrujuće saopštenje. Oko 7500 Jevreja je stradalo tokom rata u Italiji.

ITALIJA U DOBA DEMOKRATSKOG TERORA

Drugi svetski rat je u svakom pogledu devastirao zemlju. Morale su proći decenije da bi se uz značajnu američku pomoć Italija počela društveno i privredno konsolidovati. Privredni i društveni oporavak teško razorene zemlje i društva taman je doneo prve rezultate kada su usledile godine politički motivisanog terora iza koga su stajali mračni i oprečni politički interesi. Počelo je 1969, kada je neofašistički bombaški napad na rimskom trgu Fontana doveo do smrti sedamnaest nevinih ljudi.

Nastavilo se 1978. otmicom i ubistvom Alda Mora, verovatno najkonstruktivnije ličnosti tadašnje italijanske političke scene. Nakon što je ubijeno njegovih pet telohranitelja, od strane Crvenih brigada, Moro je najpre otet, da bi posle pedeset i pet dana bivši dvostruki premijer, čovek koji je u svojim rukama držao ključ društvene stabilnosti kroz sporazum komunista i demohrišćana, bio ubijen. I mestom na kome je njegovo telo ostavljeno, teroristi su poslali jasnu poruku.

Jun 1980. doneo je novu osamdeset i jednu žrtvu, tokom obaranja putničkog aviona na liniji Bolonja–Palremo. Već narednog meseca usledio je bombaški napad sa osamdeset i pet mrtvih na železničkoj stanici u Bolonji.

Usledili su dugi i mučni sudski procesi kojima su bile obuhvaćene mnoge diskretne i tajne organizacije italijanskog i zapadnog društva. Ređala su se imena ministara, poslanika, vojnih i policijskih čelnika, koji su se pre zaklinjanja italijanskom društvu, zakleli i nekim drugim centrima mračne moći.

Tokom ovog perioda običnim ljudima postala je vidljiva nemoć zarobljene zvanične države što je dovelo do kraja poverenja u tradicionalne partije i do sumraka komunista, a to je uostalom i bio jedan od ciljeva organizovanog terora – da se na bilo kakav način i bilo kakvim sredstvima ne dozvoli jednoj crvenoj političkoj partiji da do demokratske vlasti dođe evolutivnim, dakle mirnim putem.

Eto odgovora otkud sve te nove male stranke i politički pokreti čudnih imena na novijoj  italijanskoj političkoj sceni. Ostaje pitanje, da li današnja Italija za njih glasa iz besa na mračna sećanja ili iz očaja?

DOSIJE ITALIJA – ZAŠTO BAŠ SAD

Zato što je Zapad navodno iznenađen i uznemiren sasvim očekivanim trijumfom tvrde desnice.

Zato što samo neupućeni očekuju velike lomove nakon stvaranja nove italijanske vlade.

Zato što trijumf italijanske konzervativne desnice služi da zaplaši sve neposlušne, sem onih najposlušnijih, kod kojih je i ekstremna desnica već odavno nabujala.

Zato što je spoljnopolitička igra unapred dogovorena, a cena tog dogovora je umerena kreativnost na unutrašnjem planu.

Čemu onda Dosije ITALIJA kada se već sve zna?

Zato što je Italija vredna naše svakolike pažnje i bez bitnih očekivanja nakon ovih izbora.

Zato što na italijanskom primeru možemo da naučimo, samo ako hoćemo, kako izgleda demokratsko političko društvo koje neretko funkcioniše po nepisanim i po nedemokratskim principima.

Zato što se međunarodna kriza – politička, ekonomska i migrantska, svakodnevno produbljuje.

Zato što će Italijani uskoro ozbiljnije zatražiti odgovor na pitanje – zašto radimo u korist svoje štete?

Zato što ova koalicija nije poslednje što italijanska desnica ima da kaže kao odgovor na tu krizu.

KAKO JE ĐORĐA MELONI DOŠLA DO POBEDE

Đorđa Meloni je jedini lider veće stranke (2012) koja nije uzela učešće u tehnokratskoj vladi nacionalnog jedinstva Marija Dragija. Dakle, bila je vodeća opoziciona ličnost kada je ta vlada pala u julu.

Sa tipčno konzervativnim sloganom: Bog, otadžbina i porodica, povela je verbalnu bitku protiv prava LGBT zajednice, prava na abortus i protiv naseljavanja i prava muslimanskih migranata. Krajnje je distancirana od ličnosti i od politike Vladimira Putina, lojalna NATO ciljevima i svim zahtevima prema ukrajinskoj krizi.

Dakle, Đorđa Meloni je „2 u 1ˮ. Za Italijane je Salvini, a za EU i SAD je Dragi.

Za predsednika gornjeg doma Senata, na drugu najvišu funkciju u zemlji, izabran je Ignjacio la Rusa, poslanik Braće Italije. On je veliki simpatizer Musolinija i fašističke istorije svoje zemlje. Takođe, veliku simpatiju gaji prema istoriji američkih domorodačkih naroda, pa je sinovima dao indijanska imena: DŽeronimo, Kočiz i Apač.

Za predsednika donjeg doma izabran je Lorenco Fontana, poznat kao evroskeptik, sa otvorenim proruskim i homofobnim stavovima.

Može se očekivati da Salvini, pa i Berluskoni budu poprilično sputani u novoj, 68. po redu vladi, počev od 1946. Za poštovanje dogovora sa Atlantskom imperijom gospođi Meloni sleduju delimično odrešene ruke na unutrašnjem planu, prema nedavno viđenom švedskom modelu – strogost prema migrantima i umereno konzervativna kreativnost prema pojedinim ljudskim pravima. I to je to.

Dakle, lojalnost NATO agendi i komesarima iz Brisela je zagarantovana, kao i predstava za narod u italijanskom parlamentu i na ulicama.

I dok baš danas Melanšon i francuski sindikati očekuju rekordan protesni skup, koji se može lako preneti i na ustalasalu Đenovu, vlada Italije još nema jasne konture, a koplja se lome oko mesta ministra finansija, koje je naročito važno, s obzirom na insistiranja Brisela na produžetku restriktivne budžetske politike.

Kada nezaposlenost zakuca na mnoga vrata, dok ova vlada bude zabavljena sobom i političkim direktivama EU, a levica se možda opet napravi da nije kod kuće, tek tada bismo mogli spoznati pravu, još uvek nevidljivu, italijansku ekstremnu desnicu.

ITALIJANSKO ISKUSTVO

U vremenu u kome će naša uloga u globalnom scenariju naših samozvanih stranih političkih mentora biti daleko bitnija od toga ko nas vodi i gde nas zaista vodi, valja nam pokazati mudro i odgovorno lice.

U vremenu u kome obrazovanje postaje luksuz, kao i pristojna ishrana, kada je decu najjeftinije upisati u rijaliti i u kladioncu, u vremenu kada i najvredniji i najpošteniji ostaju bez posla, dok se drugi neshvatljivo bogate, nikako ne smemo dozvoliti društvenu bedu. Niti imamo prava siromašnima, kojih će biti sve više, oduzeti pravo na fer šansu.

Samo besplatno i široko dostupno obrazovanje i isto takvo zdravstvo grade složnu, prosperitetnu i solidarnu društvenu zajednicu.

Samo temeljno vaspitane i obrazovane  generacije koje ne pristaju na opštu socijalnu nejednakost kao prirodom dan društveni model imaju šanse da sačuvaju ono što su generacije naših predaka sačuvale za nas.

Danas je (17. 10) Svetski dan borbe protiv siromaštva u svetu, ali i u našem društvu u kome više od pola miliona građana ima status apsolutno siromašnih, a preko 25% je na ivici siromaštva, u društvu u kom od minimalca žive porodice 350.000 radnika.

Davnih dana sam ovde nagovestio da će korona imati sindemijske efekte. Medicinske i potencijalno opasnije – društvene. Bogati su postali još bogatiji, a siromašnih je sve više. I taj trend će se nastaviti.

Ova ekonomska kriza je nezapamćen udar na srednju klasu, stub svakog zdravog društva. I mi na taj izazov moramo naći adekvatan odgovor. Kao vernici, kao ateisti, kao agnostici, kao levičari ili kao desničari – svejedno. Protivno, ako ne napravimo taj društveni front, zauzeće ga ekstremni, militanti i krvavog uzbuđenja željni ljudi. Dakle, postojeće besprizorno društveno raslojavanje, siromaštvo i usled krize očekivana beda, jače su gorivo za buđenje evropskog, pa i našeg fašizma, od sveg neofašističkog dekora novoizabrane vlade Italije.

Pred nama su veliki izazovi i teške odluke.  Italijansko mračno iskustvo  je za odgovorne i mudre ljude, a samo takvi treba da nas predvode, veoma dragoceno.

Budućnost je tako neizvesna da je često precenjena. Ništa se ne dešava bez prošlosti.

Učimo se čitanju znakova kraj istorijskog puta.