Досије ИРАН

11/11/2021

Аутор: Данило Копривица, политиколог

 

https://www.youtube.com/watch?v=SjeZ_3tpYAk&t=2239s

Ко зна колико је милијарди барела иранске нафте коштала западна глорификација шахове гламурозне квазидемократије, када унапред знамо одговор на једноставна статистичка питања – да ли је боље доживети просечних 55 година старости, како је то било у доба шаховог квазигламура или поживети 75 година, како је то данас? Да ли је боље имати 37% писмених, како је то било уочи револуције, или готово 90% писмених , како је то данас, у доба мекане теократије?

Упознајемо се са великом земљом и њеном једнако великом историјом, коју су од Велике игре па све до 1979. године немилице походили и пљачакали профитери империјалних земаља, нудећи своје културне обрасце у замену за иранско црно злато.

Причамо о три несрећне судбине, три жене контроверзног последњег шаха Мохамеда Резе Пахлавија, од којих је једна презирала земљу и њене људе, исказујући презир својим несвакидашњим јавним понашањем. Сматрајући себе модерном и прогресивном, а не декадентном, била је у сталном сукобу са иранском традицијом и народним очекивањима. Причамо и о женама данашњег Ирана, које живећи по строгим друштвеним нормама, чине 63% укупног броја студената.

Ово је прича о трећој по значају светској револуцији. И прича о можда најзначајнијој идентитетској револуцији двадесетог века. Иран је данас прва земља на свету по развоју писмености, а последња по конзумирању алкохола и по његовим морталним последицама.

ИСТОРИЈСКЕ НАПОМЕНЕ

Зигурати су месопотамски храмови, терасасте пирамиде на узвишењима, које су градили Сумери, Вавилонци и Асирци. У Ирану их и данас има неколико и материјални су сведоци првих господара ових простора.

Иран је земља у којој су многи зороастријански, јеврејски и хришћански споменици сачувани, упркос покоравањима и међусобним ратовима који су вођени.

Земљом су се смењивала царства, династије, владари. Историја Персије памти многе, а често спомиње само неке: Ахемена, Кира Великог, Дарја Великог, Дарја Трећег, Александра Великог (Проклетог) који је разорио Персеполис, окончао Ахемединску еру и укинуо Персијско царство.

Са Александром наступају Селеукиди, а смењују их Римљани. Доласком Сасанида успостављено је друго персијско царство, названо Ирансхахар (Земља Аријаца).

Следе најезде Муслимана различитих династија, Селџука, па ера Монгола и друштвеног сумрака.

ДИНАСТИЈА КАЏАР

Мухамед-шах отпочиње преузимање власти 1786. године и сели престоницу из Шираза у Техеран. Каџари ће 1828. препустити Русији делове Кавказа, Грузије и Азербејџана. Владаће до 1925, немоћни да се супротстави све већем утицају Русије и Британије на економске и политичке токове у земљи. Последњи представник династије отпочео је реформе са циљем смањења утицаја странаца и шиитског свештеништва, али прекасно јер 1906. године долази до уставне револуције.

Велика налазишта нафте откривена су 1908. године у Хузестану, што ће некима донети профит, а већини Иранаца углавном невољу. Велики рат јача моћ Британије, која 1919. године не успева да наметне крајње неповољне концесионе нафтне уговоре, јер их парламент Ирана одбија.

ДИНАСТИЈА ПАХЛАВИ – РЕЗА ШАХ ПАХЛАВИ

Након хаоса у последњим деценијама Каџарске династије 1921. године, козачки официр Реза Кан приморава последњег каџарског шаха да га именује министром рата. Две године касније, проглашен је премијером, а 1925. године, док Ахмед Шах заувек напушта земљу, Реза Кан преузима власт и оснива нову династију – династију Пахлави.

Поставио је ауторитарну владу, која се заснивала на национализму, милитаризму, секуларизму и антикомунизму, уз свакодневну примену политичке цензуре и државне пропаганде. Централизована и ауторитарна влада покреће модернизацију земље и на привредном и на друштвеном плану, успостављајући све јаче везе са Немачком. Развија се тешка индустрија, покрећу се значајни инфраструктурни пројекти и почиње градња националне железнице. Започиње стварање образовног система, побољшање здравственог система и долази до реформе правосуђа и доношења грађанског законика.

Укидају се повластице за странце, што се посебно односило на Британију и Русију, као „велике играче”.

Од 21. марта 1935. међународна заједница почиње да користити назив Иран, локализам још од времена сасанидске ере. Исте године, донесена је забрана ношења вела за жене, као и обавеза облачења мушкараца у западњачком стилу.

ДИНАСТИЈА ПАХЛАВИ – МОХАМЕД РЕЗА ШАХ ПАХЛАВИ

Долази на престо 1941. године, након уласка британских и совјетских трупа и очеве изнуђене абдикације због пронемачких ставова. Уз подршку Америке 1946. године успешно разрешава прву хладноратовску кризу, повративши територије тзв. НР Азербејџана и Курдистана.

Саучествовао је у војном пучу 1953. године, којим је свргнут први демократски премијер Мохамед Мосадек, а он је уз подршку Запада од уставног постао изразито ауторитарни монарх. Вестернизовао је земљу, споводећи план реформи „бела револуција“ и у потпуности је елиминисао политичке противнике.

ПРЕМИЈЕР ИРАНА, ТАЈМОВА ЛИЧНОСТ ГОДИНЕ, САХРАЊЕН У ДНЕВНОЈ СОБИ

Акцијама ЧИЗМА и АЈАКС августа 1953. извршен је државни удар и збачен Мохамед Мосадек, демократски премијер Ирана, интелектуалац, реформатор, националиста пролеве оријентације. Концепт удара био је са потписом Британаца (МИ-6), а реализација је поверена већином Американцима (ЦИА). Мосадек је постао премијер две године раније.

Узрок је био очигледан – пре свега, задржавање нафтних концесија, а потом и страх од социјалистичких идеја, с обзиром на то да је Мосадек доста храбро кренуо у социјалне и аграрне реформе. Иранска нафтна индустрија је 1951. године, под контролом Англо-персијске нафтне компаније (AIOC) у британском власништву (данас БП), одлучила да не преговара око свог статуса, након чега је Мосадековом иницијативом дошло до национализације.

Шах се, током пуча, а након потписивања декрета, „склонио” из земље у Италију. Према западним изворима и 2013. године откривеним документима ЦИА, најозлоглашенији криминалци из Техарана потплаћени су да организују напад на Мосадекову резиденцију. Међу плаћеницима, према истим изворима, били су и припадници свештенства, војске и полиције. Десетинама камиона и аутобуса из унутрашњости довезено је на стотине наводних шахових присталица, а заправо – добро обучених и припремљених паравојника за дејства у оваквој ситуацији.

Било је више стотина погинулих током немира, а Мохамед Мосадек је утамничен. Две године раније, од стране њујоршког магазина Тајм проглашен је за личност године 1951. Конкуренти су му били Труман, Черчил и Ајзенхауер. Мосадек је 1967. умро у кућном затвору, а због страха власти од народног окупљања, сахрањен је у дневној соби.

Овај догађај најавио је еру општенародне нетрпељивости према САД и почетак дугог краја све репресивније династије Пахлави.

ИСЛАМСКА РЕВОЛУЦИЈА

Након смрти Мохамеда Мосадека земљом јачају шиитска вера, национализам и антизападно расположење. Појављује се фанатични проповедник Ајатолах Хомеини, који говори против Америке, Израела и шаха и позива на повратак вери и шеријату. На његов позив, Иран потресају огромни штрајкови, демонстрације са хиљадама мртвих. Горе биоскопи у којима се приказују западни филмови. Власт кроз акције тајне полиције САВАК-а брутално и подло одговара, јачајући народну жељу за променама и осветом.

Протеран из земље, Хомеини иде од Турске, преко Ирака до Француске, одакле ће се вратити 1. фебруара 1979. Непосредно пред његов повратак, западни лидери из прагматичних разлога ускраћују подршку оболелом шаху и остају затечени када је Хомеини за кратко време, након освета и егзекуција, референдумом проглашасио Исламску џамахирију (републику), укидајући тиме монархију стару готово 2500 година. Жеља Запада да заустави продор левичарских идеја, а са њима и продор Совјета, као и намера да како-тако задржи повлашћен статус у деоби иранских ресурса, била је јача од објективне процене догађаја.

Од талачке кризе (4. 11. 1979 – 20. 1. 1981), од када датира трајни прекид дипломатских односа и увођење америчких санкција, па све до оптужби САД на рачун Ирана у вези са развојем нуклеарног наоружања, у односима две земље траје криза која не јењава. Како на кризи неке регионалне силе мисле да профитирају, свакодневно је врло систематично потпирују. А Иран чешће стрпљиво, иако каткад и екцесно, одговара, али иде даље и све више напредује на пољу науке, образовања, здравства…

ИРАНСКО ИСКУСТВО

И поред неправедне медијске сатанизације на глобалном нивоу, у којој учествују западни, израелски и многи заливски медији, Иран крупним корацима мења своју стварност на боље, чврсто решен да повраћене ресурсе не испусти лако, јасно дајући до знања да се данашњи Техеран под ултиматумима и уценама не савија лако.

У самом граду Техерану, који се простире на надморској видини од 1000 до 1800 метара, живи око 7,5 милиона становника. Од тог броја 96% је шиита, а постоји 37 хришћанских цркава за 56.000 верника, 29 синагога за 5.000 Јевреја и 5 зороастријских храмова за 10.000 следбеника древне религије. На ширем градском подручју је око стотинак хришћанских цркава, од којих су најбројније јерменске, којих је 42. То је разумљиво, јер на тлу савременог Ирана Јермени живе преко хиљаду година.

Устав земље признаје хришћанску, јеврејску и зороастријанску религију, које имају своје представнике у парламенту (Меџису), али је њихових припадника сваке године све мање.

Свакодневна борба реформиста и изразито конзервативних теолошких снага не јењава, али не утиче одлучујуће на све упечатљивије материјалне и нематеријалне податке о развоју. То не значи да Ирану не треба пожелети да се мења у разумније друштво према нашим, западним стандардима, али му свакако не би требало одмагати са инсистирањем на правилима понашања која су у супротности са њиховом традицијом и вером, с тим да са било којим и са било чијим милитантним екстремизмом не би требало правити компромис. Тим пре што један другог хране.

Не може се на боље мењати друштво без уважавања и са ниподаштавањем његове традиције, историје и религије.

Не може се дуго владати једном земљом, распродајући њене ресурсе за насловне стране западних медија.

„Велике земље” могу условљавати, санкционисти и уцењивати „мале земље” под различитим изговорима али онда, оне земље које уцењују, нису светски, политички и цивилизацијски лидери, већ водећи глобални уцењивачи и отимачи ресурса – „политички и цивилизацијски предатори“.

И није питање имамо ли шта научити на иранском искуству, него имамо ли мудрости и снаге научено применити у своју корист.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања