Dosije BRAZIL

Autor: Danilo Koprivica, politikolog

https://www.youtube.com/watch?v=8l36hrxbZk0

Možda najveći fudbaler svih vremena, Edson Arantes do Nasimento, trećeg dana ove godine sahranjen je na devetom spratu groblja u rodnom Santosu.

Možda najkontroverzniji aktuelni svetski predsednik, Luiz Injasio Lula da Silva, levičar po opredeljenju, zatvorenik po optuženju i, za nas ništa neobično,  metalostrugar po zanimanju, prvog dana ove godine po treći put se prihvatio mandata, podržan od strane levičarskih predsednika Južne Amerike, ali i od strane predsednika i zvanične administracije SAD.

Zasigurno poslednji muški član domorodačkog naroda Juma, starac po imenu Aruka, umro je od korone, prvog dana trećeg meseca prošle godine. Od tog dana pa do danas, zauvek je iščezao šarenoliki život na najmanje 10.000 km² nestale prašume brazilske Amazonije.

Brazil, jedinstvo suprotnosti, carstvo duha i carstvo materijalizma.

Samba, kafa, karnevali, fudbal, kandoble… Neke od naših asocijacija na Brazil  potiču iz njegove obojene vitalnosti, a neke iz kolonijalnog nasleđa. Mnoge dolaze iz samih afričkih korena brazilske nacije, koju i danas dobrim delom čine oni koji se samo prave da ništa nemaju.

Brazil, zemlja sa pojavno najupečatljivijim socijalnim razlikama.

Bogati protiv siromašnih, desnica protiv levice, Flamengo protiv Fluminensea, Katolička crkva i ateisti protiv evangelista, Korintijans protiv Palmeirasa, ateisti protiv bogova i kultova.

Pričamo o Brazilu, nedovoljno upućeni u to koliko zapravo pričamo o nama.

Vreme je za sedamdeset sedmu Zelenu debatu, za novu sesiju serijala „Dosije“.

EVROCENTRIČNE ISTORIJSKE NAPOMENE 

Pedro Alvares Kabral je 22. aprila 1500. stupio na tle današnjeg Brazila proglasivši zemlju portugalskom teritorijom koja će 1549. biti objedinjena u Generalni guvernorat Brazil.

I dok su se šećerna trska i zlato izvozili, a robovi iz Afrike, pretežno iz Nigerije, uvozili, ratovi sa domorocima i drugim osvajačima su se umnožavali. Ugrožena od strane Napoleona i Španije, portugalska dinastija je proglasila Rio glavnim gradom, za tu priliku, novoimenovanog Kraljevstva Portugala, Brazila i Algarve. Po povratku u Evropu, kralj Žoao Šesti je imenovao svog sina princa Pedra regentom Kraljevstva Brazila. Princ Pedro će (pre)savesno shvatiti svoju ulogu, te će odbiti zahteve matice da se Brazilu vrati kolonijalni status. Uskoro, podržaće nezavisnost zemlje, zahvaljujući čemu je imenovan za prvog cara Brazila 1. 12. 1822. Nakon kraćeg rata, Portugalija je u  avgustu 1825. zvanično priznala Brazil kao nezavisnu državu. Pedro Prvi je abdicirao 1835. u korist petogodišnjeg sina, do čijeg punoletstva će zemlja prolaziti kroz mnoge  pobune i nemire. Tokom pedeset tri godine vladavine, Pedro Drugi je vodio tri dosta uspešna „komšijska“ rata: Laplatski, Urugvajski i Paragvajski rat.

Ropstvo će formalno biti ukinuto 1850. a konačno tek 1889. Iste godine oficiri vojske i ekonomska elita pučem su ukinuli monarhiju i Brazil je barem formalno postao republika. Umesto demokratije zavladala je diktatura. Tako je 1910. u Brazilu od dvadeset dva miliona ljudi bilo samo 627 hiljada birača, a sloboda štampe je bila ukinuta.

Poražen na izborima 1930, potpomognut vojskom, Žetulio Vargas je izvršio prevrat s namerom da uvede vanredno stanje, na brzinu sredi stvar i samo kratko vlada. To „kratko stanje“ se pretvorilo u diktaturu koja je potrajala do novog puča 1945. Vargas se vratio na vlast izborima 1950, ali je u jeku nove političke krize počinio samoubistvo 1954.

Nakon deset godina vlasti, tokom kojih su se izređala tri predsednika, od kojih je samo Žozelino Kubiček vladao pun mandat, obeležen ekonomskim uspesima i osnivanjem Brazilije (1960), vlast je opet preuzela vojna hunta. U kombinovanoj atmosferi diktature i privrednog rasta, hunta će sići s vlasti tek 1985.

Dva istorijske pažnje vredna predsednička mandata ostvario je Ferdinand Kardoso koji je u periodu 1994–2002. uspešno realizovao ekonomski program „Plan real“. Miran prelazak vlasti sa Kardosa na Lulu da Silvu bio je znak da je Brazil napokon stekao političku stabilnost.

USTAVNO UREĐENJE

Ustav definiše Brazil kao neraskidivu uniju dvadeset šest saveznih država, federalnog distrikta i 5564 opština. Vlast je podeljena na sudsku, zakonodavnu i izvršnu.

Brazil je demokratska republika sa predsedničkim sistemom. Predsednik je i šef države i premijer, a bira se na četvorogodišnji mandat, sa mogućnošću reizbora.

Nacionalni kongres je dvodomna skupština i sastoji se od Predstavničkog doma i Senata, uz učešće predstavnika deset-petnaest partija, biranih proporcionalnim sistemom.

RELIGIJA

 Brazil je i dalje zemlja s najviše katolika na svetu. Prema popisu iz 2010, katolici su činili 64,6% stanovništva, protestanti 22,2%, spiritisti 2%, sledbenici ostalih religija 3,2%, ateisti i agnostici 8%. Današnje procene govore o tek 50% katolika i oko 31% protestanata. Procenjuje se da će se njihov broj izjednačiti do 2032. Podsećamo, 1980. katolika je bilo 88,9% a protestanata (evangelista) 6%. Evangelistička ekspanzija je otpočela 1986. sa glasinama o proglašenju katolicizma kao jedine zvanične religije u zemlji. Te 1985. izabrana su trideset dva savezna poslanika koji su bili evangelisti. Danas ih ima sto pet, a evangelističkih senatora petnaest.

Za uzrok naglog pada interesovanja za pripadanje katoličanstvu, smatra se neadekvatan odnos Katoličke crkve, a pre svega Vatikana, prema društvenim dešavanjima na tlu Južne i Srednje Amerike, gde je tokom decenija vladavine hunti i diktatora bilo malo razumevanja vrha Crkve za vapaje naroda i lokalnog sveštenstva. Tačno je da je papa Jovan Pavle Drugi (1978–2005) obišao celu Južnu Ameriku, susretao se sa svim diktatorima i revolucionarima, ali je verovatno prvi među zaslužnima što je katolička crkva tamo ostala bez oko sto pedeset miliona vernika. Na njegovim pozicijama je još od kardinalskih dana bio i njegov naslednik papa Benedikt Šesnaesti (2005–2013) .

Tek će papa Franja, čiji je izbor u direktnoj vezi sa strmoglavim padom katoličanstva u Latinskoj Americi, promeniti retoriku i povući bitno drugačije konkretne poteze. Tako je u Vatikanu primio Gustava Gutijeresa, začetnika „teologije oslobođenja“, a potom mu je uputio javnu čestitku za devedeseti rođendan. Pri tome, sve češće iznosi  misli o aktuelnom stanju u svetu, koje su veoma bliske stavovima zagovornika teologije oslobođenja (enciklika Laudato Si’, 2015).

TEOLOGIJA OSLOBOĐENJA

Teologija oslobođenja je svakako najznačajniji doprinos Latinske Amerike savremenom katoličanstvu, pa i hrišćanstvu uopšte. Bilo da je prihvatana ili da je kritikovana, ona je skrenula pažnju na siromaštvo i bedu običnog naroda i istakla temu društvenog raslojavanja u prvi plan, na tako jasan i efikasan način da će to postati reper za odnos i Vatikana i drugih centara svetske društvene moći.

Gustavo Gutijeres, peruanski teolog i dominikanski sveštenik, smatra se njenim osnivačem. Pokret je  ozvaničen na biskupskoj konferenciji  u Medeljinu 1968, a teorijski je zaokruženo izložen u njegovoj knjizi Teologija oslobođenja: Istorija, politika, spasenje (1971). Pokretu je pristupio veliki broj uglednih katoličkih i društvenih mislilaca Latinske Amerike, ali i ogroman broj sveštenika iz cele hijerarhije katoličke crkve od kojih će neki životom, a neki smrću, obeležiti svoje vreme.

Rutilio Grande Garsija bio je jezuitski sveštenik u Salvadoru. Ubijen je 1977. zajedno sa još dvojicom Salvadoraca. Bio je prvi sveštenik ubijen pre početka Salvadorskog građanskog rata.

Oskar Arnulfo Romero bio je četvrti nadbiskup San Salvadora. Osuđivao je siromaštvo, društvenu nepravdu, ubistva i mučenja. Ubijen je 1980. tokom mise, a na njegovoj sahrani je aktivirana bomba koja je usmrtila četrdeset dvoje ljudi. Time je započeo krvavi građanski rat.

Helder Kamara, nadbiskup brazilskog Recifea, vrativši se sa Drugog vatikanskog sabora, koji je zaključen 1965, podelio je na korišćenje crkvenu zemlju osiromašenim seljacima, a sam se iz biskupske palate preselio u skromnu kuću. Kada je „crveni biskup“, kako su Kamaru protivnici nazivali, umro 1999, tadašnji brazilski predsednik Kardoso je proglasio trodnevnu nacionalnu žalost, uprkos njihovim žustrim političkim sukobima.

Ostao je upamćen širom sveta po rečima: „Kada siromašnima dajem hranu, nazivaju me svecem, kada pitam zašto siromašni nemaju hrane, nazivaju me komunjarom.“

Pored katoličanstva i evangelizma u zemlji je prisutno i nekoliko sinkretičkih religija koje imaju dvoreligijske ili višereligijske elemente. Neke su deo afričkog nasleđa, kao kandoble, umbanda (urbana verzija kandoblea) i makumba. Neke su, opet, deo spiritualizma, čiji se pravac u Brazilu naziva spiritizam. Trend je da se i ove religijske grupe uvećavaju i da je sve više onih koji napuštaju dosadašnje sinkretičke elemente, opredeljujući se za verovanja iz afričke postojbine kao jedina i nezamenjiva.

DOSIJE BRAZIL – ZAŠTO BAŠ SAD?

Zato što su izbori u Brazilu u fokusu imali tri ključna pitanja današnjeg sveta:

– EKOLOGIJA – budućnost Amazonije, kao budućnost Brazila i sveta;

– SOCIJALNA NEPRAVDA – odnos prema sve većem jazu između bogatih i siromašnih;

– RELIGIJA – tačnije njeno mesto u društvenom životu.

Zato što su se nakon izbora, nizali događaji koji su dali dodatan smisao preispitivanju ove zemlje: neuspeo poziv na još jedan vojni puč, kao i smrt pape Benedikta Šesnaestog, koji je za života donosio neke veoma važne odluke koje su se ticale katolika i katoličanstva na tlu Južne Amerike.

Dosije BRAZIL, zato baš sad.