Dosije 2022

Autor: Danilo Koprivica, politikolog

https://www.youtube.com/watch?v=qB4V_70yWRE&t=593s

Sećajući se dva značajna apokaliptična filma, razgovaramo o najznačajnijim događajima i o najinteresantnijim Dosijeima iz godine za nama.

Primećujemo da je Tajvan pre dve nedelje na lokalnim izborima glasao pretežno za kandidate Kuomintanga, što je dovelo do toga da je predsednica države podnela ostavku na mesto predsednice, ovaj put gubitničke, antikineske Demokratske napredne stranke. Zaključujemo da su time Tajvanci demonstrirali barem dve stvari: da neće lako pristati na ukrajinski scenario i da shvataju suštinu demokratije.

Pričamo o ratu u Ukrajini i o ratu u Jemenu, o sve većim socijalnim razlikama, o socijalnoj pravdi i o solidarnosti, o tome šta je hteo da nam poruči Dostojevski kada je napisao Smiri se, gordi čoveče.

Glasno razmišljamo o sukobu civilizacija, o potrebi čoveka da bude verujući, o Malrovoj tezi da će 21. vek biti vek religija ili ga neće biti. Pretresamo aktuelnu ponudu na globalnom tržištu ideja i dogmi, odgovarajući na pitanje – da li bi se savremeni čovek vratio Bogu svome kada bi barem 99% bio siguran da će postati neopozivo uspešan ili makar doživotno mlad?

Podsećamo se Konradovog romana Srce tame (1899), poeme Pusta zemlja (1922) Tomasa Sternsa Eliota, čije stihove je možda najznačajniji britanski moderni poeta napisao obuzet bezumljem Velikog rata i inspirisan Vagnerovom muzikom. Istom onom koju je 1979. Fransis Ford Kopola u kultnom filmu doveo u vezu sa krajem civilizacije. Jer kada muziku Kas valkira dovedete u vezu sa ekstazom ljudske destrukcije, a glavnom junaku namenite da pročita Eliotove stihove Mi smo šuplji ljudi, druge nema nego da pomislite da je Osvald Špengler zapravo koscenarista ovog filmskog remek-dela.

Gledajući iz aktuelnog ugla pomenute scene filma Apokalipsa danas (1979), jasno prepoznajemo Špenglerova zapažanja sa početka dvadesetog veka o mogućem kraju faustovske kulture, koja je možda baš u Vijetnamu prešla civilizacijski Rubikon i koja je protekle godine žrtvovala Ukrajinu poput vodenog bivola u završnoj filmskoj sceni.

„Velika civilizacija se ne osvaja spolja, sve dok sama sebe ne sruši iznutra.ˮ (Vilijem DŽejms Djurant, Istorija svetske civilizacije)

Pričamo o globalnoj ekonomskoj i duhovnoj krizi, o ekonomiji i o ekonomiji, o razlici između društvenog razvoja i privrednog rasta, o razlici između plitke ekologije održivog razvoja i duboke (dubinske) ekologije, tragajući za odgovorom na pitanje – da li bi i Hrist danas bio ekolog ?

Parafrazirajući Marksa, primećujemo da je naše vreme obeleženo otuđenjem čoveka od čoveka, čoveka od Boga i čoveka od prirode. Zabrinuti, slutimo hitnu potrebu i razmišljamo o okviru za novi društveni dogovor:

SPORAZUM SA ČOVEKOM SKROMNIM, SA BOGOM SVEPRISUTNIM I SA PRIRODOM SVERODNOM.

Budućnost je tako neizvesna da je često precenjena. Ništa se ne dešava bez prošlosti.

Učimo se čitanju znakova kraj istorijskog puta.