Doktrine koje su uticale na karakter međunarodnih odnosa

Autor: dr LJubiša Despotović

Pre nego li izložimo neke od doktrina koje smatramo značajnim za karakter i prirodu savremenih međunarodnih odnosa, ističemo često prećutkivanu činjenicu da se ogromna većina takvih doktrina trude da na specifičan, a često i potpuno nenaučan način protumače međunarodne odnose. Zato je važno na samom početku napomenuti sledeću metodološku razliku između doktrina i klasičnih teorija sa naučnom pretenzijom. Za razliku od naučnih teorija kao sistematičnih misaonih celina koje u skladu sa svojim osnovnim teorijskim postulatima, metodologijom i pojmovnim aparatom daju relativno konzistentno objašnjenje, klasifikaciju i tumačenje međunarodnih odnosa, doktrine su više praktično-politička eksplikacija pojedinih teorijskih koncepata ili pak geopolitičkih projekata vlada kojima se nastoji osmisliti, protumačiti i opravdati zašto se neki politički ciljevi i interesi targetiraju i realizuju a drugi ne. One su neka vrsta praktičnog vodiča koji donekle objašnjavaju motive i ponašanja određenih aktera kroz vođenje njihovih realnih politika u kontekstu mimikrijom maskiranih tokova međunarodnih, političkih i društvenih odnosa. Dakle, doktrine su u najčešćem slučaju naučno-metodološki nedovoljno utemeljena i ideološka viđenja politike, ili međunarodnih odnosa, primarno motivisana što efikasnijom realizacijom nacionalnih interesa zemalja iz koje dolaze njihovi tvorci i autori. U mnogim slučajevima a za razliku od naučnih teorija njihovi kreatori nisu jasno markirani ili naznačeni. Zbog toga što se doktrine najčešće oblikuju u zatamnjenim prostorima moći kao praktično politička eksplikacija konkretnih planova ekspanzije i intervencionizma u međunarodnim odnosima. One, dakle, najčešće nastaju kao plod zakulisnih igara političara, neformalnih krugova intelektualaca ili geopolitičkih doktrinara bliskih vladajućim elitama svojih zemalja.

1. Doktrina o ograničenom suverenitetu

Još od uspostavljanja Vestfalskog mira iz 1648. godine postojao je međunarodni poredak koji je u velikoj meri poštovao garanciju suvereniteta, osobito po veličini, malim i srednjim državama, jer se suverenitet velikih država retko kada dovodio u pitanje čak i kada su svoje konflikte rešavale vojnom silom. Dakle, sve do kraja Drugog svetskog rata, i formiranja velikih vojno-političkih blokova, garancija suverenosti bila je u značajnoj meri poštovana i mogla se menjati samo dogovorom velikih sila na međunarodnim kongresima. Formiranjem vojnih paktova i ideoloških blokova prvo NATO pakta (1949) a onda i Varšavskog ugovora (1955) stvari su se iz osnova promenile. Garancija suverenosti više nije poštovana jer su države članice novih blokova bile dužne da primarno iskazuju svoju lojalnost centrima vojno-političke moći u njima, dakle, Vašingtonu ako je NATO u pitanju i Moskvi ako je u pitanju Varšavski pakt.

Šezdesetih godina dvadesetog veka, nastale su u okrilju ovih saveza doktrine koje su na doktrinarnom i na praktično-političkom planu imale zadatak da opravdaju aberacije i odstupanja kada je u pitanju poštovanje suverenosti njihovih čalanica ili suvereniteta država uopšte. Pošto su navodno uživale zaštitu, pomoć i podršku blokova kojima su pripadali a osobito njihovim glavnim centrima moći i upravljanja, države članice bile su dužne da se odreknu dela svoje suverenosti u njihovu korist i povinuju se strogim nalozima i diktatu. Tako su i nastale političke doktrine o ograničenoj suverenosti, kojima se pravdalo „pravo intervencije“ u zemljama članicama saveza, a malo kasnije i svim drugim državama.

a) doktrina o uslovnom suverenitetu sovjetskog ideologa Kovalova, nastala je u sklopu Varšavskog pakta koju mnogi prepoznaju i kao Brežnjevljevu doktrinu jer je u njegovo vreme najviše primenjivana. Iz savremene istorije poznate su već vojne intervencije SSSR u Mađarskoj, Poljskoj, Čehoslovačkoj, a kasnije i u Avganistanu (koji nije bio član Varašavkog saveza) kojom je sovjetski hegemonizam promovisan kao ekskluzivno pravo da se brane vrednosti socijalizma i zajedničke odbrane koje su bile ugrožene od strane suviše reformatorskih i revizionističkih režima u njima.

b) doktrina o ograničenom suverenitetu Sidelmana, ili kako je neki prepoznaju i kao Monroova doktrina praktikovana je u drugom vojno-političkom taboru – NATO paktu. I ona insistira na pravu atlantskog hegemona da interveniše u slučaju procene da je neophodno zaštititi vlastite interese, ali sada ne samo unutar postojećeg bloka vojno političkih organizovanih država, nego bilo gde u svetu gde oni procene da je to neophodno. Ova doktrina naročito postaje aktuelna od kada se početkom devedesetih godina dvadesetog veka konstituisao monopolarni poredak moći i kada su SAD postale jedina super sila u svetu. NJom će biti pravdane mnoge vojne intervencije širom sveta, a radi veće uverljivosti biće dopunjena doktrinom o odmetničkim država prema kojima je u okviru međunarodne zajednice navodno dozvoljena upotreba svake sile uključujući i brutalnu vojnu odmazdu.

Ozbiljna pretnja suverenosti nacionalnih država danas dolazi i od tzv. nedržavnog sektora: transnacionalnog kapitala, međuvladinih organizacija, globalističkih NVO, sajber aktivista, terorista i sl. Svi oni zajedno u teskobnim vremenima globalizacije kao glavnu metu osporavanja suverenosti targetirali su nacionalnu državu i ozbiljno rade na demontaži njenih bezbednosnih kapaciteta. „Pretnja opstanku određenog sistema ili društva država može da dođe i od univerzalnih međunarodnih organizacija i drugih transnacionalnih subjekata svetskog sistema: u svakom slučaju, na udaru je prvo vodeća uloga suverene, nezavisne, nacionalne države“ (D. Simić 2009: 118).

2. Doktrina domina ili „trulih jabuka“

Doktrina domina se uzima kao naziv za pragmatičku politiku Vašingtona koja je kreirana nakon Drugog svetskog rata, kao posledica jasnog planiranja i potrebe ostvarenja novog svetskog poretka uređenog po merilima i interesima SAD kao vodeće vojne i političke sile atlantističkog Zapada. Za jednog od njenih glavnih kreatora uzima se Henri Kisindžer (koji će je potpuno uobličiti i sprovoditi u delo), siva eminencija američke spoljne politike i u jednom periodu vršilac najznačajnijih državnih funkcija. Kodirana kroz naziv Velika oblast, ova doktrina je namenjena potčinjavanju ostatka sveta interesima američkih kompanija i njenim imperijalnim potrebama.

Neka u kasnijem vremenskom periodu objavljena dokumenta američkog Stejt Departmenta kao što je na primer Memorandum Saveta državne bezbednosti iz aprila 1950. godine jasno svedoče o planovima i sredstvima namenjenih njenom ostvarenju. Dve godine ranije, prvi inicijator ove doktrine je bio DŽordž Kenan, šef strateškog tima SAD. U njegovom izveštaju navode se i sledeće činjenice: „Mi imamo oko 50% svetskog bogatstva, a samo 6,3% stanovništva… Naš najveći zadatak u narednom periodu je (…) da zadržimo ovu nesrazmernu poziciju… Trebalo bi prestati raspravljati o nejasnim i nestvarnim ciljevima, poput ljudskih prava, poboljšanja životnog standarda i demokratizacije. Uskoro ćemo morati nastupiti sa pozicije sile“. „U istom tonu, Kenan 1950. na sastanku sa američkim ambasadorima u Latinskoj Americi kazuje da oni moraju biti protiv opasnog praznoverja o tome da se vlast neke države Latinske Amerike stara za blagostanje svog naroda, što američki stratezi nazivaju komunizmom. Kenan kaže da su žrtve ovog praznoverja neprijatelji SAD i preporučuje odgovarajuća sredstva protiv njih“.[1] Protivnici ove američke doktrine nisu bili samo nacionalni političari pojedinih zemalja Latinske Amerike, već i visoki kler Rimokatoličke crkve, neki biskupi na primer koji su kroz tzv. teologiju oslobođenja isticali značaj socijalne ideje i potrebe izlaska iz ponižavajućeg siromaštva većinskog življa južnoameričkog kontinenta.[2] Neki od njih brutalno su likvidirani u atentatima jer su bili zarazan primer potlačenim klasama i potencijalni izvor bunta koji bi mogao da naškodi interesima američkog biznisa.

Vrlo brzo ova će se doktrina proširiti izvan kontinentalnog obuhvata Srednje i Južne Amerike, i postati ideja vodilja sveukupne američke spoljne politike. NJena osnovna namera sadržana je u potrebi da svrgava sa vlasti narodne režime, koji su objavili rat siromaštvu u svojim zemljama, zalagali se za ograničenje rada američkih kompanija, nacionalizaciju, i sličnim merama koje su mogle ozbiljno da im naštete. Upravo da ne bi poslužili kao opasan presedan drugima i ostvarili efekat domina u kojima ako jedna država postane slobodna i socijalno jasno profilisana može poslužiti kao primer drugim državama i stvar se tako može oteti kontroli američkih uzurpatora.

Zbog toga su pribegavali korišćenju brutalnih sredstva u njihovom iskorenjivanju: nameštanje izbora, atentate, masovne likvidacije, rušenja vlada, vojne intervencije i sl. Primera ima dosta iz tog vremena, Gvatemala, Brazil, Čile, Nikaragva, Panama, Indonezija, Koreja, Vijetnam, Laos, Irak i dr. Ova doktrina domina kodirana je drugačije još i kroz metaforu trulih jabuka, gde Din Ečenson slikovito upozorava „da jedna trula jabuka može da pokvari celu kacu“.[3] Amerika obespravljenom svetu cinično poručuje kroz ovu doktrinu: „Nerazvijene zemlje moraju da nauče da ne dižu glavu. Svetski policajac će ih neumorno goniti, ako počine taj teški zločin… Postalo je neophodno da se prizna ono što je oduvek bilo istina: da je naš glavni neprijatelj nerazvijeni svet koji je opasan zato što se otima kontroli.[4] A Henri Kisindžer na istom fonu ali u nešto skrovitijoj formulaciji ponavlja da ne može da prihvati mišljenje da je Sjedinjenim državama zabranjeno da deluju u sivom području između diplomatije i vojne intervencije“.

3. Doktrina stožernih ili pivot država

Doktrinu stožernih ili pivot država neki zapadni autori smatraju doslednim nastavkom doktrine „trulih jabuka“ ali sada smeštenom u novi geopolitički kontekst. SAD su u liku kreatora svoje spoljne politike vrlo brzo postale svesne činjenice da uprkos sveukupnoj privredoj moći, vojnoj sili (preko petsto vojnih baza i centara širom sveta), vojnim paktovima (NATO, SAETO, CENTO, ANZUS), globalnoj medijskoj mreži, značajnim međuvladinim organizacijama koje kontrolišu, osobito ekonomsko-finansijskog karaktera (Svetska banka, MMF, Svetska trgovinska organizacija ) i dr., da neće biti u stanju da to efikasno čine na globalnom planu. Zbog toga su se odlučili da u pojedinim regionima sveta uspostave tzv. stožerne ili pivot države, koje će to činiti za njihov račun. „Amerika će štedeti svoju energiju i resurse, prihvatanjem diskriminativnije politike prema zemljama u razvoju, koncentracijom pažnje na ključne pivot države, umesto na celi svet, kako se dosad činilo“. Najgorljiviji zastupnici ove doktrine bili su američki profesori sa univerziteta u Jejlu, Čejs, Hil i Kenedi koji je promovišu u svom radu pod nazivom Stožerne države i strategija SAD. Iako sporadično primenjivana još od kraja Drugog svetskog rata, potreba za njenom realizacijom raste nakon disolucije SSSR-a. Amerika je u novim okolnosti morala vrlo brzo da izgura doktrinu koja će joj pomoći u ostvarivanju potpune dominacije a sa što manjim utroškom vlastitih finansija, logističkih resursa i vojne sile.

Pivot države pažljivo su birane jer su svojim potencijalima, a naročito nakon ozbiljnih ulaganja od strane atlantističkog mentora, vrlo brzo postajale regionalni faktor zadužen za ostvarivanje hegemonije na dodeljenom im području – regionu. Ovde je reč, prema DŽozefu Naju, o nekoj vrsti tranzicije moći sa velike države na državu regionalnog tipa koja će podizanjem svojih kapaciteta tvrde, meke i pametne moći biti u stanju da odigra dodeljenu joj rolu pivot države.

Kritirijumi za izbor stožerne države su posebna priča. Vrlo racionalno, Amerikanci su birali one zemlje koje će nakon izvesnih ulaganja postati značajan faktor u realizovanju njihovih interesa. Prvi, i često najvažniji kriterijum za izbor bio je demografski potencijal buduće pivot zemlje. Razumljivo, jer će upravo ona podneti najveći teret eventualnih ratnih sukoba u dodeljenom joj regionu, štiteći nacionalne interese svoga mentora. A terete brojnih žrtava može da podnese samo demografski potentna zemlja. Drugi, važan kriterijum izbora je geografska lokacija odnosno značajan geopolitički položaj u regionu. Opet logičan i pragmatičan stav jer će dobar geopolitički položaj a osobito centralna pozicija u nekom regionu omogućiti pivot državi lakše kontrolisanje ostalih zemalja označenih kao potencijalni protivnici. Tek na trećem mestu kao kriterijum dolazi ekonomski potencijal zemlje, ovo je važno i sa aspekta velikog tržišta stožerne države koje može da apsorbuje značajnu količinu proizvoda i usluga kao produkata američke privrede. Tek na samom kraju gledala se i veličina zemlje u teritorijalnom smislu kao potreban ali ne i obavezan uslov. Sve ostalo uključujući i vojnu silu američki gospodari podići će u pivot državi relativno brzo: obrazovni sistem i nauku, ukupnu infrastrukturu, privredu i tehnologiju, a naročito vojsku i njene potencijale.

„Prema autorima, za sada, sledeće države se mogu smatrati stožernim u opisanom značenju: Meksiko i Brazil u Latinskoj Americi, Alžir, Egipat i Južna Afrika u Africi, Turska na Bliskom Istoku, Indija, Pakistan i Indonezija na Jugu Azije…“ „Oni ne spominju, ali je već više decenija svetu očevidno da su Izrael a delom i Saudijska Arabija, postale pivot države za region Bliskog Istoka, koji je od vitalne važnosti za interese Amerike i Zapada u tom delu sveta, a Hrvatska pivot država za balkanski prostor, čija geopolitička trusnost omogućuje Americi da se još dublje i trajnije ukoreni u Evropi“.[5]

U literaturi o međunarodnim odnosima možemo pronaći sličan pojam savremeni subimperijalizam koji u mnogome podseća na pojam stožernih ili pivot država. Reč je, naime, o državama koje imaju ili teže da postanu regionalne sile. NJihov odnos tesno je vezan sa supersilom ili velikom silom i upravo iz tog odnosa gradi status i poziciju dominantnog regionalnog faktora koji za račun velikog u konkretnom regionu odgovornosti gradi i zasniva svoju moć. „Savremeni subimperijalizam se više tiče strateškog povezivanja velikih sila i regionalnih sila (ili supersile i regionalne sile), pri čemu u tako definisanom bilateralnom okviru velika sila pomaže manje moćnom akteru da ostvari regionalnu hegemoniju, dok regionalna sila pomaže moćnijem partneru da ostvaruje svoje ciljeve u međunarodnoj politici“ (Proroković: 442). A kao tipičan primer navedenog odnosa simbioze u svetskoj politici navodi se saradnja SAD i Saudijske Arabije, nakon Drugog svetskog rata kojoj su SAD omogućile da se od siromašne i zaostale zemlje nakon nekoliko decenija a zahvaljujući pre svega naftnim aranžmanima podigne u respektabilnog regionalnog aktera zaduženog pre svega za Bliski Istok i arapski svet .

Navedenom spisku pivot država mi bi smo još dodali Japan i Južnu Koreju na dalekom Istoku Azije, te Poljsku u zoni pribaltika, Rumuniju na obodu Crnomorskog bazena i dr. Odavno je, pak, za interese SAD poznat značaj SR Nemačke na prostoru Srednje Evrope, a od važnih regionalnih organizacija svakako Evropska Unija, koja je od svog osnivanja predstavljala kolosalni geopolitički projekat Vašingtona kako u primarnoj potrebi da bude glavni odbrambeni bedem prema Ruskoj Federaciji, tako i kao finansijski potentno tržište za američke proizvode i usluge.

4. Doktrina o odmetničkim državama

Za tvorca ove doktrine najčešće se uzima američki politički filozof DŽon Rouls koji je u duhu idealističkog liberalizma, a navodno zbog opšte čovečanske potrebe za izgradnjom mira i stabilnog moralnog poretka u međunarodnim odnosima (moralno prihvatljivog svetskog društva) predlagao formiranje izvesnog Zakona naroda koji bi se primenjivao na društva liberalno-demokratskih nacija odnosno na „društva pristojnih naroda“. Van ovako definisanog liberalno-demokratskog kruga privilegovanih država, našli bi se svi ostali narodi sa svojim „odmetničkim državama“. „Izvan carstva ovih dobro uređenih naroda kaže Rouls, nalaze se odmetničke države, koje odbijaju da se prilagode Zakonu naroda“ (Čomski 2010: 48). Dakle, reč je o doktrinarnom konstruktu proizašlom iz kuhinje zapadnih liberalnih idealista nastalog primarno iz potrebe opravdanja sve agresivnije politike SAD, koja definiše svet tzv. civilizovanih i demokratskih država. I svih drugih koji po njima zapravo to nisu jer odbijaju da se povinuju vrednosnom kodu (čitaj interesima) atlantističke civilizacije i njenom hegemonu.

Da bi nam ova doktrinarna konstrukcija postala jasnija podsetimo se sledećeg stava Noama Čomskog koji kaže: „U ovom času najveća hegemonistička svetska sila dodelila je sebi pravo da počinje ratove po svojoj volji, pod doktrinom ‘preliminarne odbrane’, bez označenih međa. Međunarodno pravo i sporazumi, pravila svetskog poretka čvrsto se nameđu drugima uz mnogo pravedničkog poziranja, ali se odbacuju kao nevažeća za Sjedinjene Države – duga praksa, uzdignuta do novih vrhunaca pomoću administracija Regana i Buša mlađeg“. (N. Čomski:7) Mi bi smo i bez dubinskog promišljanja takvih stvari označenu praksu nazvali politikom dvostrukih standarda i naravno pogrešili, jer koliko god da nam se čini da je ona praktikovana u savremenim međunarodnim odnosima, a naročito maligno poslednjih nekoliko decenija, reč je po Čomskom o politici jednostrukog standarda. Takvo ponašanje u međunarodnim odnosima po njemu adekvatnije je nazvati jednim, čistim i nepogrešivim standardom „koji je Adam Smit nazvao podlom maksimom gospodara čovečanstva… nama sve, a ostalima ljudima ništa“ (isto: 9).

Spolja ničim kontrolisana moć SAD, nametala je drugim zemljama formalizovana pravila u vidu normi međunarodnog prava i institucionalnog sistema koji je trebalo da ga podržava. Insistiranje na njegovom poštovanju za druge države išlo je do tragičnih primera vojne odmazde ukoliko bi se neka zemlja odlučila da ih prekrši. Poštovanje normi međunarodnog prava bilo je neka vrsta obavezujućeg ponašanja za subjekte u međunarodnoj zajednici. Za sve osim imperije i njenih saveznika. Dvojica američkih međunarodnih pravnika L. Kejsi D. Rivkin koji su službovali u Ministarstvu pravde administracije Ronalda Regana nedvosmisleno su pozivala svoju administraciju da norme međunarodnog prava tumači u skladu sa svojim potrebama i interesima. Oni tvrde da svaka država ima pravo da tumači (međunarodno pravo) za sebe – to je suština suvereniteta i samouprave. Fraza „svaka država“ odnosi se, naravno, na SAD i njihove poslušnike, ako se Vašington odluči da prenese pravo i na njih. (isto:53.)

Doktrina o tzv. odmetničkim državama, nastala je dakle, kao potreba američkog hegemona da opravda svoje ponašanje u međunarodnoj zajednici, kada je bez pristanka drugih država nametala politiku jednog standarda za sebe, a svi koji bi se tome suprotstavili bili bi proglašeni necivilizovanim narodima a njihove zemlje kao odmetničke. Prema njima su se u takvim okolnostima mogle primenjivati i najbrutalnija sredstva ekonomskih sankcija i vojne odmazde. U sklopu novoustanovljenih međunarodnih pravila posebno su se po mišljenju Gari Simpsona isticala tzv. dva režima: Prvo je krivičnopravni režim, koji državama propisuje krivičnu odgovornost za teške povrede međunarodnog prava, dok drugi režim kontrole je režim demokratske vladavine. On se primenjuje na nedemokratske, neliberalne ili necivilizovane države i preti im progonstvom iz unutrašnjeg jezgra međunarodnog društva (Simpson 2006: 299).

Tako su mnoge države koje su se aktivno suprotstavljale takvim režimima bile proglašavane odmetničkim. NJihovi građani bivali su izloženi zlostavljanju i iznurivani ekonomskim sankcijama, te besomučnom medijskom satanizovanju, a same države napadane nesrazmerno velikom vojnom silom. Disimetrija moći koja je tada bila na strani hegemona samo mu je davala još više podstreka u naporu da primerno kazni te necivilizovane odmetnike, te da na taj način uspostavi pravila odmazde u međunarodnim odnosima prema neposlušnicima, dajući brutalan primer drugim državama kako će proći ukoliko ne budu poštovali donesena pravila.[6] I naša zemlja je, nažalost, tokom devedesetih godina dvadesetog veka nekoliko puta došla pod udar geopolitike destrukcije i takvog režima ponašanja te doživela tragičnu sudbinu nevine žrtve, dok je srpski narod preživeo neviđenu golgotu jer je prkosno bio na braniku odbrane nacionalne slobode i državnih interesa.

5. Bušova doktrina „novog intervencionizma“

Doktrina tzv. novog intervencionizma, nastala je kao plod goleme arogancije atlantističkog hegemona na vrhuncu njegove moći kada je urbi et orbi saopštila sopstvenu nakanu za planetarnu dominaciju. A u sklopu nje i navodnom pravu da unilateralno i bez saglasnosti Saveta bezbednosti OUN-a ali i sopstvenih saveznika vojno interveniše (čitaj: izvrši oružanu agresiju) na svaku zemlju koju po svom nahođenju označi kao potencijalnu metu. U prvom koraku, SAD targetiranu državu-žrtvu satanizuju putem globalnih medija koje kontrolišu[7], zatim izlože svirepim ekonomsko-finansijskim sankcijama, a potom i brutalnoj vojnoj agresiji sve cinično pravdajući potrebom „humanitarne intervencije“ i zaštite navodno ugroženih ljudskih prava u njoj.

U tom kontekstu, a nakon proteka dve decenije od vojne kampanje NATO pakta na našu zemlju (sarkastično kodirane kao „milosrdni anđeo“) potpuno je jasno da je zločinačka i necivilizovana agresija bila primarno motivisana postizanjem političkih ciljeva. Prvo je osmišljena tzv. Hagelova doktrina iz marta 1999. godine a potom usvojena u Senatu SAD, kojom se legalizuje upotreba oružane sile u svrgavanju stranih vlada. A potom vrlo brzo demonstrirana na primeru rušenja „diktatora“ Slobodana Miloševića kao dokaz maksime da su zakonite samo one vlasti koje služe američkim imperijalnim interesima i zgrtanju profita nezasitih finansijsko-privrednih elita atlantista. Dakle, Hagelova doktrina je skrojena „za one koji smatraju da je određena vladavina zakonita samo pod uslovom da služi američkom državnom interesu…“ (Živen 2019: 39).

Značajno je istaći da je agresija na našu zemlju vođena prevashodno potrebom kažnjavanja jednog nepokornog naroda, ali i idejom da se na delu proigra doktrina novog intervencionizma čija će kasnija legalizacija biti objavljena u formi tzv. Bušove doktrine (usvojena 10. oktobra 2002 godine u američkom Senatu) u kojoj se ističe američko pravo da bez saglasnosti Saveta bezbednosti OUN-a ili čak i svojih saveznika, potpuno unilateralno, a tobož preventivno interveniše bilo gde u svetu gde se proceni da su navodno ugroženi njihovi nacionalni interesi.[8]

Sve gore navedeno služilo je kao doktrinarni paravan za hegemonističku politiku i agresivno nametanje vlastitih interesa te kažnjavanje nacija i država koje se tome usprotive, a Srbi su se jasno suprotstavili pokušajima nasilnog otimanja KiM kao legitimnog dela svoje državne teritorije. Reč je dakle, o svojevrsnoj geopolitici destrukcije kao dominantnom obeležju takve vrste geopolitičkog ponašanja u međunarodnim odnosima.[9] Razmere malignosti takve doktrine možemo prepoznati i u maksimi zločin u ratu – genocid u miru koja je surovo primenjivana i nad nama. NJena praktična eksplikacija na terenu jasno se očitava i iz stava – izjave glavnokomandujućeg vazdušnih snaga koje su vršile agresiju nad našom zemljom, generala Majkla Šorta kada poručuje: „Ne može se dobiti rat ako ne uništimo mogućnost normalnog života za većinu stanovništva. Moramo im oduzeti vodu, struju, hranu, pa čak i zdrav vazduh“. Zloćudna kontaminacija prostora koja je počinjena nad našom zemljom ravna je istinskom genocidu za koji verovatno niko neće odgovarati ako uzmemo u obzir zemaljsku pravdu i sudove. Po svedočenju ozbiljnih naučnika iz sveta od kojih neki pripadaju i zapadnim naučnim krugovima, NATO pakt je od Kosova i Metohije napravio novu Hirošimu. A posledice sveopšte kontaminacije, osobito radijacije neće biti otklonjene čak ni za četiri i po milijardi godina.

Bušova doktrina je doživela oštre napade čak i kod kuće, dakle u samom SAD. Reakcije su usledile nakon agresivne ratne kampanje izvršene na Irak čiji je glavni cilj pored rušenja režima Sadama Huseina bilo i ovladavanje sirovinskim resursima te zemlje, od kojih je nafta bila na prvom mestu. „Ne iznenađuje da je Bušova politika prema Iraku odmah naišla na žestoku kritiku, kako u zemlji tako i u inostranstvu, čak i od članova njegove vlade i političke stranke, jer bi preventivni napad bez prethodne agresivne provokacije predstavljao kršenje ustanovljenih normi međunarodnog prava koje zabranjuju unapred smišljeni napad da bi se sprečila očekivana akcija“ (Kegli; Vitkof 2006: 128).

Literatura:

Despotović, LJ; Jevtović, Z. (2019). Geopolitika medija, Kultura polisa. Sremski Karlovci: Kairos.

Stojanović, S. (2006) Agresija NATO na Jugoslaviju i novi svetski poredak. Agresija NATO na Jugoslaviju, sedam godina posle. Beograd: Beogradski forum za svet ravnopravnih.

Despotović, LJ. (2015). Geopolitika destrukcije. Sremski Karlovci: Kairos.

Živen (2019). Zapadni zid nije pao. Novi Sad: Nova Evropa.

Č. V. Kegli; J.R. Vitkof (2006). Svetska politika. Beograd: FPN.

M. Stojanović (1997). Savremeni geopolitički modeli i teorije. Srbija pravna država, knjiga 21. Beograd: Pravni fakultet.

Sea, L. (2017). Otkriće i identitet Latinske Amerike. Beograd: IES.

[1] vidi u M. Stojanović (1997), Savremeni geopolitički modeli i teorije, str. 186.

[2] vidi u L. Sea (2017), Otkriće i identitet Latinske Amerike, str. 159.

[3] isto, str.187.

[4] isto, str.187.

[5] isto, str.193.

[6] vidi u knjizi LJ. Despotović (2015), 63.

[7] vidi u knjizi LJ. Despotović; Z. Jevtović, 233.

[8] vidi u S. Stojanović, 30.

[9] vidi u LJ. Despotović (2015), 63.