Доктрине које су утицале на карактер међународних односа

02/09/2020

Аутор: др Љубиша Деспотовић

Пре него ли изложимо неке од доктрина које сматрамо значајним за карактер и природу савремених међународних односа, истичемо често прећуткивану чињеницу да се огромна већина таквих доктрина труде да на специфичан, а често и потпуно ненаучан начин   протумаче међународне односе. Зато је важно на самом почетку  напоменути следећу методолошку разлику између доктрина и класичних теорија са научном претензијом. За разлику од научних теорија као систематичних мисаоних целина које у складу са својим основним теоријским постулатима, методологијом и појмовним апаратом дају релативно конзистентно објашњење, класификацију и тумачење међународних односа, доктрине су више практично-политичка експликација појединих теоријских концепaта или пак геополитичких пројеката влада којима се настоји осмислити, протумачити и оправдати зашто се неки политички циљеви  и интереси таргетирају и реализују а други не. Оне су нека врста практичног водича који донекле објашњавају мотиве и понашања одређених aктера кроз вођење њихових реалних политика у контексту мимикријом маскираних токова међународних, политичких и друштвених односа. Дакле, доктрине су у најчешћем случају научно-методолошки недовољно утемељена и идеолошка виђења политике, или  међународних односа, примарно мотивисана што ефикаснијом реализацијом националних интереса земаља из које долазе њихови творци и аутори. У многим случајевима а за разлику од научних теорија њихови креатори нису јасно маркирани или назначни. Због тога што се доктрине најчешће  обликују у затамњеним просторима моћи као практично политичка експликација конкретних планова експанизије и интервенционизма у међународним односима. Оне,  дакле, најчешће настају као плод  закулисних игара  политичара, неформалних кругова интелектуалаца или геополитичких доктринара блиских владајућим елитама својих земаља.

 

 

  1. Доктрина о ограниченом суверенитету

Још од успостављања Вестфалског мира из 1648. године постојао је међународни поредак који је у великој мери поштовао гаранцију суверенитета,  особито  по величини,  малим и средњим државама, јер се суверенитет великих држава ретко када доводио у питање чак и када су своје конфликте решавале војном силом. Дакле, све до краја Другог светског рата, и формирања великих војно-политичких блокова, гаранција суверености била је у значајној мери поштована и могла се мењати само договором великих сила на међународним конгресима. Формирањем војних пактова и идеолошких блокова прво НАТО пакта (1949) а онда и Варшавског уговора (1955) ствари су се из основа промениле. Гаранција суверености више није поштована јер су државе чланице нових блокова биле дужне да примарно изказују своју лојалност центрима војно-политичке моћи у њима, дакле, Вашингтону ако је НАТО у питању и Москви ако је у питању Варшавски пакт.

Шездесетих година двадесетог века, настале су у окриљу ових савеза  доктрине које су  на доктринарном и на практично-политичком плану имале задатак да оправдају аберације и одступања када је у питању поштовање суверености њихових чаланица или суверенитета држава уопште. Пошто су наводно уживале заштиту, помоћ и подршку блокова којима су припадали а особито њиховим главним центрима моћи и управљања, државе чланице биле су дужне да се одрекну дела своје суверености у њихову корист  и повинују се строгим налозима и диктату. Тако су и настале политичке доктрине о ограниченој суверености, којима се правдало „право интервенције“ у земљама чланицама савеза, а мало касније и свим другим државама.

а) доктрина о условном суверенитету совјетског идеолога Ковалова, настала је у склопу Варшавског пакта коју многи препознају и као Брежњевљеву доктрину јер је у његово време највише примењивана. Из савремене историје познате су већ војне интервенције СССР у Мађарској,  Пољској, Чекословачкој, а касније и у Авганистану (који није био члан Варашавког савеза) којом је совјетски хегемонизам промовисан као ексклузивно право да се бране вредности социјализма и заједничке одбране које су биле угрожене од стране сувише реформаторских и ревизионистичких режима у њима.

б) доктрина о  ограниченом суверенитету Сиделмана, или како је неки препознају и као   Монроова доктрина  практикована је у другом војно-политичком табору –  НАТО пакту. И она инсистира на праву атланског хегемона да интервенише у случају процене да је неопходно заштитити властите интересе, али сада не само унутар постојећег блока војно политичких организованих држава, него било где у свету где они процене да је то неопходно. Ова доктрина нарочито постаје актуелна од када се почетком деведесетих година двадесетог века конституисао монополарни поредак моћи и када су САД постале једина супер сила у свету. Њом ће бити правдане многе војне интевенције широм света, а ради веће уверљивости биће допуњена доктином о одметничким држава према којима је у оквиру међународне заједнице наводно дозвољена употреба сваке силе укључујући и бруталну војну одмазду.

Озбиљна претња суверености националних држава данас долази и од тзв. недржавног сектора: транснационалног капитала, међувладиних организација, глобалистичких НВО, сајбер активиста, терориста и сл. Сви они заједно у тескобним временима глобализације као главну мету оспоравања суверености таргетирали су националну државу и озбиљно раде на демонтажи њених безбедносних капацитета. „Претња опстанку одређеног система или друштва држава може да дође и од универзалних међународних организација и других транснационалних субјеката светског система: у сваком случају, на удару је прво водећа улога суверене, независне, националне државе“. (Д. Симић 2009:118)

 

  1. Доктрина домина или „трулих јабука“

Доктрина домина се узима као назив за прагматичку политику Вашингтона која је креирана након Другог светског рата, као последица јасног планирања и потребе остварења новог светског поретка уређеног по мерилима и интересима САД као водеће војне и политичке силе атлантистичког Запада. За једног од њених главних креатора узима се Хенри Кисинџер (који ће је потпуно уобличити и спроводити у дело), сива еминенција америчке спољне политике и у једном периоду  вршилац најзначајнијих државних функција. Кодирана кроз назив Велика област, ова доктрина је намењена потчињавању остатка света интересима америчких компанија и њеним империјалим потребама.

Нека у каснијем временском периоду објављена документа америчког Стејт Департмента као што је на пример Меморандум Савета државне безбедности из априла 1950. године јасно сведоче о плановима и средствима намењених њеном остварењу. Две године раније, први иницијатор ове доктрине је био Џорџ Кенан, шеф стратешког тима САД. У његовом извештају наводе се и следеће чињенице: „Ми имамо око 50% светског богатства, а само 6,3% становништва… Наш највећи задатак у наредном периоду је (…) да задржимо ову несразмерну позицију… Требало би престати расправљати о нејасним и нестварним циљевима, попут људских права, побољшања животног стандарда и демократизације. Ускоро ћемо морати наступити са позиције силе“. „У истом тону, Кенан 1950. на састанку са америчким амбасадорима у Латинској Америци казује да они морају бити против опасног празноверја о томе да се власт неке државе Латинске Америке стара за благостање свог народа, што амерички стратези називају комунизмом. Кенан каже да су жртве овог празноверја непријатељи САД и препоручује одговарајућа средства против њих“.[1]  Противници ове америчке доктрине нису били само национални политичари појединих земаља Латинске Америке, већ и високи клер Римокатоличке цркве, неки бискупи на пример који су кроз тзв. теологију ослобођења истицали значај социјалне идеје и потребе изласка из понижавајућег сиромаштва већинског живља јужноамеричког континента.[2] Неки од њих брутално су ликвидирани у атентатима јер су били заразан пример потлаченим класама и потенцијални извор бунта који би могао да нашкоди интересима америчког бизниса.

Врло брзо ова ће се доктрина проширити изван континенталног обухвата Средње и Јужне Америке, и постати идеја водиља свеукупне америчке спољне политике. Њена основна намера садржана је у потреби да свргава са власти народне режиме, који су објавили рат сиромаштву у својим земљама, залагали се за ограничење рада америчких компанија, национализацију, и сличним мерама које су могле озбиљно да им наштете. Управо да неби послужили као опасан преседан другима и остварили ефекат домина у којима ако једна држава постане слободна и социјално јасно профилисана може послужити као  пример другим државама и ствар се тако може отети контроли америчких узурпатора.

Због тога су прибегавали коришћењу бруталних средства у њиховом искорењивању: намештање избора,  атентате, масовне ликвидације, рушења влада, војне интервенције и сл. Примера има доста из тог времена, Гватемала, Бразил, Чиле, Никарагва, Панама, Индонезија, Кореја, Вијетнам, Лаос, Ирак и др. Ова доктрина домина кодирана је другачије још и кроз  метафору трулих јабука, где Дин Еченсон сликовито упозорава „да једна трула јабука може да поквари целу кацу“.[3] Америка обесправљеном свету цинично поручује кроз ову доктрину: „Неразвијене земље морају да науче да недижу главу. Светски полицајац ће их неуморно гонити, ако почине тај тешки злочин… Постало је неоподно да се призна оно што је одувек било истина: да је наш главни непријатељ неразвијени свет који је опасан зато што се отима контроли.[4] А Хенри Кисинџер на истом фону али у нешто скровитијој формулацији понавља да не може да прихвати мишљење да је Сједињеним државама забрањено да делују у сивом подручју између дипломатије и војне интервенције“.

 

  1. Доктрина стожерних или пивот држава

Доктрину стожерних или пивот држава неки западни аутори сматрају доследним наставком доктрине „трулих јабука“ али сада смештеном у нови геополитички контекст. САД су у лику креатора своје спољне политике врло брзо постале свесне чињенице да упркос свеукупној привредој моћи, војној сили (преко петсто војних база и центара широм света), војним пактовима (НАТО, САЕТО, ЦЕНТО, АНЗУС), глобалној медијској мрежи, значајним међувладиним организацијама које контролишу, особито економско-финансијског карактера (Светска банка, ММФ, Светска трговинска организација ) и др., да неће бити у стању да то ефикасно чине на глобалном плану. Због тога су се одлучили да у појединим регионима света  успоставе тзв. стожерне или пивот државе, које ће то чинити за њихов рачун. „Америка ће штедети своју енергију  и ресурсе, прихватањем дискриминативније политике према земљама у развоју, концентрацијом пажње на кључне пивот државе, уместо на цели свет, како се досад чинило“. Најгорљивији заступници ове доктрине били су амерички професори са универзитета у Јејлу, Чејс, Хил и Кенеди који је промовишу у свом раду под називом Стожерне државе и стратегија САД. Иако спорадично примењивана још од краја Другог светског рата, потреба за њеном реализацијом расте након дисолуције СССР-а. Америка је у новим околности морала врло брзо да изгура доктрину која ће јој помоћи у остваривању потпуне доминације а са што мањим утрошком властитих финансија, логистичких ресурса и војне силе.

Пивот државе пажљиво су биране јер су својим потенцијалима, а нарочито након озбиљних улагања од стране атлатистичког ментора, врло брзо постајале регионални фактор задужен за остваривање хегемоније на додељеном им подручју – региону. Овде је реч, према Џозефу Нају, о некој врсти транзиције моћи са велике државе на државу регионалног типа која ће подизањем својих капацитета тврде, меке и паметне моћи бити у стању да одигра додељену јој ролу пивот државе.

Критиријуми за избор стожерне државе су посебна прича. Врло рационално,  Американци су бирали оне земље које ће након извесних улагања постати значајан фактор у реализовању њихових интереса. Први, и често најважнији критеријум за избор био је демографски потенцијал  будуће пивот земље. Разумљиво, јер ће управо она поднети највећи терет евентуалних ратних сукоба у додељеном јој региону, штитећи националне интересе свога ментора. А терете бројних жртава може да поднесе само демографски потентна земља. Други, важан критеријум избора је географска локација односно значајан геополитички положај у региону. Опет логичан и прагматичан став јер ће добар геополитчки положај а особитио централна позиција у неком региону омогућити пивот држави лакше контролисање осталих земаља означених као потенцијални противници. Тек  на трећем месту као критеријум долази економски потенцијал земље, ово је важно и  са аспекта великог тржишта стожерне државе које може да апсорбује значајну количину производа и услуга као продуката америчке привреде. Тек на самом крају гледала се и величина земље у територијалном смислу као потребан али не и обавезан услов. Све остало укључујући и војну силу амерички господари подићи ће у пивот држави релативно брзо: образовни систем и науку, укупну инфра структуру, привреду и технологију, а нарочито војску и њене потенцијале.

„Према ауторима, за сада, следеће државе се могу сматрати стожерним у описаном значењу: Мексико и Бразил у Латинској Америци, Алжир, Египат и Јужна Африка у Африци, Турска на Блиском Истоку, Индија, Пакистан и Индонезија на Југу Азије…“ „Они не спомињу, али је већ више деценија свету очевидно да су Израел а делом и Саудијска Арабија, постале пивот државе за регион Блиског Истока, који је од виталне важности за интересе Америке и Запада у том делу света, а Хрватска пивот држава за балкански простор, чија геополитичка трусност омогућује Америци да се још дубље и трајније укорени у Европи“.[5]

У литератури о међународним односима можемо пронаћи сличан појам савремени субимперијализам који у многоме подсећа на појам стожерних или пивот држава. Реч је, наиме, о државама које имају или теже да постану регионалне силе. Њихов однос тесно је везан са суперсилом или великом силом и управо из тог односа  гради  статус и позицију доминантног регионалног фактора који за рачун великог у конкретном региону одговорности гради и заснива своју моћ. „Савремени субимеријализам се више тиче стратешког повезивања великих сила и регионалних сила (или суперсиле и регионалне силе), при чему у тако дефинисаном билатералном оквиру велика сила помаже мање моћном актеру да оствари регионалну хегемонију, док регионална сила помаже моћнијем партнеру да остварује своје циљеве у међународној политици“. (Д. Пророковић:442) А као типичан пример наведеног односа симбиозе у светској политици наводи се сарадња САД и Саудијске Арабије, након Другог светског рата којој су САД омогућиле да се од сиромашне и заостале земље након неколико деценија а захављујући пре свега нафтним аранжманима подигне у респектабилног регионалног актера задуженог  пре свега за Блиски Исток и арапски свет .

Наведеном списку пивот држава ми би смо још  додали Јапан и Јужну Кореју на делеком Истоку Азије, те Пољску у зони прибалтика, Румунију на ободу Црноморског базена и др. Одавно је, пак, за интересе САД познат значај СР Немачке на простору Средње Европе, а од важних регионалних организација свакако Европска Унија, која је од свог оснивања представљала колосални геополитички пројекат Вашингтона како  у примарној потреби да буде главни одбрамбени  бедем према Руској Федерацији, тако и као финансијски потентно тржиште за америчке производе и услуге.

 

  1. Доктрина о одметничким државама

За творца ове доктрине најчешће се узима амерички политички филозоф Џон Роулс који је у духу идеалистичког либерализма, а наводно због опште човечанске потребе за изградњом мира и стабилног моралног поретка у међународним односима (морално прихватљивог светског друштва) предлагао формирање извесног Закона народа који би се примењивао на друштва либерално-демократских нација односно на „друштва пристојних народа“. Ван овако дефинисаног либерално-демократског круга привилегованих држава, нашли би се сви остали народи са својим „одметничким државама“. „Изван царства ових добро уређених народа каже Роулс, налазе се одметничке државе, које одбијају да се прилагоде Закону народа“. (Н. Чомски 2010:48) Дакле, реч је о доктринарном конструкту произашлом из кухиње западних либералних идеалиста насталог примарно из потребе оправдања све агресивније политике САД, која дефинише свет тзв. цивилизованих и демократских држава. И свих других који по њима заправо то нису јер одбијају да се повинују вредносном коду (читај интересима) атлантистичке цивилизације и њеном хегемону.

Да би нам ова доктринарна конструкција постала јаснија подсетимо се следећег става Ноама Чомског који каже: „У овом часу највећа хегемонистичка светска сила доделила је себи право да почиње ратове по својој вољи, под доктрином ‘прелиминарне одбране’, без означених међа. Међународно право и споразуми, правила светског поретка чврсто се намеђу другима уз много праведничког позирања, али се одбацују као неважећа за Сједињене Државе – дуга пракса, уздигнута до нових врхунаца помоћу администарција Регана и Буша млађег“. (Н. Чомски:7) Ми би смо и без дубинског промишљања таквих ствари означену праксу назвали политиком двоструких стандарда и наравно погрешили, јер колико год да нам се чини да је она практикована у савременим међународним односима, а нарочито малигно последњих неколико деценија, реч је по Чомском о политици једноструког стандарда. Такво понашање у међународним односима по њему адекватније је назвати једним, чистим и непогрешивим стандардом „који је Адам Смит назвао подлом максимом господара човечанства… нама све, а осталима људима ништа“. (исто:9)

Споља ничим контролисана моћ САД, наметала је другим земљама фомализована правила у виду норми међународног права и институционалног система који је требало да га подржава. Инсистирање на његовом поштовању за друге државе ишло је до трагичних примера војне одмазде уколико би се нека земља одлучила да их прекрши. Поштовање норми међународног права било је нека врста обавезујућег понашања за субјекте у међународној заједници. За све осим империје и њених савезника. Двојица америчких међународних правника Л. Кејси Д. Ривкин који су службовали у Министарству правде администације Роналда Регана недвосмилено су позивала своју администацију да норме међународног права тумачи у складу са својим потребама и интересима. Они тврде да свака држава има право да тумачи (међународно право) за себе – то је суштина суверенитета и самоуправе. Фраза „свака држава“ односи се, наравно, на САД и њихове послушнике, ако се Вашингтон одлучи да пренесе право и на њих. (исто:53.)

Доктрина о тзв. одметничким државама, настала је дакле, као потреба америчког хегемона да оправда своје понашање у међународној заједници, када је без пристанка других држава наметала политику једног стандарда за себе, а сви који би се томе супротставили били би проглашени нецивилизованим народима а њихове земље као одметничке.  Према њима су се у таквим околностима могле примењивати и најбруталнија средства економских санкција и војне одмазде. У склопу новоустановљених међународних правила посебно су се по мишљењу Гари Симпсона истицала тзв. два режима: Прво је кривичноправни режим, који државама прописује кривичну одговорност за тешке повреде међународног права, док други режим контроле је режим демократске владавине. Он се примењује на недемократске, нелибералне или нецивилизоване државе и прети им прогонством из унутрашњег језгра међународног друштва. ( Г. Симпсон 2006):299.)

Тако су многе државе које су се активно супротстављале таквим режимима биле проглашаване одметничким. Њихови грађани  бивали су изложени злостављању и изнуривани економским санкцијама, те бесомучном медијском станизовању, а саме државе нападане несразмено великом војном силом. Дисиметрија моћи која је тада била на страни хегемона само му је давала још више подстрека у напору да примерно казни те нецивилизоване  одметнике,  те да на тај начин успостави правила одмазде у међународним односима према непослушницима, дајући брутлан пример другим државама како ће проћи уколико небуду поштовали донесена правила.[6] И наша земља је, нажалост, током деведесетих година двадесетог века неколико пута дошла под удар геополитике деструкције и таквог режима понашања те доживела трагичну судбину невине жртве, док је српски народ преживео невиђену голготу јер је пркосно био на бранику одбране  националне слободе и државних интереса.

 

 

5.  Бушова доктрина „новог интервенционизма“

Доктрина тзв. новог интервенционизма, настала је као плод големе ароганције атлантистичког хегемона на врхунцу његове моћи када је urbi et orbi саопштила сопствену накану за планетарну доминацију. А  у склопу ње и наводном праву да унилатерално и без сагласности  Савета безбедности ОУН-а али и сопствених савезника војно интервенише (читај: изврши оружану агресију) на сваку земљу коју по свом нахођењу означи као потенцијалну мету. У првом кораку, САД таргетирану државу-жртву сатанизују путем глобалних медија које контролишу[7], затим  изложе свирепим економско-финасијским санкцијама, а потом и бруталној војној агресији све цинично правдајући потребом „хуманитарне интервенције“ и заштите наводно угрожених људских права у њој.

У том контексту, а након протека две деценије од војне кампање НАТО пакта  на нашу земљу (саркастично кодиране као „милосрдни анђео“) потпуно је јасно да је злочиначка и нецивилизована агресија била примарно мотивисана постизањем политичких циљева. Прво је осмишљена тзв. Хагелова доктрина из марта 1999. године а потом усвојена у Сенату САД, којом се легализује употреба оружане силе у свргавању страних влада. А потом врло брзо  демонстрирана на примеру рушења „диктатора“ Слободана Милошевића као доказ максиме да су законите само оне власти које служе америчким империјалним интересима и згртању  профита незаситих финансијско-привреднии елита атлантиста. Дакле, Хагелова доктрина је скројена „за оне који сматрају да је одређена владавина законита само под условом да служи америчком државном интресу…“ (Е. Живен 2019:39)

Значајно је истаћи да је агресија на нашу земљу вођена превасходно потребом кажњавања једног непокорног народа, али и идејом да се на делу проигра доктрина новог интервенционизма чија ће каснија легализација бити објављена у форми тзв.  Бушове доктрине (усвојена 10. октобра 2002 године у америчком Сенату) у којој се истиче америчко право да без сагласности Савета безбедности ОУН-а или чак и својих савезника, потпуно унилатерално, а тобож превентивно интевенише било где у свету где се процени да су наводно угрожени њихови национални интереси.[8]

Све горе наведено служило је као доктринарни параван за хегомистичку политику и агресивно наметање властитих интереса те кажњавање нација и држава које се томе успротиве, а Срби су се јасно супротставили покушајима насилног отимања КиМ као легитимног дела своје државне територије. Реч је дакле, о својеврсној геополитици деструкције као доминатном обележју такве врсте геополитичког понашања у међународним односима.[9] Размере малигности такве доктрине можемо препознати и у максими злочин у рату – геноцид у миру која је сурово примењивана и над нама. Њена практична експликација на терену јасно се очитава и из става – изјаве главнокомандујућег ваздушних снага које су вршиле агресију над нашом земљом, генерала Мајкла Шорта када поручује: Не може се добити рат ако не уништимо могућност нормалног живота за већину становништва. Морамо им одузети воду, струју, храну,па чак и здрав ваздух“. Злоћудна контаминација простора која је почињена над нашом земљом равна је истинском геноциду за који вероватно нико неће одговарати ако узмемо у обзир земаљску правду и судове. По сведочењу озбиљних научника из света од којих неки припадају и западним научним круговима, НАТО пакт је од Косова и Метохије направио нову Хирошиму. А последице свеопште контаминације, особито радијације неће бити отклоњене чак ни за четири и по милијарди година.

Бушова доктрина је доживела оштре нападе чак и код куће, дакле у самом САД. Реакције су уследиле након агресивне ратне кампање извршене на Ирак чији је главни циљ поред рушења режима Садама Хусеина било и овладавање сировинским ресурсима те земље, од којих је нафта била на првом месту. „Не изненађује да је Бушова политика према Ираку одмах наишла на жестоку критику, како у земљи тако и у иностранству, чак и од чланова његове владе и политичке странке, јер би превентивни напад без претходне агресивне провокације  представљао кршење установљених норми међународног права које забрањују унапред смишљени напад да би се спречила очекивана акција“. (Ч. Кегли; Ј. Виткоф 2006:128)

 

Литература:

Љ. Деспотовић; З. Јевтовић (2019) Геополитика медија, Култура полиса и Каирос, Сремски Карловци, стр.233.

види у С. Стојановић, (2006) Агресија НАТО на Југославију и нови светски поредак, у „ Агресија НАТО на Југославију, седам година после“,  уредио С. Стојановић,  Београдски форум за свет равноправних, Београд, 2006. стр.30.

Љ. Деспотовић (2015) Геополитка деструкције, Каирос, Сремски Карловци, стр.63.

  1. Живен (2019) Западни зид није пао, Нова Европа, Нови Сад

Ч. В. Кегли;Ј.Р. Виткоф (2006) Светска политика, ФПН, Београд

М. Стојановић (1997) Савремени геополитички модели и теорије, у Србија правна држава, књига 21. Правни факултет, Београд

Л. Сеа (2017) Откриће и идентитет Латинске Америке. ИЕС, Београд

[1]  види у  М. Стојановић (1997)  Савремени геополитички модели и теорије, у Србија правна држава, књига 21. Правни факултет, Београд стр.186.

[2]  види у Л. Сеа (2017) Откриће и идентитет Латинске Америке. ИЕС, Београд, стр.159.

[3] исто, стр.187.

[4] исто, стр.187.

[5] исто, стр.193.

[6] види у књизи Љ. Деспотовић (2015) Геополитика деструкције, Каирос, Сремски Карловци, стр.63.

[7] види у књизи Љ. Деспотовић; З. Јевтовић (2019) Геополитика медија, Култура полиса и Каирос, Сремски Карловци, стр.233.

[8]  види у С. Стојановић, (2006) Агресија НАТО на Југославију и “нови светски поредак”, у ” Агресија НАТО на Југославију, седам година после”,  уредио С. Стојановић,  Београдски форум за свет равноправних, Београд,2006. стр.30.

[9] види у књизи Љ. Деспотовић (2015) Геополитка деструкције, Каирос, Сремски Карловци, стр.63.

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања