Добошари у Војводини

31/12/2019

Аутор: Јованка Симић, новинар

 

Претечу данашњег добоша, ударачког музичког инструмента заступљеног у симфонијском и војном оркестру, као и у мањим ансамблима савремене музике, нарочито у џезу и поп музици, у Европу су у средњем веку донели Сарацени.

Овај инструмент, који се састоји од дрвеног или металног цилиндра пречника око 35 цм и висине до 30 цм, са обе стране „затворен“ кожом од чије затегнутости зависи висина тона произведеног удараљкама, врло брзо је усвојен у Шпанији, Немачкој, Италији, Француској, Енглеској и Аустроугарској монархији… Војни оркестри су добоше користили за сигнализацију и маршеве.

Добошарска служба била је презапослена и у Србији, од Карађорђа и Првог српског устанка до 1918. године. У Новом Саду  добошарска служба помиње се у повељама слободних краљевских градова Новог Сада 1748. године, Сомбора (1749) и Суботице (1779). У тим повељама наведено је да је дужност Града да запосли добошара ради оглашавања.

Када су војвођанске области у саставу Аустроугарске ослобађане од Турака, а пошто је феудални систем замењен новим државним уређењем, у (данашњој) Војводини створене су нове границе и жупаније, колонизовани су становници из Немачке и са других простора. Искрсло је и питање ко ће бити комуникатор између власти и народа, јер народ је у то време у 99,9 процената био неписмен.

Стога је у повељама слободних краљевских градова прецизирано да је задатак добошара да обавештава грађанство у случају ратне узбуне и пожара, уручује пошиљке, али и да спрема службене просторије, преузме бригу о ложењу ватре, обавља посао ноћне страже и прати заробљенике на суд.

     Добошар је припадао групи ниже рангираних општинских службеника у жупанији, срезу, граду или општини. Обављао је послове: спремања службених просторија, ложење, уручивање пошиљака, обавештавање и рекламирање (добовање и читање). У неким местима био је задужен и за ноћно стражарење и праћење  заробљеника на суд. Био је, такође, укључен у пописе становништва, као и прегледање бирачких спискова. Сва своја задужења добошар је обављао под непосредним надзором месног поглаварства.

Добошари су превасходно имали дужност оглашавања наредби органа власти, а плата им је била међу најнижим у управи те су они били принуђени да додатну зараду остварују оглашавањем приватних вести мештана. Имали су, такође, и дужност узбуњивања становништва у случају пожара у месту.

Важну улогу имали су добошари и у процесу лицитације имовине дужника чији иметак је потпао под пленидбу због немогућности враћања дуга. Уколико сељак, најчешће онај који је имао ситан посед, није успевао да скупи довољно средстава да измири дуг држави, добошар би му се појавио на прагу.

Појава добошара на кућним вратима у најчешћем броју случајева значила је да ће бити прочитана објава о јавној продаји имања ради извршења судске наплате пореза. За имање које је на тај начин било изгубљено за власника говорило се да је „отишло на добош.“ Овај израз преживео је до данашњих дана, с том разликом што се уместо добошара дужницима у 21. веку на вратима појављују – извршитељи.

У списима  из 18. века помиње се још једна, мало позната дужност добошара – учешће у процедури спровођења кажњавања батинањем на „дерешу“. Кажњавање је спровођено јавно, на тргу пред зградом магистрата, обично пазарним данима, када се у градовима окупљао већи број људи. Кажњавању су присуствовали шеф полиције, лекар, тамбур-добошар и батинаш.

Обавештења народу добошари су започињали речима: „Даје се на знање!“. У Шајкашкој су неки добошари обичавали да узвикују: „Чујте и почујте!“, „Сваком се јавља…“, „Сваком се газди даје на знање…“. У време немачке окупације добошар је најављивао злогласним повиком: „Achtung, Achtung! Es wird bekannt gegeben!“ („Пажња, пажња! Даје се на знање!“). Овакво оглашавање добро нам је знано из наше култне телевизијске серије „Салаш у Малом риту“ Бранка Бауера, емитоване седамдесетих година прошлог века.

Добошари су добијали писане наредбе које су требали да прочитају народу, а ако нису били писмени, морали су да их науче наизуст. То је практиковано све до почетка 20. века, када је успостављен обавезан услов да добошар мора да буде писмен човек.

У једном документу наводи се да је, уз способност читања и писања, обавеза добошара била и да буде „туљив“ (памтљив), односно, да има добру меморију како би без грешке упамтио текст. Морао је, притом, имати и јак, изражајан глас.

У листу „Бранково коло“ забележено је да прави добошар мора имати „таку гласину, да се онај на трећем рогљу мора ухватити за уши да не оглуви. Нећу да буде после изговора: ‘Е, нисам чуо – е, добошар је нешто промукло мрмљао’.” Највећу пажњу народа убирао је добошар који је имао дара да наредбу преточи у стихове. Пожељно је било и да је добошар склон доскочицама како би народ одвратио од негодовања и критике власти.

     У својој књизи „Даје се на знање – јављено“, иначе првој књизи о историјату добошарства у Војводини, виша архивисткиња Архива Војводине у Новом Саду, Љубица Будаћ, поред низа примера наводи и наредбу коју је добошар из Мокрина прочитао пред окупљеном светином 30. септембра 1941. године:

„Пошто ђонова од коже нема у довољној количини, упозорава се грађанство да сваки по могућству штеди своје ципеле и да остави само за нарочите случајеве, као за сватове, путовања и томе слично. У кући имају се употребити ципеле са дрвеним ђоновима или пак папуче, а у дворишту и за ружно време – кломпе.“ Годину касније, у ратним околностима, грађанству је дато на знање: „Сваки онај ко има шљива мора кувати пекмез, а не пећи ракију“, те да се и од грожђа може кувати пекмез „који је врло хранљив.“

Пожељно је, дакле, било да добошар буде отресит, сналажљив и комуникативан. На улици, у непосредном контакту са људима разних нација, сталежа, занимања, опредељења и намера, он је најбоље осећао расположење народа према новим законима, регрутацији, порезима и наметима и другим вестима које се нису увек допадале уху слушалаца.

Добошар са дугогодишњим радним искуством успевао је да улично незадовољство на лицу места измишљеним досеткама и шалама претвори у резигнацију и угаси потенцијални бунт у зачетку. Зато је било важно да он буду духовит и довитљив.

Почетком седамдесетих година 20. века, међутим, добошаре су потиснули модерни медији и масовно описмењавање живља. Локалне вести и дневне новости почеле су да се емитују преко разгласних станица. На бандерама су инсталирани трубасти звучници преко којих су емитована саопштења, а недељом су се слушали фудбалски преноси, музика и говори Јосипа Броза Тита. Разгласне станице су монтиране дуж главних саобраћајница. Штампа, радио и телевизија ушли су у свако насељено место, сваку кућу. Власт је први пут могла без посредника да комуницира са становништвом. То је био знак да добошари одлазе у историју.

     У Војводини једино је севернобанатска општина Чока у 21. век ушла са добошарима. И данас се са чоканских улица спорадично може чути глас добошара који најављује најважније локалне вести. Желећи да очува традицију добошарске службе, предузимљиво општинско руководство осмислило је Међународни фестивал добошара који се одржава почетком октобра и постао је препознатљива туристичка манифестација овог краја.

ЛИТЕРАТУРА

Будаћ, Љубица,  Даје се на знање – јављено!, Културни центар Војводине „Милош Црњански“, Архив Војводине, (2019)

 

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања