Доба ирационалности

Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста

Игнасио Рамоне, универзитетски професор и вишегодишњи уредник часописа Le Monde diplomatique, написао је књигу Геополитика хаоса (1997) која је посвећена анализи кључних тенденција у међународној политици у тзв. постхладноратовској ери. Рамоне је образлагао да се у измењеном политичком и друштвеном амбијенту догодио такав преображај моћи који је без историјског преседана. Као проницљив осматрач друштвених кретања, указивао је на двосмисленост самог процеса глобализације, који се у исто време испољавао кроз појаву интегрализма (као што је Европска унија) и дезинтегрализма, где се централна власт суочавала са све агресивнијим захтевима мањина за независност (Алжир, Чеченија, Руанда, Конго, Косово). Све је то доприносило појави тзв. „глобалног нереда” и, самим тим, изостанку једне универзално прихваћене политичке и правне сагласности о минимуму принципа у међународној политици и економији.

У постхладноратовским околностима међународне организације и институције проживљавају очигледну кризу легитимитета. Пре свега, овде је реч о Уједињеним нацијама (УН) и све чешћим захтевима појединих држава за променама у Савету безбедности УН, чији начин одлучивања у постојећим околностима делује превазиђено. Рамоне је писао и о кризи легитимитета Севорноатлантске војне алијансе која се од 1990-их година налази у грозничавом трагању за новим глобалним непријатељем. Криза НАТО свакако је последица и губитка јасне представе на Западу о томе ко им је главни непријатељ – који се под утицајем тамошњих „војних структура” у новом издању приказује као „чудовиште са хиљаду лица”. Према овом теоретичару, некада је то исламски интегризам, повремено је реч о етнички мотивисаном фанатизму, затим о неконтролисаном ширењу нуклеарног оружја, потом путевима дроге, али и изненадним пандемијама, миграторним кретањима и сличним феноменима, чије решавање превазилази домете једне националне државе.

Преображај моћи подстакао је не само убрзану промену друштвене структуре, већ и радикалну измену друштвене свести. Тако је социолог Ралф Дорендорф првобитно изнео становиште о „крају друштвених класа”, а у каснијим иступима најавио и „крај класне политике”, уочавајући у земљама Организације за економску сарадњу и развој (ОЕЦД) појаву „једне нове већинске класе, која представља 60–80% бирача, који желе да све остане исто и не захтевају никакве друштвене промене. Све што они траже у измењеним друштвеним околностима јесте: више безбедности, мало среће, владу која им пуни џепове и банковне рачуне који не престају да расту”. У међувремену се једно такво неограничено поверење у капитализам изгубило – првенствено под теретом велике економске кризе која је започела 2008. године у САД – а која се касније прелила на остатак света и изазвала тектонске геополитичке промене.

Нова парадигма

Угледни теоретичар међународних односа је своје виђење тзв. „глобалног нереда” употпунио и проницљивим опажањима о порасту ирационалног, као новом друштвеном феномену постхладноратовске ере. Нема сумње да је реч о појави која додатно усложњава било каква предвиђања будућег развоја догађаја на нашој планети. Он је подсетио на неке од историјски познатих примера овог феномена о којем је Томас Ман писао у својој новели Марио и чаробњак (1930). На овом месту наводимо један карактеристичан цитат који се односио на расположење у немачком друштву 1930-их година прошлог века: „Масе су почеле да мисле да велике невоље које их сатиру не налазе лека у логичком расуђивању о стварности, него у средствима која их, заправо, одвраћају од ње (стварности), као што су средства магије и то, у толикој мери, да је угодно и мање мучно сањати него мислити. На овим психосоцијалним премисама је био спремљен терен за својевремени долазак Хитлера на власт.”

Рамоне је још крајем 1990-их  упозоравао на масовну појаву езотеризма у његовој Француској, а у којој, према неким проценама, тираж астролошких часописа превазилази невероватних 100.000 примерака. Посебно забрињава чињеница да магијски гуруи освајају све више не само медијског него и политичког простора. Тако је некадашњи француски министар Жак Ланг својевремено у граду Блоа отворио Национални центар уметности магије и илузије. Рамоне указује и на огромне могућности ширења оваквих концепција услед феноменалног развоја науке и технологије.

Утиску о порасту ирационалног доприноси и све већи утицај фундаменталистичких религијских покрета. Посебно изненађује чињеница да је после 11. 9. 2001. године овај феномен нарочито изражен у САД где разне протестантске деноминације освајају све више јавног простора. Такође, битно је скренути пажњу на појаву „радикалног исламизма” чији вирус ирационалног све више покреће следбенике у великим градовима западне хемисфере. То је, према Рамонеу, експлозивна смеса са којом је првенствено суочена Европа.

Религија нове ере

Иначе, погрешно је закључити да су појава „новог езотеризма” и његових следбеника дешавања ексцесног карактера. Наиме, теоретичари „новог доба”, заклоњени мистичним симболима, укључени су у реализацију конкретних политичких и економских пројеката, који се углавном јавно не саопштавају. Идеја о „новом светском поретку” – која је још од 1970-их година промовисана као стратешко опредељење елитистичких кругова – у основи је политички манифест следбеника неоспиритуалног покрета „Ново доба”.

Успостављање „нове ере” захтева јединство целог света, односно доживљају тоталног јединства бића у космичкој свести одговора њихова тежња да се обришу све границе и свет учини хомогенијим, што се савршено уклапа у основне премисе идеологије мондијализма. Тако један од водећих теоретичара покрета Дејвид Спенглер „нови светски поредак” дефинише не само као манифестацију „духовне еволуције човечанства”, већ га посматра и као „социјални поредак заснован на чврстој хијејархијској организацији”. У новој ери планетом ће управљати влада од 12 „апостола” са „спаситељом” на челу, проричу следбеници покрета, што потпуно одговора политичкој визији света којим управља „јединствена светска влада”.

Занимљиво је да су присталице овог покрета оствариле продор у многим међународним и невладиним организацијама, укључујући Уједињене нације где је једна од најутицајнијих теоретичарки покрета Блавацка 1991. године доживела светску промоцију. Подсетимо, управо те године је завршен Хладни рат, док је амерички председник Буш Старији новонасталу геополитичку реалност описао „као нови светски поредак”. Тада је речено да управљање кризама и глобално планирање подразумевају „глобално преобликовање света”, које није могуће без стварања нових ефикаснијих инструмената за решавање општесветских проблема.

Све то подразумева не само рушење међународног правног и политичког поретка заснованог на држави као субјекту међународног права, већ и „глобализацију свести елита” које би требало да буду под пресудним утицајем идеолога „Новог доба”. Јавности је готово непозната чињеница да су политичке промене на некадашњем „комунистичком истоку”, подстакли, између осталог, и идеолози покрета „Њу ејџ” (New age). Према веровању њуејџера, Русија има нарочиту улогу у „успостављању нове ере”, јер је, поред Блавацке, дала читаву плејаду познатих окултиста (Гурђијева или Успенског).

Појава Горбачова протумачена је као „мисија човека који извршава планове Хијерархије за уједињење света и припрему за долазак месије”. Извесни ставови последњег совјетског председника указују на личност која је у многим аспектима била надахнута идеологијом „новог доба”. Наиме, Горбачов је био присталица „теорије конвергенције” која је настала 1980-их година у круговима „глобалне елите”, а која се у суштини сводила на стапање два до тада супротстављена идеолошка концепта – западног „демократског” и источног „комунистичког” – што је политичка теорија која се савршено уклапала у веровања следбеника покрета „Ново доба” који, као што је већ речено, почива на „конвергенцији неоспиритуалистичких и секташких покрета најразличитијих праваца”.

Манифест за 21. век

Када је средином 2020. године објављена књига Клауса Шваба и Тијери Малереа  Ковид 19: велики ресет, широм света покренута је жустра интелектуална и политичка дебата која не престаје ни до данас. Разлоге за оволики ниво заинтересованости за једну књигу није тешко објаснити; наиме, и Шваб и Малере су чланови Светског економског форума у Давосу ‒ организације која последњих година важи за креатора кључних глобалних друштвених, економских и политичких тенденција и једну врсту неформалне светске владе у сенци. Не улазећи овом приликом детаљније у садржај ове књиге (која је написана на око 200 страница, прим. аутора), нема сумње да је идеја о „великом ресету“ очекивано поделила светску јавност.

Пропоненти, а реч је углавном о проглобалистички настојеним медијима и личностима, у садржају ове књиге уочавају „нови хуманистички манифест за 21. век“ који детаљније разрађује концепције изложене у неким већ раније  објављеним документима глобалне елите, попут Агенде УН 2030. Извесне, у основи безначајне разлике које примећују пажљивији читаоци, попут синтагме о будућем „инклузивном капитализму“ (досадашњи капитализам ваљда је био ексклузиван, прим. аутора) не доводе у питање суштинске футуролошке циљеве које је утицајна закулиса зацртала још пре неколико деценија ‒ шездесетих и седамдесетих година прошлог века. Реч је о идеји десуверенизације светског поретка и успостављању једног светског тела које би било еманација идеје о јединственој светској влади.

Ова двојица аутора у суштини идеје које је Бжежински образложио у својој књизи Између два доба (1970) прилагођавају новој стварности постисторијског друштва, где је нагласак на развоју вештачке интелигенције и постепеној аутоматизацији и роботизацији људске врсте.

Шваб и Малере, као и неки њихови претходници, амбијент кризе тумаче на свој начин и предлажу успостављање „светске владе“ која би функционисала на начелима Великог концерта за 21. век, чиме би се избегла потенцијална неслагања великих сила и створиле претпоставке за мање формално и ефикасније решавање општесветских проблема. Ту су и предлози о укључивању мегакорпорација у процес управљања светским друштвом и приватизацији јавне сфере. То подразумева трансформацију друштвене свести на један виши ниво, уз напомену да би овим процесима управљала једна „просветљена елита“.

У књизи Рат за душе људи (2011) писао сам о томе да свету прети диктатура глобалних размера, као и да различити правци неоглобализма свој псеудолегитимитет црпе из тешке злоупотребе научних истраживања. Наиме, деведесете године прошлог и прве деценије 21. века су само етапа у процесу глобализације свести либералних елита, чија је једна од основних карактеристика „мистични занос који чак и ако се једном јави потреса читаву личност и његову свест”. Криза изазвана Ковидом 19 само је подстакла овакве представе о преуређењу људског друштва на новим мистичним основама. У средишту новог мистицизма је тзв. зелена економија.

За крај нешто и о критичарима који упозоравају да неостваривост утопија закономерно води стварању тоталитарне државе. У схватању следбеника неоглобализма, извор тоталитаризма је мистично веровање у ново доба које треба да наступи као резултат „духовне револуције“ човечанства. Таква искључивост неминовно отвара и поглавље о контрареволуционарима које треба уништити, притом је сасвим свеједно да ли „силама космичке енергије“ или другим, пре свега, војним средствима.

ЛИТЕРАТУРА:

Милорад Вукашиновић, Рат за душе људи, ауторско издање, Нови Сад, 2011.

Александар Гајић, Велики ресет. Покушај реанимације глобализма, необјављена верзија, Нови Сад, 2021.

Милорад Вукашиновић, Мислити просторно, САЈНОС, Нови Сад, 2021.