Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста
У наставку огледа о књизи Слободана Стојичевића Дигиталне замке пажњу ћемо усмерити ка анализи утицаја друштвених мрежа на политичке догађаје у једној земљи и поглавље под насловом Алгоритам и „обојене револуције”. Реч је о тематици којом се овај аутор бавио и у својим претходним запаженим истраживањима, а посебно у спектакуларној монографији Мрежни рат против Срба (2018) коју је на руски језик превео угледни Изборски клуб. Реч је о истраживању које разоткрива механизме прикривених државних преврата које „светска закулиса” покреће против неподобних држава ради успостављања „новог корпоративног поретка” у којем нема места за суверене државе. Отуда се на овом месту вреди подсетити најзначајнијих закључака ове књиге.
Шта су мрежни и мрежноцентрични ратови? Реч је о концепцији „меке хегемоније и новој естетици ратовања” коју је америчка војна елита уградила у најзначајнија стратешка документа и која у потпуности мења традиционалне представе о политици, економији, правном поретку и самом појму легитимитета. Крајњи смисао ових активности је не само поробљавање једне државе или окупација њене територије, већ првенствено „сламање воље за отпор окупатору, губитак националног поноса и сегментирање друштва на мање интересне групе”, уз укључивање знатног дела становништва кроз „уже интересне групе” у различите окупаторске пројекте.
Стојичевић указује да се ради о моделу војне стратегије у условима постмодерне, а кључни елемент за његову реализацију је појам „мреже”. Смисао мрежног начела и главни елемент овог модела ратовања је „размена информација”, тј. максимално ширење облика произвођења информација, приступа информацијама, њихове расподеле и повратне везе. Мрежа је нови информациони простор ратовања у којем се одигравају стратешке операције обавештајног и војног карактера, а такође и њихова дипломатска, економска и техничка подршка. Борбене јединице, систем веза, информациона подршка операцији, обликовање јавног мњења, дипломатски потези, социјални процеси, обавештајна и контраобавештајна служба, етнопсихологија, религиозна и колективна психологија, економска подршка, академска наука, техничке иновације, све се то посматра као обједињена целина унутар чијих саставних елемената се мора вршити непрекидна размена информација. Централни задатак вођења свих мрежних ратова представља извођење операције базних ефеката (ОБЕ) која се дефинише као „свеукупност радњи усмерених на формирање модела понашања пријатеља, неутралних снага и непријатеља у ситуацији мира, кризе и ратова”. ОБЕ је настојање да се у условима постмодерне успостави планетарна диктатура по америчком моделу, уз напомену да је основна карактеристика новог ратног модела његов тотални карактер.
Појава мрежноцентричних ратова последица је структуралних промена у разним секторима америчког друштва, пре свега у економији, бизнису и технологијама, при чему је информациона доминација његово основно обележје. Информациона надмоћ треба да обезбеди: вештачку потребу противника за информацијама уз смањење приступа оним најзначајнијим информацијама, затим да омогући широк приступ информацијама за своје снаге уз заштиту од убацивања противника, као и да смањи потребе за статичним информацијама. Смисао ратова постмодерне је првенствено у демасификацији војних снага, што смањује потребу за класичном стајаћом војском и повећава флексибилност трупа на терену.
Мрежноцентрични ратови обухватају четири сфере деловања: физичку, информациону, когнитивну и социјалну. Док су прве две сфере биле карактеристика класичних индустријских ратова, дотле је когнитивна област суштина мрежне теорије рата. Овладати свешћу непријатеља и његовим вредносним системом је крајњи циљ и смисао мреже. Посебну мистерију представља социјална сфера деловања, јер је реч о области садејства људи где преовлађују историјске, културне и религиозне вредности, али и психолошке смернице и етничке особености. Управо то је она димензија мрежног ратовања која има за циљ разбијање социјалних веза међу људима, солидарности, традиционалних вредности и националне самосвојности. Једна група теоретичара тврди да је актуелна светска криза манифестација мрежног рата, чији је крајњи циљ разбијање националних држава и националних економија. У овом случају глобализација се показује као чинилац дезинтеграције друштава и која, према теоретичарима мрежног рата, треба да се одвија непрекидно у свим правцима. Наше име је креативно разарање, како у нашем властитом друштву тако и у иностранству. Ми свакога дана рушимо стари поредак – написао је неоконзервативни аутор Ледин, најпотпуније описујући садржај и смисао мрежноцентричних (мрежних) ратова.
Алгоритамске револуције
Друштвене мреже дају неслућене могућности за егзактно мерење незадовољства стањем у једном друштву. Према броју коментара и лајкова тачно се може измерити степен „зрелости за промене”, али и појаве које би могле да буду окидач тих промена. За разлику од некадашњих обојених револуција које су организовале искључиво велике државе – попут САД, данас је развој дигиталних мрежа омогућио да и релативно мале државе могу да успешно организују тзв. обојене револуције.
Као типичан пример, Стојичевић наводи обојену револуцију коју је Азербејџан организовао у Јерменији, што је деморалисало тамошње оружане снаге и самим тим допринело губитку и каснијем етничком чишћењу Нагорно-Карабаха. Пре тога је у јерменском друштву вођена веома организована антируска кампања која се, између осталог, испољавала у промоцији нових уџбеника историја из времена постојања Совјетског Савеза, у којима се циљано говорило о „неправдама” нанетим јерменском народу за које је, разуме се, била одговорна Москва.
Искуство спроведених обојених револуција упућује на закључак да њихов успех искључиво зависи од реализације концепције „социјалног и духовног инжењеринга” који се заснива на вештим манипулативним активностима у тзв. когнитивној или психосоцијалној сфери. У Стојичевићевим промишљањима нарочиту пажњу привлаче примери напада на Српску православну цркву. Тако се извесним, у основи ефемерним проблемима којих има у свакој па и у Српској цркви, даје огроман медијски значај. Из оптике промотора мрежног рата СПЦ се посматра као систем концентричних кругова које је потребно „нагризати” и споља и изнутра. За спољашње нападе на СПЦ задужене су бројне „невладине организације” и њима наклоњени медији. Најчешће је реч о нападима на поједине владике и то због њиховог „ригидног” става у односу на права геј популације или њиховог става о „абортусу” и другим „женским правима” која су најчешће на дневном реду скупова „радикалних феминисткиња”.
За „унутрашње” нападе на Цркву задужене су мреже деловања које су понекад основане и под црквеним покровитељством. Унутар СПЦ постоји група теолога која (свесно или несвесно) исказује одређено разумевање за потребу да се „црква модернизује” – што је врло широк и неодређен појам који понекад иде толико далеко да се и православне догме „реинтерпретирају” у складу са жељама „либералних” кругова (јавности је позната подршка групе богослова Дарвиновим теоријама). С друге стране, унутар или изван СПЦ форсирају се одређене „парацрквене мреже” које безобзирно нападају највише црквене великодостојнике за јереси екуменизма, етнофилетизма и другог, чиме се ствара утисак (наратив) који може да поколеба „вернике” који не разумеју смисао и интерпретацију православне вере.
Стојичевић износи и друге доказе о индиректним нападима на Цркву и то кроз истовремено финансирање одређених међусобно супротстављених унутар црквених група, а што је већ узроковало један раскол. Због тога Стојичевић упозорава да се односи унутар СПЦ не смеју третирати искључиво као црквени проблем, већ као озбиљан друштвени, државни, безбедносни и геополитички проблем. Овој тези свакако у прилог иду и драматични догађаји у Украјини где је у току покушај разарања традиционалне УПЦ ‒ Московског патријархата који се одвија уз здушну подршку НАТО-а и Васељенске патријаршије, која је епигон колективног Запада у великом рату против православља. У поменутом рату користе се врло перфидне технике и огромна материјална средства.
Дигитални човек
Угледни руски геополитичар Александар Дугин указује да је савремени мондијалистички покрет „посткапитализам заснован на доминацији технократске елите и тоталној контроли природних и социјалних процеса”. Нови светски поредак варијација је утопијског социјализма где је акценат на постиндустријској димензији која омогућава потпуну контролу производње и расподеле, што се није могло постићи у историјском индустријском социјализму. Са тачке гледишта антимондијалиста, примера ради, пројекат Европске уније усмерен је ка коначном уништењу свих националних и културних специфичности европских народа и држава.
Нови светски поредак овако посматран садржи чудовишне црте „цивилизације Антихриста” која треба да протера последње остатке квалитативног људског постојања у социјалној и културној сфери. Идеолози мондијализма непрекидно усађују „масовну свест вештачке безбрижности” чија је карактеристика велика пажња која се поклања најбезначајнијим детаљима људског понашања као што су: примат забаве над интелектуализмом, конформистичка аполитичност, опортунизам у бизнису, односно, у крајњој линији, промоција привида живота која се одвија по шеми визуелног илузионизма јунака цртаних филмова.
За Стојичевића нема дилеме да је преносник таквог концепта живљења биће које у свом завршном делу књиге описује изразом Homo digitalis – дакле биће које је непрестано повезано и зависно од дигиталних технологија. Насупрот тзв. аналогној стварности у новој дигиталној реалности радикално се мења перцепција појединца и његов однос према друштву. На тај начин настала је једна нова генерација која живот доживљава као велики „флеш моб” и као таква не може да направи суштинску разлику између праве и дигиталне реалности. Реч је о неспорно глобалном феномену који нарочито погађа младе људе. Вишак информација ствара осећај безнађа и анксиозности, изазива кидање друштвених веза и повећава појаве отуђења личности. На тим темељима настаје својеврсна криза ауторитета – што неретко појединца и читаву заједницу може да води ка фаталним исходима.
ЛИТЕРАТУРА
- Вукашиновић, М. (2011). Рат за душе људи, ауторско издање, Нови Сад
- Стојичевић, С. (2025). Дигиталне замке, Српско одељење Међународног фонда духовног јединства, Београд
Остави коментар