Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста
Када је почетком седамдесетих година 20. века написао познату књигу Између двају епоха. Америчка улога у технотронској ери , познати теоретичар Збигњев Бжежински изложио је концепцију преуређења светског друштва на потпуно новим основама. У то време је свој футуролошки модел описао изразом „технотронично друштво”, уз напомену да је историјски узор за изнете тврдње проналазио у радовима католичког језуите Де Шардена.
Бжежински је још у оно време изложио становиште да је америчко друштво ушло у нову развојну фазу која се битно разликовала у односу на „њеног индустријског претходника”. Под утицајем технологије и електронике формирала се таква друштвена клима која се културно, психолошки, социјално и економски разликовала у односу на ранија времена. У једном таквом друштву аутоматика и кибернетика замениле су машину којом је управљао појединац, а догодила се и промена друштвеног лидерства која је с племићко-аристократске елите прешла на нову урбано-плутократску елиту.
Бжежински је писао и да се у технотроничној ери десио феномен „деперсонализације економске моћи”, а слободан проток људи, роба и капитала постали су темељ нове глобалне економије и начина размишљања. Уопштено, створен је један нов однос „између човека и његове глобалне реалности”. У таквим околностима Бжежински је уочавао потребу за темељним преструктурирањем светског поретка, уз чврсто уверење у способности једне „просветљене елите” која је у стању да контролише читав процес.
Из данашње перспективе многи ставови истакнутог теоретичара су постали нова реалност, али је тешко отети се утиску да су се ствари отргле контроли. Управо о тим опасностима (као што је употреба вештачке интелигенције – прим. аутора) у свом последњем интервјуу говорио је други доајен америчке политике Хенри Кисинџер.
Дигитално друштво
Подстакнут описаним тенденцијама које су последица „дигиталне револуције”, наш истакнути писац и истраживач Слободан Стојичевић написао је вредну књигу Дигиталне замке, која представља својеврстан приручник чији је циљ да упозори на многе опасности које се крију иза љупко-тоталитарне приче о „бенефитима” које нам је донео феноменалан развој дигиталне технологије. Поражавајући је податак да корисник обичног мобилног телефона за неколико дана прими више информација, него човек у средњем веку за цео живот. Већ сама та чињеница изазива својеврсну зависност и епидемију разних психичких промена и обољења.
Стојичевић се на почетку рада посебно осврће на улогу интернета чија се масовна употреба данас може подвести под одредницу експеримента in vivo, без дубљег критичког размишљања о томе где ће нас тај процес одвести у наредних неколико деценија. За разлику од некадашњих великих проналазака који су из темеља променили људску цивилизацију, интернет је уведен у свакодневну људску употребу без икаквих претходних искустава и научних истраживања. Истина, данас се све више говори о државним стратегијама „сајбер-безбедности” , али је то само један мали сегмент опасности које са собом носи ова врста проналаска. Управо о томе, Стојичевић пише у поглављима ове књиге, разоткривајући бројне дигиталне замке, од алгоритма персонализације до великих података о малим људима, или прислушкивања интересовања. Наравно посебну пажњу привлачи онај сегмент књиге у којем аутор говори о томе ко и на какав начин прикупља податке о свима нама, угрожавајући истовремено нашу приватност.
Слободан Стојичевић објашњава да просечан корисник мисли да је „опасност” само питање клика на погрешан линк. Међутим, то је тек површина. Данашњи дигитални системи сакупљају огромне количине података – од навика, до емоција – и претварају их у оружје психолошког утицаја. Отуда произилази и констатација да „најопаснији напади нису технички – већ психолошки.” Иако се често говори о хакерима, прави удари стижу кроз социјални инжењеринг, манипулацију пажње и алгоритме који нас „гурају” у све уже светове садржаја. Стојичевић подсећа да је данас више од половине дигиталних превара засновано на психологији, а не на техничком пробијању система.
Левци увлачења
Шта су алгоритми персонализације? Поједностављено речено, они стварају невидљиве зидове око сваког корисника. Наиме, док гледамо садржаје који нам се „свиђају”, ми улазимо у ехо коморе у којима чујемо само оно што већ мислимо. Тако губимо контакт са реалношћу, а да тога нисмо ни свесни. Коначно, оно што је посебно опасно јесте сазнање да „алгоритми препознају депресију пре пријатеља и породице”.
Најмрачнији део Стојичевићевог истраживања односи се на младе. Он упозорава да алгоритми могу да препознају знаке анксиозности или депресије – и да уместо помоћи, корисника увуку још дубље у опасан садржај. Управо тако се формирају „левци увлачења” који могу довести до самоповређивања, екстремних група или насиља. Аутор наводи десетине примера који јасно показују да живимо у времену у коме се борба за ум води 24 часа дневно. Ово није питање технологије – већ питање личне безбедности и менталног здравља.
Нарочито је интригантан одељак о феномену социофобије – неоснованог страха од друштва, који је посебно раширен међу младима. Колико је реч о озбиљној појави сведочи чињеница да је једна сесија КП Кине била посвећена анализи овог феномена који је веома озбиљан безбедносни проблем за ову земљу. Наиме, према неким проценама, готово 180 милиона младих Кинеза, потпуно је искључено из свих друштвених токова , и као такви су препуштени дигиталној сфери, без икакве намере да се укључе у било какве друштвене релације.
Слична појава је забележена и у Јапану, уз напомену да савремени амерички часописи за психологију овај феномен описују као социопатију. Њене карактеристике су: склоност ка незаконитом поступању и ризику, лажљивост и лицемерје, неодговорност, раздражљивост и агресија, презир и претеће понашање, одсуство прилагођавања околини. Веома је интересантно да социопатија веома лако зна да склизне у мизантропију, или идеју о припадности некој вишој раси или класи, што је псеудонаучно оправдање за бројне теорије о „златној милијарди” или еутанизацији као наводно ефикасном решавању проблема старих људи, који се из ове перспективе посматрају као „бескорисне изјелице”.
Стојичевић нарочито упозорава на појаву „романтизације серијских убица или манијака”, што се нажалост дешавало и код нас на друштвеним мрежама, после трагичних догађаја и масовних убистава у Рибникару и Дубони. Овоме додајмо да је нормализација и хероизација масовних убистава једна од одлика деструктивне субкултуре на друштвеним мрежама, где се овакви злочини најчешће правдају одређеним околностима или тешким детињством.
Закон џунгле
Када пише о друштвеним мрежама, Стојичевић минуциозно образлаже њихов историјат, али и разрађује појмове попут „информационог рингишпила”. Ту се назиру вазда актуелна питања о просторима слободе, особеностима и везама на друштвеним мрежама, психолошким ефектима и својствима, али и вредносним системима и судовима.
„Доктори људских душа” су већ одавно уочили да су друштвене мреже успешан спроводник одређених политичких идеја и ставова, као и ефикасан мобилизатор протестних потенцијала у одређеним друштвима. У условима савремених постмодерних ратова, друштвене мреже су постале ефикасан инструмент дестабилизације многих држава. Њихове предности су: брзина ширења дезинформација, деперсонализација, демасификација снага на терену, способност хоризонталног повезивања разних незадовољних друштвених група у једну мрежу, чији је циљ усађивање одговарајућих наратива и „гурка” друштва у одређеном и пожељном смеру.
У неким околностима друштвене мреже се показују као ефикасан инструмент уништења сваког националног идентитета и традиционалних религиозних веровања. Оне су начин потпуне контроле сваког појединца на планети и средство надзора. Одређени елитистички кругови преко њих већ деценијама реализују своје интересе изазивањем обојених револуција, ратова ниског и средњег интезитета и глобалних пандемија, првенствено у државама Трећег света.
У неким земљама, попут Аргентине, дата је подршка и сулудим политичким идејама стварања масовне незапослености (The Aqvarian Conspirasy). На тај начин ствара се стање масовне малодушности, што омогућава управљање кризама. Занимљиво је да у САД постоје специјализоване организације – попут ФЕМА, које делују у таквим ванредним околностима. На духовном плану , преко ових платформи, производе се нови религиозни култови, али и пропагирају идеје фундаменталистичких покрета и ширења разних слобода, а ради разарања традиционалних вредности. Коначно, један од могућих циљева је делегитимација позиција државе, уз преузимање комплетног образовног система. (наставиће се)
ЛИТЕРАТУРА:
- Вукашиновић, М. (2011). Рат за душе људи, ауторско издање, Нови Сад
- Стојичевић, С. (2025). Дигиталне замке, Геополитика, Београд
Остави коментар