Аутор: проф. Мирјана Грдинић
Родољубива лирика Милана Ракића (циклус На Косову) настала је у време када је Ракић службовао у Приштини и посећивао цркве, манастире и сва она места која су у њему будила дух старога српства и сећања на историјску трагику нашег народа. Снагом родољубља и лепотом склада издвајају се песме: На Газиместану, Јефимија, Симонида, Наслеђе, Напуштена црква, Божур. Из њих проговара дух прошлости, мисао савременика, али и колективна драма нашег народа кроз векове. Милан Ракић је један од наших првих песника који поетизује ликове из наше средњовековне историје и културе, као што су песникиња Јефимија и Симонида, последња жена краља Милутина, чија је појава овековечена на фресци у Грачаници. Обе песме носе у себи боју средњег века, а Ракић песнички оживљава њихове трагичне судбине. Стање на Косову приказано је болом Јефимије, скромне монахиње, која је после косовског пораза доживела несрећну и усамљеничку судбину. Песма Симонида настала је у једном песничком сусрету са фреском манастира Грачанице, са чијег је лица непријатељски војник у годинама робовања и ратова ножем ископао њене дивно обојене и усађене очи. Стихови ових песама су пуни истанчаних родољубивих осећања и везаности песника за светлу историју предака, а у овом раду биће дат осврт само на песму Јефимија.
Јефимија, ћерка господара Драме
И жена деспота Угљеше, у миру,
Далеко од света, пуна верске таме,
Везе свилен покров за дар манастиру.
Покрај ње се крве народи и гуше,
Пропадају царства, свет васколик цвили.
Она, вечно сама, на злату и свили
Везе страшне боле отмене јој душе.
Векови су прошли и заборав пада,
А још овај народ као некад грца,
И мени се чини да су наша срца
У грудима твојим куцала још тада,
И у мучне часе народнога слома,
Кад светлости нема на видику целом,
Ја се сећам тебе и твојега дома,
Деспотице српска с калуђерским велом!
И осећам тада да, ко некад, сама,
Над несрећном коби што стеже све јаче,
Над пламеном које обухвата тама,
Стара Црна Госпа запева и плаче…
Песма нам доноси лирски уобличену причу из далеке прошлости о напаћеној, али достојанственој жени и уметници како би се актуализовала садашњост у којој живи лирски субјекат. У уводној (првој) строфи песник подсећа на историјско време и порекло Јефимије: она је ћерка господара Драме (једне области) и жена деспота Угљеше (погинуо у Маричкој бици 1381. године). Након Косовске битке и погибије кнеза Лазара, њеног заштитника, Јефимија бира усамљеништво, удаљеност од света, изолацију, постаје монахиња. Далеко од света, са дубоким миром и побожношћу у себи, она златном жицом везе свилен покров који треба да буде велики дар манастиру. А шта везе, коју поруку будућим генерацијама оставља, песник о томе – ни речи. Зашто? Све је речено у Похвали кнезу Лазару. Песника интересује духовни профил лирског субјекта (Јефимије); њено подвижништво, моћ воље да се, у драматичним историјским околностима, када све пропада, створи нешто непоновљиво, што ће се пренети у будућа времена и сачувати од заборава.
Управо тај моменат истакнут је у другој строфи – око ње народи се крве, једни друге сатиру, пропадају царства, свет под теретом патње и крви јеца, у хаосу се растаче. Само она, Јефимија, даноноћно наднета над оним што ради, у везу од златних нити, у сачуваној отмености, траг дубоког бола своје душе оставља за потомство, али на побожан и отмен начин. Бол због неслоге, због ропства, због свега што се издогађало и што ће тек бити са отаџбином и народом, а последњи стих друге строфе осликава њено истинско душевно стање: везе страшне боле отмене јој душе. Управо овај тренутак у песниковој имагинацији показује се као фасцинација и надахнуће. Дакле, у првом делу песме (прве две строфе) реч је о прошлом времену, о времену пропадања царства, при чему Јефимија у свилен покров уткива свој и национални бол, али у исти мах везом, као магијском радњом, бди над целим племеном чувајући његову духовност, али и континуитет колективног, духовног и личног памћења.
Потом се време помера векови су прошли и Ракић нас смешта на почетак 20. века, када патња српског народа не престаје. Патња коју је Јефимија још тада слутила и у себи носила као извесност још овај народ као некад грца. Песник, док је на Косову и док стоји пред оскрнављеним делима (цркве, фреске) и посматра свој народ у ропству, такође осећа бол. Бол у срцима представља лук који повезује песникову садашњост и далеку прошлост. И Ракић, из колективног памћења, призива Јефимијин лик и у свему се идентификује са њом: И мени се чини да су наша срца // У грудима твојим куцала још тада. Ракићу се чини да у Јефимијиним грудима чује не само одјек предака, већ далековидну Јефимијину слутњу и бригу за његове савременике. Ово померање наших срца (срца Ракићевих савременика) шест векова уназад, изузетно доприноси онеобичавању песме.
У завршном делу песме (претпоследњој, четвртој строфи) Ракић истиче постојање повезаности потомака и предака по патњи, због националног страдања. У тренуцима опасности која се надвила над српском нацијом, безизлаза (кад светлости нема на видику целом), лирски субјект се окреће прецима – не само Јефимији већ и њеном деспотском дому – и њиховој етици: Ја се сећам тебе и твојега дома, / Деспотице српска с калуђерским велом! И као што је некада Јефимија дозивала јунаштво преминулога Лазара, видећи у њему спас, тако се и данас лирски субјект узда у заборављену традицију и етику предака. У завршници песме, у песниковој имагинацији, док несрећна коб стеже све јаче и тама захвата све, Стара Црна Госпа запева и плаче у својој самоћи, бескрајној тишини. И тако увек изнова. И у овом данашњем историјском тренутку бол је исти: код деспотице Јефимије, песника Милана Ракића и читаоца који све то носи у своме бићу.
Јефимија, жена деспота Угљеше, двојако је представљена у Ракићевој песми: она је и историјска личност, са биографским подацима, али и песникиња, која у поетизацији свог осећања и колективног бола, на свиленом покрову, оставља можда најсликовитије сведочанство о страдању српског народа и трагедији која није задесила само оне који су на Косову (1389. године) изгинули и овенчали се венцем мученика, већ и оне који су за њима остали. У песми, и поред емотивне суздржаности песника, и даље остаје помало патетично изречено осећање како због страдања српске војске на Косову тако и због страха за опстанком живих. На тај начин Јефимија престаје бити само удовица деспота Угљеше и жена која је остала без заштитника кнеза Лазара, она постаје и велика мајка свих; фигура која кроз своја одрицања, подвижништво и уметничко дело манифестује своје осећање бола. Песник Милан Ракић га је препознао након више векова од њене смрти и у својој песми у тамним сликама изразио.
Песмом Јефимија, песник имплицитно поручује да косовско наслеђе не подразумева само завет, заклетву и позив на очување, већ и уметност која је манифестација величине једног народа, у миру просперитетног, у рату пожртвованог, а достојанственог у победи и у поразу. Слобода као традиција и стање свести не престаје да постоји у бићу појединца и народа, нити у његовој култури, што су доказале генерације које су учествовале у ратовима од 1912. до 1918, али и касније. Кад светлости нема на видику целом, неопходно је сачувати веру и наду, и баш као што то Ракић чини: Ја се сећам тебе и твојега дома, // Деспотице српска с калуђерским велом!, јер сећање је кључни поступак у освајању простора духовности. Везиља и песник су повезали етику историјског памћења са потребом да се истраје и опстане у тешким и мрачним временима. Песник нам је извукао поуке из прошлости за своје и времена која долазе, а на нама је да их златним нитима уткамо дубоко у себи, јер једино тако нећемо доћи у ситуацију да у нашој садашњости и будућности светлости нема на видику целом. Уколико негујемо културу сећања и поштујемо култ предака сећање ће наставити да живи кроз нас и за генерације које следе, али учинићемо и једно велико дело које ће нам омогућити да на небу видимо спокој обасјан светлошћу на лицу деспотице српске с калуђерским велом која вековима бди над нама.
Литература:
- Гавриловић, З. (1977). Милан Ракић – легенда о песимизму, у књизи: Записи о српским песницима, Београд
- Зборник радова Милан Ракић и модерно песништво, приредио Петковић Новица, Институт за књижевности и уметност, Учитељски факултет, Београд, 2007. година
- Ракић, М. (2004) Песме, Школска књига, Нови Сад
- Слијепчевић, П. (1957). Милан Ракић, сабрани огледи, Београд
Остави коментар