Демократско утемељење савремених политичких система I

23/09/2018

Демократско утемељење савремених политичких система I

 

Аутор: Лазар Слепчев

 

У претходних неколико текстова, бавили смо се појмом демократије. Упознавали смо њене темељне принципе и постулате, њену историјску генезу, моделе и облике у којима се појављивала, као и проблеме и препреке на које је наилазила и наилази, те недостатке и потенцијалне слабости које носи у себи.

Текстови којима ћемо се бавити у периоду пред нама, имају за циљ да демократију прикажу у њеној конкретности, тј. на примерима живе политичке праксе савремених, превасходно западних модела државнополитичких система. С обзиром да ћемо се бавити моделима савремене демократије, бесмислено је и питање зашто, дакле западни модели, јер савремена демократија је и потекла са, превасходно европског Запада, да би као модел била прихватана широм света.

Кренућемо од значаја проучавања западне демократије, а он је немерљив.

Чињеница је да западна демократија представља најразвијенији вид демократског политичког уређивања друштва и стога није случајно што је служила и још увек служи као узор многим другим земљама у њиховом трагању за одговарајућим моделом демократске организације друштва.

Проучавање, нарочито компаративно, има за циљ да анализом сличности и разлика како између европских демократских система и неевропских типова система, тако и између појединих европских демократских система међусобно, омогући боље разумевање основних политичких процеса западне демократије.

Разлике између система у оквиру западне демократије су изражене посебно у карактеру историјског развоја и политичкој култури, митологији, вредностима и менталитету с обзиром на различите историјске и географске, односно климатске околности.

Када је реч о разликама између западних демократија и других незападних поредака, оне су очигледне. Међутим, разлике међу појединим западним демократијама су мање видљиве и налазе се у нешто дубљим слојевима историје, културе и политичког бића појединих земаља. Тако на пример, од четири велике западноевропске демократије, Велика Британија и Француска имају дугу, више него двовековну демократску традицију, док су Немачка и Италија имале кратке демократске интервале пре успостављања демократских поредака после Другог светског рата. Али постоје разлике и између Велике Британије и Француске. Прва је имала стабилан и континуиран развој и политички систем, док је друга пролазила кроз веома различите форме политичког система. Стицај околности је хтео да се у Великој Британији континуирано и постепено одвија прогресиван демократски развој, док је француски модел демократског политичког система стваран кроз многе револуције. Најзад, у Великој Британији успостављање и развој демократије текли су упоредо са постојањем и функционисањем монархије, док се демократска трансформација великог броја европских политичких система одвијала у контрапозицији и коначном одбацивању монархије.

Различити путеви развоја и различита искуства са појединим облицима политичког живота довела су и до фаворизовања различитих вредности, принципа и институција. Но, нису само култура и традиција утицали на разлике између ових система. Велики значај имају и многи други услови и претпоставке, од економских и социјалних до међународних и географских.

Озбиљно проучавање демократије, доводи нас и до спознаје да се демократији не може приступати некритички и апологетски. Наиме, нису сви културолошки, религијски и многи други обрасци прилагођени демократском поретку, а опет их та чињеница не сврстава у, нужно, мање цивилизована друштва. Дакле, неће критички однос у проучавању демократије угрозити њену суштину, барем не више од савремених трендова унутар самих западних демократских друштава.

Значај проучавања западне демократије почива и у томе што разумевање суштине демократије, па и западне демократије као њеног најразвијенијег практичног вида, доприноси сагледавању могућности развоја појединца и друштва и отуда представља извор мотивације и енергије у одбрани и узгоју демократије нарочито у мање развијеним и неразвијеним друштвима.

Такође, не можемо испустити из вида и чињеницу која се намеће као нека врста правила, или нужности, а то је позитиван утицај демократије на економски развој друштава у којима демократија несметано функционише.

Као што се може закључити, значај проучавања демократије је немерљив, јер једино свестраним приступом можемо спознати све њене вредности, али и уочити недостатке које демократија носи у себи.

Овај кратак приказ има за циљ и да представи оне основне појмове и категорије које демократију стављају у реалан живот, те омогућују њено функционисање унутар друштва и државе.

С обзиром да смо о појму и моделима демократије већ раније говорили, а да нас овај пут примарно занимају демократије западног типа, поменућемо само либерални модел демократије, јер су на њему западни модели, примарно и утемељени.

Политичка теорија либералну демократију дели на три модела, класични, модерни и неолиберални.

Класични модел везујемо за теорију Џона Лока која се супротставља Русоовој поставци “природног стања”, људи, по Локу, напуштају “природно стање”, и прилазе друштву ради заштите и очувања њихових “живота, слободе и имовине (својине)”.

Модерни модел либералне демократије карактеришу изражене склоности ка индивидуализму, волунтаризму и политичкој партиципацији. Овај модел је ослоњен и на партијско организовање као копчу грађана са државом, те јаку везаност за националне државне институције.

Неолиберални (глобалистички) модел озбиљно угрожава све претходне моделе, јер захтева више либерализма на уштрб демократије. Овај модел производи процес дедемократизације, јер дерогира улогу државе и институција.

Када је реч о принципима и институцијама које чине демократски поредак, онда под принципима углавном подразумевамо идеје водиље које су у основи племенитог карактера, дакле, слобода, правда, једнакост, одговорност, сувереност, легитимност, консензус и сл. Институције имају сврху у гарантовању демократских принципа. У водеће институције демократског поретка убрајамо Државу, Устав, законодавство (законе) па и репресивни апарат као крајњи гарант демократских принципа.

Добра организација политичке власти је још један од фактора стабилног функционисања демократског поретка. Организацију власти делимо на вертикалну и хоризонталну. Прва се више тиче саме државе, и одређује степен централизације у њој.

Друга, хоризонтална организација власти, регулише друштвене односе и креира тип политичког система у држави. Дакле, хоризонтална организација власти подразумева поделу власти на законодавну, судску и извршну. Из овога произилази да је реч о представничкој парламентарној демократији, где Парламент доноси Законе и контролише извршну власт, док Влада (извршна власт) води политику земље.

Трећи стуб ове поделе, судска власт, нажалост и данас као и у претходним временима често је скрајнута од стварне моћи утицаја.

Облик државног уређења, такође може да буде од великог значаја за могућност успостављања демократије у некој држави. као што рекосмо, често је република морала да замени монархију, да би демократија уопште могла да заживи, али супротно томе, примери Велике Британије, скандинавских земаља, као и земаља Бенелукса потврђују да традиција и демократија могу да изнађу моделе коегзистирања.

Сви ови чиниоци о којима смо говорили, успели су да искристалишу одређене моделе политичких система, које према њиховим најпрепознатљивијим представницима делимо на:

  • Председничке системе (амерички модел);
  • Парламентарне системе (британски модел);
  • Полупредседничке системе (француски модел), и
  • Скупштинске (конветске) системе (швајцарски модел).
Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања