Демократски основ америчког президенцијализма

31/12/2018

Демократски основ америчког президенцијализма

 

Аутор: Лазар Слепчев

 

Иако не поседују дугу, вишевековну историју, као што је то случај са већином европских држава, Сједињене Америчке Државе су успеле да израсту у једну задивљујуће моћну државну творевину.

Не улазећи дубље у питање како је све то било могуће, довољно је рећи да су САД настале уједињавањем тринаест колонија које су на америчком тлу основали предузимљиви и радикални европски досељеници почетком 17. и током прве половине 18. века (прва Вирџинија 1607, а последња Џорџија 1732. године). Неповезане међусобно, ове колоније биле су део британске империје и њима се углавном дириговало из Лондона. На врху извршне власти појединих колонија били су гувернери које је именовала британска круна. Улогу законодавног органа играло је изборно представничко тело, док су судови били слични судовима у Енглеској. Намети из Лондона су представљали велико оптерећење за иначе брзи развој колонија. Стога су учестали отпори и неприхватање законодавне власти енглеског парламента и плаћања пореза Енглеској доводили до сукоба, а коначно и до свести о потреби заједничке борбе за ослобођење и независан положај. При томе, треба имати у виду да су у раним данима већину грађана чинили енглески колонисти. Зато су тадашње политичке институције биле, у суштини, сличне енглеским, уз одговарајућа прилагођавања датим условима. Током времена, придолазиле су многе друге националне групације не само из Европе већ и са других континената, тако да је америчко друштво постало вишеструко хетерогено и обојено. Рани дани колонизације оставили су одређени траг на историју и културу америчког друштва све до наших дана.

У свим овим колонијама владало се по одређеним повељама, а поготово заповестима круне. Енглези су игнорисали или недовољно уважавали форме политичког организовања које су се стварале на америчком тлу. То су насељеници схватали као репресију и спречавање права да политички живот уређују по својој вољи. Осећање репресије је био главни мотив покрета и борбе за независност.

Иако се “кувало” још од раније, ово осећање је тек 1756. прерасло у покрет за унију у коме је узело учешће девет од тринаест колонија. Повод за то је био протест против опорезивања уведен од енглеског парламента, што је касније постао привидни узрок рата за независност.

Идеја о заједничком одупирању колонизатору постепено је сазревала и нашла коначан институционални израз у Првом континенталном конгресу, односно првом заједничком скупу представника колонија одржаном у Филаделфији 1774. На Другом континенталном конгресу, одржаном већ 1775. године ударају се темељи политичког устројства САД, доношењем историјских одлука: о почетку борбе против енглеског колонизатора, доношењем Декларације о независности 4. јула 1776. којом се 13 држава проглашавају независним, доношењем одлуке о стварању конфедерације усвајањем Повеље или Чланова конфедерација и сталне уније 1777. До краја заседања Другог континенталног конгреса 1781. године, све сад већ, бар условно, независне државе ратификовале су Повељу-чланове конфедерације. Ускоро после тога, 1783. године, уговором у Версају, Лондон коначно признаје независност својих некадашњих колонија.

Седамдесетих година 18. века је и отпочела жива уставотворна активност у САД. Тада се доносе декларације права и устави у постојећим државама. Уз то, видна су настојања да се у уставе унесу и неки демократски принципи, као што су народна основа власти, ограничавање власти, права и слободе грађана итд. Упркос свом том конституционалном заносу, нису заборављене неке основне вредности и приоритет владајућих кругова и новоуспостављеног капиталистичког поретка, па ни извесна ограничења права, као што су ограничење бирачког права само на власнике непокретности и сл. Конфедерација је била облик лабавог савеза суверених држава који је институционално био оличен у Конгресу. У Конгрес је улазио одређени број делегата из сваке државе, а одлуке су се доносиле пуном сагласношћу свих делегата, односно делегација, при чему је свака држава имала само један глас.

Овлашћења Конфедерације, односно Конгреса, била су врло ограничена. У надлежности Конгреса нису били увођење пореза, царине, спољна трговина, монетарна политика и армија.

Свест о потреби чвршћег политичког и правног повезивања је брзо напредовала и већ 1787. државе одлучују да се сазове Уставотворна скупштина с намером да ревидира Повељу – Чланове конфедерације. Скупштина се састала у Филаделфији 1787. и после жучних дебата и конфронтација, донела нови Устав.

И пре и у току, па и после доношења и потврђивања Устава, постојала су многа спорна питања око будућег уређења федерације. О оштрини ових питања најбоље сводочи и чињеница да нека од њих нису могла бити решавана парламентарним или преговарачким путем, већ оружаним сукобима. Интереси великих и моћних државица били су другачији од интереса и погледа малих и слабијих државица. Сва ова бројна гледања су се у политичкој борби и наметању редицирала постепено и кристалисала у два основна: једно је било изражено у нацрту који је поднела делегација Вирџиније, а друго у нацрту устава који је поднела делегација Њу Џерсија. Први се залагао за самосталну и јаку централну власт, за шире надлежности савезног законодавног тела и његово право да доноси законе у случају ненадлежности државица, за структуру законодавног тела која би се конституисала према броју становника у појединим државама, за јачу савезну администрацију која би могла да прати активност Савеза и која би, као и сви савезни органи и политички посленици, била плаћена из савезне благајне. Нацрт Њу Џерсија зазирао је од јаког савеза и предлагао неку врсту продужења Конфедерације са ограниченим законодавним телом које би било састављено од једнаког броја представника из појединих држава.

Предлози су били толико различити да се на њиховој основи није могао постићи договор. На крају, компромисно решење понудила је делегација државе Конектикат и оно је прихваћено као Велики компромис. Овим нацртом предвиђена је дводома структура Конгреса у којој би Сенат представљао поједине државе по принципу једнаког броја представника, а други, Представнички дом био биран према броју становника у појединим државицама. Расподела надлежности између ових домова обезбеђивала је извесна права и већим и мањим државицама. Спорови и убеђивања око неких питања трајали су све до 1791. године кад је и тринаеста државица потврдила Устав.

Тако су Уставом од 1787. САД из конфедерације претворене у федерацију.

Амерички устав је интересантан и значајан како по начину његовог доношења и форми, тако и по садржини, нарочито основним начелима и институцијама, па и по утицају на уставност и политички живот савременог света. Расправе пре доношења Устава вођене су и после усвајања и настављене су до наших дана. Два и по века интензивних дебата о и око америчког Устава показују бар две ствари. Прво, то је не само први већ и најдуготрајнији устав; друго, то је био веома утицајан и веома копиран устав у појединим деловима света.

Дакако, постоје веома утемељене и аргументоване критике, како на сам текст устава, тако и на саму природу америчког политичког система, али оне ће бити тема једног од наредних текстова.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања