Demokratija – između oblika vlasti i ideologije

Demokratija – između oblika vlasti i ideologije

Autor: Lazar Slepčev

Popularnost koju tokom 20. i 21. veka stiče i zadržava demokratija, tačnije fenomen demokratije, prvenstveno duguje slabljenju klasičnog kapitalizma kao i opadanju uticaja velikih ideoloških teorija.

Međutim, tokom istorije „stvari“ sa demokratijom nisu baš uvek tako stajale. Naime, još su antički klasici Platon i Aristotel u demokratiji videli samo vladavinu siromašnih masa, a na uštrb mudrosti i svojine.

Tokom posthelenističkih epoha, demokratija se smatrala samo jednim od oblika vladavine, dok je u 19. veku veoma negativno označavana kao „vladavina gomile“. Dvadeseti vek „rehabilituje“ demokratiju, i uvodi je „na velika vrata“ u javni diskurs i političku teoriju i praksu.

Samo ime demokratija duguje starogrčkim pojmovima Demos (narod) i Kratein (vladati), što se najjednostavnije tumači kao vladavina naroda. I upravo zbog te „magijske“ i „opsenarske“ prirode svoga imena i pojma, demokratija danas biva oberučke prihvaćena, (najčešće nekritički), od svih aktera političke scene, od najekstremnijih fašista do najrigidnijih komunista. Danas se svi odevaju demokratskim plaštom i mašu zastavom demokratije, ne dopuštajući ni malo prostora bilo kakvom kritičkom mišljenju i stavu. Demokratija je postala apologetika novog doba. Postala je božanstvo!

Ukoliko bismo želeli da definišemo demokratiju suočili bismo se sa čitavom lepezom određenja ovoga pojma, a opet u zavisnosti od epohe ili ideološkog okvira koji njen pojam tumači. Pomenućemo ukratko neka od opšteprihvaćenih značenja reči „demokratija“:

• Sistem vladavine siromašnih i marginalnih.
• Oblik vladavine u kojem narod direktno i stalno upravlja sobom, bez potrebe za profesionalnim političarima ili javnim zvaničnicima.
• Društvo zasnovano na jednakim šansama i individualnim sposobnostima, a ne na hijerarhiji i privilegijama.
• Sistem socijalne zaštite i preraspodele, čiji je cilj smanjivanje društvenih razlika.
• Sistem donošenja odluka zasnovan na načelu vladavine većine.
• Sistem vladavine koji štiti prava i interese manjina, tako što uspostavlja kontrolu nad vlašću većine.
• Sredstvo za zauzimanje javnih položaja takmičenjem za narodne glasove.
• Sistem vladavine koji služi interesima naroda, bez obzira na njegovo učestvovanje u političkom životu.

Bez velikih ambicija da u ovom kratkom prikazu dajemo konačna određenja demokratiji, niti bilo kakve vrednosne sudove o njoj, pokušaćemo da preko pojma naroda, kao temeljnog pojma-činioca demokratije, poboljšamo svoj uvid u kompleksnost ovoga fenomena.

Postavljajući pitanja: šta je narod i ko ga čini, na prvi pogled nam se nameću veoma jednostavni odgovori, da je reč o svim ljudima, dakle stanovništvu na određenoj teritoriji.

Međutim, tokom političke istorije, stvari nisu uvek stajale tako. Ako pretpostavimo da je jedno od osnovnih načela demokratije princip političke jednakosti, tj. raspodela moći do najširih slojeva društva, onda je lako uvideti da je upravo politička jednakost onaj pojam do koga se u praksi najteže dolazilo, i to čak u zemljama koje slove kao „svetionici moderne demokratije“.

Dakle, ako želimo da odgovorimo na pitanje ko čini narod, u smislu političkog tela koje slobodnom voljom utiče na donošenje određenih odluka, onda ćemo se podsetiti da je to u antičkoj Grčkoj bilo samo 10% slobodnih građana, dok su žene, deca i robovi bili van dometa odlučivanja. U Velikoj Britaniji žene stiču pravo glasa tek 1928. godine. Crnačko stanovništvo u SAD pravo glasa stiče tek 60-ih godina 20. veka, dok žene u Švajcarskoj postaju politički izjednačene tek 1971. godine.

Kao što vidimo, nije lak odgovor na ovo pitanje, ali uopšteno, politička teorija nudi tri modela kao rešenje enigme ko čini narod, a to su:

• svi punoletni građani;
• većina, kao puki – apstraktni pojam;
• svi, osim osuđenika, nepismenih, i „umobolnih“.

Sledeće pitanje koje moramo postaviti, a tiče se dovođenja naroda kao pasivnog pojma u aktivni položaj, jeste: Na koji način bi narod trebao da vlada? Politička istorija ovde prepoznaje nekoliko oblika: 1) direktna demokratija, 2) predstavnička demokratija i 3) totalitarna demokratija.

• Direktna demokratija podrazumeva neposredno i stalno učešće građana u vlasti. Ovaj model se uglavnom vezuje za političku praksu grčkog polisa.

Osnovne karakteristike direktne demokratije su:

• Veća i direktnija kontrola političkih procesa.
• Stvara bolje obaveštene i politički zrelije građane (njena obrazovna korist).
• Eliminiše ulogu profesionalnih političara.
• Obezbeđuje legitimnost vladavine, jer narod bolje prihvata odluke koje je sam doneo.
• Predstavnička demokratija podrazumeva ograničen i posredan oblik vladavine, putem izabranih predstavnika.

Karakteristike ovog modela su:

• Praktičniji oblik vlasti, naročito sa aspekta funkcionisanja modernih država.
• Teret donošenja odluka se skida sa građana.
• Obezbeđuje stručniju i obrazovaniju vlast.
• Totalitarna demokratija podrazumeva zloupotrebu i izvitoperenje demokratskih principa i načela. Poznati istorijski oblici su komunizam i fašizam.

Kada je reč o narodu, pitanje koje se mora postaviti, na kraju je i pitanje granice narodne vladavine, tj. gde prestaje neposredna uloga naroda u političkim procesima? Liberalni koncept zagovara tezu da je izborni proces momenat kada se završava svaka politička uloga naroda. Levica drži da u što široj distribuciji dobara narod ostvaruje svoja prava. Poznat je takođe i plebiscitarni model, kada na referendumu narod neposredno odlučuje o određenim pitanjima. Kada se govori o oblicima demokratije, mnogi ovaj pojam smatraju jedinstvenim, međutim, demokratija se ipak javlja u više oblika. Navešćemo neke.

• Klasična demokratija je model vezan prvenstveno za Atinski Polis i direktno učešće građana u političkim procesima.
• Protektivna demokratija je nastala u 17. i 18. veku, više kao težnja za zaštitom od apsolutne moći vladara. Zahteva se više slobode i kontrole, iz čega kasnije nastaje predstavnički oblik demokratije. Pre svih, ovde je reč o ranoliberalnim postavkama DŽona Loka.
• Razvojna demokratija je utemeljena na Rusoovom pojmu „opšte volje“. Za Rusoa demokratija je ostvarivanje slobode ili autonomije, shvaćene kao „potčinjavanje zakonu koji pojedinac sam sebi propisuje“. DŽon Stjuart Mil zagovara umereniji oblik razvojne demokratije, sa posebnim naglaskom na njenoj obrazovnoj funkciji, što će poslužiti kao uzor za model parlamentarne demokratije.
• Narodna demokratija podrazumeva model nastao na marksističko-lenjinističkom konceptu društva.

Danas je najrasprostranjenije shvatanje demokratije kao liberalne demokratije. Uglavnom iz sledećih razloga:

• Liberalna demokratija je posredni i predstavnički oblik demokratije, jer se politički položaji stiču uspehom na redovnim izborima, (načelo jednakosti građana).
• Osnova liberalne demokratije su takmičenja i mogućnost izbora (pluralizam).
• Koncept liberalne demokratije pravi jasnu razliku između države i građanskog društva.