Аутор: др Александра Колаковић, научна саветница Института за политичке студије
Демографска трансформација Француске представља један од значајнијих изазова савременог француског друштва. Земља која је деценијама у европском контексту представљала пример релативно високе стопе фертилитета, развијене породичне политике и демографске стабилности, последњих година суочава се са убрзаним падом броја рођених, одлагањем родитељства и старењем становништва. Ове промене нису само статистички показатељи, већ указују на дубље економске и политичке кризе, друштвене трансформације, као и кризе друштвених вредности, на питања места и улоге породице, положаја жена, тржишта рада и односа грађана према будућности. Паралелно, под притиском реформског курса два мандата Емануела Макрона, оне отварају питање дугорочне одрживости француског модела социјалне државе, заснованог на међугенерацијској солидарности и широко развијеним системима пензионог, здравственог и породичног осигурања.
Према подацима Националног института за статистику и економске студије, Француска је 1. јануара 2026. године имала приближно 69,1 милион становника. Иако становништво и даље бележи умерен раст, структура се значајно мења. Посебно је важан податак да је 2025. године, први пут од завршетка Другог светског рата, број умрлих премашио број рођених. Регистровано је око 645.000 рођених и 651.000 умрлих, што је довело до негативног природног прираштаја. Истовремено, број рођених био је за приближно 24% мањи него 2010. године. Француски демографски развој тако је ушао у нову фазу у којој се раст становништва све више ослања на позитиван миграциони биланс, а све мање на природно обнављање популације.
Најизразитији показатељ промене јесте пад стопе укупног фертилитета, односно просечног броја деце коју би жена родила током репродуктивног периода под условима фертилитета забележеним у посматраној години. Док је 2010. године овај показатељ у Француској износио око 2,03 детета по жени, 2024. године опао је на 1,61, а 2025. на 1,56. То је најнижи ниво од краја Првог светског рата. Ипак, важно је нагласити да Француска и даље припада земљама Европске уније са релативно вишим фертилитетом јер просек ЕУ износи 1,34 детета по жени (подаци из 2024. године). Француски показатељ је тада био други највиши, после Бугарске. Ова чињеница показује да француски проблем није изолован, већ да је део ширег европског демографског процеса. Промене репродуктивних образаца посебно се огледају у одлагању родитељства. Просечна старост жена при рођењу детета достигла је 31,2 године 2025. године, док је седамдесетих година 20. века била знатно нижа. Прво дете се такође рађа све касније, што одражава продужено образовање, касније економско осамостаљивање, нестабилност запослења, високе трошкове становања и промене у партнерским односима. Одлагање рађања не значи нужно одустајање од родитељства, али повећава вероватноћу да планирани број деце не буде остварен. INSEE указује и на то да пад фертилитета последњих година више није ограничен само на најмлађе жене, већ се смањује и рађање у старосним групама које су традиционално имале највише стопе фертилитета.
Посебно значајна димензија ове трансформације јесте промена ставова становништва према идеалу породице. Матје Буше-Вала и Лоран Тулмон у својим истраживањима указују да се не мења само остваривање репродуктивних намера, већ и саме представе о пожељној величини породице. Двoдетна породица и даље је најзаступљенији идеал, али се код млађих генерација све чешће доживљава као горња граница, а не као минимум. Истраживање Француског института за демографске студије, спроведено 2024. године у оквиру програма ERFI 2, показало је да се просечан број деце који се сматра идеалним за породицу смањио са 2,7 у 1998. на 2,3 у 2024. години. Још израженија промена уочава се код младих између 18 и 29 година. Број деце који желе да имају жене у овој старосној групи опао је са 2,5 у 2005. на 1,9 у 2024. години, док је код мушкараца смањен са 2,3 на 1,8. Истовремено, повећан је удео младих који не желе децу или планирају само једно дете. Ови налази упућују на то да се пад наталитета не може објаснити искључиво економским факторима. Реч је о сложеном процесу у којем се преплићу промене вредносних оријентација, индивидуализација животних избора, другачије разумевање родитељства и неизвесност у погледу будућности. У анализама из октобра 2026. године истиче се да смањење броја жељене деце погађа различите друштвене групе, али је нарочито изражено међу младима. Међу факторима који утичу на такве ставове издвајају се промењене представе о родним улогама, породичним односима и забринутост због финансија и климатских промена. Ово би се могло протумачити да ни релативно развијена породична политика, какву Француска има, више није довољна да сама обезбеди демографску обнову.
Колико су економска и друштвена неизвесност важне показује и истраживање института IFOP, објављено у јануару 2026. године, засновано на испитивању 1000 пунолетних грађана Француске, спроведеном у новембру 2025. године. Као препреку одлуци о рађању деце, 88% испитаника навело је недовољну куповну моћ, 72% проблем приступа одговарајућем стамбеном простору, 65% недостатак места у јаслицама и предшколским установама. Нестабилан међународни контекст као фактор несигурности истакло је чак 70% испитаника, док је 54% указало на климатске ризике. Посебно је занимљиво да је 74% испитаника навело и једноставно одсуство жеље за децом као једну од препрека. Ови резултати показују да је демографско питање постало део шире расправе о животном стандарду, сигурности и квалитету јавних услуга.
Старење становништва мења однос између активног и издржаваног дела популације. Према подацима француских институција, особе старије од 60 година чиниле су 28,5% становништва почетком 2026. године, док је удео млађих од 20 година износио 22,5%. Посебно је важно да је удео становништва старијег од 75 година достигао 11,1%, уз пројекцију да би до 2050. могао да порасте на 16,4%. Очекивано трајање живота на рођењу 2025. године износило је 85,9 година за жене и 80,3 године за мушкарце. Продужавање животног века представља значајан цивилизацијски и здравствени успех, али и повећава потребе за здравственом негом, дуготрајном заштитом и услугама социјалне подршке. Највећи институционални изазов односи се на одрживост пензијског система, што је посебно истакнуто у настојањима влада да се спроведе пензиона реформа. Француски модел социјалне државе у великој мери почива на међугенерацијској солидарности. Доприноси запослених финансирају пензије садашњих пензионера, док се од будућих генерација очекује да наставе исти систем. Међутим, смањење броја рођених и повећање удела старијих становника угрожавају овај модел. У Француској је 2023. године на 100 становника старости од 20 до 64 године долазило 39,3 особе старије од 65 година. Пројекције Уједињених нација указују на даљи раст овог односа. Према процени Организације за економску сарадњу и развој из 2026. године, очекује се да однос старих и радно способних порасте са 38% у 2022. на 53% у 2050. години. Ово значи да би на једну особу старију од 65 година долазило приближно 1,9 радно способних, у поређењу са 2,5 у 2024. години.
Увећање броја старијих становника повећава притисак на здравствену заштиту, јавне финансије и систем дуготрајне неге, док смањивање млађих генерација може довести до недостатка радне снаге и регионалних неједнакости. Паралелно, смањење броја ученика и младих породица мења потребе за образовном инфраструктуром, а старење становништва захтева прилагођавање локалних јавних услуга. Зато демографска трансформација није само питање броја становника већ и питање начина на који ће француска држава организовати расподелу ресурса и социјалну заштиту у условима промењене старосне структуре. У овом контексту, посебну пажњу заслужује и миграција као фактор демографске стабилности. Позитиван миграциони биланс Француске у 2024. години процењен је на око 152.000 људи. Од 2018. године миграције све више представљају главни покретач раста становништва. Оне, међутим, не могу у потпуности да надоместе последице старења популације, нити да реше проблеме тржишта рада и система социјалне заштите. Интеграција досељеног становништва, његово укључивање у образовни систем и тржиште рада, као и обезбеђивање приступа јавним услугама, представљају комплексне задатке државних политика. Демографска политика Француске стога све више мора да обухвати не само подстицање рађања, већ и управљање миграцијама и интеграцију различитих генерација у друштво.
Демографска трансформација Француске открива и ограничења традиционалног разумевања социјалне државе. Француски модел, који се дуго ослањао на комбинацију породичних накнада, доступних предшколских установа, здравствене заштите и пензијске сигурности, сада се суочава са потребом за његовим прилагођавањем новим друштвеним околностима. Изазов није у томе да се грађани подстакну на рађање по сваку цену, већ да се створе услови у којима ће жељени број деце моћи да буде остварен без угрожавања економске сигурности и професионалног развоја родитеља. То подразумева стабилније запослење, приступачно становање, развијену инфраструктуру за бригу о деци, равноправнију поделу породичних обавеза и дугорочно одржив систем социјалне заштите. Пад наталитета и старење становништва нису само демографски показатељи, већ и симптоми дубљих промена у француском друштву. Чињеница да је Француска, упркос дугој традицији развијене породичне политике, ушла у период негативног природног прираштаја показује да економске и институционалне мере саме по себи не могу да преокрену демографске трендове. Будућност француске социјалне државе зависиће од способности да усклади међугенерацијску солидарност са променама породичних вредности, репродуктивних избора и структуре становништва. Демографска политика тако постаје једно од централних питања француске економске, социјалне и политичке будућности, што је такође, један од одлучујућих фактора избора 2027. године.
Остави коментар